Календар
јун 26. (јулијански) / јул 9. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Спомен преподобног оца нашег Давида Солунског; Спомен чуда свете преподобномученице Параскеве на острву Хијосу; О чудотворној икони Пресвете Богородице званој „Одигитрија“; Празник чудотворне иконе Пресвете Богородице „Тихвинске“; О чудотворној икони Пресвете Богородице званој „Лидска“ или „Римска“; Спомен светог оца нашег Дионисија, архиепископа суздаљског; Спомен светог новог преподобномученика Давида; Спомен преподобног оца нашег Антиона; Спомен светих мученика Терапонта и Макарија.
О благима и безазленима у данашњем свету
Отац Александар Јељчанинов је у својим дневничким и другим записима, обједињеним у сјајној књизи Дневник руског свештеника, навео: „У овом суморном свету, сопствену сенку има чак и сјај сваке врлине. И пошто смо увек склони да видимо најгоре, управо те сенке прво видимо, а понекад само њих и видимо. Нашем грешном погледу изгледа да кроткима недостаје снага и борбеност; они које привлачи молитва изгледају нам досадни и себични; великодушни и некористољубиви изгледају непрактични и екстравагантни, контемплативни (=мисаони) нам изгледају лењи. Способност да се види мрачна страна свега – чак и онога што је добро – није баш доказ да тама заиста постоји тамо где замишљамо да јесте: то је пре јасни доказ таме у нама самима, грешности коју сви делимо.“
Тако, некад бива да је муж гневан и груб према својој жени, јер је доживљава као слабу и глупу, у случају да је она мирне, трпељиве и кротке нарави. И обрнуто, ако је муж кротак, простодушан и добродушан, жена се према њему односи са нетрпељивошћу, па чак и презрењем, сматрајући га неспособним и млаким. Бива и да родитељи, чије је дете такве мирне, послушне и благе нарави, испољавају према њему незадовољство, контролорски однос и разне врсте притисака, не би ли од њега „направили“ снажног, успешног и способног човека, спремног за пословне и друштвене изазове. Такав је став људи према благима и безазленима свуда око нас, па чак и према онима који обављају послушања у цркви.
Запитајмо се колико смо пута и сами такве људе гордо (макар и несвесно) доживели као „мање вредне“. Како нам звучи реченица светог Нектарија Егинског да су послови које друштво сматра најнедостојнијим – највећи у Божијим очима? Како се у овај сујетни свет медијских кампања, политичких трвења, маркетиншких агенција, информационих технологија и менаџерских амбиција уклапа Рођење Христово у скромној пећини и детињство проведено у учењу столарског заната? Да ли за нас истина да су Христови ученици били прости рибари, а не угледне личности, представља само лепу јеванђељску причицу или ипак налазимо у томе смисао и поуку? Шта кажемо данас познаницима када нас питају како су нам породица, деца, посао? Зар не износимо одмах друштвено прихватљиве информације о дечијим петицама и бројним ваншколским активностима, о својим или супружниковим пословним успесима, квалитету стана у коме живимо, значајним „пројектима“ на којима радимо? Зато ћемо тешко разумети оне благе, простодушне и честите рабе Божије, који живе скромно, увек у свом креативном нереду, који често нису добро организовани, немају дар говорништва, чија је духовна слобода несместива у беживотне оквире друштвених конвенција, а, како народ каже: „знају на чему небо стоји“. Да ли би нас мање радовао такав пријатељ од моћног и утицајног, и да ли се, пред погледом света, стидимо Христа у себи и својим најближима?
Отац Јељчанинов говори: „Неки људи имају предиван, рајски карактер, са душама као пре грехопада – попут детињих, у својој једноставности, не познајући лаж и злобу. А то није резултат борбе и напора у њима самима; они су тако рођени. И за дивно чудо, често се дешава да су ти људи ван Цркве. Они су исувише једноставни, исувише су целовити да би се упуштали у теолошке спекулације, а такође, исувише скромни и стидљиви да би изражавали своја осећања речима или знацима. У религији најважнија је љубав према Богу, а они воле Бога, јер воле Лепоту, Доброту и Истину – а све су то атрибути Божанства. Колико људи тврди да су верници, а немају тај осећај за Лепоту и Доброту: у њиховим душама је грех и гнев, и потпуно су равнодушни према Истини – њено место је заузело десетак малих истина којих се поносно држе. Али они други – истинске и једноставне душе, које живе у радости чак и на земљи – након смрти сигурно ће ући у Царство Светлости и Радости. Слично их привлачи, и оне се налазе у свом природном елементу када су у друштву светаца – једноставних и благословених душа. Ми, такозвани „верници“, кажемо: „Хоћу“ (Матеј 21, 30) и не покренемо се, док они ништа не кажу, већ једноставно испуне Очеву вољу.“
Речи су Старца Тадеја: „Синови овога света су мудрији од синова светлости, јер у себи имају много лукавства. У овом свету људи стално подваљују један другом. Људи кажу: он се снашао у животу, можда се обогатио; док ови нису тако способни за живот овоземаљски, јер немају лукавства у себи. Они су мирни, тихи и верују. Зато Анђели најчешће опомињу таквог човека да избегне неку несрећу која му се у непосредној близини и будућности може догодити.“
А песник Мирослав Антић написао је: „Не побеђују моћни, већ неприметни.“
блаженопочивши митрополит Амфилохије: Свети апостол Петар
Кроз вјекове одјекује Христово питање упућено Његовим првим ученицима, али и свим људским покољењима до краја свијета и вијека: „Шта кажу људи, Ко сам Ја?“ Његови ученици одговорише: „Једни кажу да си пророк Илија, други да си Јеремија, трећи кажу да си Јован Крститељ.“ Он их опет пита: „Шта ви кажете, Ко сам Ја?“ Господ понавља исто питање, на које кроз вјекове, кроз сва људска покољења, људи одговарају свако на свој начин. Одговор на Његово питање, истински прави одговор, чуо се из уста светог апостола Петра првоврховнога: „Ти си Христос, Син Бога живога.“ Зато је апостол Петар и назван првоврховним апостолом, јер је исповједио Христа. Све дотле докле Га је исповиједао као Сина Божијега, дотле је он био стијена на којој је Христос градио Цркву Своју. Међутим, и апостол је био човјек, поколебао се од страха. У једном тренутку се одрекао Христа. Три пута се одрекао, као што му је Господ и прорекао. Апостол Петар, који је био човјек, који је тијело носио и који се уплашио (као што се и ми сви уплашимо у тешкоћама овога живота), покајао се. Као што се три пута одрекао, три пута је поново исповиједио Господа. Чувен је дијалог покајаног Петра и Господа: „Ти знаш, Господе, да Те ја волим“, каже Петар, а Господ ће њему: „Паси јагањце Моје.“ И опет га Господ пита: „Да ли Ме волиш, Петре?“, а Петар ће: „Ти знаш, Господе, Ти све знаш и знаш да Те ја волим.“ На то му Господ каже: „Паси јагањце Моје.“ Три пута му је Господ то рекао и повратио га у апостолско достојанство. Поново је Петар постао стијена на којој се гради Црква Божија кроз вјекове.
Монах Николај – Други долазак Христов 1/10
Читање из Светог Писма
Апостол – Зачало 103: Римљанима 10, 1-10
Прокимен, глас 4.: Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио. (Псалам 103, 24)
Стих: Благосиљај, душо моја, Господа. Господе, Боже мој, узвеличао се јеси веома. (Псалам 103, 12)
Браћо, жеља је срца мога и молитва Богу за Израиљ да се спасе. Јер им сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму. Јер не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божијој. Јер је Христос завршетак Закона за оправдање сваком који верује. Јер Мојсеј пише за праведност која је од закона: Човек који то чини живеће у томе. А праведност која је од вере овако говори: Да не речеш у срцу своме: Ко ће се с попети на небо? то јест, да сведе Христа; или: Ко ће сићи у бездан? тојест, да изведе Христа из мртвих. Али шта говори (Писмо)? Близу ти је реч, у устима твојима и у срцу твоме, то јест реч вере коју проповедамо. Јер ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен. Јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење.
Алилуја: Јачај и напредуј и царуј ради истине и кротости и правде. (Псалам 44, 5)
Стих: Заволео си правду и омрзао безакоње. (Псалам 44, 8)
Литургија – Зачало 28: Матеј 8, 28-34; 9, 1
Исцјељење гадаринских бјесомучника.
28 А кад Он дође на ону страну, у земљу гергесинску, сретоше Га два бјесомучника, излазећи из гробова, тако опака, да не могаше нико проћи путем оним.
29 И гле, повикаше говорећи: „Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?”
30 А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња.
31 И демони Га мољаху говорећи: „Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња.”
32 И рече им: „Идите.” И они, изишавши, отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са бријега у море, и утопише се у води.
33 А свињари побјегоше; и дошавши у град, казаше све, и за бјесомучнике.
34 И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видјевши Га, молише да оде из њиховог краја.
1 И ушавши у лађу, пређе и дође у Свој град.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Гадаринци су видели дивно чудо Господње, тo јest изгнање легиона бесова, па су ипак изашли и молили Господа да би отишао из њиховог краја (Матеј 8, 28-34). Није да су се они непријатељски односили према Њему. Код њих, једноставно, није било вере. Њих је обузело неко неодређено страховање због чега су желели само једно: „Иди куда хоћеш, само нас не дирај.“ То је права слика људи који мирно живе са својим имањем. Окружили су се они не тако рђавим стањем ствари: навикли су се на њега и не помишљају, нити имају потребе, да било шта измене или укину. Они се боје да направе било какав нови корак. Они, ипак, некако осећају да ће страх Божији и савест да их натерају да се одрекну старог и да прихвате ново уколико дође наредба свише. Стога они на сваки начин избегавају случајеве који их могу довести до таквих убеђења, како би, прикривајући се незнањем, могли спокојно да живе по старим навикама. Такви су они који се боје да читају Јеванђеље и отачке књиге, и да разговарају о духовним стварима. Они не желе да узнемире своју савест да их не би, пробудивши се, терала да једно одбаце а друго прихвате
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
навѣтникъ (навјетник) = лукав, подмукао човек, издајица, сплеткарош
ѿвѣтъ (отвјет) = одбрана, оправдање, заштита à од ове речи имамо одветник = адвокат
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске