17. Сретењски 7533. / 2. март 2025.
Страдање светог великомученика Теодора Тирона; Спомен свете Маријамне, сестре светог апостола Филипа; Спомен преподобног оца нашег Авксивија, епископа Солонског на Кипру; Cпoмeн преподобног Авксивија II, епископа; Проналазак моштију светог мученика Мине Каликелада; Спомен преподобног оца нашег Теостирикта; Спомен благочестивих царева Маркијана и Пулхерије; Спомен преподобног оца нашег Теодосија Бугарина, и Романа, ученика његовог; Спомен светог новомученика Михаила Мавроидиса; Страдање светог новомученика Теодора Византијца.
Јеромонах Серафим Роуз – Душа после смрти
(Православно учење о судбини душе после смрти)
(књига је доступна у нашој књижари)
Свети Јован Шангајски: Живот после смрти
„Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“ – Никејски Символ вере
Бескрајна и неутешна била би наша жалост за ближњима који се упокојише, да нам Господ није дао вечни живот. Наш би живот био бесциљан, ако би се окончавао смрћу. Каква би онда била корист од врлинског живљења и добрих дела? Тада би били у праву они који говоре: „Једимо и пијмо, јер ћемо сутра умрети.“ Али човек је саздан за бесмртност, и Христос је Својим Васкрсењем отворио двери Царства Небеског, вечног блаженства за оне који су веровали у Њега и живели праведно. Наш земаљски живот је припрема за будући живот, а та припрема се завршава смрћу. „Људима предстоји једанпут умрети, а потом Суд (Божји).“ (Јеврејима 9, 27) Тада човек оставља све своје земаљске бриге, његово тело се распада, да би поново устало приликом општег Васкрсења. Но, његова душа продужава да живи, не престајући да постоји ни за један трен. На основу многобројних јављања покојника, било нам је дато да делимично знамо шта се збива са душом када напусти тело. Кад престаје виђење телесним очима, започиње виђење духовно. Обраћајући се у писму својој умирућој сестри, епископ Теофан вели: „Али ти нећеш умрети. Твоје ће тело умрети, а ти ћеш прећи у други свет, жива, свесна себе и свега што те окружује.“ (Душекорисно штиво, август 1894.) Након смрти, душа је жива и још свеснија него пре смрти.
Свети Амвросије Милански учи: „Пошто душа остаје жива и после смрти, и добро остаје живо и не губи се са смрћу, него се још увећава. Душу не задржава никаква препрека коју поставља смрт, него је чини још делатнијом, јер дејствује у „домаћем“ амбијенту, без икакве везе са телом, које је за њу терет пре него ли нека корист.“ (Свети Амвросије Милански, „Смрт као добро“)
Преподобни ава Доротеј (VI век) овако сумира учења раних Отаца по овом питању: „Јер како нам Оци говоре, душе умрлих памте све што се овде збило – и речи, и дела, и помисли – и ништа не могу заборавити. А што је у псалму речено: „У тај дан ће пропасти све помисли његове“ (Псалам 146, 4), речено је о помислима, овога века: о кућама, о имању, о родитељима и деци, о пословима и заради. Све ово пропада чим душа изиђе из тела. А што је учинила у погледу врлине или страсти, она све памти и ништа од тога не пропада. И, као што рекох, душа не заборавља ништа од онога што је учинила у овоме свету, него по изласку из тела, ослободивши се његове земности, све памти још боље и јасније.“ (Ава Доротеј, 12-а поука)
Одговарајући јеретицима који су веровали да душа после смрти није у свесном стању, велики подвижник V века, преподобни Јован Касијан, јасно износи став о активном, делатном стању душе након смрти тела: „После разлучења од тела, душе нису неделатне, нити без свести; ово потврђује јеванђелска прича о Лазару и богаташу. (Лука 16, 22-28) Душе преминулих, не само да нису лишене свести, него задржавају и своја расположења – наду и страх, радост и тугу, и нешто од онога што очекују за себе на будућем Суду оне већ почињу да предокушају. Оне постају још живље и још ревносније прослављају Бога. И збиља, ако на основу Светог Писма закључујемо, колико је то у нашој моћи, о природи душе, неће ли бити, да не кажем баш – безумље, али рецимо, будалаштина – и најмање сумњати да најдрагоценији део човека (то јест душа), у којој су, по блаженом Апостолу, садржани лик и подобије Бога (1. Коринћанима 11, 7; Колошанима 3, 10), после одлагања телесне огрубелости у којој она пребива у садашњем животу – постаје несвесна, она која, поседујући у себи сву силу разума чини својим присуством да и бесвесна и бесчувствена материја тела буде свесна и чувствена? Отуда следи, а и разум то налаже, да се дух, одложивши ову телесну огрубелост која га сада раслабљује, не лишава својих разумних сила, него их приводи у боље стање, чинећи их још чистијим и још утанчанијим.“
Савремена „посмртна“ искуства су на потресан начин открила данашњим људима истину о свесном стању душе након смрти, о томе да су њене умне способности тада још изоштреније и префињеније. Ово сазнање није, међутим, само по себи довољно да би, онога ко се у том стању налази, заштитило од обмана у „вантелесној“ сфери. Неопходно је у танчине познавати хришћанско учење о овом питању.
Почетак духовног виђења
Често (ово духовно виђење) почиње код умирућих још пре смрти, тако да они, још увек видећи оне који их окружују и чак разговарајући с њима, виде и оно што други не виде. За ово искуство умирућих зна се одвајкада, и зато слични случајеви који се збивају са умирућима данас – нису новост. Па ипак, треба поновити оно што је речено раније: само приликом благодатних посета праведницима, када им се јављају Светитељи и Анђели, ми заиста можемо бити сигурни у то да су се јавила бића са другог света. У обичним случајевима, када умирућа особа почне да виђа преминуле рођаке и пријатеље, то искуство може бити и само једно „природно“ упознавање са невидивим светом, у који тој особи предстоји да уђе. Истинска природа ликова покојника који се појављују позната је вероватно само Богу, и ми немамо потребе да се у то упуштамо.
Јасно је да Бог умирућем даје ово искуство како би му на најочигледнији начин показао да онострани свет није сасвим непознато и страно место, него да је и тамо живот испуњен љубављу коју човек гаји према блиским особама. Преподобни Теофан Затворник на дирљив начин износи ову мисао пишући умирућој сестри: „Тамо ће те сусрести отац и мајка, браћа и сестре. Поклони им се, пренеси им и наше поздраве и замоли их да се моле за нас. Окружиће те твоја деца и радосно те поздравити. Биће ти боље тамо него овде.“
Сусрет с духовима
Али по исходу из тела, душа ће се обрести међу другим духовима, добрим и злим. Она обично тежи онима који су јој ближи по духу, и ако је она још у телу била под утицајем неких од њих, то ће она и по исходу из тела остати зависна од њих, ма како се одвратнима они показали при том сусрету. Овде нам се опет озбиљно указује на то да онострани свет, иако за нас неће бити сасвим стран и непознат, ипак неће бити тек пријатан сусрет са онима које волимо у некаквој „земљи снова“, него ће бити један духовни сукоб у коме ће се испитати стање наше душе у овом животу – да ли се она, живећи врлински кроз испуњавање Божјих заповести приклањала Анђелима и Светима, или је, лењошћу и неверјем, учинила себе прикладном за општење с палим духовима.
Преосвећени Теофан Затворник добро је рекао да ће се и испитивање на ваздушним митарствима можда показати пре као искушавање него као оптуживање. И премда је сама чињеница суда у загробном животу – „посебно“ одмах после смрти, и Страшног у последњи дан – ван сваке сумње, јавно изречена Божја пресуда ће бити само одговор на унутрашње расположење душе, које је она у себи изградила у односу према Богу и духовним бићима.
Прва два дана после смрти
Током прва два дана душа ужива у релативној слободи и може да посећује драга јој на земљи места, а трећег дана одлази у друге сфере. Овде архиепископ Јован само понавља још од IV века у Цркви присутно учење, које је Анђео поверио преподобном Макарију Александријском када му се јавио у пустињи и објаснио му значај црквеног помињања упокојених трећег дана по њиховој смрти: „Када у трећи дан бива у цркви принос, душа преминулог прима од свог Анђела Чувара утеху у жалости коју осећа због раздвајања од тела. Она добија утеху зато што је у Цркви Божјој за њу обављен принос и узнето славословље, што у њој рађа добру наду. Јер током (прва) два дана души је допуштено да се, у пратњи Анђела који су уз њу, креће куд јој је воља. Зато душа, која је волела тело, понекад лута око куће у којој се разлучила од тела, или око гроба у коме је положено тело, и тако проводи два дана као птица која тражи себи гнездо. А врлинска душа посећује она места где је имала обичај да чини добра дела. А у трећи дан Онај Који је васкрсао из мртвих заповеда свакој души хришћанској да се, подражавајући Његовом Васкрсењу, узнесе на Небеса и поклони Богу свих.“ (речи светог Макарија Александријског о исходу душа праведних и грешних)
У православном обреду опела мирјана преподобни Јован Дамаскин живо описује стање душе која, растављена од тела, још увек борави на земљи, али не може да општи са вољеним лицима која је у стању да види: „Авај, како душа тада рида, а никог да је помилује! Ка Анђелима очи уздиже, узалуд се молећи; ка људима руке пружа и нико да помогне. Зато, вољена браћо моја, памтећи како је кратак живот наш, измолимо од Христа упокојење преминуломе и душама нашим велику милост.“ (Чин опела мирјана, стихира самогласна, глава 2)
Теофан Затворник, пишући мужу своје умируће сестре, каже: „Сама сестра неће умрети. Тело умире, а личност умирућег остаје, али прелази у други поредак живота. Она није у телу које лежи на одру, и у гроб њу неће положити. Она је на другом месту. Она ће бити жива исто као што је и сада. Првих сати и дана она ће бити ту око вас. Само што неће ништа говорити, и ви нећете моћи да је видите. Али биће ту, имајте то на уму. Ми који остајемо плачемо за онима који су се преставили, али њима је одмах лакше, јер је то стање блаженије, радосније. Они који су умрли, па били враћени у тело, сматрали су га врло неудобним стаништем. То ће и сестра осећати. Њој је тамо боље, а ми се кидамо од туге као да се њој нешто страшно десило! Она ће то гледати и сигурно бити запањена тиме.“ (Душекорисно штиво, август 1894)
Треба имати на уму да је овај опис прва два дана након смрти једно опште правило које никако не обухвата све случајеве. Заиста, већина у овој књизи навођених одломака из православне литературе не потпада под ово правило, и то из очигледног разлога: Светитеље, који нису везани за земаљске ствари, него живе у сталном ишчекивању преласка у онај свет, не привлаче ни места где су творили добра дела, него одмах почињу да се узносе на Небеса. Други, као К. Икскул, почињу да се, по Божјем Промислу, узносе пре краја другог дана из неког посебног разлога. С друге стране, сва савремена „посмртна“ искуства, ма како она била фрагментарна, уклапају се у ово правило: „вантелесно“ стање је тек почетак првог периода бестелесног „лутања“ душе по местима на земљи за која је везана. Али нико од тих људи није био довољно дуго у стању смрти, чак ни толико да би срео два Анђела, који су одређени да буду пратиоци. Неки критичари православног учења о животу после смрти, сматрају да су оваква одступања од општег правила доказ „противречности“ у православном учењу. Али они све схватају превише буквално. Опис прва два дана (као и следећих) ни у ком случају не представља некакав догмат. То је напросто „модел“ који показује уобичајени поредак посмртног искуства душе. Многи случајеви, како у православној литератури, тако и у савременим „вантелесним“ искуствима, када су се умрли на трен јављали живима првог или другог дана по смрти (понекад у сну), јесу примери који доказују да душа заиста обично остаје при земљи за неко кратко време. Али трећег дана (а често и раније), овај период боравка при земљи се окончава.
Митарства
У то време (=трећег дана) душа проходи кроз легион злих духова, који јој запречавају пролаз, оптужујући је за разне грехе у које су они сами увукли душу. Према различитим откровењима, постоји двадесет таквих препрека, такозваних „митарстава“ (=царинарница) и на сваком од њих се истражује овај или онај грех; прошавши једно митарство, душа стиже на следеће, и тек када их све успешно прође, она може да продужи свој пут избегавши да одмах буде бачена у ад. Како су ужасни ти демони и митарства може се видети по томе што је Сама Мајка Божја, када ју је Архангел Гаврило известио о скорој смрти, молила Свог Сина да избави Њену душу од тих демона. Као одговор на Њену молитву, Сам Господ Исус Христос појавио се са Небеса да прими душу Своје Пречисте Мајке и одведе је на Небеса. Одиста је ужасан трећи дан за душу преминулог, и зато су њој молитве тада нарочито потребне. …Можемо опет напоменути да описи митарстава представљају “модел” онога што душа доживљава после смрти, а да појединачна искуства могу значајно одступати од тог „модела“. Мање важни детаљи (као што је, рецимо, број митарстава) имају другостепени значај у односу на главну чињеницу – да се душа убрзо после смрти подвргава суду (=„посебни“ суд) на коме се сумирају резултати „невидивог рата“ који је она водила (или пропустила да води) на земљи против палих духова.
Продужавајући своје писмо мужу умируће сестре, епископ Теофан Затворник пише: „Код преминулих ускоро наступа борба за пролазак кроз митарства. Њој је тамо нужна помоћ! Помислите тада на ово, и чућете њен вапај упућен вама: „Помозите!“ Ето на шта би требало да усмерите своју пажњу и љубав коју имате према њој. Ја мислим да ће најистинитије сведочанство ваше љубави бити ако се ви, од тренутка исхођења њене душе, препуштајући другима да се побрину око њеног тела, удаљите негде и, осамивши се, погрузите се у молитву за њу која у новом стању има нове, неочекиване потребе. Почевши тако, ви у наредних шест седмица, па и дуже, немојте престајати с вапајима к Богу да јој помогне. По речима блажене Теодоре, врећа из које су Анђели захватали да би је избавили од митара – биле су молитве њеног духовног оца. И ваше молитве биће то исто. Не заборавите да тако учините. То је љубав!“
Критичари православног учења често неправилно схватају „врећу са Златницима“ из које су Анђели на митарствима „исплатили дугове“ блажене Теодоре. Ту врећу понекад погрешна упоређују са римокатоличким схватањем о „вишку заслуга“ Светитеља. И у овом случају критичари превише буквално схватају православне текстове. Овде се не ради ни о чему другом до о молитвама Цркве за престављене, односно о молитвама светог човека и духовног оца. Форма у којој је то описано је – треба ли и то рећи – метафоричка. Православна Црква сматра учење о митарствима тако важним, да их спомиње у многим богослужењима. Црква ово учење свим својим умирућим чедима нарочито излаже у „Канону на исход душе“, који свештеник чита крај одра сваког умирућег члана Цркве. У Канону се налазе и следећи тропари:
„Удостој ме да, одлазећи са земље, не будем задржан од ваздушног кнеза, насилника и мучитеља, што на страшном путу стоји и испитује.“ (песма 4)
„Предај ме, о Владичице, у свештене и часне руке Светих Анђела, да њиховим крилима заклоњен, не угледам бешчасна, смрадна и мрачна лица демона.“ (песма 6)
„Ти Која роди Господа Сведржитеља, далеко од мене одагнај горких митарстава поглавара и владара овога света, кад будем на самрти, да бих Те прослављао вавек, Света Богородице.“ (песма 8)
Таквим речима Црква припрема умирућег православног хришћанина за предстојећа испитивања.
Четрдесет дана
Затим, успешно прошавши кроз митарства и поклонивши се Богу, душа у следећих тридесет и седам дана посећује Небеске обитељи и бездане ада, не знајући још увек где ће остати; и тек у четрдесети дан одређује јој се место где ће пребивати до васкрсења мртвих. Нема, наравно, ничега чудног у томе што душа, прошавши кроз митарства и окончавши занавек са оним што је земаљско, треба да се упозна са стварношћу оностраног света, у чијем ће једном делу вечно пребивати. Према откривењу које је преподобни Макарије Александријски добио од Анђела, преминули се у Цркви помињу нарочито деветог дана по престављењу (поред опште символике везане за девет анђелских чинова), зато што су до тада души биле показиване красоте раја, а после тога, до краја четрдесетодневног периода, њој се показују мучења и ужаси ада, да би јој четрдесетог дана било одређено место где ће чекати васкрсење мртвих и Страшни Суд. И овде број указује на опште правило или „модел“ посмртне реалности, али, несумњиво, не завршавају сви преминули свој пут сагласно овом правилу. Ми знамо да је Теодора, у ствари, завршила своје путовање кроз ад тек у четрдесети дан (мерено земаљским временом).
Стање душа до Страшног Суда
После четрдесетог дана неке душе пребивају у стању предокушања вечне радости и блаженства, а друге – у страху од вечних мука које ће у потпуности наступити после Страшног Суда. До Страшног Суда се стање душа још може променити, особито приношењем за њих Бескрвне Жртве (помињањем на Литургији) као и других молитава. Учење Цркве о стању душа на Небесима и у аду до Страшног Суда детаљније је изложено у речима светога Марка Ефеског.
Каква је корист души у аду од молитве, било заједничке, било личне, описано је у житијима Светих, у подвижничким и светоотачким текстовима. У житију мученице Перпетуе (III век), на пример, судбина њеног брата Демократа њој је била откривена кроз представу цистерне пуне воде која се налазила превисоко, тако да је њен брат, из смрадног и неиздрживо врелог места на коме је био затворен, није могао дохватити. Захваљујући њеној усрдној молитви током целог дана и ноћи, он је успео да се домогне цистерне, и она га је угледала на светлом месту. На основу тога она је схватила да је он избављен од казне. (Житија Светих, 1. фебруар)
Сличан пример налазимо у житију монахиње Атанасије (=Анастасије Логочове), подвижнице која се упокојила у нашем, XX веку: „У то време она је узела на себе подвиг да се моли за рођеног брата Павла који се удавио у пијаном стању. Најпре се упутила блаженој Пелагији Ивановној, која је живела у Дивјејевском манастиру, да се са њом посаветује шта да учини како би олакшала загробну судбину своме брату који је несрећно и нечасно скончао свој земаљски живот. Договориле су се овако: да се Анастасија затвори у своју келију, да пости и да се моли за њега, прочитавши 150 пута „Богородице Дјево“. По истеку 40 дана, она је видела дубоку провалију, на њеном дну крвав камен на коме лежаху два човека са гвозденим оковима око врата. Један од те двојице био је њен брат. Када је испричала ово своје виђење блаженој Пелагији, она је посаветова да понови подвиг. По истеку других 40 дана она угледа исту провалију, исти камен и иста два човека са оковима око врата. Само овога пута њен брат устаде, иђаше око камена и опет паде на њега, а окови се опет нађоше на његовом врату. Пошто опет извести Пелагију Ивановну о овом виђењу, она јој рече да понови подвиг и по трећи пут. После још 40 дана Анастасија виде исту провалију и исти камен, на коме се сада налазио само један, њој непознати човек, док је њен брат отишао некуда и она га није могла видети. Човек који је остао на камену говорио је: „Благо теби, ти имаш силне молитвенике на земљи.“ После овога, блажена Пелагија је рекла: „Твој брат се ослободио од мука, али није задобио блаженства.““ (Душекорисно штиво, јун 1902)
Сличних случајева има много у житијима православних Светитеља и подвижника. Онима који су склони да оваква виђења схвате превише буквално требало би можда рећи да форма у којој се ова виђења појављују (обично у сну) није нужно фотографски снимак положаја душе на оном свету, већ пре сликовита представа која саопштава духовну истину да се стање душе поправља молитвама нас који смо остали на земљи.
Молитва за умрле
Колико је важно помињање на Литургији може се видети из следећег случаја: још пре прослављења светога Теодосија Черњиговског (1876. године) јеромонах (чувени старац Алексеј из Голосјејевског скита Кијево-Печерске Лавре, који је умро 1916. године), преоблачећи његове мошти, уморан, седе крај моштију. Задремавши на трен, он угледа пред собом Светитеља, који му рече: „Хвала ти што се трудиш око мене. Још бих те замолио да, кад будеш служио Литургију, поменеш моје родитеље“ – и даде му њихова имена (јереј Никита и Марија). „Како можеш ти, Светитељу, да тражиш моје молитве, кад ти сам стојиш пред Небеским Престолом и низводиш људима Божју благодат?“, упита јеромонах. „Да, то је тачно“, одговори свето Теодосије, „али приношење на Литургији моћније је од мојих молитава.“
Значи, парастоси и домаће молитве за умрле њима користе, као и добра дела која се чине њима у спомен – милостиња и прилози за цркву. Али нарочито је за њих корисно помињање на Божанственој Литургији. Било је много јављања умрлих и других догађаја који потврђују како је корисно помињање умрлих. Многи који нису живели у покајању, али су се на самрти покајали, били су ослобођени од мука и достигли покој. У Цркви се стално узносе молитве за упокојење умрлих, док се на дан Силаска Светог Духа (=Педесетница), у коленопреклоној молитви на вечерњем, узноси посебна прозба „за оне што су у аду“.
Свети Григорије Двојеслов, одговарајући у својим „Разговорима“ на питање: „Постоји ли нешто што би душама после смрти могло користити?“, учи: „Свето жртвоприношење Христа, наше спаситељне Жртве, од велике је користи душама чак и после смрти, под условом да њихови греси (јесу такви да) могу бити опроштени у будућем животу. Зато душе умрлих понекад моле да се за њих одслужи Литургија. Наравно, сигурније је да ми за живота учинимо за себе оно што се надамо да ће други чинити за нас после наше смрти. Боље је учинити да излаз буде слободан, неголи тражити ослобођење кад си у оковима. Зато би требало да од свег срца презремо свет, чија је слава већ прошла, и да свакодневно Богу приносимо жртву наших суза, када на жртву приносимо Његово свето Тело и Крв. Само та жртва има моћ да спасе душе од вечне смрти, јер она тајанствено оприсутњује смрт Јединородног Сина.“ (Разговори IV, 57, 59)
Свети Григорије наводи неколико случајева када су се умрли јављали живима молећи их да се одслужи Литургија за њихово упокојење, или им благодарили што су то учинили. Једном се десило и то да је неки заробљеник, за кога је његова жена мислила да је мртав и зато одређене дане заказивала Литургију за њега, вративши се из заробљеништва испричао како су га у одређене дане ослобађали од окова – баш у оне дане када је за њега служена Литургија (Разговори IV, 57, 59)
Протестанти обично сматрају да су црквене молитве за умрле некако неспојиве са неопходношћу да се спасење задобије превасходно у овом животу: „Ако тебе Црква може спасти и после смрти, зашто бисмо се онда оптерећивали борбом или тражењем вере у овом животу? Хајде да једемо, пијемо и веселимо се.“ Наравно, нико од оних који су се оваквих схватања придржавали никада није достигао спасење црквеним молитвама. Очигледно да је овакав аргумент површан и чак лицемеран – молитва Цркве не може спасти онога ко не жели да се спасе или ко се никада у свом животу није потрудио за то. Може се рећи да је молитва Цркве или појединих хришћана за умрлог, у извесном смислу, још један плод живота тог човека: за њега се не би молили да он за свог живота није учинио нешто што би могло да подстакне на молитву за њега након његове смрти.
Свети Марко Ефески такође разматра питање црквене молитве за умрле и олакшања које она њима доноси, па у том смислу наводи пример да се свети Григорије Двојеслов молио за римског императора Трајана, и да је та молитва била надахнута неким добрим делом тог паганског императора.
Шта можемо учинити за умрле
Ако неко жели да покаже своју љубав према умрлима и да им реално помогне, то може најбоље учинити тако што ће се молити за њих, а нарочито давањем њихових имена да се помену на Литургији када се честице, извађене за живе и умрле, спуштају у Крв Господњу уз речи: „Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом грехе овде поменутих слугу Твојих, (по) молитвама Светих Твојих.“ Ништа веће ни боље не можемо ми учинити за преминуле, од тога да се молимо за њих, помињући их на Литургији. Њима је то увек неопходно, а нарочито током првих четрдесет дана, када душа умрлог греди ка вечним насељима. Тело тада ништа не осећа: оно не види окупљене ближње, не удише мирис цвећа, не чује надгробне беседе. Али душа осећа молитве које се узносе за њу, и благодарна је онима који их узносе, и духовно им је блиска. О, сродници и пријатељи преминулих! Чините за њих оно што је њима потребно, а у вашој је моћи. Употребите свој новац, не на спољашње украшавање гробова, него уделите тај новац убогима за покој душе својих преминулих, или га приложите цркви у којој се за њих узносе молитве. Будите милосрдни према преминулима, постарајте се за њихове душе. Тај пут чека и вас, и знајте да ћемо сви ми тада чезнути да нас неко помене у молитви! Будимо зато и сами милостиви према умрлима. Чим се неко престави, одмах позовите свештеника или га обавестите, како би могао да прочита „Молитве на исход душе“ које треба прочитати над сваким православним хришћанином после његове смрти. Постарајте се да се, уколико је могуће, опело одслужи у цркви и да се над преминулима све до опела чита Псалтир. Опело и сахрана не морају бити беспрекорно организовани, али је апсолутно неопходно да се опело одслужи без скраћивања, у потпуности. Помислите тада на покојника, са којим се заувек растајете, а не на то шта је вама лакше. Ако у цркви има више покојника, немојте одбити да се одржи заједничко опело, ако то неко предложи. Боље је да се истовремено одслужи опело за два или више покојника, када је молитва њихових ближњих усрднија, него да се одржи више опела једно за другим, а да та опела, због недостатка времена и умора, буду скраћена. Ово због тога што је свака реч молитве за умрле као кап воде за жеднога.
Одмах се побрините и за то да се преминули свакодневно помиње на Литургији током следећих четрдесет дана. Обично се у црквама где се богослужење обавља свакодневно и покојници, који су ту опевани, помињу 40 дана, па и дуже. Али ако је опело одслужено у храму, где нема свакодневних богослужења, сами рођаци су дужни да се побрину и обезбеде четрдесетодневно помињање на Литургији у оним храмовима где се служба Божја обавља сваког дана. Такође је добро послати за покојника прилог у манастире, као и у Јерусалим где се на светим местима узноси непрестана молитва. Четрдесетодневно помињање треба започети одмах по смрти, када је души особито потребна молитвена помоћ, и зато је неопходно започети помињање у најближем месту где се врши свакодневно богослужење. Постарајмо се да учинимо све што год можемо за оне који су отишли на други свет пре нас, сећајући се речи: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.“ (Матеј 5, 7)
Васкрсење тела
Једнога дана ће овом пропадљивом свету доћи крај, а наступиће вечно Царство Небеско у коме ће душе спасених, сједињене опет са својим васкрслим телима занавек, бесмртне и непропадљиве, пребивати са Христом. Тада ће делимична радост и слава, које чак и сада душе на Небесима познају, бити замењене пуноћом радости нове творевине за коју је човек и био саздан. Али они који нису прихватили спасење које је Христос донео на земљу, мучиће се вечно заједно са њиховим васкрслим телима – у паклу.
У завршном поглављу „Тачног изложења православне вере“ преподобни Јован Дамаскин добро описује коначно стање душе после смрти: „Верујемо такође и у васкрсење мртвих. Јер ће се оно заиста догодити, заиста ће бити васкрсења мртвих. Али, говорећи о васкрсењу, ми подразумевамо васкрсење тела. Јер васкрсење је поновно подизање онога што је пропало. Међутим, пошто су душе бесмртне, како ће васкрснути? Ако се смрт одређује као одвајање душе од тела, онда је васкрсење наравно, поновно сједињавање душе и тела и поновно подизање раздвојеног и (про)палог живог бића. Дакле, управо оно тело које се распало, васкрснуће као нераспадљиво. Јер, Онај Који га је на почетку створио од праха земаљског, може га и васкрснути након што се оно, по одлуци Творца, распало и вратило натраг у земљу из које је и узето. Наравно, да је само душа пребивала у подвигу врлинског живљења, само би она и била овенчана. И да се само она поваздан предавала задовољствима, било би праведно да само она и буде кажњена. Али, пошто ни у врлини ни у пороку душа није учествовала без тела, праведно је да они заједно приме оно што су заслужили. Тако ћемо ми васкрснути, јер ће се душе опет сјединити са телима, која ће постати бесмртна и непропадљива, и онда ћемо стати пред страшно Христово судилиште. И ђаво и његови демони, и његов човек, Антихрист, и нечастиви људи и грешници, биће предани вечном огњу; али то није вештаствени, материјални огањ (то јест ватра) какав ми познајемо, него огањ какав зна само Бог. А они који су чинили добро, заблистаће заједно с Анђелима у вечном животу, заједно с Господом нашим Исусом Христом, увек на Њега гледајући и од Њега будући вођени, и наслађиваће се непрекидном од Њега исходећом радошћу, прослављајући Га са Оцем и Светим Духом у бесконачне векове векова. Амин.“
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Српски Патерик
Не осуђуј, него воли. Ако видиш да су сви бољи од тебе, значи мичеш се. Али ако примећујеш да си ти бољи од свих, у том случају нема ти хода ни напретка.
Књиге су пуне савета и заповести, али је мало оних који их слушају, а још мање оних који их испуњавају. Кад би се записали сви савети, записане књиге ни у сав свет не би стале.
Духовна зрелост се проверава трпљењем: да ли можеш поднети седам пута седамдесет искушења од сваке врсте?
Најбоље је остарити сазревајући на свом послушању.
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Свети Анастасије Синаит († 599.)
1. правило:
Питање: Је ли боље причешћивати се често или ређе?
Одговор: Кад Апостол каже: А човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господња. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1. Коринћанима 11, 28-32), то јасно је, да ми морамо претходно очистити себе и показати се чисти од сваког неправедног дела, и тада приступити Божанственој Тајни, да нам она не би била на пропаст душе наше и тела, јер Бог кроз Мојсија каже Израиљу: Сваки човек из семена вашега, који би приступио к светим стварима, које би посветили синови Израиљеви Господу, а нечистота је њихова на њима, Господ ће истребити душу ону. (3. Мојсијева 22, 3) Па опет: „Учините побожне синове Израиљеве од нечистота њихових, да не оскврне скинију Моју што је усред њих.“ (3. Мојсијева 15, 31) Ради тога баш Апостол и говори онима који се недостојно причешћују, као што је горе казано: „Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире.“ (1. Коринћанима 11, 30) Због овог разлога, кад божанствени Давид и они који су с њим били, зажелеше јести хлебове предложења, који су служили предсликом Тела Христова, архијереј одмах је упитао, да ли су они момци чисти од женске ложнице, и тада им је хлебове дао (1. Царстава 21, 4-5).
Час историје – Краљ Стефан Урош II Милутин | ТВ Храм
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ Зачало 112 – Римљанима 13, 11-14 – 14, 1-4: Облачење у Христа. Треба сносити слабе и не саблажњавати браћу.
11 И ово тим прије што знате вријеме, да је већ час да устанемо од сна, јер нам је сада спасење ближе него кад повјеровасмо.
12 Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дјела таме и обуцимо се у оружје Свјетлости.
13 Да ходимо поштено, као по дану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти.
14 Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте.
1 А слабога у вјери примајте, без расправљања о мишљењима.
2 Јер један вјерује да смије све јести, а који је слаб, једе зеље.
3 Који једе, нека не презире онога који не једе; и који не једе, нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими.
4 Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи.
ЈЕВАНЂЕЉЕ Зачало 17 – Матеј 6, 14-21: О праштању, посту, истинском богатству.
14 Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески.
15 Ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрјешења ваша.
16 А кад постите, не будите суморни као лицемјери; јер они натмуре лица своја, да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: ’Примили су плату своју.’
17 А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј,
18 да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој Који је у тајности; и Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно.
19 Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду;
20 него сабирајте себи блага на Небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду.
21 Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
„Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески. Ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрјешења ваша.” (Матеј 6, 14-15) Какав једноставан и свима доступан начин спасења! Теби се опраштају греси под условом да и ти опрашташ грехе ближњег према теби. Ти си, дакле, сам у својим рукама. Преломи себе, и од немирних осећања према брату, пређи у искрено мирна – све је у томе. Дан опроштења – велики Небесни дан Божији! Када бисмо сви искористили овај дан како би требало, од хришћанских заједница би се стварале рајске заједнице, и земља би се стапала са Небом.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Христе, Спасе, прими молбе моје,
и даруј ме вечно Царство Твоје.
Ја се бојим од Имена Твога,
ја поштујем Христа Бога мога.
Уста Твоја нама ће да суде,
воља Твоја нек’ са нама буде.
И од када Јеванђеље читам,
увек Теби, мили Спасе, хитам.
Да ме водиш Ти у Царство Твоје,
да ја гледам где Ангели поје.
Да ја, Боже, видим славу Твоју,
Твога слугу, нашег оца Саву.
Који презре круну и порфиру,
оде служит’ светом манастиру.
Доби венац од свог Господара,
Господара, вечнога Владара.
Слава нек’ је благоме Пастиру,
вечном Цару, вечитоме миру.
А сад, Боже, нек’ је Теби слава,
Који вечно Царство обасјава.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
посѣтитєль (посјетитељ) = надзорник, владика
1. Петрова 2, 25:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: „Бѣстє бо ѩкѡ ѻвцы заблуждшыѧ“ (нє имущѧ пастырѧ): но возвратистєсѧ нн҃ѣ къ Пастырю и Посѣтитєлю душъ вашихъ.
ИЗГОВОР: „Бјесте бо јако овци заблуждшија“ (не имушчја пастирја): но возвратистесја н(и)ње к Пастирју и Посјетитељу душ ваших.
СРПСКИ: Јер „бијасте као изгубљене овце” (немајући пастира), али сада се вратисте Пастиру и Епископу душа ваших.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Неки епископ је лежао на својој самртној постељи и рођаци су га јасно и гласно упитали где држи свој новац. Он им одговори:
-У џеповима сиротиње!
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске