Календар
јул 8. 2024. = Илински 24. 7532. (јулијански)
јул 21. 2024. (грегоријански)
Страдање светог свештеномученика Панкратија, епископа Тавроменијског; Страдање светог свештеномученика Кирила, епископа Гортинског; Страдање преподобних отаца Патермутија и Коприја и с њима Александра мирјанина; Житије преподобног оца нашег Патермутија; Спомен преподобног оца нашег Коприја; Житије светог оца нашег Теодора, епископа Едеског; Спомен преподобног оца нашег Фотија Солунског; Спомен светог свештеномученика Методија; Спомен преподобних и богоносних отаца наших Дионисија и Митрофана, који су у малом Скиту Свете Ане у Светој Гори; Спомен светих мученика Андреја и Прова.
Ава Јустин Ћелијски
Једино могуће хришћанство?
Знање о нашој православној вери и Цркви нас најбоље штити од збуњивања и завођења од стране разних секти и култова. Међутим, само знање није довољно; морамо живети Православљем, да бисмо га волели, и морамо га волети, да бисмо њиме живели. Само знање о њему, без његовог упражњавања, јалово је знање. Митрополит московски Филип је једном рекао: „Верују ти не припада ако га ниси проживео.“
Нека наша браћа и сестре се осећају нелагодно ради тога што смо ми верска мањина и зато што смо другачији од других хришћанских групација. Неки од њих би желели да се ми „изменимо“. Они се морају помирити са чињеницом да Православље значи, поред осталог, храброст бити другачији – снагу остати непромењен. Истински хришћани су увек били мањина у друштвима у којима су живели. Бити другачији не значи бити погрешан или инфериоран. Хришћани су били мањина у римској империји. Апостоли су били другачији од својих савременика; хришћански мученици из раног доба хришћанства и свети Оци су се разликовали од своје друштвене средине.
Да би остала верна себи, својој суштини и свом бићу, Православна Црква не сме мењати себе, него се мора трудити да измени свет. Она се мора одупрети предлозима и захтевима који долазе изнутра и споља и чији је циљ њена измена, а уствари, захтев да се секуларизује и протестантизује. Она се не сме мењати, јер све дотле док се придржава својих принципа, остаје оно што је одувек била – Црква потпуног освећења, Црква у којој човек налази истинског себе и прави пут ка Богу; Црква у којој је христоликост, а не удобност, најважнија брига и смисао постојања. Снага, дубина и лепота Православља се састоји управо у његовом верном очувању аутентичног хришћанства.
Православље је вера чија је улога и задатак „свеосвећење свега“. Православље није могло, не може и не сме никада да мења Христа, већ хришћане, јер за православне вернике и Православну Цркву Христос је један, исти и непромењив – а то је такође и православна вера.
Православна Црква се исто тако не сме мењати, јер је она чувар аутентичног хришћанства. Ово признају и неки неправославни писци теолози, који су упознати са Православљем.
У „Великим религијама света“ (издање Лајф часописа) тврди се: „Православна Црква је настала у Светој земљи пре него што је било хришћана у Риму. Нови Завет је био најпре написан на грчком и најранији црквени Сабори били су по свом карактеру православни.“
М.Џ.Гију, аутор књиге „Дух Источног Православља“, изражава дивљење Православној Цркви овим речима: „Захваљујући богатој култури, која је прожима, и генију народа који је сачињавају, Црква на Истоку је савршено уклопила у свој литургијски и духовни живот саму суштину Сабора и богословља првих осам векова.“
Исти аутор изјављује и следеће: „У сагласности са својом троструком мисијом: пророчком, свештеничком и краљевском, која карактерише јединство њене акције, Црква на Истоку није никада престала да објављује Тајну, да је чува безбедну од сваке измене у јереси, да је прославља литургијски и да руководи своје верне у њиховом интимном прихватању и разумевању исте…“
Имајући у виду да чак и неправославне особе, које су упознате са Православном Црквом, сматрају исту за истинску Хришћанску Цркву, разумљиво је да православни хришћани или бар већина њих, чврсто верују да је Православна Црква истинска, оригинална Хришћанска Црква. Тако, на пример, Павле, архиепископ Финске Православне Цркве, тврди категорички да „Православна Црква нема потребе да подноси доказ своје историјске аутентичности; она је једноставно директни наставак Цркве апостолског доба.“
Римокатолицизам: побуна против Христа и први протестанизам
Подела Цркве, кобан догађај у историји Хришћанства, најавио је почетак непрекидне борбе Источне Православне Цркве за очување свог постојања и идентитета. Чешће него и једна друга грана Хришћанства, Православна Црква је била изложена непријатељству и прогонима од стране разних нехришћанских и хришћанских противника. Територије настањене православним верницима су често освајали и окупирали разни непријатељи Православља: Арапи, Турци, Татари и крсташи. Они су у прошлости угрожавали и само постојање Православља, док су у новијој историји то чинили комунисти, Немци, усташе и муслимани. Они су разорили на хиљаде православних цркава и манастира и побили и заточили стотине хиљада православних хришћана. Није им, међутим, успело да униште Православље.
Формално, подела Цркве се догодила 16. јула 1054. године. Међутим, неки историчари сматрају да је она стварно почела у 860-им годинама и постала стварност за време крсташког освајања и окупирања Цариграда 1204 – 1261. Више чинилаца – догматских, канонских, културних и историјских – довели су до поделе Цркве. Људски елемент и личне амбиције су такође играли важну улогу у тој подели.
Јерес римокатолицизма – овде ћемо набројати само главне разлике између Православне и римокатоличке цркве:
Филиокве (исхођење Светог Духа)
Папски примат (=првенство)
Папска непогрешивост
Употреба бесквасног хлеба за Свето Причешће
Тачан моменат освећења Светих Дарова
Причешћивање верника само хлебом – Телом Христовим
Пургаторијум
Анино безгрешно зачеће Богородице
Целибат свештенства
Невршење миропомазања заједно са крштењем
Миропомазање као искључива надлежност бискупа
Промена календара
Прослављање Ускрса противно правилима утврђеним на Васељенским Саборима
Крштење кропљењем, а не погруживањем
Протестанизам: опозиција римокатолицизму
Прво што се морамо запитати је: „Шта је протестанизам?“ Хенри ван Дусен, који је и сам протестант, овако дефинише протестанизам: „…грана хришћанства која је никла у 16. веку с намером да поврати оригиналну хришћанску веру у живот чишћењем цркве на Западу, у те дане њене најгоре изопачености, злоупотреба и неумерености.“
Полазећи од ове дефиниције, али не потврђујући или оспоравајући њену тачност, можемо с правом закључити да протестантизам није никада био и није оригинална Хришћанска Црква; није постојао пре 16. века. Никао је, заправо, као опозиција злоупотребама вршеним у Западној, то јест римокатоличкој цркви.
Горњи закључак нам омогућава да увидимо да је протестанизам изданак римокатолицизма, а не хришћанства као таквог. Намера протестантске реформације да обнови „оригиналну, аутентичну веру и живот“ је била племенита, али се мора закључити да протестантизму није успело да ту намеру оствари. Жао нам је, али морамо рећи да, са историјске и догматске тачке гледишта, протестантизам није пут ка аутентичном Хришћанству, него пут који удаљава од њега.
Јерес протестантизма – с тачке гледишта свете Православне Цркве, протестантизам исповеда многа погрешна и јеретичка учења у области христологије (учење о Христу), пневматологије (учење о Светом Духу), есхатологије (учење о спасењу) и еклесиологије (учење о Цркви). Следећа погрешна веровања, иако нису сва заједничка свакој протестантској секти, нити их се држи протестантизам у целини, представљају главне тачке по којима се протестантизам разликује од Источне Православне, односно првобитне хришћанске Цркве:
Унитаризам, то јест непризнавање Свете Тројице
Одрицање божанства Исуса Христа (модерни аријанизам)
Непризнавање безгрешног зачећа Исуса Христа
„Филиокве“ и друга погрешна веровања о Светом Духу
Погрешно учење о суштини људске природе пре првог пада и после њега. Тврдња да је људска природа, чија се суштина наводно изменила због првог греха, непоправљиво покварена
Погрешна и јеретичка учења о спасењу: (тврдња да је благодат Божија једини фактор у људском спасењу; људска (добра) дела су неважна за спасење душе; предестинација (=предодређење); грехове може опростити једино Бог, или се људска природа не може никада од њих очистити; неверовање у бесмртност душе и Страшни суд)
Неправославна учења о Цркви: (еклесиолошки монофизитизам – то јест, одбацивање људске природе Цркве; одбацивање јерархије; одбацивање непогрешивости Цркве; прихватање само Свете Тајне Крштења и Светог Причешћа, али уствари, одбацујући њихов сакраментални вид, а прихватајући само симболични; одбацивање видљивих средстава побожности и духовности (=пост, аскезу и тако даље)
Одбацивање поштовања Мајке Божије и култа Светаца
Одбацивање Светог Предања, учења Светих Отаца, као и одлука седам Васељенских сабора као извора учења и дисциплине
Дозвољавање свештеницима и епископима да се жене и после рукоположења, да се разводе и да се више пута жене (или удају, пошто имају и жене-свештенике и епископе)
Рукоположење жена
Немање апостолског прејемства
Начин рукополагања свештенства
Крштавање само одраслих (неке, а не све протестантстске секте)
Одбацивање указивања поштовања светим предметима: иконама, реликвијама светитеља, Часном крсту
Одбацивање молитава за преминуле
Тумачење Светог Писма поверено појединцима
Промена календара и празновање Васкрса противно правилима установљеним на Васељенским саборима
Укидање монаштва
Ово није потпуна листа доктринарних принципа који су карактеристични за разне протестантске секте; ипак, како се види, број важних тачака по којима се оне разликују од Првобитне хришћанске Православне Цркве су многобројне. Постаје јасно да протестантизам није никада имао, нити сада има, четири основна квалитета праве Христове Цркве, односно да никада није био, нити је сада, Једина, Света, Саборна и Апостолска Црква – како по свом постању, тако и по својој суштини.
Православље: једино могуће хришћанство
Како смо досад укратко говорили о римокатолицизму и протестантизму, сада треба да се осврнемо на учење саме Православне Цркве.
Сматра се да је број православних хришћана у свету, који практикују своју веру 15 милиона; међутим, број крштених православних верника је много већи. Не треба заборавити да је у неким земљама забрањено слободно исповедање православне вере. Данас највећи број православних верника живи у Русији, Украјини, Грчкој, Румунији, Србији, Бугарској и Македонији, али се њихов број у Западној Европи, Америци, Аустралији, Новом Зеланду и многим другим земљама стално повећава.
Само име Свете Православне Цркве носи у себи тврдњу да је она аутентична хришћанска Црква, јер реч православна произилази из двеју грчких речи које значе „исправно верујућа“, „која учи исправно“, „која исповеда исправно“. Према томе, она самим својим називом потврђује да је она исправно верујућа и исправно учећа Црква.
Та иста Црква је такође позната под називима Источна Православна и Грчка Православна Црква. Осим тога, испред ове титуле се обично налазу придев који указује на национално порекло посебних православних цркава, то јест: Руска, Српска, Бугарска, Сиријанска, Албанска и слично.
Извори православног учења су Свето Писмо и Свето Предање.
Цркву имају само православни
У Православљу, Црква се сматра извором и предметом вере. Она је исто толико духовно искуство колико је установа. Црква је Тело Христа, свог Оснивача, а она је и: „која је тијело Његово, пуноћа Онога Који све испуњава у свему“ (Ефесцима, 1:23). По својој природи Црква је видљива и невидљива, божанска и људска, Небеска и земаљска.
Задатак Цркве је одувек био да помаже својим члановима да постигну крајњи циљ и смисао свога постојања: Христоликост. Улога и мисија Цркве је да одржава непромењене највише духовне стандарде тиме што чува истоветне хришћанске принципе. Очекивало би се ради тога да људи саображају свој живот тим принципима, а не да мењају та мерила како би одговарала људским слабостима. У Цркви правац кретања треба да буде од људског ка божанском.
Православна Црква је и Саборна. Њена саборност, то јест универзалност, не означава само чињеницу да она има припаднике у целом познатом свету, већ је то у исто време прокламација њене сабраности, једнодушја, синтезе власти, одговорне слободе прожете свеобухватном љубављу.
Православна Црква је апостолска, јер је она изграђена „на темељу апостола и пророка, где је угаони Камен Сам Исус Христос“ (Ефесцима, 2:20). Њен апостолски карактер је заснован и на чињеници да она учи у сагласности са апостолском традицијом и наставља апостолску мисију и прејемство, а ово последње се сматра „средством за распрострањење апостолског учења и особеним обележјем истинске Цркве које је одваја од лажних”. Православна Црква је апостолска и по томе што је мисионарска по својој природи и што остварује основну мисију апостола: христијанизацију целог света.
Све истинске православне цркве, то јест канонске, у целом свету сачињавају Једну, Свету, Саборну, Апостолску, Источно – Православну Цркву. Оне имају истоветне догме, каноне, свете тајне и литургијске облике.
Што се тиче администрације, све православне цркве спадају у једну од следеће две категорије: аутокефалне, то јест самоуправне, и аутономне, то јест оне које немају своју вишу јерархију, него је примају од неке друге православне цркве.
Аутокефалне православне цркве су следеће:
Цариградска васељенска патријаршија (Турска)
Јерусалимска патријаршија (Израел)
Александријска патријаршија (Египат)
Антиохијска патријаршија (Јордан)
Московска и сверуска патријаршија (Русија)
Српска патријаршија (Србија)
Бугарска патријаршија (Бугарска)
Румунска патријаршија (Румунија)
Грузијански католикат (Грузија)
Грчка црква (Грчка)
Кипарска архиепископија (Кипар)
Албанска православна црква (Албанија)
Финска православна црква (Финска)
Пољска православна црква (Пољска)
Чекословачка православна црква (Чешка и Словачка)
Синајска архиепископија (Египат)
Аутономне православне цркве разних јурисдикција постоје у Кини, Јапану, Кореји, Северној Америци, Аустралији, Новом Зеланду и у разним државама Западне Европе. У ову групу спадају и многе епархије у целом свету које имају аутономни статус.
Свети владика Николај Велимировић: Вера образованих људи – Тумачење Символа вере
10. …и у Духа Светога, Господа животворнога, Који од Оца исходи, Коме заједно са Оцем и Сином припада поклоњење и слава, Који је говорио кроз пророке
Кад ноћни путник види луч у даљини, он се радује. И управља кораке своје пут луча, не испитујући од каквог је горива тај огањ у даљини. Што се више приближује, то више испитује.
Вера хришћанска приближила је људе блиско вечној светлости Божанства. Због тога хришћани толико испитују ту тајанствену и милу светлост – јер су се приближили њој. Они који су од те светлости удаљенији, мање је испитују.
Семити се ишчуђавају јафетитима, како могу веровати у три бога? Ко верује у три бога? Зар хришћани, који су очистили од многобоштва толике контитенте и острва?
Реците им, да ви не верујете у три бога, него у једнога. Јединога, Живога, Истинитога. Но да сте Месијом вашим стављени у такву близину вечне светлости, да видите и разликујете три пламена. Три вечна пламена – један Огањ. Три величанства – један Цар. Три чуда – једна Тајна. Три лица – једно Биће. Три ипостаси – један Бог. Велико име: Света Тројица. Свето Тројство у Јединству. Отац, Син, Дух Свети – увек заувек један Бог.
У подножју те животворне тајне Серафими и Херувими скривају лица своја света, у страху светоме, у божанскоме заносу, у бескрајној опојености неисказивом сладошћу. А неизбројиве војске Ангела, у стројним хоровима, умилним трепетом поју величања Бога Јединога, Бога Живога: „Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот!“
И сунце велико на своду Небеском представља тројство у јединству: маса огњена, светлост и топлота – све ово троје нераздвојно једно од другога сачињава једно сунце. И сваки атом на земљи представља тројединство. И душа човечја – образ тријединог Бога – састоји се из три основне нераздељиве моћи: осећања, ума и воље. Но то троје не дели душу на три душе. Једна душа јесте и остаје једна; три њене моћи јесу и остају три у јединству.
Али свет није дошао до сазнања о Богу као Тројици Светој кроз те природне слике, сенке и символе. Небесним откривењем дошло се до тога. Господ Исус Христос објавио је то. Од Њега је род људски дознао за родитељство Оца, и за синовство Сина Божјега, и за исходство Духа Светога. Он је нас, путнике у ноћи, привео вечној божанској светлости, и ми смо почели видети и разликовати троје у једноме: три чуда у једној тајни, три ипостаси у једном Божанству.
Од Христа је и дошла наша вера у Духа Божјега Светога, животворнога, Који од Оца исходи. Много је злих и варљивих духова таме, подељених и немоћних, али је један Дух Свети. Људи и народи, који су веровали у многе богове, веровали су стварно у те зле и варљиве духове. У Духа Једнога Светога могу веровати само прави једнобошци, који верују у једнога Бога.
Дух Свети назива се животворним, јер Он живот даје, живот обнавља, оживотворава, васкрсава. Кад је Бог стварао свет, „Дух Божји дизаше се над водом“ (1. Мојсејева 1, 2). Кад је Бог човека стварао, „створи га од праха земнога и дуну му у нос дух животни и поста човјек душа жива“ (1. Мојсејева 2, 7). Апостол Христов пише хришћанима: „Дух Божји у вама живи“ (Римљанима 8, 9). Но не мешати дух човечји с Духом Божјим. И апостол прави у томе разлику кад вели: „Овај Дух (Божји) свједочи нашему духу да смо дјеца Божја“ (Римљанима 8, 16). И то је радост ваша, духоносци. Шта би вредело сведочанство човечје, да сте деца Божја, ако вам Сам Дух Божји то не посведочи? А Дух Божји даје се свакоме, ко Га иште у Бога.
Треба искати, и треба очистити дом душе своје за дочек најмилијега госта. Овако говори Господ наш, Победилац смрти: „Кад ви, зли будући, умијете добре даре давати дјеци својој, колико ће више Отац Небески дати Духа Светога онима који ишту у Њега“ (Лука 11, 13)? То је највећи дар, који Бог даје људима. Јер дајући Духа Светога, даје Самога Себе. Има ли већег дара од овога? Има ли веће љубави од ове?
Како се Дух Божји јављао вернима? Да кажемо прво: као топлина у срцу. Ово бива при силној молитви. Понекад као топлина у целоме човеку. Пророк Јеремија сведочи то јасно и истинито. Јер сведочи из свога искуства. Многе поруге и напасти претрпе Јеремија – мука му дође до гуше. Тада се он одлучи не говорити више људима, не пророковати. Али – описује он сам: „али би у срцу мом као огањ разгорио, затворен у костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више.“ (Јеремија 20, 9). Тако је неодољив Дух Божји Свети у чистоме срцу, у које се усели.
Још се Дух Божји јављао као глас. О томе много сведоче свети пророци и апостоли. Тајанствени, но јасан глас Божји. Чујеш га, а не видиш ко говори.
Још се Дух Божји јављао под видом голуба. То се догодило при крштењу Господа Христа у Јордану. И свједочи Јован говорећи: „видјех Духа гдје силази с Неба као голуб и стаде на Нему“ (Јован 1, 32). Чистога голуба јесте слика чистоте Духа Светога. Благо чистим душама, јер ће се удостојити посете Духа Господа.
Но најбурније јављање Духа Светога у историји људској догодило се у виду огњених језика педесет дана по Васкрсењу Христовом. „И кад се наврши педесет дана, бејаху заједно сви једнодушно. И уједанпут постаде хука с Неба као духање силног вјетра, и напуни сву кућу гдје сјеђаху. И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сједе по један на свакога од њих. И напунише се сви Духа Светога, и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше те говоре“ (Дјела апостолска 2, 1-4). Тако је било освећење и крштење прве Цркве Христове на земљи – огњем Духа Светога.
Тако се испунило обећање Спаситељево апостолима. Испунило се у таквој сили и на такав начин како нико од апостола није могао ни замислити. Заиста, дела Божја превазилазе све замисли људске.
Господ је обећао: „и Ја ћу умолити Оца, и даће вам другога Утешитеља да буде с вама ва вијек, Духа Истине, Којега свијет не може примити, јер Га не види нити Га познаје; а ви Га познајете, јер у вама стоји, и у вама ће бити“ (Јован 14, 16-17). И први Утешитељ, Господ Исус, био је више него обилна утеха вернима. Али љубав Божја нема мере. По тој неизмерној љубави послат је и други Утешитељ.
Још је Господ Исус посведочио о Духу Светоме и ово: „Утјешитељ, Дух Свети, Којега ће Отац послати у Име Моје, Он ће вас научити свему и напоменуће вам све што вам рекох“ (Јован 14, 26). И још: „А кад дође Утјешитељ, Кога ћу вам послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца излази, он ће свједочити за Мене“ (Јован 15, 26). И још: „А кад дође Он, Дух Истине, упутиће вас на сваку истину… Он ће Ме прославити“ (Јован 16, 13-14). И ово се обећање испунило, као и свако обећање Месија вашег, христоносци.
Дух Свети је обећан – тако су људи сазнали за Духа Светога. Дух Свети се јављао – тако су се људи уверили у постојање Духа Светога. Дух Свети непрестано борави мећу вернима – тако су људи заволели Бога Духа Светога.
Како се из сунца светлост рађа и како топлота исходи – зар вам је то знано? Како се из срца рађа мисао и како исходи сила – зар сте појмили? Како бисте онда знали вечну тајну Оца нерођеног, како ли рађање Сина и исхођење Духа Светога? Ниједну истину о Свевишњем Богу синови човечји нису могли дознати, док им од Свевишњег није јављено. Нити више, нити мање, него само колико им је јављено.
Јављено нам је, да Дух Свети није створење Божје, него Бог. Он је Господ животворни, Који присуством Својим ствара живот, даје моћ, улива мудрост, производи радост. Од вечнога Оца Он вечно исходи. Истобитан са Оцем, истобитан са Сином – истобитан, истомоћан, истославан. Само је лицем различит. Нарочита ипостас одликује га од Оца и Сина. Но и њему припада исто поклоњење и исто слављење. Њиме говораху пророци свети. У просте рибаре Он ули мудрост Небеску. Немоћним људима и женама – за Христа мученим – Он даде моћ непобедиву, јачу од смрти.
Дух Свети, животворни, Који од Оца исходи, Бог је истинити од Бога истинитог. Он се јављао и дејствовао. Он се јавља и дејствује. Они којима се јавља и у којима дејствује, знају Га. Не знају Га по суштини; знају Га по јављању и дејству.
Вера у Духа Божјега Светога није заснована на слутњи, на мисаоној претпоставци, него на јављеној и доживљеној и посведоченој стварности. Ко год жели постати живи сведок те стварности, мора се пре сваког испитивања тајни Небеских потрудити, да очисти срце од греха и окади га молитвом. И јавиће му се Дух Свети, Дух истине и живота, Дух мудрости и радости, Дух слободе и посинаштва. И овај Дух Свети посведочиће духу његовом истинитост свега откривења Христовога: о Богу, о души, о путу спасења, о царству Божјем вечноме. Све онако како је Он посведочио и духу апостола и светих отаца, који саставише Вјерују.
Кроз Господа Исуса, Сина Божјега, дошло је људском роду сазнање о Богу као Светој Тројици. То сазнање Он нам није пружио у виду философског учења, него у виду јављања и дејства како Оца, тако Сина, тако Духа Светога. Та јављања и дејства Бога живога кроз три ипостаси своје јесу стварност. Стварност је јављање Оца гласом на Јордану и на Тавору. Стварност је јављена личност ваплоћеног Сина Божјег, чудесна, и његово деловање, и страдање и васкрсење. Стварност је и јављање и дејствовање Духа Светога у апостолима, у светитељима, у праведницима и у целој Цркви Божјој од почетка до данас. Увек и за вазда: један Бог, један Цар вечни, једна сила, једна слава, једна љубав, једна светлост, једна радост, једна суштина – један Бог.
Ово је вера видовитих, који су управили вид свој ка огњу у даљини. Оно није вера заслепљених и слепих, који једва виде оно што им сунце открива. За видовите ова физичка светлост јесте тамнина кроз коју они ходе као путници кроз ноћ упирући поглед свој ка светлости у даљини. Они путују не скрећући погледа са те велике светлости. Тако је велика та светлост, да им се сав овај свет чини покривен тамом. Иако је велика светлост удаљена, она им осветљава пут у ноћи и загрева срце чудном топлином и радошћу. И они се радују као деца – као деца те велике светлости. И журе к њој као изгнаници у домовину своју. Смело корачају све напред и напред, и не обзиру се. И у радости својој призивају залуталу и изосталу браћу своју, храбрећи их, тешећи их, и помажући их на путу. С победном песмом они журе све напред и напред: Ено тамо, браћо, тамо је наш Родитељ и Спаситељ и Утешитељ. Светли нам, греје нас, зове нас!
Ово је вера ваша, христоносци, вера видовитих предака ваших. Нека она буде и вера деце ваше с колена на колено, све до краја путовања. Ово је вера опробана, на облачини и на ведрини, вера непостидна, православна, спасоносна. Ваистину, ово је вера образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. У Дан Страшнога Суда Христовога они ће се назвати благословеним.
Дух. Утешитељ. Поклоњење.
игуман Рафаило Бољевић: Вјера Отаца наших
https://www.youtube.com/watch?v=hMoUuiXd4Hc&list=LL
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 93 – Римљанима 6, 18-23: Саваскрсавање са Христом у нови живот.
18 ослободивши се, пак, гријеха, постадосте слуге праведности.
19 Као човјек говорим, због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење.
20 Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности.
21 Какав, дакле, плод имадосте тада од онога чега се сада стидите? Јер је крај онога смрт.
22 А сад, ослободивши се од гријеха и поставши слуге Божије, имате плод свој на освећење, а крај – живот вјечни.
23 Јер је плата за гријех смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 25 – Матеј 8, 5-13: О исцјељењу слуге капетановог.
5 А кад уђе у Капернаум, приступи Му капетан молећи Га и говорећи:
6 „Господе, слуга мој лежи дома одузет и страшно се мучи.”
7 А Исус му рече: „Ја ћу доћи и исцијелићу га.”
8 И капетан одговори и рече: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци ријеч и оздравиће слуга мој.
9 Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: ’Иди’, и иде; и другоме: ’Дођи’, и дође; и слуги своме: ’Учини то’, и учини.”
10 А кад чу Исус, задиви се и рече онима што иду за Њим: „Заиста вам кажем: ’Ни у Израиљу толике вјере не нађох.’
11 А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом и Исаком и Јаковом у Царству Небескоме;
12 а синови Царства биће изгнани у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.”
13 А капетану рече Исус: „Иди, и како си вјеровао, нека ти буде.” И оздрави слуга његов у тај час.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Каква је само вера капетана! Задивила је и Самог Господа (Матеј 8, 5). Њена суштина је у исповедању Господа Богом свега, свемоћним Владиком и Наредбодавцем свему што постоји. Због тога је и молио: „Само реци реч и оздравиће слуга мој. Верујем да се Теби све потчињава и да све слуша Твоје наредбе.“ Такву веру Господ тражи од свих. Такву и од нас очекује. Ко има такву веру, ни у чему нeћe оскудевати, и добиће све што тражи. Тако је обећao Сам Господ. О, када бисмо и ми пошли за таквом вером! Но, и она је дар, и тај дар треба тражити и то опет – са вером. Тражимо је, у крајњој мери, из oceћaњa потребе за њом, тражимо је стално, са напором, потпомажући њено развијање у нама одговарајућим размишљањем, а изнад свега послушношћу заповестима Божијим.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
пища (пишча) = храна
питати (питати) = хранити
васпитати = свог (на)хранити = одгојити
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске