“Многим људима се увек чини, да када би били y другим приликама били би бољи људи. Богаташу се чини, да је богатство сметња врлини, сиромаху сиромаштво, зналцу знање, простаку простота, болесноме болест,здравоме здравље, староме старост, а младоме младост. То је само илузија и признање свог моралног пораза. Као када би се један лош војник правдао: на овоме месту морам бити побеђен, нека ми се понуди друго место, и ја ћу бити храбар! Прави војник је увек храбар, било да се одржи на своме месту било да погине. Да је цар Лазар утекао са Косова, сматрао би се побеђеним, но како је остао до краја на своме месту и погинуо, он се сматра победиоцем. Адам у Рају изгубио је веру, Јов на гнојишту утврди веру. Пророк Илија никад не рече: Глад ми смета да будем послушан Богу! Нити цар Давид рече: Круна ми смета да будем послушан Богу!”
Св. Николај Жички