Богојављенски 27. 7533. / 9. фебруар 2025.
Пренос из Комана у Цариград чесних моштију светог оца нашег Јована Злaтоустa; Спомен преподобног оца нашег Тита Печерског; Страдање светог новомученика Димитрија; Спомен свете царице Маркијане; Спомен преподобног оца нашег Клавдина; Спомен преподобног оца нашег Петра.
Старац Клеопа Илије
Четрнаест правила за одлажење у цркву — из књиге: Ne vorbeste parintele Cleopa, 7, Roman, 1998, странице 26-33
Браћо, треба да знате да хришћанин који одлази у цркву има 14 канонских благодоличних правила, ако жели да му буде на корист Света Црква. Ако их не испуњава, одлази у храм на осуду. Изложићу вам благодолична правила за Хришћанина који одлази у свету цркву. Ако хоћете да ваистину будете синови Христове Православне Цркве, која нас скоро 2000 година рађа водом и Духом на Крштењу, у Цркви Христовој, која је стуб и тврђава истине, знајте правила за одлажење у цркву, као што следи:
- Први канонски услов да би одлазио у свету цркву јесте да се са свима помириш. Ако иде мајка у цркву или отац, нека каже: „Опростите ми, децо! Опрости ми, супруго!“
- Други канонски услов. Када одлазиш у цркву, однеси мали дар из своје куће. Макар свећицу, макар новчић, просфору, чашу вина, шта можеш. Јер кроз тај мали дар, који носиш у цркву, благосиља се цео твој иметак, јер га дајеш на жртву Богу.
- Трећи канонски услов. У цркву је добро да одлазиш јутром раније, да би могао ухватити Васкрсно Јеванђеље Јутрења и Славословље. И истовремено, ако одеш раније, можеш се у миру поклонити, нема много света у цркви, одеш на своје место и тако не реметиш богослужење.
- Четврти канонски услов. Мушкарци треба увек да стоје у цркви на десној страни, а жене на левој страни. И овим редоследом треба да стоје у цркви: стари људи на челу, средовечни иза њих, најмлађи иза њих, младићи и дечаци исто тако. Такође и жене. А између мушкараца и жена оставите стазу у цркви, да би прошао ко дође да се поклони и да однесе дар светом олтару.
- Пети канонски услов јесте да не разговарате у цркви, јер је то велики грех. Ако је велика потреба да говориш, говори шапатом или знацима.
- Шести канонски услов. Ако одеш у цркву, немој излазити док се не заврши богослужење. Само, Боже сачувај, ако си болестан или ако што пострадаш. Али, иначе, немој излазити, јер ако изађеш пре завршетка Литургије, подобан си Јуди, који je изашао са Тајне вечере, где беху за трпезом Спаситељ са апостолима, и отишао је и продао Христа. Тако поучава свети Јован Златоуст.
- Седми канонски услов за оне који одлазе у цркву. Када се клањате светим иконама, немојте целивати Светитеље у лице, јер је грех. Није допуштено. Ако је Светитељ осликан у стојећем положају, целиваш му ноге; ако је осликан до појаса, целиваш доњи део иконе.
- Осми канонски услов. Знајте да након што свештеник изрекне благослов почетка Свете Литургије, ником више није допуштено да се клања у цркви или да још носи дарове олтару, јер је то велики грех. Када чујеш да свештеник каже: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова“ – готово је! Од тада свако стоји мирно на свом месту, не одлази више да се клања. Чак и ако си дошао с даром у цркву, са свећом и са просфором, предаћеш их на крају. Јер од тога часа свештеник ступа у Свету Литургију и нема више времена да узме дар. Јер ако одеш, и он престане са литургисањем, остаје му мноштво молитава, и има грех. Дакле, дарови се предају у цркви до благослова Свете Литургије. Од тада надаље није више допуштено ни да се клањаш, зато што узнемираваш оне који желе да слушају Свету Литургију.
- Девети канонски услов. Хришћани треба да клече када се освећују Пречисти дарови, када се поје: „Тебе појем, Тебе благословим…!“ Други клече и на Јеванђељу. Није грешка. На „Достојно“ и на „Оче наш“, тада се клечи. И након што се отпоје Оче наш, врши се целив мира. Тако се раније поступало. Сада се у појединим црквама то заборавило. (ово је обичај Румунске Цркве) Који имају раздрешење и желе да се причесте Пречистим Тајнама, треба да траже опроштај од свих, од најстаријих до најмлађих. Ако су мушкарци, одлазе најстаријим људима са чела. И од којих су имали какво ожалошћење, Боже сачувај, нека траже опроштај: „Опрости ми, брате! Опрости ми роде, или суседе!“ Исто тако и жене нека иду најстаријим женама и нека узму опроштај, нека им целивају руку, а ове нека их пољубе у чело. Тај поредак се врши пре но што се одлази на Свето Причешће. И потом узимаш упаљену свећицу и код иконостаса је дајеш црквењаку у руке; не идеш с њом пред свештеника, пред Свети Путир. Зато што кад идете пред Свети Путир, није допуштено да будете са упаљеном свећом, нити да се још осењујете Светим крстом, јер је велика опасност. Догађало се многима да су, крстећи се, ударили Свети Путир, свештеника, и просули Светиње. Догодило се у многим црквама. Ја сам тако пострадао. Дошао је један из Велике Саске на причешће; бејах старешина у манастиру Слатини, и ударио ме је по Светом Путиру и – да га не бејах држао – пао би насред цркве. Имао сам Светиње у њему. И ипак ми је просуо део Светиња. Имао сам да творим епитимију и правило. Неки момчић, када се прекрстио, гурнуо је Свети Путир. И да га не бејах чврсто држао, целог би ми га просуо, и из тог разлога не бих више могао да будем свештеник. Скаменио се и он. А бејах им рекао, јер беху стотине људи са упаљеним свећама: „Немојте се више крстити када стигнете пред Свети Путир, и свеће оставите тамо код иконостаса!“ Када одеш пред Свети Путир, прекрстиш руке на грудима. И тада свештеник узима кашичицом Пресвете и Пречисте Тајне и даје ти да их примиш.
- Десети канонски услов. Након што си примио Пречисте Тајне Исуса Христа, пређи ка ђаконским дверима, да би ти тамо дали нафору и чашицу вина. Затим одите до певнице или у припрату, да бисте очитали молитву благодарења након Светог Причешћа. Треба да знате да нико не сме да се причести, ако није прочитао молитве за Причешће. Затим – захвалне. Ко се причестио не сме више да целива руку свештенику. Док не будеш јео, не смеш више да целиваш ни свете иконе, ништа; јер си тада примио Христа. Након јела можеш да целиваш руку и свете иконе. Након Причешћа није ти допуштено да пљунеш три дана и три ноћи. Тако је по канонском поретку. Али бар до сутрашњег дана; макар 24 сата, упамтите. Али књига казује три дана. Тако је након Светог Причешћа. Који су у браку и желе да се причесте Пречистим Тајнама треба да чувају чистоту у породици бар три дана; а након што су се причестили, да је одрже бар два дана. А у постовима треба у све дане да живе у чистоти.
- Једанаести канонски услов. Који је дошао у цркву из неке породице назива се апостолом породице. Он треба да узме свету нафору за све укућане. Укућанима није допуштено, Боже сачувај, недељом и празником да поједу штогод, док не дође онај из свете цркве да им донесе свету нафору, да узму свету нафору уместо Пречистих Тајни. Јер се на грчком света нафора назива антидорон, то јест уместо дарова, замењује Пречисте Тајне за оне који не могу да се причесте. Недељом и празником, у време Свете Литургије, није допуштено да припремаш јело, јер је то велик грех. Припреми јело од суботе увече и стави га гдегод на хладном, јер имате сада фрижидере, и подгрејеш га када дођете из цркве. У случају неодложне потребе, након што изађеш са Свете Литургије, допуштено ти је да припремаш јело. Али у време Свете Литургије, када свештеник везује Небо са земљом и вади частице за милионе душа, немој да се лаћаш припремања хране, јер је велики грех! Тако је било код наших предака. Питајте старе, јер су тако држали раније! Није се припремала храна недељом. Велики је грех. Није допуштено да ложиш ватру и да припремаш храну када свештеник служи Божанску Литургију за толико милиона хришћана, где посредује опраштању за толике душе, и за оне из пакла, и за оне с Небеса, и за оне са земље.
- Дванаести канонски услов. Ко је био у светој цркви када је свештеник рекао: „У миру изиђимо! У Име Господње“ и извршио отпуст, то јест крај Свете Литургије, чини три поклона посред цркве и одлази кући. Од цркве нека се не зауставља до својих врата. Да га како не одведе ђаво од цркве у крчму или на игранку, јер онда тешко њему. Отпочео је с Богом и завршава с ђаволом. Јер тако чини непријатељ: „А да ли да одем том рођаку; али да одем ономе, томе; али да одем мало у крчму!“ Радост ђаволова што те је извео из раја Божијег и одводи те у пакао, јер крчма је чељуст пакла. Тако је називају сви Свети Оци. Када си ушао у крчму, ђаво ти укуцава три клина. Први клин када си ставио ногу на праг крчме, други – када си сео на столицу за столом у крчми; и трећи – када си узео прву чашу. Затим си његов: држи те он тамо, не избављаш се брзо. Укуцао ти је три клина. Дакле, с врата цркве иди право кући!
- Тринаести канонски услов. Када одеш кући, очитај молитву код светих икона, и када сви седну за трпезу, ти им испричај шта је и теби остало у глави из цркве: „Гле, био је тај и тај Апостол, то и то Јеванђеље; свештеник је одржао ту и ту проповед; гле овако је појао појац; тако је лепо било!“, да би чули и они који, из благословених разлога, нису могли да иду у цркву.
- Четрнаести канонски услов. Након што си и ти јео, одмори се два сата. Затим треба недељом и празником да идеш у посете и да посећујеш болесне и убоге. Ако знаш којег болесног старца или коју болесну жену или дете, или кога ко лежи у постељи много година, иди и посети га, јер чуј шта говори Христос у дан Суда: „Болестан бејах и не посетисте Ме.“ (Матеј 25, 43) Ако не можеш однети ма и најмањи дар болесноме, отиди и реци му реч утехе: „Трпи, брате! Моли се Богу, јер те љуби! Кога Бог љуби, тога и кори. И ако будеш трпео на овом свету, нећеш више трпети загробно. Тако је трпео Јов, тако је трпео Лазар!“ Дакле, четрнаесто правило јесте да посећујемо старе и болесне недељом и празником.
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(многе књиге србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
свети Симеон Дајбабски (Саво Поповић 1854.-1941.)
Када се 1890. вратио са поклоничког путовања, јавио му се мали чобанин Петко Ивезић и испричао о чудесном виђењу које је имао. Петку, сирочету које је чувало туђу стоку на месту данашњег манастира Дајбабе, јавио се јасан мирис тамјана, а потом и човек „вас у злату“ (=сав у злату) у пратњи два Анђела. Представио му се: „Ја сам свети. Био сам владика овога места, а ћак сам једног Светога што је живео пре Косова. Хоћу да ми манастир градиш.“
Светац показа Петку катакомбу на том месту. Петко пође, како му би речено, у Острог и исприча Симеону своје виђење. Овај подвижник Господњи, схвативши да је виђење од Бога, по одобрењу митрополита Митрофана и књаза Николе Петровића, поступи по казивању сирочета, по речима свеца који се јавио. Свети Симеон, уз помоћ мештана, поче да копа на месту које му је Петко показао и наиђе на пећину у облику крста, у којој су нашли и олтарски део на којем је била Часна Трпеза. Тако је у децембру 1897. године на месту ранохришћанске богомоље, након уређивања пећине и иградње конака, освештана црква посвећена празнику Успења Пресвете Богородице.
„Подземни дом Царице Небеске“, како је манастир назвао његов утемељитељ, налази се на југоисточној падини Дајбабске горе, на ободу зетске равнице, а на домак Подгорице. Манастирска црква сакривена у камену, украшена је фрескописом преподобног старца. У манастиру се налази неколико икона насликаних кистом оца Симеона, руска плаштаница из 11. века, као и икона Богородице Јерусалимске. Црква се састоји од три пећинске просторије: централне, у којој је олтарски део и ћивот преподобног Симеона, левог параклиса у равни централне пећине, и десне у коју се силази исклесаним степеницама. Свети старац који се јавио Петку Ивезићу казао је да је у близини његов гроб, који је сакривен од турског скврнављења. Гроб ће се сам открити онда када „све српско буде слободно“. По свој прилици, то је био први зетски епископ Иларион, ученик светог Саве, коме се до данас не зна гробно место.
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Пето-шести Васељенски Сабор у Цариграду (Трулски) (227 Светих Отаца)
1. септембра – 31. децембра 691. године
64. од 102 правила: Да лаик не узима достојанство учитеља вере у Цркви – Не треба лаик јавно пред народом да држи догматски говор или учи, стичући тиме себи учитељско достојанство, него да следује преданом од Господа поретку, и да отвара ухо своје онима који су благодат учитељске речи добили и од њих се божанственим стварима поучавати. Јер у једној Цркви Бог је различите удове створио, по речи апостола (1. Коринћанима 12, 12, 27-28), коју реч тумачећи Григорије Богослов (Беседа 32, 12), јасно показује поредак међу њима, говорећи: „Овај, браћо, поредак поштујмо, њега чувајмо: један нека буде уво, а други језик, а трећи рука, а четврти нешто друго. Један нека учи, други нека се учи.“ И мало затим: „И који се учи, нека то бива у послушности; и који раздаје, нека раздаје радосно; који служи, нека то чини усрдно. Да не будемо сви језик, што је најбрже; ни сви Апостоли, ни сви Пророци, ни сви да тумачимо.“ (1. Коринћанима 12, 29-30) И мало после опет: „Зашто себе чиниш пастиром, будући овца? Зашто биваш глава, будући нога? Зашто покушаваш да војводујеш, кад си увршћен у војнике?“ И другде Премудрост заповеда: „Не буди брз на речима; не пружај се са богатим, будући сиромах; не тражи да будеш мудрији од мудрих.“ (Проповедник Соломона 5, 1; Премудрости Исуса, сина Сирахова 4, 29; Приче Соломона 23, 4) Ако ли се ко ухвати да ово правило одбацује, нека буде одлучен за четрдесет дана.
Тумачење:
Учитељско достојанство, о којем се у овоме правилу говори, то је она власт „учити народ Господњи и тумачити Божанствене догмате, која је благодаћу Пресветога Духа дана самим архијерејима и онима које архијереји на то опуномоће.“ Тиче се, дакле, овдје у строгоме смислу јавне проповиједи догматичког садржаја. Право говорити овакве проповиједи и учити народ истинама вјере и морала Основатељ Цркве предао је апостолима (Матеј 28, 19), а ови су за тијем то право предали својим пријемницима. (Римљанима 10, 15; 1. Тимотеју 3, 2) Никоме, дакле, другом, по Божанском праву, осим епископа и од њих опуномоћених свештеника, није допуштено говорити јавне проповиједи догматичког садржаја. Мора се држати да су у вријеме овога сабора неки свјетовњаци присвајали себи то учитељско достојанство и држали проповиједи догматичког садржаја јавно у народним скуповима. Оци трулскога сабора обраћају пажњу на то, те позивљући се на односна мјеста Светога Писма, а посебно на тумачење Григорија Богослова односних ријечи апостола Павла из његове посланице Коринћанима, забрањује свјетовњацима јавно проповиједање о догматичким истинама, јер се тијем руши „установа коју је Господ предао“, а који се огријеши о ово правило, подвргава се одлучењу од Светог Причешћа за четрдесет дана.
Ријечи о овоме правилу пред народом казују јасно да се забрана о којој ово правило говори, тиче јавних проповиједи, а посебно црквених проповиједи о предметима вјере. Ван овога, дакле, свјетовњацима није забрањено „нити може бити забрањено“, као што каже Зонара у тумачењу овога правила, да уче о предметима вјере и да одговарају на питања, која им се ставе по тим предметима. А да Црква није ово не само забрањивала, него чак у неком смислу и заповиједала, види се из упутстава што налазимо у Требнику нововјенчанима, или кумовима при Крштењу, да буду учитељи вјере и морала у одређеним својим границама. Црква је свагда са благодарношћу примала, а црквена јерархија није никада на поврједу својих права сматрала кад су поједини изучени и побожни свјетовњаци одавали се разрађивању науке црквене у разним гранама њезиним, кад су они као учитељи у школама, као поглавице у породицама, као управитељи разних задруга, настојали да дотични усвоје хришћанску науку и да се по тој науци владају.
Овом се трулском правилу не противи ни онај стародавни обичај, који и данас постоји, а по коме се свјетовњацима, побожним и Цркви оданима, допушта говорити бесједе при опијелима у цркви, или при сахрањивању покојника у гробљима; јер је исто правило управљено противу самовољног присвајања од стране свјетовњака учитељског достојанства и црквеног учитељства у опће, дакле, права да свјетовњаци могу подједнако са свештеним лицима проповиједати јавно у цркви. При томе, једини пуноправни учитељ у Цркви, то је епископ, који по својој архијерејској власти опуномоћава дотичне да могу у цркви проповиједати и у опће говоре држати. У његовој је безусловној власти да допусти, или и да забрани свакоме без разлике, да држи говоре при обављању свештених обреда, било у цркви, било ван цркве, и да подвргне претходној својој цензури сваки говор, који се има јавно пред народом изрећи. Према тој својој власти епископ је у праву, а кад се не тиче поврједе учитељског достојанства, које је искључива својина јерархије, дозволити и побожноме свјетовњаку да говори бесједу при опијелу или сахрањивању покојника, ако нађе да у односној бесједи, која има бити претходно поднесена његовој цензури, нема ништа таквога што би вријеђало светињу Цркве и дотичног црквеног обреда. Без такве епископове дозволе, која сваки пут поседно мора бити издана, никакав свјетовњак нема права, нити смије говорити никакву бесједу ни у цркви ни у опће у посвећеном мјесту (на примјер гробљу).
Чудотворац Тумански | ЦЕО ФИЛМ
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ Зачало 296 – 2. Тимотеју 3, 10-15: Страдање побожних за Христа.
10 А ти си следовао мојој науци, живљењу, настројењу, вјери, дуготрпљењу, љубави, истрајности,
11 гоњењима, страдањима која ми се догодише у Антиохији, у Иконији, у Листри. Каква гоњења претрпјех, и од свих избави ме Господ!
12 А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу, биће гоњени.
13 А зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се.
14 Но ти стој у томе што си научио и што си се увјерио, знајући од кога си се научио,
15 и што из дјетињства знаш Свештене списе, који те могу умудрити за спасење кроз вјеру у Христа Исуса.
ЈЕВАНЂЕЉЕ Зачало 89 – Лука 18, 10-14: Фарисеј и цариник.
10 „Два човјека уђоше у храм да се моле Богу: један фарисеј, а други цариник.
11 Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: ’Боже, хвала Ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници, или као овај цариник.
12 Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем.’
13 А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути Небу, него се бијаше у прса своја говорећи: ’Боже, милостив буди мени грјешноме!’
14 Кажем вам: ’Овај отиде оправдан дому своме, а не онај.’ Јер сваки који себе узвисује, понизиће се, а који себе понизује, узвисиће се.”
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
Јуче нас је Јеванђеље учило упорној молитви, а сада нас учи смирењу или осећању лишености права на услишање. Не присвајај себи право да мораш бити услишен, него приступај молитви као онај који није достојан никакве пажње, и који себи даје смелост да отвори уста и да узнесе молитву ка Богу једино због бескрајног снисхођења Господњег према нама беднима. Нека ти не долази на мисао: „Ја сам то и то урадио. Према томе, дај ми то и то.“ Било шта да урадиш, себе сматрај дужником, јер си био дужан да учиниш (добро). Да ниси учинио, подвргао би се казни, а пошто си учинио, нема за шта да очекујеш награду, будући да ниси учинио ништа нарочито. Фарисеј је, међутим, пребројао своја права на услишање, да би из цркве изашао празан. Рђаво код њега није било то што је радио као што је рекао: тако је он и требало да ради. Рђаво је што је он то износио као нешто особито. На тако нешто, међутим, није требало ни помишљати. Избави нас, Господе, од овог фарисејског греха! Иако речима ретко ко говори као он, у срдачном осећању ретко ко му није сличан. Јер због чега се људи рђаво моле? Због тога што себе сматрају исправним пред Богом.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
О учена браћо, школовани људи,
дал’ школа у вама праву веру буди?
Дал’ нађосте Христа кроз велике школе,
ил’ падосте у мрак безакоња доле?
Дал’ чувате србске традиције главне,
из Савиног доба, из прошлости славне?
Дал’ чувате веру великих предака,
витезова србских и славних јунака?
Државу су нашу Свеци основали,
ако то не знате, онда сте пропали.
Наша земља није џунгла ни без лика,
но држава светих Божјих Мученика.
Поведите народ ви њиховим трагом,
богатите народ јеванђелским благом!
На вама је дужност, на вама је нада,
помозите роду намученом сада.
Не презрите Христа због те школе ваше!
Не слушајте оно што зли написаше!
Покајте се и ви, школовани људи,
јер ће сваком Господ за дела да суди.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
поспѣхъ (поспјех) = хитња, брзина, журба; ревност; помоћ
2. Јездрина 8, 6:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Изшєдшє бо из Вавѷлѡна въ новомч҇їи пєрвагѡ мц҇а, прїидоша во Їєр҇лимъ по данномѹ имъ поспѣхѹ въ пѹть ѿ Гд҇а:
ИЗГОВОР: Изшедше бо из Вавилона в новом(есе)чији перваго м(есе)ца, приидоша во Јер(уса)лим по данному им поспјеху в пут от Г(оспо)да:
СРПСКИ: Изишавши, дакле, из Вавилона у младомјесечје првог мјесеца, (на младомјесечје петог мјесеца) су стигли у Јерусалим, по даној им помоћи од Господа у томе.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Неки млади свештеник био је једном у посети код светог Јефрема Сиријског, да се с њим посаветује о разним питањима. Како је намеравао потпуно да се преда служењу на амвону, он упита светитеља шта треба да чини да би успешно проповедао реч Божију. Мудри подвижник му одговори:
-Знаш ли ко је Василије Кесарски, кога сви називају Великим?
-Наравно, – одговори млади клирик, – ја му се дивим!
-А знаш ли ко је свештеник Олимпије који борави у Тиру?, – поново га упита преподобни.
-Свакако. Кажу да је веома неспособан беседник.
-Дивно! Ето ти, дакле, мог савета: иди слушај Василија и Олимпија – од првог ћеш научити шта треба да кажеш, а од другог шта не треба.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске