Зашто и како читати Свето Писмо
Отац Јустин Поповић
Свето Писмо је донекле биографија Бога у овом свету. У њему је Неописани донекле описао Себе. Свето Писмо Новога Завета је биографија оваплоћеног Бога у овом свету. У њему је описано како је Бог, да би људима казао Себе, послао Бога Логоса, који се оваплотио и постао човек и као човек казао људима све што Бог има, све што Бог хоће са овим светом и са људима у њему. Открио је Бог Логос план Божји о свету и Божју љубав према свету. Бог-Реч казао је људима Бога помоћу речи, уколико речи људске могу обухватити необухватљивог Бога. Све што треба овоме свету, и људима у њему – Господ је казао у Светом Писму. На сва питања Он је у њему дао одговоре. Нема питања, које може мучити душу људску, а да на њега није у Светом Писму дат или посредан или непосредан одговор. Људи не могу измислити више питања, но што има одговора у Светом Писму. He нађеш ли одговор у Светом Писму на неко своје питање, значи да си, или поставио бесмислено питање, или ниси умео читати Свето Писмо и из њега ишчитати одговор.
У Светом Писму Бог је казао: 1) Шта је свет; одкуда је; због чега постоји, чему греди, чиме ћe ce завршити; 2) шта је човек; одкуда долази; куда иде; из чега је, ради чега је, чиме ћe ce завршити; 3) шта су животиње, шта биљке; чега ради су; чему служе; 4) шта је добро; одкуда је; чему води; ради чега је; како се стиче; 5) шта је зло; одкуда је; како постоји; због чега постоји – чиме ће се завршити; 6) шта су праведници и шта грешници; како се од грешника постаје праведним и од погорђеног праведника – грешник; како се служи Богу, а како ђаволу; сав пут од добра до зла, од Бога до ђавола; 7) све – од почетка до краја; сав пут човеков од тела до Бога, од зачећа до васкрсења из мртвих; 8) шта је историја света, историја неба и земље, шта историја човечанства; њихов пут, циљ и завршетак.
Уопште, Бог је у Светом Писму казао све што је људима требало казати. У Светом Писму се налази биографија сваког човека, сваког без изузетка. У њему сваки од нас може наћи себе детаљно, подробно описана и приказана: све своје врлине и мане које имаш и можеш имати и неимати; наћи ћeш путеве којим душа твоја, и свачија, иде од греха ка безгрешности и сав пут од човека до Бога и од човека до ђавола. Наћи ћеш начине како да се ослободиш греха, наћи ћeш, једном речју, сву историју греха и грешности, и сву историју правде и праведника. Јеси ли тужан, у Светом Писму ћеш наћи утехе; јеси ли жалостан – радост; јеси ли гневан – укроћење; јеси ли сладострасан – целомудрије; јеси ли немудар – мудрост; јеси ли рђав – доброту; јеси ли злочинац – милост и правду; јеси ли човекомрзац – љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге. Јеси ли добар, Свето Писмо ће те научити како да постанеш бољи и најбољи: јеси ли осетљив, оно ћe те научити ангелској нежности; јеси ли паметан, оно ћe те научити мудрости. Волиш ли лепоту и музику стила и речи, нема је лепше, ни дирљивије, но што је имао у Јова, и Исаије, и Соломона, и Давида и Јована Богослова и Апостола Павла… Ту се музика, анђелска музика вечне истине Божје обукла у речи људске.
Што човек више чита и изучава Свето Писмо, све више и више налази разлоге да га што дуже и непрекидније изучава. Оно је, по речи Светог Златоуста, као мирисав корен, који све више мирише што се више таре.
Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто је толико важно знати како треба читати Свето Писмо. Свети Оци, на челу са Светим Златоустом, најбољи су вођи у томе. Свети Златоуст је, тако рећи, написао пето Еванђеље. Свети Оци препоручују озбиљну припрему за читање и изучавање Светог Писма. Припрема се састоји, у чему? Најпре у молитви. Моли се Господу да ти просвети ум – да разумеш речи Светога Писма, и облагодати срце – да осетиш истину тих речи и живот. Буди свестан да су то речи Божје, које ти Он лично говори и казује. Молитва у вези са осталим врлинама еванђелским најбоље оспособљава човека за разумевање Светог Писма.
А како читати Свето Писмо?
Молитвено, са страхопоштовањем, јер је у свакој речи по кап вечне истине, а све речи – сачињавају безобални океан Вечне Истине. Свето Писмо није књига већ живот; јер су речи њене – дух и живот (Јн. 6,63), зато се и могу схватити ако их учинимо духом духа свог, и животом живота свог. To je књига која се чита животом – практиковањем. Прво ваља доживети, па разумети. Ту важи она Спаситељева реч: Ко хоће творити – разумеће да је ова наука од Бога (Јн. 7,17). Твори, да би разумео. To je основно правило православне егзегезе. У почетку човек обично брзо чита Свето Писмо, па онда све спорије, док најзад не буде почео читати реч по реч, јер у свакој речи открива – бескрајну истину и неисказану тајну. Сваког дана прочитај најмање по једну главу из Новог Завета, али упоредо с тим практикуј по једну врлину. Практикуј док ти не пређе у навику. Рецимо, прво опраштање увреда. To да ти буде свакодневна дужност. И уз то се моли Господу: Господе благи, дај ми љубав према увредиоцима мојим!… И кад ту врлину претвориш у навику, онда ће ти лакша бити свака друга за њом, и тако редом до последње. Главно је читај Свето Писмо што више. Што разум не разуме, срце ћe осетити; а не разуме ли ни разум, ни срце не осећа, ти ипак читај, јер читањем сејеш речи Божје по души својој: а оне тамо неће пропасти, већ ће постепено и неприметно прећи у природу душе твоје, и на теби ћe ce збити Спаситељева реч о човеку који баци семе у земљу, и спава и устаје ноћу и дању, и семе ниче и расте, да не зна он (Мк. 4,26-29). Главно је: сеј, а Бог је који даје и чини да посејано узрасте (1 Кор. 3,6). Само не хитај са успехом, да не би испао сличан човеку који данас сеје, а сутра већ хоће да жање.
Читајући Свето Писмо ти уносиш квасац у тесто душе своје и тела свог, који се постепено шири, прожима душу, док је сву не прожме и не ускисне еванђелском истином и правдом. У сваком случају, Спаситељева прича о сејачу и семену може се применити на сваког од нас. Нама je y Светом Писму дато семе Божанске Истине. Читајући га, ми то семе сејемо по души својој; и оно пада и на каменита и на трновита места душе, a no нешто и на добру земљу срца нашег – и донесе род. А кад угледаш род и окусиш га – ти ћеш од сласти и радости похитати да и каменита и трновита места душе своје раскрчиш, поореш и засејеш семеном речи Божје. Знате ли када је човек мудар у очима Господа Христа? – Када слуша Његове речи и извршује их. Почетак је мудрости – слушати речи Божје (Мт. 7,24-25). Свака реч Спаситељева има моћ и силу исцелења и од физичких и од духовних болести. “Реци реч и оздравиће слуга мој” (Мт. 8,8). Спаситељ рече реч – и оздрави слуга капетанов. Како некад, тако и сад, Господ непрестано изриче речи Своје и теби и мени и свима нама. Само нам се ваља зауставити, удубити у њих и примити их – капетановском вером. И чудо ће се десити с нама и оздравиће душа наша као што је оздравио слуга капетанов. Јер је у Еванђељу написано и ово: И доведоше к Њему бесомучних много, и изгна духове речју, и све болеснике исцели (Мт. 8,16). To он чини и данас, јер је Господ Исус јуче и данас Онај исти и вавек (Јевр. 13,8).
Ha Страшном суду судећи се онима који не слушају речи Божје и теже ћe им бити на дан Суда него Содому и Гомору (Мт. 10,14-15). Пази, на Страшном суду ћe ce тражити од тебе да даш рачуна, шта си урадио са речима Божјим, да ли си их слушао и усвајао, да ли си им се радовао или си их се стидео. Ако си их се стидео, и Господ ћe ce постидети тебе када доће у слави Оца свога са Анђелима светим (Мк. 8,38). Мало је речи људских, које нису пусте и празне, зато је мало оних због којих нећемо бити осуђени (Мт. 12,36). Да би то избегли, треба учити и научити речи Божје из Светог Писма, учинити их својима, јер их је Бог зато саопштио људима, да би их они усвојили, a кроз њих и саму Истину Божју.
У свакој речи Спаситељевој има више вечности и непролазности него ли у целом небу и целој земљи са целокупном њиховом историјом. Зато је Он рекао: Небо и земља проћи ћe, али речи моје неће проћи (Мт. 24,35). – To значи: у речима Спасовим је Бог и све Божје, зато не могу проћи. Усвоји ли их човек, он постаје непролазнији од неба и земље, јер је у њима сила, која обесмрћује човека и чини га вечним. Изучавање речи Божјих, и испуњавање, чини човека – сродником Господу Исусу. To je Он сам објавио кад је рекао: Мати моја и браћа моја они су који слушају реч Божју и извршавају је (Лк. 8,21). To значи: слушаш ли, читаш ли реч Божју – упола си брат Христов; извршујеш ли је – потпун си брат Христов. A TO је радост и привилегија већа од анђелске. Изучавањем Светог Писма, по души се разлива неко блаженство, које не личи ни на што земаљско. О томе је Спаситељ говорио када је рекао: Блажени су који слушају реч Божју и држе је (Лк. 11,28).
Велика је тајна речи. Толико велика да се само друго Лице Свете Тројице – Господ Христос – назива у Светом Писму: Реч = Логос. Бог је Реч (Јн. 1,1) – све речи које долазе од те вечне и апсолутне Речи пуне су Бога, божанске Истине, Вечности, Правде. Слушаш ли их – Бога слушаш. Читаш ли их — читаш непосредне речи Божје. Бог-Реч постаде тело, постаде човек (Јн. 1,14), и мутави и муцави човек – проговори речи вечне истине и правде Божје.
У речима Спаситељевим има неког сока бесмртности, који читањем речи Његових кап по кап капље у душу човекову, и оживљава је из смрти у живот, из пролазности у непролазност. To Спаситељ објављује говорећи: Заиста, заиста вам кажем: ко слуша моју реч и верује ономе који ме је послао, има живот вечни,… и прешао је из смрти у живот (Јн. 5,24.). – To значи: слушањем, изучавањем речи Божје – учиш се бесмртности и вечности, учиш се бесмртном и вечном животу, а верујеш ли у њих пуном вером – већ си научио шта је живот вечни и прешао си из смрти у живот. Зато Спаситељ одлучно тврди: Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моју неће видети смрти до века (Јн. 8,51). Свака је реч Христова пуна Бога, зато, када уђе у душу човекову, она је очишћава од сваке нечистоте. Из сваке Његове речи излази сила, која очишћава од греха. Зато је Спаситељ на Тајној Вечери говорио ученицима Својим, тим неодступним слушаоцима речи Његове: Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих (Јн. 15,3). Све што je y Светом Писму написано то Господ Христос и Његови Апостоли називају: речју Божјом, речју Господњом (Јн. 17,14); Д. Ап. 6,2;13,46; 16,32; 19,20; 2 Кор. 2,17; Кол. 1,15; 2 Сол. 3,1), и ако је као такву не читате и не примате – остаћете у мраку мутавих и муцавих речи људских, празних и пустих.
Свака реч Божја – пуна је Истине Божје, која када уђе у душу, освећује је на сву вечност. Зато се Спаситељ обраћа молитвом Оцу Свом небеском: Оче! освети их Истином Својом, реч је Твоја истина (Јн. 17,17). He примаш ли реч Христову као реч Божју, као реч Истине, то лаж и отац лажи, коју je y теби, устаје на њу.
У свакој речи Спаситељевој има много надприродног и благодатног; и то је оно што облагодаћује душу човекову, када је реч Христова посети. Зато Свети Апостол сав домострој спасења назива “речју благодати Божје” (Д. Ап. 20,32); “речју Истине” (Еф. 1,13); “речју живота” (Флб. 2,16). Као жива, благодатна сила, реч Божја дејствује у човеку чудотворно и животворно, ако је човек слуша са вером и прима вером (1 Сол. 2,13). Све је опогањено грехом, али се све очишћује – речју Божјом и молитвом, све – свако створење од човека до црва (1 Тим. 4,6). Истином, коју у себи носи, Силом, коју у себи има, реч Божја је – оштрија од сваког мача и пролази тај до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца (Јевр. 4,12). Нема ничега тајног пред њом и за њу. Зато што свака реч Божја има у себи од вечне Речи Божје – Логоса – она поседује силу да духовно рађа и препорађа људе. И рађајући се од Ње, човек се рађа од Истине. Отуда Свети Апостол Јаков пише хришћанима да их Бог Отац породи речју истине (1,18), а Свети Петар вели им да су препорођени речју живота Бога, која остаје вавек (1 Петр. 1,23). Све Божје речи, које је Бог говорио људима, долазе од Вечне Речи – Логоса, који је Реч живота и даје Живот вечни. Живећи том Речју – човек оживљава себе из смрти у живот; испуњујући себе вечним животом – човек постаје победитељ смрти и учесник у природи Божјој (2 Петр. 1,4), и блаженству његовом неће бити краја.
У свему овоме главно је, најглавније је, вера и осећање љубави према Господу Христу, јер се под топлотом тог осећања отвара тајна сваке речи Божје, као што се под топлотом сунчаних зракова отвара круница мирисавог цвећа. Амин.
(Предавање оца Јустина, професора и васпитача Богословије, одржано на братском састанку Богословског богомољачког братства Свети Сава, у Сремским Карловцима, 22. децембра 1929. год.)
Догмати и Свето Писмо
Свето Писмо је извор светих догмата само у оном смислу, облику и садржини, како га од господа Христа и светих Апостола има, чува и тумачи једина, света, саборна, апостолска Црква Православна. Као богочовечанско тело Христово, које оживотворава Дух Свети, она једина има божанску силу и власт да светом равношћу чува и очува сву богооткривену садржину и смисао светога Писма. Јер чувати свето Писмо Божје у његовој божанској пуноћи и чистоти, и непогрешно тумачити његове божанске истине, може само Црква Христова, која Духом Светим живи, мисли, креће се и јесте. Еванђелску истину говори свети Иполит када вели да једино “дух Цркве” може бити и јесте руковођ у чувању и тумачењу светога Писма [1.]
У тумачењу светога Писма, као извора божанских догмата, не може бити руковођом и мерилом нико од људи, нити ишта људско. Нико од људи, јер су сви саздани, сви ограничени, сви огреховљени, а истине светога Писма су све вечне, све безграничне, све свете. Нити ишта људско, јер је све људско — релативно, мајушно, огреховљено, а истине светога Писма су све — апсолутне, бескрајне, безгрешне.
Неки сматрају разум људски за мерило и руковођа у тумачењу светога Писма. Но разум људски, ограничен, не може адекватно објаснити безграничне истине Божје; релативан, не може достојно схватити апсолутне истине Откривења; помрачен грехом, не може проникнути у вечни смисао безгрешних истина Христових. Руководство разума у овој ствари одводи човека у хаос и анархију, јер на крају крајева излази да светих Писама има онолико колико и људских разума. To ce y ствари и догодило код протестантских рационалиста: прогласивши разум људски за мерило и руковођа у тумачењу светога Писма, они су најзад дошли до тога, да у њих има онолико светих Писама колико и њих самих. Хаос и анархија, које ствара рационалистичко тумачење светога Писма, неминовно завршава нихилизмом. Тумачећи свето Писмо сваки по своме разуму, протестантски рационалисти су створили безбројна света писма, међу којима правог светог Писма у ствари и нема. Али то није ни чудо, јер је то неминован крај свих јереси, које су управо увек ницале и ничу на попришту рационалистичког тумачења вечних божанских истина светога Писма. “И таштина јеретика, вели ce y Посланици православних патријараха, прима свето Писмо, само га наопачке тумачи, употребљавајући алегоричке и сличне изразе и лукавства мудрости људске, стапајући оно што је немогуће стапати, и детињски се играјући са стварима које нису за шалу. Када би сваки стао тумачити свето Писмо по своме нахођењу, васељенска Црква не би досад остала таква Црква, која једно мисли у вери и верује свагда подједнако и непоколебљиво, него би се изделила на безбројне делове, распала се у јереси, а уједно с тим и престала бити Црквом, стубом и тврђом истине, већ би постала црквом јеретика” [2.]
Неки сматрају да руковођом у тумачењу светога Писма може бити само свето Писмо. Али и ово схватање је бременито погубним последицама. Јер свето Писмо није живо биће да би могло чути наша питања, наше недоумице, и одговарати на њих. Оно је просто – немо слово, нема буква. Узимати њега за руковођа у тумачењу њега самог, у самој ствари значи – посредно узети за руковођа свој сопствени разум, којим човек по своме нахођењу, везује, спаја једна места светога Писма са другима, и тако их објашњава. Но при таквом руководном начелу у тумачењу светога Писма, на крају крајева излази да тумачења светога Писма има онолико колико и људи који га тумаче. Овај метод контекстуалног тумачења светога Писма може бити веома користан, али не у његовом рационалистичком издању, већ под руководством Цркве, као непогрешног вођа кроз све дубине и висине вечних божанских истина светога Писма. Без благодатног руководства Цркве, ништа није лакше човеку него залутати у душегубне заблуде при тумачењу безданих истина светог Откривења Божјег. To ce види на свима јеретицима, јер узимајући себе за вођа кроз понорне тајне божанских истина светога Писма, они падају у понор својих маштања и гину у својим трулежним мислима. Није доста позивати се на свето Писмо, већ се треба позивати на њега кроз Цркву и Црквом. Нема јеретика, вели свети Иларије, који се не би позивао на свето Писмо; али позивајући се на њега, јеретици га, у ствари, изврћу и хуле. [3.] Апостолско учење о Цркви као једином сигурном и непогрешном руковођу у тумачењу светога Писма налазимо код Викентија Леринског. На приговор: ” Ако је писана реч Божја света, савршена и потпуно разумљива при довођењу у везу једних места са другима, каква је потреба додавати томе још и ауторитет црквеног разумевања светога Писма”, он даје овакав одговор: “Та потреба се састоји у томе, што свето Писмо, због саме његове узвишености, не схватају сви у једном истом смислу, него један тумачи његове речи овако, други онако, тако да се из њега, како изгледа, може извући скоро онолико смисала, колико има људи. Свето Писмо по своме нахођењу објашњава Новацијан, по своме Савелије, по своме Донат, Арије, Евномије, Македоније, по своме Фотин, Аполинарије, Прискилијан, Јовинијан, Пелагије, Целестин, по своме најзад Несторије. Због тога је, при оваквом мноштву разноврсних заблуда, безусловно неопходно управљати ток тумачења пророчких и апостолских Писама по норми црквеног и васељенског поимања њиховог (secundum ecclesiastici et catholici sensus normam)” [4.]
Најзад, неки сматрају да је озарење Светим Духом руководно начело, у тумачењу светога Писма. Али овакво начело отвара широк пут за сваковрсне ћуди у тумачењу светога Писма. Јер сваки може, по својој вољи, објавити за озарење Духом Светим извесно своје расположење, и захтевати да се његово тумачење светога Писма прими као такво. To ce y ствари и дешава међу протестантским сектантима, који се овим методом служе у тумачењу светога Писма. Они обично противрече један другоме, и тиме посведочавају, да су своја самовољна тумачења светога Писма прогласили за истинити смисао његов. Истина, постоји еванђелско средство којим би овакви тумачи светога Писма могли потврђивати своја тумачења као тачна и правилна, a TO су: истинска чудеса. Али пошто то није случај са њима, то њихова тумачења остају занавек самовољни производ њихове маште. Сем тога, иза овог метода скрива се сатанска гордост, која пустоши душе оваквих тумача светога Писма, јер опијени њоме, они самопоуздано и самовољно проглашују своја разна стања за озарење Духом Светим. А познато је, и посведочено је светим Писмом и светим Предањем, да се Дух Свети даје у изобиљу истински смиренима и истински светим људима, и то Црквом и у Цркви. [5.] За правилно тумачење светога Писма потребно је благодатно просветљење Духом Светим, али се оно за многе еванђелске подвиге даје Црквом, што показује пример многих светих Отаца. “Онима који испитују Писма, вели свети Златоуст, потребно је просветљење одозго, да би пронашли оно што траже, и да би сачували оно што пронађу”
