Календар
октобар 3. (Јулијански) / октобар 16. (Грегоријански) 2022.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Житије и страдање светог свештеномученика Дионисија Ареопагита; Спомен преподобног оца нашег Јована Хозевита, епископа Кесаријског; Спомен светих мученика Рустика и Елевтерија; Спомен блаженог оца нашег Исихија Хоривита; Спомен светог мученика Теоктиста; Спомен преподобног оца нашег Дионисија Печерског; Спомен светог мученика Теагена; Спомен светог мученика Теотекна.
Борба са егоизмом.
Свети Оци кажу да у човечијем срцу леже, испреплетани један са другим, сви корени страсти. Ако човек успе, са Божијом помоћи, да ишчупа једну страст (у суштини да је преобрази), извлачећи из корена ту страст из срца – цепа и само срце! Рањено срце крвари и боли. Ако човек не претрпи овај бол, зауставља се напуштајући духовну борбу и остаје страстан и грешан. Међутим, ако се научи да претрпи бол, извлачи корен страсти и ослобађа се ње. Зато су се Свети Оци молитвом, подвигом и просветљењем од Бога борили, присиљавајући се, да би мало по мало одстранили корење страсти. Тако су одстрањивали једну по једну страст – све до бестрашћа. После тога нису били нападани ни од гордости, нити од сујете, зависти, мржње, нити од нечистих помисли. Гледамо Свете да чине чуда и да се нимало не горде. А ми и нешто најмање да урадимо, одмах нам нечастиви шапуће: „О, како си велики, важан, учинио си то и то, други то није могао као ти! Видиш да си већи подвижник од других, просветљенији!“ Ђаво на тај начин, надувавајући нам то ја, покушава да нам покраде добит од неког доброг дела које смо учинили. Чим се човек погорди за нешто што је урадио, губи награду. Ако се покаје, поново задобија награду. Како? Самоукоревањем, самоосуђивањем.
Свети Антоније каже: „Ако човек сво бреме стави на себе, наћи ће покој. Онога момента када окриви другога, у њему ће завладати немир.“ Испробајте то у неком случају, са одређеним искушењем. Рецимо да је погрешио неко други. Осећате узнемиреност, узбурканост, нервозу. Одједном кажеш: „Није крив други, ја сам крив. Што да кривим другога, зар сам заборавио ко сам ја? Учинио сам то и то и то – према томе, најбоље је да ћутим.“ Оп! Као да слећеш на чврсто тло, са кога више не можеш да паднеш. Пре тога си био на висинама, имао си страх и узнемиреност. Одједном си се спустио ниско, додирнуо си чврсто тло и више се не плашиш. Ако се сукобиш са неким човеком, он ти се супротстави, помисао ће да ти каже: „Он је крив, он се разгневио и он треба да се смири. Да је разговарао са мном снисходљивије и једноставније, потрпео бих га, не бих се изнервирао. Значи, он је крив.“ Е, то је – страст егоизма! Требало би да се супротставимо тој помисли, говорећи јој: „Не, не, када ја не бих био егоиста, све то ми не би сметало. Да имам смирења, схватио бих да ми он плете венце и да је он у ствари Христов жарач који сагорева ту страст да бих се исцелио. Значи, он је мој доброчинитељ. Требало би да га волим, да се молим за њега због овога добра које ми је учинио, указавши ми на рану. Да ми се није супротставио, да није дошло до искушења, не бих знао колико егоизма имам у себи и не бих се сразмерно томе борио да га победим. Према томе, са наговештајем искушења показала се и моја болест, и сада ћу покушати да је исцелим.“
Требало би да се човек бори са собом. Да сиђе у срце, да тамо региструје зло и да се са њим бори. Са страшћу, горчином, потешкоћом, демонским притиском који шапуће: „Немој да се повлачиш! Немој да се смириш пред другим!“ Тада човек треба да завапи Богу да му Бог да снагу да искомада тај его. Да оде до другога и да направи метанију. Ми монаси правимо метаније… Када то неко уради, одмах осети радост, спокој, олакшање. Зашто? Због тежине демона који га је притискао, јер је хтео да буде по његовом – мржња, непријатељство, подела, неслога. Међутим, Бог је љубав и смирење. Сви ми људи, ја први, страдамо од свога егоизма, тиме што желимо да наметнемо своју вољу, сматрајући да је то наше право, да смо ми добри, а да су други ти који су криви. Шта, у ствари, значи осуђивање? Да сматрамо за себе да смо непогрешиви. Зато Господ каже: „Не судите, да вам се не суди.“ (Матеј 7, 1). Толико је то озбиљан грех, без обзира што га ми имамо за „свакодневног пратиоца“ – значи, дешава се у свим случајевима и свакога часа. Такви смо сви ми, претрпани ранама и гресима, а причамо о другима. У болници видимо болеснике – сви су болесни. Међутим, видимо да нико не осуђује другога болесника, јесте ли то приметили? Нико не каже другом: „Зашто си болестан?“ Тако смо и сви ми овде душевно болесни, међутим, један удара другога. Један је болестан од очију, један од плућа.
Ми јадници то не разумемо. Помрачује нас грех, помрачује нас демон, да би нас све одржао у осуђивању. Старац Јефрем Филотејски – Аризонски: „Христос, Који је праведан, рећи ће: „Осуђивали сте? Судили? Шта сам вам рекао у Јеванђељу: „Не судите!“ Да ли сте ви судије? Од када сте ви судије? Ја сам судија.“““ Тако ће свима нама судити према мери којом ми меримо друге. Али ми јадници то не разумемо и отварамо уста, говорећи за једнога, другога, бацајући камен анатеме, не разумевајући да ми први имамо анатему. Који све људи, које ми сматрамо за ништавне и грешне, могу да се нађу у Царству Небеском, а ми, који заузимамо место судије, да се нађемо у паклу! Зато нам је потребно много пажње у нашим делима, да се боримо да бисмо искоренили егоизам, ту страшну звер која нам једе утробу. ЈА! Оно нас надима да се гневимо, осуђујемо, тражећи ово или оно, псујемо, ругајући се једном, а понижавајући другог. Звер! Надима нас помисао као да нешто стварамо, да смо добри, да имамо врлине и много шта друго. Као што је почетак свакога добра смиреномудрије, тако је и почетак свакога зла егоизам.
Када говорим о једном човеку из љубави, не да бих га осудио, понизио (=омаловажио) из егоистичне надмености, него из пажње и љубави, то онда није осуђивање. На пример, кажемо за неког: „Колико би за њега било добро да није то и то урадио“, кажемо то са болом, молећи се за њега. Али, када га окарактеришемо као лошег и егоисту, понижавајући га пред другима, то је већ грех и осуда. Тако и ми, проповедајући, не радимо то да бисмо ставили некога на „сцену“ или „указали прстом“, већ да бисмо дали поучан пример млађим монасима. Уопштено говорећи, требало би да пазимо на језик, када да говоримо и шта да кажемо, јер нисмо духовни људи и непрекидно грешимо. Боље је да паднеш с висине, него с језика. Боље је да неко падне с висине и повреди главу и ноге, јер су то телесни удови и могу се залечити, него да згреши језиком, којим много штете може да се нанесе. Када осуђујемо и понижавамо другога, можемо да га доведемо до очајања, и једном нашом речју да крене путем греха. Кажемо: „Па, само једну реч сам проговорио!“ Међутим, једна реч, а погледајте шта је урадила!
Један ђавоимани посетио је једном манастир Симонопетру. После свеноћног бденија, како су оци изашли напоље, изашао је и он. Да би узнемирио савест једног монаха, који је био врло добар монах, подвижник из Катунакије, урадио је следеће. Пошто је ђаво био у њему, дошао је до монаха и рекао му: „Помисао ми каже да скочим са балкона.“ Монах је то прихватио као шалу и одговорио му: „И, што не скочиш?“ Онај заиста скочи и убије се! Монах је мислио да се овај шалио, а овај је говорио озбиљно. Касније су тога монаха годинама мучиле помисли. Ђаво би онога на један или други начин убио, а овако је повукао и монаха да би га мучио цео живот. Једна реч, а колико муке му је донела!
Слично се дешава са женама које желе да абортирају. Оду да се посаветују: „Шта да радим?“ Добије одговор: „Шта ће ти, толико деце имаш, побаци га!“ А тој жени је мало недостајало, била је пола-пола. Придодала је и савет као другу половину, и оде, побаци дете. Изврши убиство. У овом случају и „саветница“ има одговорност за половину убиства. И неке мајке, без мозга, ако се деси да им ћерка погреши, саветују је: „Хајде, немој да нас срамотиш, очисти га!“ Оде девојка и убије дете. Ко има одговорност? Мајка која ју је тако саветовала. Видите колико лошега може да учини један савет. Зато је потребно да изузетно пазимо на језик. Понекад и нама духовницима долазе да траже савет по тешким питањима. Како треба да промериш сваку реч! Кажеш једну реч више и прихвате је наопако. А после трчи и спасавај! Морамо сви много да пазимо…
Академик Драган Недељковић: Борба против заборава.
Нас Србе угрожава заборав. Све је учињено да се што више заборави. Нестаће, не само мали народи, него и велики, уколико су заборавни. Заборав је опасан по наш опстанак. То је, у ствари, наш грех. Спасење је у култури; култура је последња одбрана. Ако ње нема, онда је пораз врло близу. Народ који има знања – има моћ. Српски народ, у утакмици народа, може се одржати само као културна снага. Тек кад се (и ако се) вратимо себи, својој култури и својим светињама, спонтано ћемо пронаћи и свој пут ка срцу Европе. Европа је просто нека наша опсесија, као да ми нисмо Европа, а увек смо то били. Што то да истичемо толико? О тој Европи наши велики православци нису имали одлично мишљење – Јустин Поповић, још мање Николај Велимировић. Треба задржати критички однос и према себи, али поготово према Европи. Та Европа је и многа зла починила, и према нама, и не само према нама. Речи као што су духовност, идентитет, аутентичност – не значе ништа ако се не испуне одговарајућом садржином, знањем и делотворним потврђивањем сваког дана и сваког часа. У том спасоносном враћању себи огромна је улога школе, Цркве, медија, особито телевизије, под условом да имају ваљане програме, да служе узвишеном циљу – духовном, моралном и културном преображају нашег народа. Храм над храмовима јесте човек. Најважније и најтеже је изградити човека. Настава веронауке не може имати пун успех ако је не подупире породично васпитање. На жалост, и родитељи и дедови садашњих нараштаја премало знају о хришћанству, јер су прошли кроз антирелигиозну социјалистичку школу. Проблем се, стога, утростучава: верско васпитање је потребно свим покољењима – колико деци, толико и родитељима и дедовима. Само у богослужењу у коме учествују сви, учи се заборављена пјесан!
Отац Рафаило (Бољевић) – Треба се супротставити безумљу које надире (гријеховни цунами)(27 минута)
https://www.youtube.com/watch?v=fjtjxCpL0N8
Читање из Светог Писма
Литургија – Зачало 17: Лука 5, 1-11
Чудесан риболов и позив тројице апостола.
1 А догоди се када се народ слеже к Њему да слуша ријеч Божију, и Он стајаше крај Генисаретског језера,
2 и видје двије лађе гдје стоје украј језера, а рибари бијаху изишли из њих и испираху мреже.
3 И уђе у једну лађу, која бијаше Симонова, и замоли га да одмакне мало од обале; и сједе, и учаше народ из лађе.
4 А кад преста говорити, рече Симону: „Хајде на дубину и баците мреже своје за лов.”
5 И одговарајући Симон рече Му: „Учитељу, сву ноћ смо се трудили и ништа не ухватисмо; али на Твоју ријеч, бацићу мрежу.”
6 И учинивши то, уловише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цијепати.
7 И дадоше знак друштву, које бјеше на другој лађи, да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху.
8 А кад видје Симон Петар, припаде кољенима Исусовим говорећи: „Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грјешан.”
9 Јер запрепашћење обузе њега и све који бијаху с њим због лова рибе што ухватише,
10 а тако исто и Јакова и Јована, синове Зеведејеве, који бијаху другови Симонови. И рече Исус Симону: „Не бој се, од сада ћеш људе ловити.”
11 И извукавши обје лађе на земљу, оставише све и отидоше за Њим.
Апостол – Зачало 188: 2. Коринћанима 9, 6-11
О служби доброчинства Светима.
6 А ово велим: ко шкрто сије, шкрто ће и жњети, а ко са благословима сије, са благословима ће и жњети.
7 Сваки како одлучи у срцу, не са жалошћу или принудно; јер Бог љуби онога који драговољно даје.
8 А Бог је кадар да вас обогати сваком благодаћу, да у свему свагда имајући довољно свега, изобилујете у сваком добром дјелу.
9 Као што је написано: „Просу, даде сиромасима; правда Његова остаје до вијека.”
10 А Онај Који даје сјеме сијачу и хљеб за јело, даће и умножиће сјеме ваше, и даће да узрасту плодови праведности ваше;
11 богатећи се у свему за сваку простодушност, која кроз нас приноси захвалност Богу;
Духовна порука светог Теофана Затворника – Мисли за сваки дан у години:
Рибари су се целу ноћ трудили и ништа нису ухватили. Међутим, када је Господ, после проповеди, ушао у њихову лађу и рекао да баце мрежу, они ухватише толико да нису могли да извуку мреже, које почеше да се цепају од тежине риба (Лука 5, 5-6). Ето слике сваког труда без Божије помоћи, и труда уз помоћ Божију. Док се човек труди, ослањајући се једино на своје силе, све му испада из руку, а кад му се приближи Господ – одмах потекне добро за добром. У духовно-наравственим односима немогућност успеха без Господа је видљива и очигледна. „Без Мене не можете чинити ништа“, рекао је Господ. Тај закон делује у сваком. Грана која није срасла са дрветом, не само да не доноси плода, већ се и суши. Тако ни људи, који не стоје у живом општењу са Господом, не могу приносити плодове правде који су значајни за вечни живот. Понеко добро које се код њих може наћи, у ствари само носи изглед добра, а у суштини нема својство доброте. Шумска јабука је наизглед лепа. Међутим, ако је пробаш, видећеш да је кисела. И у спољашњим, овоземаљским односима живота такође је могуће опипљиво видети: човек се мучи, труди, а успех све изостаје. Али, када сиђе благослов Божији, изненада све полази за руком. Они који пазе на себе и на путеве живота, из искуства знају ту истину.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
козлогласованїє (козлогласованије) = весело и бучно тумарање по улицама
Римљанима 13, 13
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: ѩкѡ во дни, благоѡбразнѡ да ходимъ, нє козлогласованїи и пїѧнствы, нє любодѣѧнїи и стѹдодѣѧнїи, нє рвєнїємъ и завистїю.
ИЗГОВОР: Јако во дни, благообразно да ходим, не козлогласовании и пијанстви, не љубодјејании и студодјејании, не рвенијем и завистију.
СРПСКИ: Да ходимо поштено, као по дану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти.
