3. Сретењски 7533. / 16. фебруар 2025.
Спомен светог праведног Симеона Богопримца; Cпoмeн cвeтe пророчице Aнe; Спомен светих мученика Адријана и Eвулa; Спомен светог мученика Власија Говедара; Спомен светог пророка Азарија; Спомен светих мученика Папија, Диодора и Клавдијана; Спомен светих новомученика Стаматија и Јована, и са њима Николаја са острва Спеце; Спомен светог оца нашег Симеона Тверског; Спомен светих кнезова Свјатослава и Димитрија, сина његовог; Спомен преподобног Клавдија; Спомен светог благоверног Романа, кнеза Угличког; Спомен светог Анатолија; Cпoмeн светих мученика Павла и Симона.
Јеромонах Серафим Роуз – Православље и религија будућности
поглавље: „Харизматичко оживљење“ – Знак нашег времена
(књига је доступна у нашој књижари)
О духовној обмани
Појам прелести (=самообмане или обманутости од демона) је кључни појам православне аскетике – који не постоји у протестантско-римокатоличком свету у коме је никао „харизматички покрет“. Ова чињеница објашњава зашто је једна тако очигледна обмана могла да узме толико маха над назови-хришћанима Запада, а тако исто и успех „пророка“ Николаја Берђајева, који је, на жалост, лист отпао са светога Дрвета Православља. Он је отпаднички трубио и најављивао долазак „нове ере Светог Духа“ у којој „више неће бити аскетског, испосничког погледа на свет“. Разлог је јасан: православни аскетски поглед на свет служи као једино средство људима који су примили Светога Духа на Крштењу и Миропомазању… да наставе са стицањем благодати Светога Духа кроз цео живот. Тај православни поглед на свет отвара очи за разликовање духова и за избегавање духовне преваре од стране демона прелесника. „Нова духовност“ о којој Берђајев сања и коју „харизматички покрет“ сада практикује, има сасвим другу, туђу основу и у светлости православне аскетике разобличава се као заблуда. Према томе, ова два супротна схватања духовног живота не могу постојати упоредо у истом духовном свету: ако неко прихвати „нову духовност харизматичког покрета“ мора одбацити православно хришћанство; и обратно, ако неко жели да остане православни хришћанин, мора одбацити „харизматички покрет“, једну замену за Православље.
Постоје два главна облика прелести или самообмане.
Први и спектакуларни облик се види када неки почетник у духовности жели одмах да постигне високи духовни успон или натприродна виђења, без претходног очишћења од страсти, а при том ослањајући се једино на свој разум. Таквом духовном полетарцу ђаво одмах намешта као замке велике „визије“. Има много таквих случајева у Житијама Светих, који су најважнији извори за православну аскетику. Тако се удаљио свети Никита, епископ новогородски (празнује се 31. јануара), из манастира да би, иако неприпремљен, живео као пустињак, немајући за то благослов игумана. Ускоро је он чуо глас који се моли за њим. Тада је „Господ“ говорио њему и послао му „ангела“ да га замени у молитви и да га упути на читање књига, уместо да се моли, као и да учи оне који му долазе. Тако је он стално видео покрај себе „ангела“ на молитви, и народ који му је долазио дивио се његовој духовној мудрости и „даровима Светога Духа“, укључујући и „пророчанства“ која би се увек обистинила. Обмана је била откривена тек када су оци из манастира установили да је Никита постао одбојан према Новом Завету (док је Стари Завет, који никада није читао, сада могао да наводи напамет), па када је, њиховим молитвама он доведен до покајања, престала су његова „чудеса“, а касније је постигао истинску светост.
И свети Исаак кијево-печерски (празнује се 14. фебруара) такође је видео велику светлост и „Христа“ са „ангелима“. Када је Исаак, не учинивши знак Крста, пао на колена пред „Христом“, демони су стекли власт над њим, па пошто су дивљачки плесали са њим, оставили су га са душом у носу. И он је касније постигао велику светост.
Има много таквих случајева преваре, када би се демони јављали као „Христос“ и „ангели“, пред испосницима и давали им запањујуће „моћи“ и „дарове Светога Духа“, што је често превареног испосника доводило до лудила и самоубиства.
Али постоји и други облик духовне обмане, мање спектакуларан, који не заводи своје жртве у велике „визије“, него само у узвишена „религиозна осећања“. То се дешава, као што пише епископ Игнатије, „када срце почетника чезне да ужива у светим и божанским осећањима, а није спремно за то. Ко нема скрушеност у срцу, ко приписује себи било какву заслугу или вредност, ко се не држи неодвојиво од учења Православне Цркве, него је на некаквој туђој традицији измислио свој лични критеријум или прихватио неправославно учење – он је у стању обмане.“
Римокатоличка црква има дебеле духовне приручнике, писане од људи у том стању обмане. То је случај са Томом Кемпијским и његовим делом „Угледање на Христа“. Епископ Игнатије Брјанчанинов каже о томе: „Том књигом влада, на неким страницама се осећа, дах злога духа, који ласка читаоцу, опија га… Књига уводи читаоца у непосредно општење са Богом, без претходног очишћења кроз покајање… Услед тога, телесни људи долазе до усхита због насладе и опојности достигнуте без подвига, без самоодрицања, без покајања, без распињања тела са страстима и жељама његовим (Галатима 5, 24), него ласкањем њиховој греховности.“ А резултат је, каже М. М. Концевич, следећи: „Подвижник, који чезне за огњем љубави према Богу у свом срцу, а занемарио је покајање, стреми да досегне осећање заноса, екстазе, постиже сасвим супротно: улази у општење са Сатаном и заразио се мржњом против Духа Светога.“ А то је управо оно стање у коме се следбеници „харизматичког покрета“, не подозревајући то, налазе. Ово се најлакше види ако упоредимо њихове доживљаје, случај по случај, са учењем светих Отаца Православне Цркве, као што је то изложио свети руски епископ Игнатије.
Тумачење „духовних“ доживљаја
Без корена у Светом Предању и без искустава у правој хришћанској духовности – а то се налази у Светим Тајнама Цркве Православне – као и у духовном вероучењу које се предаје с колена на колено од Христа и Његових апостола, преко светих Отаца, следбеници „харизматичког покрета“ нису у стању да разликују Божију благодат од њене кривотворине. Свима „харизматичким“ писцима, у већој или мањој мери, недостаје опрезност и разликовање духова у својим доживљајима. Тачно је да неки римокатолички пентекосталци „врше егзорцизам против Сатане“ пре но што почну „крштење у Светом Духу“. Али учинак тог молитвеног чина, по сведочењу њих самих, сличан је оном „егзорцизму“ који су навели Јевреји из књиге Дела апостолских 19, 15. Њима је зао дух одбрусио: „Исуса познајем, и Павла знам, али ко сте ви?“
Свети Јован Касијан, велики православни отац Цркве V. века, писао је са великом прозорљивошћу о дејству Светога Духа и божанским даровима. Он указује да ,,понекада демони (праве чуда) да би се почетник у духовном животу погордио, уобразивши да поседује дар чудотворства, припремајући му на тај начин само „чудеснији“ пад. Они само глуме да су их преваранти истерали из бесомучнога „својом светошћу“, иако добро знају да ти „истеривачи демона“ нису свети људи. О њима у Евангелију пише: „Појавиће се лажни христоси и лажни пророци“.
У XVIII веку појавио се у Шведској „виделац“ Емануел Сведенборг, који је био чудан претеча данашњег окултистичког и „духовног“ покрета. Он је имао велико искуство са духовним бићима, која је он често виђао и са њима општио. Разликовао је две врсте духова: „добре“ и „зле“. Његови доживљаји су били недавно потврђени у налазима клиничког психолога, који је открио сличне „халуцинирајуће“ пацијенте у душевној болници у Калифорнији. Овај психолог је узео за озбиљно гласове које су чули његови пацијенти, и повео је низ „дијалога“ са тим духовима, који су говорили преко пацијената. Психолог је закључио, као и Сведенборг, да постоје две сасвим различите врсте „бића“ која су ступила у додир са пацијентима: постоје „виша“ и „нижа“ бића. По његовим речима, „гласови неких бића слични су пијандурама из бара, који уживају да киње и муче из чисте насладе“. Они наводе на развратна дела, а затим исмевају пацијента што је помишљао на њих. Они нађу слабо место у савести човека и онда ту бушкају без краја. Речник и број идеја нижих бића је ограничен, али имају упорну вољу за рушењем. Користе сваку слабост и веровање, хвале се да имају страхотне моћи, лажу, обећавају, а затим поткопавају вољу пацијента. Сва нижа бића су нерелигиозна и против вере. Некоме су се јавили као обични ђаволи и сами су говорили да су демони.
Сасвим другачија су „виша“ бића из халуцинација. Та супротност очигледна је кроз доживљај једног човека. Он је чуо како нижа бића дуго разговарају о њиховој намери да га убију. Али је он такође видео и светлост која му је ноћу заблистала као сунце. Он је одмах осетио да је та светлост била различита по свом извору, јер је поштовала његову слободу, јер би се повукла ако га плаши. Када се тај човек усудио да се приближи овом пријатељском сунцу, закорачио је у свет моћних натприродних доживљаја. Једном се појавила моћна и задивљујућа сподоба налик на Христа. Неки пацијенти повремено падају под утицај и „виших“ и „нижих“ бића и осећају се уклештени између приватног раја и пакла. Други, пак, осећају нападе само од „нижих“ бића. „Виша“ бића се хвалишу да владају над нижим и, заиста, то понекад показују, али та њихова моћ није довољна да пружи пацијентима мир у души. Ова виша бића изгледају чудесно даровита, осећајна, мудра и религиозна. „Ко год је читао православна Житија Светих и друге светоотачке књиге, добро зна да су сви ти духови – било да су „добри“ или „зли“, било да су „нижа“ или „виша“ бића – једнако демони и да разликовање између заиста добрих духова (=ангела) и оних злих духова не може се утврдити на основу својих личних осећања или утисака. Распрострањена пракса „заклинанија (=егзорцизма) против демона“ у „харизматичким“ круговима не пружа никакво јемство да су те њихове молитве успеле да истерају зле духове. Егзорцизме такође чине (и наизглед успешно) чак и примитивни шамани, који такође препознају две врсте духова – који су, ипак, једнако демони, било да се праве да беже због егзорцизма или да долазе на позив шамана који их призива у помоћ.
Нико не пориче да је „харизматички покрет“ у целини строго уперен против савременог окултизма и сатанизма. Али најпрепреденији међу злим духовима могу да се јаве као „ангели светлости“ (2. Коринћанима 11, 14), па је неопходан велики дар разликовања духова, заједно са дубоким подозрењем према свима натприродним „духовним“ доживљајима. Само тако наоружан човек неће бити преварен. Суочени са тако препреденим, невидивим непријатељима, који воде свој невидиви рат против људског рода, сваки човек који наивно и лаковерно прихвата такве доживљаје (а таквих је много у „харизматичком покрету“, тај сам „вуче ђавола за реп” и сам се предаје у мрежу ђаволске обмане. На пример, неки протестантски пастор је препоручивао својим верницима да медитирају после читања једног одређеног места из Светог Писма, па да одмах запишу прву мисао која им дође после читања: „Та мисао је лична порука Светога Духа – теби“ (Крист Енсон). Међутим, добро упућени хришћанин у аскетску књижевност зна да „нечисти духови“ поучавају почетнике у монаштву како да разумеју Свето Писмо, заводећи их постепено у јерес и богохулство.“ (Лествица светог Јована Лествичника, Пречага 26:152)
Жалосно је да православни следбеници „харизматичког покрета“ нису много опрезнији него римокатолици и протестанти у том покрету. Они не знају довољно дела светих Отаца или Житија Светих. А и када наведу (веома ретко) некога од Отаца, то је онда ван контекста (види касније навод о Светом Серафиму). „Харизматички покрет“ претежно позива на искуствени доживљај. Неки православни свештеник и „пентекосталац“ пише: „Појединци су се усудили да на наш доживљај ставе налепницу прелест и духовна гордост. Нико од оних, који су срели Господа на тај искуствени начин, не може пасти у прелест и самообману.“ (Логос, април 1972)
Међутим, редак је православни хришћанин који има способност да примети и танке замке духовне преваре (где гордост, на пример, може навући маску смерности). Ту мерило истине не може бити издвојено лично осећање о њима, него је критериј истине у саборном светоотачком Предању: само онај који је потпуно усвојио Свето Предање Православне Цркве – не само у мислима, но и у свом животу – достигао је велики степен светости и може одмах да уочи замке демона. Како православни хришћанин одолева и бори се против те обмане? Он има на располагању ризницу богонадахнутих светоотачких књига, са Светим Писмом у центру, где се може наћи суд Христове Цркве о свима могућим доживљајима – стварно духовним и лажно духовним – у току ових последњих деветнаест векова. Касније ћемо видети да ово Свето Предање има јасно изражен суд о главним питањима „харизматичког покрета“, посебно о могућности новог „излива Светог Духа“ у последње дане. Чак и пре обавештавања код Светих Отаца о разним питањима, православни хришћанин је заштићен од демонске обмане својим знањем да таква обмана, не само постоји, него је има свугде, па и у нама самима. Свети епископ Игнатије пише: „Сви смо ми у прелести, и самообмани. А знање о томе је највећа предохрана против прелести, обмане. Највише је обманут онај који тврди да је изнад обмана.“ Епископ наводи светог Григорија Синаита, који нас овако упозорава: „Није лако доћи до пуне истине и до потпуне благодати чистоте, јер ђаво почетницима нуди обману у облику истине, скривајући зло у духовном облику.“ А „Бог се неће увредити на онога који, из страха од обмане, показује крајну опрезност, чак и ако не прима ни оно од Бога послато. Напротив, њега ће Бог похвалити за разборитост.“
На жалост, потпуно неспремни за духовну борбу, необавештени о томе да постоји духовна обмана најтананије врсте (насупрот грубим преварама окултизма), римокатолик или протестант или ненаучени православни хришћанин иде на молитвени састанак ради „крштења у Светом Духу“, а тамо нађе расплинуту атмосферу, намерно „отворену“ и „пријемчиву“ за утицај некога нечистог „духа“. Тако римокатолици (који су углавном опрезнији од протестаната) описују неке од својих „пентекосталних“ скупова: „Изгледало је да нема препрека, нема устезања. Седели су скрштених ногу на поду, даме у панталонама. Ту је и монах у белој мантији. Неки пуше цигарете, неки пију кафу. Молитва је потпуно слободна. Дошло ми је у главу да се ови људи лепо проводе – на молитви! Зар је то оно што они зову „обитавање“ Светога Духа у њима?“ А на другом састанку римокатоличких пентекосталаца, „мада се није пило, атмосфера је личила на коктел.“ (Ранаган)
Трезвеном православном хришћанину пада у очи да у тој „харизматичкој атмосфери потпуно одсуствује оно што је њему познато на Богослужењу, а то је истинска побожност и тајинство, које извире из страхопоштовања према Богу. И тај први утисак је оправдан када се види који настран утицај тај пентекостални „дух“ производи када сиђе у ту расплинуту атмосферу.
Сада ћемо прећи на испитивање неких од тих демонских утицаја, у светлу учења Светих Отаца Христове Цркве…
наставиће се…
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
владика Данило Будимски (Славко Крстић 1927.-2002.)
-Како видите данашњи положај Цркве (1990-е), која је у овим сложеним приликама пред дилемом: до које мере Црква треба да учествује у јавном животу?
Јако је тешко бити у Синоду, пошто увек постоји ђаво који смета Цркви. Не јавља се отворено, него искористи оне који олако верују да нема Бога, да је све дозвољено. Он у такве душе улази и напада преко таквих на црквене људе. Ми треба да смо стрпљиви и трпељиви према њима, јер знамо да је Христос рекао: ако те неко удари по једном образу, мораш му пружити и други. То значи да онај ко има Христов мир у себи, има мир који превазилази сваки људски ум. То није мир политички, то је мир један рајски.
Ми знамо на словенском ђаво се зове бес. Ко год је бесан, он је ђаволски. То је као кад уђете у луткарско позориште, па вас ошамари лутка. Ви онда не треба да се љутите на лутку, него на онога који држи лутку. А за нас је сваки бесан човек – лутка у рукама ђавола. Е зато ми њему пружимо и други образ. Па кад он види да смо ми ипак остали мирни, можда ће се тргнути и излечити. И тим нашим миром постићи да он буде миран. А ако би неко узвратио ударац, он би само доливао уље на ватру.
И зато изгледа да смо ми у Православљу увек помало на репу догађаја. Никад нисмо продорни као неке секте. Јер ми, уствари, бранимо једно велико наслеђе, једно велико богатство. Ми смо увек у дефанзиви. Од почетка. Пошто ми немамо освајачке планове и неке тајне стратегије, него је наша стратегија јавна и позната. А борба је увек на духовном плану, на нивоу културе, на нивоу пропаганде. То стално иде, али најтеже је кад дође до отвореног рата, јер рат на нивоу догмата, на нивоу духа, тај непрестано траје. То је интелектуални рат, преко књига, преко проповеди и тако даље. А на нижем спрату цивилизације, на нивоу културе, то је већ кад је на нивоу штампе, радија, тај рат духовни сиђе и дубље, а потпуни, тотални рат је кад већ дође дотле да људи узму мач и кад желе тело другога да униште.
Ето, зато је тешко бити, кажем, и у мирнодопско време у Синоду, а камоли у ратно време. Али Бог нас је тако довео. И ми не радимо неком својом мудрошћу, ми немамо своје тајне мудрости, него је то оно што је свети апостол Павле рекао: ми знамо шта Сатана жели. Тако да наши непријатељи јесу само духови злобе под Небом, а то су демони ђавола. И ми никада не ратујемо против људи, него само против искривљених људских убеђења. И то на научтивији начин и са уважавањем туђих мишљења. Као што је апостол Павле рекао: учинићу све само да будем пријатељ са разнима, зато да би могли да разумеју хришћанску веру. Тако ћу бити са Јеврејином као Јеврејин, са Грком као Грк.
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Свети Тарасије Цариградски (730.-806.)
1. од 1. правила: Посланица Тарасија, Патријарха Цариградског, Новога Рима, Папи Адријану, Старога Рима: Најсветијем и најблаженијем брату и саслужитељу господину Адријану, папи Старога Рима, Тарасије, милошћу Божијом, епископ Константинопоља, Новога Рима, поздрав у Господу: Много пута и на много начина (Јеврејима 1, 1) поучавамо се јеванђелски и апостолски и светоотачки да при посвећивању за свештенство имамо несреброљубив начин, слободан од новца, и не узимати злата или сребра или нешто присвајати при рукоположењу било које свештене особе, као што ћемо доказати приложеним уз ово сведочењима из Божанских речи Светога Писма и из Отачких учења. Јер који руке полажу, служитељи су Духа, а не продавци Духа, јер им је речено да добијајући благодат Духа на дар, на дар и дају примаоцима од њих, добивши такву слободу од Господњега гласа. Ако се, пак, неки затече да је исту за злато купио, проглашују таквога искљученим из свештеничкога реда. Јер ако је и добио свештенство по имену, или се реч показује лажна самим чином, јер нико не може служити Богу и мамону, као што се јеванђелски научисмо (Матеј 6, 24). А пошто чусмо да Бог кроз Пророке гласно говори: Свештеници, говорите у срце Јерусалиму (Исаија 40, 2), и опет прети и говори: Стражар, ако види мач где иде и не затруби у трубу, и народ не буде сачуван, а мач, дошавши, отме од њих душу, искаћу крв њихову из руке стражареве (Језекиљ 33, 6), ми, бојећи се наредбе и осуде због ћутања, објављујемо свима предстојницима наших Цркава, смело, по божанственом Апостолу, речима: да чисти смо од крви (Дјела апостолска 20, 26) оних који преступају канонске одредбе, и далеко већма оних који су за новце рукополагали или били рукоположени, јер божанствени Апостол Петар, чији је престо наследила Ваша братска Светост, као Симона врачара, њих је свргнуо. Ради тога не устручавамо се јављати истину, чувајући и држећи се онога што нам је од Светих Апостола и Славних Отаца наших канонски одређено и клонимо се оних који су нешто од тога преступили. Братско Ваше и свештенољепно Архијерејство, које законито и по Божијој вољи врши свештеноначелничку службу, има познату у томе славу. Јер је Велики и Први Архијереј Христос Бог наш рекао кроз Пророка: Живим Ја, и прославићу који Ме славе (1. Самуилова 2, 30). Јер знаш човече жеља Духа Светога, да је сношљивија у овоме и сама нечастива јерес Македонија и око њега Духобораца. Јер су они булазнили да је Дух Свети створење и слуга Бога и Оца, а ови, присталице симоније, како мисле, чине Га слугом својим. Јер сваки господар продаје, ако хоће, оно што има, или слугу, или друго што поседује. Тако исто и који купује, желећи да буде господарем онога што купује, стиче то ценом сребра. Тако и они који ово безаконо дело чине, понижују Духа Светога, грешећи подједнако са онима, који су хулећи Светињу говорили да Христос изгони ђаволе помоћу Веелзевула (Матеј 12, 24), или још истинитије рећи, подобни су Јуди издајнику, који је ценом сребра продао Христа богоубицама Јудејима. Пошто је, пак, Дух Свети једносуштан Христу Богу нашем, јасно је свакоме да ће и они који продају Духа Светога једнаки удео имати са Јудом, као што је доказано. А ако се не продаје Свети Дух, а јасно је да то не може бити, онда је несумњиво да немају у себи благодат Духа Светога, то јест свештеничко достојанство; а ако нису добили, нити је имају. Јер, нека се сете светога Петра, који је овако говорио ономе који је то покушао: Нема теби удела, ни наследства у овој речи (Дјела апостолска 8, 21). Јер ако се продаје свештеничко достојанство, дакле је њима сувишно и да частан живот проводе и владање у чистоти и врлини. Сувишан је, по њима, и божанствени апостол Павле који учи да епископ треба бити без мане, целомудрен, частан, способан да учи, уздржљив, трезвен, који се држи верне речи по науци, да буде способан и тешити здравом науком, и изобличити оне који се противе (1. Тимотеју 3, 2). Све ово, пак, ишчезава продавањем и куповањем свештенства. Следећи приложена светоречита сведочанства показују сасвим лишеним свештенства онога који даје или узима мито, у било које време, било пре рукоположења, или и после рукоположења. Јер узимати је – увек узимати. Исто тако забрањују и свако црквено унапређење уз давање новаца.
Из Дела апостолских: „А кад виде Симон да се полагањем апостолских руку даје Дух Свети, донесе им новаца, говорећи: ‘Дајте и мени ту власт да, кад положим руке на некога, прими Духа Светога.’ А Петар му рече: ‘Новци твоји с тобом да буду на погибао, што си помислио да се дар Божији може добити за новце. Нема теби дела ни удела у овој речи, јер срце твоје није право пред Богом. Зато се покај од те злоће твоје, и моли се Богу еда би ти се опростила помисао срца твојега; јер те видим да си у горкој жучи и у оковима неправде.’“ (Дјела апостолска 8, 18-23).
Из 1. Књиге Царстава: „Пошто ово би, опет се Јеровоам не врати са свога злога пута; него опет начини из простога народа свештенике висинама; ко год хтео, томе он посвећиваше руке и тај постајаше свештеник висинама. И то би на грех дому Јеровоамову да би се истребио и да би га нестало са земље.“ (1. Царстава 13, 33-34)
Из 2. Књиге Царстава: „Тада се врати к човеку Божијему са свом пратњом својом, и дошав, стаде пред њим и рече: ‘Ево сад видим да нема Бога нигде на земљи до у Израиљу. Него узми дар од слуге свога.’ Али он рече: ‘Тако да је жив Господ, пред Којим стојим, нећу узети.’ И он наваљиваше на њ да узме; али он не хте. Тада рече Неман: ‘Кад нећеш, а оно нека се да слузи твоме ове земље колико могу понети две мазге. Јер слуга твој неће више приносити жртава паљеница ни других жртава другим боговима, него Господу. А Господ нека опрости ово слузи твоме: кад господар мој уђе у дом Римонов да се поклони онде, па се прихвати за моју руку, да се и ја поклоним у дому Римонову, нека опрости Господ слузи твоме кад се тако поклоним у дому Римонову.’ А он му рече: ‘Иди с миром.’ И он отиде од њега, и пређе једно потркалиште. Тада рече Гијезије слуга Јелисеја човека Божијега: ‘Гле, господар мој не хте примити из руку тога Немана Сирца што беше донео. Али тако да је жив Господ, потрчаћу за њим и узећу што од њега.’ И Гијезије отрча за Неманом. А кад га виде Неман где трчи за њим, скочи с кола својих и срете га, па му рече: ‘Је ли добро?’ А он рече: ‘Добро је. Господар мој посла ме да ти кажем: ‘Ево, баш сад дођоше к мени два младића из горе Јефремове, пророчки синови, дај за њих таланат сребра и двоје стајаће хаљине.” А Неман рече: ‘Узми и два таланта.’ И натера га; и свеза два таланта сребра у два тобоца, и двоје стајаће хаљине, и даде двојици момака својих, да носе пред њим. А он кад дође на брдо, узе из руку њихових и остави у једној кући, а људе отпусти, те отидоше. Потом, дошавши, стаде пред господаром својим. А Јелисеј му рече: ‘Одакле Гијезије?’ А он рече: ‘Није ишао слуга твој никуда.’ Али му он рече: ‘Зар срце моје није ишло онамо кад се човек врати с кола својих преда те? Зар је то било време узимати сребро и узимати хаљине, маслинке, винограде, овце, говеда, слуге и слушкиње? Зато губа Неманова нека прионе за те и за семе твоје до века.’ И отиде од њега губав, бео као снег.“ (2. Царстава 5, 15-27).
Из тумачења Светога Василија на Исаију: „Закон је дао на помоћ да кажу да нема речи као ове за коју се не могу дарови давати. Ово, пак, није закон као реч трбухогатара, јер нити јер измишљена ради варања као она, него је учитељ истине. Јер и они гатају за сребро. А што је најсмешније, који су заведени, плаћају им још у сребру награду за лаж. Реч, пак, закона није таква, да се за њу дају дарови, јер нико не продаје благодат: На дар сте, вели, добили, на дар дајите. (Матеј 10, 8) Видиш како се разгневио Петар на Симона Мага, који је понудио сребро за благодат Духа: Сребро твоје, вели, с тобом да буде на погибао, што си помислио да се дар Божији може добити за новце. (Дјела апостолска 8, 20) Није, дакле, реч Јеванђеља као продаване речи трбухогатара. Јер ко може дати достојну откупнину за њу? Чуј Давида како, када се пита, каже: Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао? (Псалам 115, 3) Не могу се, дакле, дати дарови достојни Његове благодати. Један је само дар достојан тога: чување дарованога. Онај који ти је благо даровао, не тражи цене за даровано, него достојно чување датога.“
Из Посланице истога подручним му епископима да не рукополажу за новце: „Они сматрају да не греше што не узимају одмах, него после рукоположења, а узимати је, било када узимати. Позивам вас, дакле, да овакав приход, боље рећи: овакво довођење у пакао, одбаците и не каљате своје руке оваквим нечистотама, чинећи себе недостојним да свршавате свете тајне.“
Из живота светог Јована Златоуста: Приступа епископима Јевсевије, узрочник нашег опширног говора, тужилац осталих шесторице епископа, тражећи да буде примљен у општење. Противили су се неки од епископа да га не треба примити, као клеветника. Нашто он, молећи, говораше: ‘Пошто је суд за две године већим делом разабран, и одгођено је време за сведоке, молим вашу богољубност, да ми се допусти да приведем сведоке још данас. Јер ако и умро епископ Антонин, који је примио злато и обавио рукоположење, ипак су остали они који су дали злато и били рукоположени. Овај Сабор одобрио је да се приступи разбору ствари, и отпочне се расправа читањем раније вођених записника.’ Уђоше сведоци, уђоше и оних шест епископа који су злато дали и били рукоположени. У почетку су порицали, али кад су сведоци остајали упорни, и лаици и презвитери, на које су се они изгледа надали, они су најпре порицали, и када су их сведоци изобличавали, напомињући им и места и време, и казујући врсту и количину даванога, не будући им савест у добром стању, добровољно и без много принуде исповедише: ‘Дали смо и постали смо, јер смо мислили да је такав ред, и да ћемо се тиме ослободити од грађанске службе. И сада молимо, ако није свето да будемо у служби Цркве, да бар добијемо натраг злато које смо дали, јер смо дали неке опреме наших жена.’ На то је Јован обећао Сабору: ‘Ја ћу их ослободити од грађанске власти замоливши цара, а ви наредите да ови добију натраг што су дали од Антонинових наследника.’ Сабор тада нареди да они добију натраг злато од наследника Антонина, и да се могу причешћивати у олтару, али да буду ван свештеника, да не би, кад се ово допусти, увукао се јудејски и египатски обичај продавања и куповања свештенства. Јер кажу, погубни и лажно названи патријарх јудејски, сваке године или сваке друге године мења старешине синагога ради већег сабирања сребра, а тако и ревнитељ његов, патријарх Египћана, да се испуни пророчанство: Свештеници његови одговараху за плату, и пророци његови гатају за сребро. (Михеј 3, 11)
Из канона 630 Светих Отаца сабраних у Халкидону: „Ако неки епископ за новце обави рукоположење и непродајиву благодат сроза до продаје, те за новце постави епископа или хорепископа, или презвитере или ђаконе, или некога другога који спада клиру, или из своје грамзивости произведе за новце економа или екдика, или парамонара или уопште некога који је у правилу убројан, који то покуша и буде ухваћен, нека се свргне са свога степена; а рукоположени нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења, него нека буде туђ тог достојанства или службе коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у овакој срамној и безаконој трговини, и он, ако је клирик, нека се свргне са свога степена; ако ли је лаик или монах, нека буде проклет.“
Из Окружне Посланице Генадија, најсветијег Архиепископа Цариградског и с њим Светога Сабора: „Нека, дакле, буде и јесте одлучен и отуђен од сваког свештеничког достојанства и службе, и нека подлегне клетви проклетства и онај који сматра да може новцима стећи благодат и онај који обећава да ће је за новце дати, било да је клирик или лаик, макар био ухваћен или неухваћен да то чини! Јер је немогуће да се икад помире непомирљиве ствари, нити да се сложи с Богом мамон (1. Коринћанима 5, 9-10), или да они који томе служе, служе Богу, и то је Господња одлука неоспорива: Не можете Богу служити и мамону.“ (Матеј 6, 24)
Из канона Светог Шестог Сабора: „Који су постављени за новац, а не по проверавању и по избору свештеничког живота, било да су епископи били, било који клирици, наређујемо да се свргну, а тако исто и они који су их поставили.“
Послушајмо ово сви и запамтимо, не само архијереји, него и сви у клир убројани, и сви који живе у васељени. Јер треба нам више пазити на оно што смо чули, да како не отпаднемо (Јеврејима 2, 1), јер нити нисмо искупљени пропадљивим сребром или златом из сујетнога од отаца наслеђенога, него скупоценом крвљу Христа, као Непорочног и Пречистог Јагњета (1. Петрова 1, 18). Тако и нас научи, најсветији човече, да следимо светописамским и јеванђелским и апостолским и канонским и отачким наредбама, јер се покоравамо речима уста твојих. Узиђи на висину, уздигни снажно глас свој, ступај у ширину, проповедај са смелошћу да се престане и нестане свако полагање руку за новце, и све што је због среброљубља следује срамнодобитно за том неправдом и трговином. Јер кад се она, заједно са пратњом њеном, искорени из изабранога народа, који је назван по Имену Христовом, и добио дар искупљења, све ће се прљавштине које следе овоме злу из темеља искоренити и свештеници ће као палма процветати, одишући миомир Христов онима који се спасавају и певајући са Црквом песме победне: Уклони Господ од тебе неправде твоје (Софонија 3, 15), а уз то наслађујући се узбраним плодовима, и умножавајући их у дубокој старости, велим у оном блаженом и непорочном животу, поставши наследници.
Описи Србије од страних извора у средњем веку | Документарац
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ Зачало 135 – 1. Коринћанима 6, 12-20: О односу према тијелу.
12 Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме.
13 Јела су за стомак и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути. А тијело није за блуд, него за Господа, и Господ за тијело.
14 А Бог и Господа васкрсе, и нас ће васкрснути силом Својом.
15 Не знате ли да су тјелеса ваша удови Христови? Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако!
16 Или не знате, да ко се са блудницом свеже, једно је тијело с њом? Јер је речено: „Биће двоје једно тијело.”
17 А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме.
18 Бјежите од блуда. Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи, своме тијелу гријеши.
19 Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа, Који је у вама, Којега имате од Бога, и нисте своји?
20 Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији.
ЈЕВАНЂЕЉЕ Зачало 79 – Лука 15, 11-32: Прича о блудноме сину.
11 И рече: „Човјек неки имађаше два сина,
12 и рече млађи од њих оцу: ’Оче, дај ми дио имања што припада мени.’ И он им подијели имање.
13 И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно.
14 А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудијевати.
15 И отишавши, приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње.
16 И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше.
17 А кад дође себи, рече: ’Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади!
18 Уставши, отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: ’Оче, сагријеших Небу и теби,
19 и више нисам достојан назвати се сином твојим; прими ме као једнога од најамника својих.’’
20 И уставши, отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши, загрли га и пољуби.
21 А син му рече: ’Оче, сагријеших Небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.’
22 А отац рече слугама својим: ’Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.
23 И доведите теле угојено, те закољите, да једемо и да се веселимо.
24 Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.’ И стадоше се веселити.
25 А син његов старији бијаше у пољу, и долазећи, када се приближи кући, чу пјевање и играње.
26 И дозвавши једнога од слугу, питаше: ’Шта је то?’
27 А он му рече: ’Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао.’
28 А он се расрди и не хтједе да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га.
29 А он одговарајући рече оцу: ’Ето, служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим.
30 А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено.’
31 А он му рече: ’Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје.
32 Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.’”
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
О чему нам све не говори Недеља о блудном сину? Говори и о нашем спокојству и пуноти у дому Оца Небеског, и о нашем безумном напуштању Очевог покровитељства ради необуздане слободе, и о богатом наслеђу који човек има без обзира на своју непокорност, о непромишљеном траћењу тог богатства на свакакве непотребности, и о крајњем осиромашењу као последици тога траћења. Она говори и о томе како човек, освестивши се и дошавши к себи, промисливши и решивши да се врати многомилостивоме Оцу, са љубављу бива примљен и враћен у своје првобитно стање. И ко неће овде за себе наћи благу и корисну поуку? Ако се налазиш у Очевом дому, не жури напоље на слободу. Јер видиш како се завршио такав покушај?! Ако си, пак, отишао и проћердао иметак, онда се брзо заустави. Ако си све утраћио и упао у крајњу беду, брзо се реши и – врати се. Јер тамо те очекује свака снисходљивост, ранија љубав и обиље. И овај последњи корак се показује као најнужнији. О томе није потребно опширно говорити. Освести се, реши да се вратиш, устани и пожури ка Оцу. Његово наручје те чека отворено, готово да те прими
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Увече и јутро Богу се молимо,
дању и по ноћи Свевишњег хвалимо.
Молимо се, Теби, Господару света,
ради покајања – то је прва мета.
Од срдаца наших прими речи ове:
„Опрости нам све наше грехове.“
Као Господ света, век векова живи,
сав се Теби народ у смирењу диви.
Погледај нас, Боже, свевидљивим оком,
И прати нам путе сваким нашим кроком.
Сачувај нас, Боже, демонског гоњења,
и моћни нам даруј Дух Твојег смирења.
Да можемо љубит’ Твоју вољу свету,
сачувати смерност у дивноме цвету.
Гоњена је вера вековима била,
ал’, Господе, Твоја штитила је сила.
Моћи Твојом преста безверје и тама,
Крст, победа сину са Твјоега храма.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
посолъ (посол) = посланик, изасланик, гласник, весник
Лука 19, 14:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: И гражданє єгѡ нєнавидѧхѹ єго, и послаша послы вслѣдъ єгѡ, глаголющє: „Нє хощємъ сємѹ, да царствѹєтъ над нами.“
ИЗГОВОР: И граждане јего ненавидјаху јего, и послаша посли всљед јего, глагољушче: „Не хошчем сему, да царствујет над нами.“
СРПСКИ: А његови грађани мрзели су га, и послаше за њим изасланство говорећи: „Нећемо да он царује над нама.“
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Свети Јован Милостиви је последњих десет година свог живота био архиепископ Александријски. У оно време су неки Хришћани имали рђав обичај да након читања Апостола и Јеванђеља, у време када би се у храму држало слово (=беседа), изиђу напољу на чашицу разговора. Чим би се завршила беседа и појци почели да поју Херувику, они би опет ушли у храм. Свети Јован је то приметио, и неколико пута у свом слову то поменуо као неприхватљиву појаву. Они га, међутим, нису слушали. Видећи да се ситуација не поправља, он једне недеље изађе напоље заједно са њима, онако у одјејанију, како се затекао, и заподене разговор са њима. А они се изгубише кад га угледаше. Тако се светитељу пружила прилика да им каже:
-Зашто се изненађени? Где су овце, тамо треба да је и пастир. Или ћемо сви заједно ући у храм да наставимо служење Свете Литургије или ћу ја остати са вама и овде вас учити речи Божијој?
Они без иједне речи почеше један по један да улазе у храм и отада прекинуше ту рђаву навику.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске