ПОЧЕТАК СРПСКОГ ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА У ТОРОНТУ

Било је Срба у Торонту још пре Првог светског рата. (На пример мој отац је дошао у Канаду 1912. године, а моја мајка, као дете од 12 године, 1914.). Мали број Срба који се налазио у Торонту пре 1940. године сматрао је свој боравак привременим: за коју годину, па ће се вратити у своју вољену отаџбину, да проживе преостале године живота. Међутим, Други светски рат покварио је тај сан.

Године 1948. староседеоци и пристигли новодошли чланови постојећих организација: Друштва српског народног савеза „Плави Јадран“, основаног 1927., огранка „Карађорђе“ Српске народне одбране (1942.) и Кола српских сестара „Краљица Александра“ (1941.) састали су се у Хотелу „Алпajн“ 3. октобра 1948. и почели рад на подизању Српског дома, који ће неко време служити и за одржавање богослужења.

У том циљу организован је Одбор Српског дома и цркве. У тај одбор су изабрани: Божидар М. Марковић, председник, који је после изабран и за првог председника Црквено-школске општине и остао на тој дужности до његове смрти 1970. године; Васа Воларов – потпредседник; Александар Анђелић – секретар; Петар Каралејић – благајник; чланови Управе: Стеван Ћук, Михаило Дучић, Марина Селак, Јелка Адамов, Мара Шустран (Киурски)

Са великим потешкоћама чланови Српског дома и цркве успели су да купе земљиште, на раскрсници улица Џерард и Ривер, за подизање Српског дома и цркве. Имање је купљено за $5,000 од града Торонта. У готову је одмах положено $2,500 па је имање 24. августа 1950. регистровано на име „Српски дом и црква у Торонту“ (’Serbian Home and Church in Toronto’).

Kада је имање на углу Ривер и Џерард купљено 1950. године, Управа Српског дома и цркве била је следећа: Божидар М. Марковић – председник; Васа Воларов – потпредседник; Александар Анђелић – секретар; Петар Каралејић – благајник; чланови Управе: Стеван Ћук, Никола Баста, Марина Селак, Мара Шустран и Јелка Адамов. У Надзорни одбор изабрани су: Саво Ковачевић – председник; чланови: Лука Мицић и Душан Нешић. Грађевински Одбор сачињавали су: Никола Миклошев, Павле Ивановић, Никола Мркобрада и Драган Вуловић.

У то време није се могло добити позајмице од банке за градњу цркве и дома, док се не изабере Board of Trustees чији су чланови гарантовали да ће се дугови за имање и градњу платити. Гаранти Српског дома и цркве били су: Божидар Марковић, Петар Каралејић, Васа Воларов, Никола Мркобрада и Стеван Ћук.

Године 1951. Н.В. Краљ Петар II примио се покровитељства Друштва за подизање Српског дома и цркве у Торонту.

Изградња цркве и дома на углу улица Ривер и Џерард почела је 10. јуна 1953.
Камен темељац је осветио надлежи епископ америчко-канадски Дионисије 22. августа 1953.
Архитекта дома и цркве био је Петар Поповић, а грађевински контрактор Веља Реља.

Српски дом у Торонту отворен је Светосавском прославом 30. јануара 1954.

Свети владика Николај Охридски и Жички

Свети владика Николај Охридски и Жички

На Васкрс 1954. први пут се одржава српска православна Служба у Српском дому. Српски дом у Торонту освештао је владика Николај Велимировић 3. септембра 1954. По завршетку службе био је молебан за здравље и спасење ухапшеног и, на правди Бога, осуђеног митрополита црногорског Арсенија. Служба је завршена многољетствијем краљици Јелисавети II и краљу Петру II.

Коло српских сестара „Краљица Александра“ приредило је на Лазареву Суботу, 9. априла 1954., по први пут Врбицу за српчад у Торонту.

Црква „Свети Сава“ у Торонту била је освештана 22. маја 1955. Обред освећења обавили су надлежни епископ америчко-канадски Дионисије, прота Миодраг Ђурић из Лакаване, отац Јустиниан Илкић из Монтреала, отац Никола Стојсављевић из Ниагара Фалса, отац Алексије Шевченко из Торонта и отац Бранко Шкаљац из Мејсонтауна. Хор „Свети Ђорђе“ из Ниагара Фалса је одговарао при служби. Кум је био дугогодишњи црквени благајник Петар Каралејић, а кума госпођа Ленка Лалић из Монтреала. Покојни Мата и Ленка Лалић били су први велики добротвори Српског дома и цркве у Торонту.

Наредне године освештан је црквени иконостас, рад Симе Темовског.

Српска недељна школа основана је при цркви „Светог Саве“ 1956. године.

Олга Б. Марковић

X