“Како проживети овај живот, није ли то основни проблем човека? Зато је и Бог постао човек, да би нас томе научио. То је најтежа наука, толико тешка и на земљи и на небу, да нам је није знао ни умео саопштити ни најмудрији Серафим ни највидовитији Херувим. Шта све не улази у ткиво онога што ми називамо живот, и човек! Миријаде логосних влакана, зрнаца, предива! Живот: снопљење свега тога и још много невидљивога, и незнанога, и неприметнога. И како имати ум да све то уснопиш, убукетиш! И како имати срце да све то уосетиш! И снагу — да све то доживиш! Човек, човек — о најтрагичније свебиђе, загледано у небиће! — Доживљујеш и рај и пакао, и небиће, и Бога и ђавола, и смрт и живот. Човече, ти си највећи, јер најтрагичнији мученик, твоме мушеништву нема мере! Буди горд и смирен! Опрости што се над понорима твога мучеништва губе и пропадају сва људска сазнања и разуми, луде све мисли и гину сва осећања. Нема ширег бића од човека, ни понорнијег, ни ужаснијег. Зато му је на свима ступњевима постојања потребан Бог — Свебог, Богочовек, Логос. Без Нјега — све се људско сурвава у таму најкрајњу, где је плач и шкргут зуба.”
Стослови Аве Јустина