24. Сретењски 7533. / 9. март 2025.
Обретење чесне главе светог славног Пророка Претече и Крститеља Господња Јована; Спомен светих мученика Герула, Лукиja и Сергија; Cпoмeн преподобног оца нашег Еразма, инока Печерског.
Јеромонах Серафим Роуз – Душа после смрти
(Православно учење о судбини душе после смрти)
(књига је доступна у нашој књижари)
Православно учење светог Марка Ефеског о стању душе после смрти
Многи, чак и сами православни хришћани, често не разумеју како треба православно учење о стању душе после смрти, а релативно недавна појава учења о „чистилишту“ довела је до још веће забуне у умовима људи. Само православно учење није ни на који начин двосмислено или нетачно. Оно је најјасније изложено у делима светога Марка Ефеског на Сабору у Фиренци 1436. године, сачињеним управо са циљем да дају одговор на латинско учење о „чистилишту“. За нас су ови радови нарочито драгоцени због тога што су, потичући непосредно од последњег византијског оца, писани пре ових наших дана пуних разних богословских конфузија. Његови радови откривају нам изворе православног учења, и упућују нас како тим изворима треба приступати и разумети их.
Такве изворе представљају Свето Писмо, светоотачке беседе, црквене службе, житија Светих, а такође и нека откровења и виђења загробног живота, попут оних која се описују у IV књизи „Разговора“ светога Григорија Двојеслова.
Савремени академски богослови показују неповерење према последња два-три овде поменута извора, због чега се често осећају нелагодно када говоре на ту тему, а понекад испољавају и „агностичку суздржаност“ у односу према њима. С друге стране, списи светога Марка нам показују са колико се лакоће овим изворима баве истински православни богослови, а они којима је „нелагодно“ можда самим тим неочекивано откривају своју зараженост савременим неверјем.
Од четири одговора светога Марка о чистилишту сачињених на Сабору у Фиренци, прва беседа садржи најјасније излагање православног схватања у полемици против латинских заблуда, због чега она чини главни део овог прилога. Остали одговори садрже, углавном, материјал који илуструје разматрана питања, а такође и одговоре на неке специфичније латинске наводе.
„Латинска поглавља“ на која одговара свети Марко, написао је кардинал Чезарини, и у њима је изложено латинско учење о стању душе после смрти које је уобличено раније, на „унијатском сабору“ у Лиону 1270. године.
Ово учење запањује православног читаоца својим буквалним и „законским“ карактером. Латини су у то време већ почели да Небеса и ад посматрају као на известан начин „окончане“ и „апсолутне“, а на оне који се тамо налазе – као да су већ у потпуности у оном стању, које ће имати после Страшног Суда, због чега нема потребе молити се за оне који су на Небесима (јер су они већ постигли савршенство), нити за оне у аду (јер они никада не могу бити избављени или очишћени од греха).
Међутим, како мноштво верника умире у „средњем“ стању – недовољно савршени за Небеса, али и недовољно порочни за ад – то је логика латинске аргументације потребовала некакво треће место за очишћење, где чак и они чији су греси већ опроштени, треба да претрпе казну или дају „задовољење“ за своје грехе, пре но што се довољно очисте за усхођење на Небеса. Ове законске тезе чисто људског „правосуђа“ (које практично одбацује неизрециву доброту и човекољубље Божје), Латини су доказивали буквалним тумачењем неких светоотачких текстова и неких виђења. Готово сва та тумачења вештачки су исконструисана и спорна, јер чак ни стари латински Оци нису спомињали такво место какво је „чистилиште“, већ су говорили само о „очишћењу“ грехова после смрти помоћу „огња“, како су (могуће, алегоријски) писали неки од њих.
Са друге стране, у православном учењу које излаже свети Марко, верници који су умрли не исповедивши неке незнатне грехе, или не приневши плодове покајања код исповеђених грехова, очишћују се од њих или самим тим што искусе смрт са страхом који она носи, или, пак, после смрти (када они бивају држани у аду), молитвама, Литургијама Цркве и добрим делима, која верни (живи) чине њих ради. Чак и грешницима, одређеним за вечне муке, могуће је на тај начин донети извесно олакшање.
Међутим, сада не постоји огањ који мучи грешнике у аду (јер ће вечни огањ почети да их мучи тек после Страшног Суда), а тим пре не постоји ни на некаквом трећем месту попут „чистилишта“. Сва виђења огња, која су људи имали, представљала су слике, или пророчанства о ономе што ће бити у будућем веку. Сваки опроштај грехова после смрти даје се, уз садејство људских молитава, само по благодати Божијој, која се простире чак и до оних који се налазе у аду, и никаква „отплата“ или „задовољење“ за већ опроштене грехе нису потребни.
Треба напоменути да списи светога Марка покрећу, углавном, конкретно питање о стању душе после смрти и готово се не дотичу разматрања онога што се са душом догађа непосредно после смрти. О том питању постоји обимна православна литература, али у Фиренци оно није било разматрано.
Прва беседа: Оповргавање латинских поглавља која се тичу очишћујућег огња
1. Пошто смо дужни, чувајући наше Православље и црквене догмате, које смо од Отаца примили, с љубављу одговорити на оно што сте ви изрекли, ми ћемо сваки аргумент и доказ, које сте ви писмено навели као опште правило, прво навести, да би затим следио кратак и јасан одговор и разјашњење свакога од њих.
И тако, у почетку ваше посланице ви овако кажете: „Ако су они који се искрено кају отишли из овога живота у љубави (према Богу) пре но што су успели достојним плодовима да пруже задовољење за своја сагрешења или поступке, њихове душе очишћују се после смрти очишћујућим мукама; али ради олакшања (или „ослобођења“) од ових мука, њима користи она помоћ која им се указује од стране живих верника, као што су молитве, Литургије, милостиња и друга добра дела.“
На ово ја одговарам следеће: то да упокојенима у вери, несумњиво, помажу за њих одслужене Литургије, молитве и милостиња, обичај који је на снази од давнина, сведоче многе и различите изреке учитеља, како латинских, тако и грчких, речене или написане у разним временима и на разним местима. А што се тиче тога, да се душе ослобађају захваљујући некаквим очишћујућим мукама, које имају карактер помоћи, и привременом огњу, који има такву (очишћујућу) моћ – то ми не налазимо ни у Писму, ни у молитвама и пјенијима за покојнике, нити у речима Учитеља.
Но, ми смо примили да се чак и душама које се држе у аду и већ су предате на вечне муке, било заиста и искуствено, или у безнадежном ишчекивању истих, може указати нека мала помоћ, мада не на такав начин да би оне у потпуности биле ослобођене мука и добиле наду на коначно ослобођење.
А ово се види из речи Макарија Великог, египатског подвижника, кога је лобања коју је нашао у пустињи, по деловању силе Божје, поучила о овоме. И Василије Велики, у молитвама које се читају на Педесетницу, дословно каже следеће: „Који и на овај свесавршени и спасоносни празник очишћења, удостојаваш нас да ти се молимо и за оне који су у аду држани, обећавајући нам велику наду на побољшање онима који су заробљени због грехова који их заробише, и да ћеш Ти ниспослати Твоју утеху.“ (трећа коленопреклона молитва на Вечерњем)
Ако су душе отишле из овог живота у вери и љубави, па ипак носећи на себи неки грех – било да су то мали греси, за које се она уопште није кајала, или велики, за које, мада се кајала, није успела да принесе плодове покајања, такве душе, ми верујемо, дужне су да се очисте од такве врсте грехова, али не на некаквом месту испаштања (јер нам тако нешто, као што рекосмо, ниуколико није било предато); већ једино да се очисте уз помоћ самог страха приликом исхода из тела, као што то изричито каже свети Григорије Двојеслов („Разговори“ IV књига); док ће друге бити принуђене да се очисте после исхода из тела, или још пребивајући на том земном месту, пре но што дођу на поклоњење Богу и удостоје се удела у блаженству, или, ако су њихови греси били тежи и дуготрајнији – то ће оне бити држане у аду, али не ради тога да би заувек пребивале у огњу и мукама, већ као они које у тамници држе под стражом. Свима таквима, ми тврдимо, помажу молитве и Литургије, које се за њих чине, уз садејство Божјег милосрђа, које сагрешења учињена по немоћи људској одмах презире и прашта, како говори Дионисије Велики у „Размишљањима о тајни свештеноупокојених“, а друге грехе после извесног времена праведним судом или такође разрешује и прашта, и то – савршено, или олакшава одговорност за њих до коначног Суда. И због тога не видимо никакву потребу за каквом другом казном или очишћујућим огњем. Јер, једне очишћује страх, а друге грижа савести прождире мучније од ма каквог огња, а неке очишћује сам ужас пред Славом Божјом и неизвесношћу будућег које долази.
А да је то мучење и казна знатно већи него шта друго, показује и само искуство, и свети Јован Златоуст сведочи нам у готово свим или већини својих моралистичких омилија, тврдећи ово, а такође и божанствени подвижник Доротеј у своме слову „О савести“.
А што се тиче тога да неизвесност будућег више раздире кажњене, него сама казна, о томе говоре Учитељи, као на пример свети Григорије Двојеслов, који у беседи „поводом разарања града“, каже следеће: „Ове ће примити неисказива светлост и виђење Свете и Царствене Тројице, а оне, заједно са осталима – боље рећи, пре него друге – мучење: бити одбаченим од Бога, и грижа савести, којој нема краја.“
2. И тако, ми се Богу молимо и верујемо да ће се тиме спасти умрли, а не каквим другим мучењима или неком другачијем огњу, од оних мука и огња за које је објављено да ће бити вечни. И то да се душе умрлих, по молитвама, ослобађају од заточеништва у аду, као из неке тамнице, сведочи, међу многим другима, Теофан Исповедник, назван Начертани, јер је речи свога сведочанства за икону Христову, на челу исписане, крвљу својом запечатио. У једном од канона за умрле он се овако моли за њих: „Суза и уздисања рабе Твоје који у аду пребивају, ослободи, Спасе.“ (Октоих, суботњи канон заупокојене, глава 6., песма 6., „Слава“)
Чујеш ли? – „суза“, рекао је, и „уздисања“, а не некаквих казни и очишћујућег огња. Ако се понекад у овим песмама и молитвама и помиње огањ, то није неки привремени огањ који има очишћујућу силу, већ огањ вечни и казна којој нема краја.
3. Свети, подстицани човекољубљем и сажаљењем према своме роду, пожелеше и дрзнуше се на готово немогуће – да се моле за избављење у вери умрлих. Јер, тако говори и свети Теодор Студит, који је и сам Исповедник и сведок Истине, на самом почетку свог канона за упокојене: „Сви се помолимо Христу, опомињући се од века умрлих, да упокојене у вери и нади на живот вечни, избави од вечног огња.“ (Великопосни Триод, месопусна субота, канон, песма 1.) И затим, у другом тропару, петој песми канона, говори следеће: „Огња вечнопалећег и таме нерасветиве, шкргута зуба, и црва који бесконачно мучи, избави, Спасе, све који у вери умреше“. Где је ту „очишћујући огањ“? И када би он уопште постојао, где би Светоме било прикладније да га спомене, него овде?
Бивају ли Свети услишени од Бога када се за ово моле, то ми не треба да истражујемо, али они сами су имали знање о томе, и Дух Који је у њима обитавао, и Којим покретани су они и говорили, и писали, знао је то: а у истој мери знао је и Владика Христос, Који је дао заповест да се молимо за непријатеље своје, и Који се молио за оне који су Га распели, и надахнуо првомученика Стефана, кад су овога каменовали, да чини исто. И мада ће, може бити, неко казати, да када се ми молимо за такве људе, не бивамо услишани од Бога, ипак ми, све што од нас зависи, испуњавамо; а ето, неки од Светих, који се мољаху не само за верне, већ и за безбожнике, беху услишени, и својим молитвама их избавише од вечних мука, као на пример првомученица Текла – Теклонилу и Божанствени Григорије Двојеслов, како се приповеда – цара Трајана.
4. После овога, нешто даље, ви покушавате да докажете наведени догмат о очишћујућем огњу, позивајући се најпре на речено у Књизи о Макавејцима, у којој се каже: „Свето је и спасоносно молити се за умрле, да би они били разрешени од грехова“ (2. Макавејска 12, 42), а затим узевши из Еванђеља по Матеју оно место где Спаситељ објављује да „који рече на Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку, ни у будућем“, ви говорите да се из овога може видети да има отпуштења грехова у будућем животу.
Но, да из овога ни на који начин не проистиче појам очишћујућег огња, то је јасније од сунца: јер чега заједничког може бити између опроштаја и очишћења огњем и кажњавањем? Јер, ако се отпуштење догађа због молитава или једино божанским човекољубљем, онда нема потребе за казном или очишћењем. Ако су казна, као и очишћење (Богом) установљени – јер се прво одвија благодарећи другоме, и они нису узалудни једино ако, захваљујући њима, као последица, проистиче очишћење – онда се, како изгледа, узалудно врше молитве (за умрле) и прославља човекољубље Божије. И тако, овим наводима не само да се не доказује постојање очишћујућег огња, већ се оно оповргава: јер се њима опроштење грехова онима који су згрешили представља као деловање царске власти и човекољубља, а не као ослобођење од казни или очишћење.
5. Као треће, она изрека узета из Прве посланице блаженог Павла Коринћанима у којој он, расуђујући о зидању на Темељу Који је Христос: „златом, сребром, драгим камењем, дрветом, сјеном, сламом“, додаје: – „јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је. Ако остане чије дјело што је назидао, примиће плату. Ако чије дјело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ.“ (1. Коринћанима 3, 11-13) – чини се да више од свега другога доказује појам очишћујућег огња, а у самој ствари више га од свега оповргава.
Јер, као прво, божански Апостол није га назвао очишћујућим, већ испитујућим; затим, он је објавио да кроз њега треба да прођу такође и добра и часна дела, а таквима, јасно, није потребно никакво очишћење. Затим, он каже да ће они, који приносе зла дела, пошто њихова дела сагоре, претрпети штету – а међутим, они који се очишћују, не само да не трпе штету, већ још већма задобијају – да би затим рекао да се то има догодити „у онај Дан“, управо у дан Суда и будућег века, а претпостављати да ће постојати очишћујући огањ после тога страшног Доласка Судије и коначне пресуде, није ли то – савршена глупост?
Јер Писмо нам не предаје ништа томе слично, но Сам Онај Који ће нам судити, говори: „И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни“ (Матеј 25, 46), и још: „И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда.“ (Јован 5, 29) Тако да ни на који начин не остаје никакав међупростор; и пошто је све, којима се суди, разделио на два дела, једне поставивши десно, а друге чак лево, и прве назвао „овцама“, друге „јарцима“. Ни на који начин, међутим, није објавио да има и таквих који треба да се очисте тим (очишћујућим) огњем. Изгледа да је огањ о коме говори Апостол управо онај о коме говори пророк Давид: „пред Њим је огањ који прождире, око Њега је бура велика“ (Псалам 50, 3), и још: „Огањ пред Њим иде, и пали наоколо непријатеље Његове.“ (Псалам 97, 3) Пророк Данило такође говори о овоме огњу: „Ријека огњена излажаше и тецијаше испред њега.“ (Данило 7, 10)
Како Свети не носе на себи наквог злог дела и злог печата, овај огањ ће их пројавити још светлијима, као злато у пећи искушано, или као камен амијант, који, како кажу, када се стави у ватру, изгледа као да је потамнео, али када се извади из ватре показује се још чистији, као водом омивен; као што су се показала тела света Три Отрока у пећи вавилонској.
Грешнике, пак, који са собом носе зло, захвативши, као материјал погодан за овај огањ, он ће одмах запалити, и „дело“ њихово, то јест њихово зло настројење или деловање, сагорети и сасвим уништити, и лишиће их онога што су са собом донели, то јест лишиће их злог терета, док ће њих саме „спасти“ – то јест биће заувек чувани и одржани да се не би подвргли уништењу заједно са својим злом.
6. И божански Отац Златоуст (кога зовемо „устима Павловим“, као што овога „устима Христовим“) такође сматра неопходним да овако протумачи ове редове у свом коментару Посланице (9 беседа на 1. Коринћанима), при чему Павле говори кроз Златоуста, како је то било јављено захваљујући виђењу Прокла, његовог ученика и наследника његовог престола. Свети Јован Златоусти је посветио посебан трактат искључиво овој изреци, због тога да оригенисти не би ове апостолске речи наводили као потврду свога начина мишљења (које, чини се, више одговара њима него вама), и да не би наносили зло Цркви, уводећи (учење) о крају адских мука и коначном исправљању и обновљењу (=апокатастасис) грешника. Јер изрека да ће се грешник „спасти као кроз огањ“, означава да ће он бити мучен у огњу, а неће бити уништен заједно са својим злим делима и злим душевним усмерењем. О томе говори и Василије Велики у „Моралијама“, тумачећи речено у псалму: „Глас Господњи сипа пламен огњени.“ (Псалам 29, 7) Огањ, приправљен за мучење ђавола и ангела његових, раздваја се гласом Господа, тако да после овога у њему бивају две силе: једна – која пали, и друга – која просветљује; сила тог огња која мучи и кажњава сачувана је за оне који су заслужили муке, а просветљујућа и освећујућа сила намењена је осијању ликујућих. И тако због тога, глас Господа расеца и раздваја пламен огња да би мрачни део био мучен огњем, а несагорив део пребивао у светлу радости.“ (Свети Василије Велики, Беседа на Псалам 28)
И тако, као што се може видети, ово раздвајање и раздељивање огња биће онда када сви без изузетка буду морали да прођу кроз њега: светла и сјајна дела показаће им се још светлијим, а они који их носе постаће наследници светлости и примиће вечну награду; а они који доносе дела зла и погодна за сагоревање, биће кажњени изгубивши их, и вечно ће пребивати у огњу, наследивши спасење које је горе од пропасти, јер управо то и означава, у овом смислу, реч „спасти“, да им се не би догодило да уништавајућом силом огња буду и сами сасвим уништени. Следећи ове Оце, и многи други од наших Учитеља схватили су ову изреку у том смислу. Ако би неко ово другачије тумачио, и „спасење“ схватио као „ослобођење од казне“, а „пролажење кроз огањ“ – као „чистилиште“, онда он, ако се можемо тако изразити, тумачи изречено на потпуно погрешан начин.
И није ни чудно, јер он је човек, а многи чак и међу учитељима различито тумаче речи Писма, и нису сви у истој мери достигли тачан смисао. Није могуће да један исти текст, који се предаје у различитим тумачењима, одговара у једнаком степену свим својим тумачењима; али ми треба, изабравши најважнија међу њима и она која највише одговарају црквеним догматима, остала тумачења да поставимо на нижи степен. Због тога ми нећемо напустити горе наведено тумачење апостолових речи, чак и ако су Августин или Григорије Двојеслов, или ко други од наших Учитеља дали такво (неодговарајуће) тумачење; јер таква тумачења не сведоче толико у корист схватања привременог очишћујућег огња, колико иду на руку Оригеновом учењу, које је, будући да је говорило о коначном исправљању душа кроз овај огањ и ослобођењу од мука, било забрањено и анатемисано од Петог Васељенског Сабора и коначно заједнички одбачено од Цркве као безбожно.
7. И, на крају, ви говорите: „Да је раније наведено истина, јасно је на основу правосуђа Божјег, које не оставља некажњеним ништа од онога што је безаконо учињено, и отуда неминовно проистиче да за оне, који нису претрпели казну овде, и не могу да је исплате на Небесима, нити у аду, треба допустити да постоји још неко, треће место, на коме се ово очишћење догађа, захваљујући коме се свако (такав) очишћује, и одмах узводи Небеским радостима.“ На ово ми одговарамо следеће, и обратите пажњу, како је то једноставно, и у исти мах праведно: опште је признато да је опроштење грехова у исто време и ослобођење од казне, јер онај ко добије опроштење, бива истовремено и ослобођен од казни које за њих следују.
Оно се даје у три вида и у различита времена: прво – у време Крштења, друго – после Крштења, кроз Покајање и вршење одговарајућих добрих дела у овом животу, треће – после смрти, благодарећи молитвама, милостињи, и другоме што Црква чини за умрле.
И тако, прво опроштење грехова не захтева никакав труд, догађа се једанпут и опште је за све као сијање светлости, гледање сунца и промене годишњих доба, јер је то искључиво благодат, и од нас се не тражи ништа више осим вере.
Друго је, међутим, мучно, као ономе ко „сваку ноћ кваси одар свој, сузама својим натапа постељу своју“ (Псалам 6, 6), коме су болни и сами трагови греховних удара, који ходи плачући и скрушена лица и подражава обраћењу Нинивљана и смирењу цара Манасије.
Треће је такође мучно, јер је повезано са раскајањем и савешћу која је скрушена и пати због недоставка добра, али, у исто време, нипошто није свезано са казном, уколико заиста представља опроштење грехова, јер опроштење и казна ни на који начин не могу бити истовремени.
Штавише, у првом и последњем виду опроштења грехова највећи удео има благодат Божија, при суделовању молитава, а сасвим се мало тражи од нас. Средњи вид, напротив, мало има од благодати, а већи део припада нашем напору. Први вид отпуштења грехова разликује се од последњег и по томе што је прво – у једнакој мери отпуштење свих грехова, а последње – само оних грехова који нису смртни и за које се човек за живота кајао.
Тако мисли Црква Божја, и молећи за опроштење од грехова умрлих и верујући да им се оно дарује, она не одређује, као закон, ма какву казну за њих, добро знајући да Божја благодат у таквим случајевима превазилази Његово правосуђе.
Друга беседа: О чистилишном огњу
1. Ми тврдимо да ни праведници још нису у потпуности примили свој удео и оно блажено стање које су себи овде припремили кроз дела – нити да се грешници после смрти одводе на место вечне казне у коме ће се вечно мучити. И једно и друго неминовно треба да се догоди после Страшног Суда и општег васкрсења. Сада, пак, и једни и други налазе се на себи својственим местима:
први – у савршеном спокоју и слободни, налазе се на Небесима, с Анђелима и пред Самим Богом, и као да су већ на неки начин у Рају из кога је Адам ниспао, а пре њих ушао благоразумни разбојник – и често нас посећују у оним храмовима у којима се они славе, и слушају оне који их призивају и моле се Богу за њих, примивши од Њега тај изузетни дар и чине чудеса преко својих моштију, и наслађују се созерцавањем Бога и отуда посланим озарењем, много савршеније и много чистије него пре, док су били у животу;
други, пак, заточени су у аду, „у тмини и сенци смрти, у рову преисподњем“ (Псалам 87, 6) како говори Давид, а затим Јов: „У земљу тамну као мрак и у сјен смртни, гдје нема промјене и гдје је видјело као тама.“ (Јов 10, 21-22)
И први пребивају у свакој радости и весељу, очекујући обећано им Царство и неизречена блага која тек што нису добили, а други, напротив, пребивају у свакој скучености и неутешним страдањима, као какви осуђеници који ишчекују пресуду Судије и предвиђају будуће муке.
Нити су први још примили наслеђе Царства и оних блага „што око не виде, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође“ (1. Коринћанима 2, 9), нити су други још предати на вечне муке и горење у неугасивом огњу. Ово учење ми држимо као предато од Отаца из давнина, а лако можемо до њега доћи и преко самог Светог Писма.
2. И тако, из свега тога јасно је да оно, што су неки од Светитеља видели у виђењима и откривењима у погледу будућих мука и оних који у њима пребивају, безбожника и грешника, представља само неку врсту праслике будућих ствари, и као на слици приказано, а не нешто што се уистину сада збива.
Тако, на пример, Данило, описујући овај будући Суд, каже: „Гледах докле се поставише пријестоли; суд сједе и књиге се отворише“ (Данило 7, 9-10), а међутим јасно је да се ово није у стварности збивало, већ је у духу унапред откривено Пророку.
3. К томе, када разматрамо ваше доказе које сте навели из књиге о Макавејцима и Еванђеља, ми, говорећи просто и с љубављу према истини, видимо да они никако не садрже сведочанства о некаквој казни или очишћењу, већ говоре само о опраштању грехова.
Ви сте начинили неку зачуђујућу поделу, говорећи да сваки грех треба схватати из два угла: самоожалошћивање Бога и казна која за ово следи.
Према овоме, ожалошћивање Бога заиста може бити опроштено после раскајања и одвраћања од зла, али казни подлеже у сваком случају, тако да, на основу оваквог схватања, нужно следи да они којима су греси опроштени и даље подлежу казни за њих.
Но ми дозвољавамо себи да кажемо да таква поставка овог питања противречи јасним и општепознатим истинама: ако се не догађа да Цар пошто је прогласио амнестију и опростио, опет подвргава казни преступнике, тим пре Бог, код Кога је међу многим другим особинама нарочито изражено човекољубље, ако и кажњава човека пошто је овај згрешио, после опроштења одмах га ослобађа од казне. И то је природно. Јер, ако ожалошћивање Бога доводи до казне, онда када је кривица разрешена и када је дошло до помирења, сама последица кривице, то јест казна, нужно престаје.
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Српски Патерик
Хришћани су борци по превасходству, а победници једино лепотом; потребни смо људском памћењу само као Божији људи. Могу нам други украсти, отети или спалити, међутим, кућа је само гомила камења: једна се гомила сруши, друга се гомила подигне. Руше и подижу и то је све; али с наше стране нека им мирише; нека им мирише, нека им не смрди…нашем човеку је потребно мало мистике…Мајка скрива и открива, али не намеће. Она само дарује, јер има и кад нема. Шта смо ми другим људима и народима?! Сиротокормитељи (=збринитељи сиромашних), бездан човекољубља?! Призвани смо на то. Ми немамо другог оружја сем речи. Ми Хришћани морамо бити свима исти лек: и Србину и Шиптару и Хрвату, остајући у њиховом сећању као Божји људи. Лепота, доброта, љубав, то је оно чиме ми задужујемо људе и баш зато не смемо да се срозамо на злорађење и злосмрадије других; не смемо да узвраћамо равном мером ни одмаздом. Сви наши убијени мученици су и новомученици. Изгубивши овај свет, они су задобили вишњи. Они, дакле, ништа нису изгубили, него добили. А они који су их ринули живе у бездан или набили на колац, изгубили су и овај и онај свет. Ако буде воља Божја, и ми ћемо поћи за мученицима.
Поштовање свију и њихове лепоте сачуваћемо се од душевнога криминала.
Хришћани пре сваке борбе улазе у борбу као победници, јер Христос је васкрсао! Бити уз Њега и чекати пуноћу времена. Бити тужан због грехова, да; али бити и радостан због васкрсења. Христос је победио. Амин.
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
2. Васељенски Сабор у Цариграду (мај – 9. јул 381.)
150 Светих Отаца
3. од 7 правила: О томе да је после Рима Цариград други – епископ, пак, Цариграда да има првенство части после епископа Рима, јер је овај град Нови Рим.
4. Васељенски Сабор у Халкидону (8. октобар – 1. новембар 451.)
630 Светих Отаца
17. од 30 правила: О парохијама и спору о њима код митрополита или Цариградског престола, и о новоосниваним градовима – У свакој области сеоске или месне парохије да непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и управљали. Ако је, пак, у току тридесет година настао или настане неки спор о истима, могу они који кажу да им је нанета неправда подигнути о томе поступак пред обласним сабором. Ако је, пак, неком учињена неправда од свога митрополита, нека се суди код егзарха велике области или код Цариградског престола, као што је напред речено (Апостолскo правилo 9). А ако је царском влашћу новооснован неки град, или ће се ускоро новоосновати, нека државним и грађанским облицима управе следује и поредак црквених заједница.
28. од 30 правила: Одлука о првенству Цариградског престола – Следећи у свему одлукама Светих Отаца и знајући сада прочитано правилo (2. Васељенски Цариградски, правилo 3) сто педесет најбогољубљенијих епископа, сабраних 381. године за време побожне успомене Теодосија Великог, бившега цара у царскоме Цариграду, Новоме Риму, исто то и ми одређујемо и изгласавамо за првенство најсветије Цркве истога Цариграда, Новога Рима. Јер су и престолу Старога Рима, зато што је тај град био царствујући, Оци по истини даровали првенство. И следећи истоме циљу, сто педесет најбогољубљенијих епископа 381. године, дали су једнако првенство најсветијем престолу Новога Рима, разложито просудивши да град, који је почаствован царем и сенатом и који ужива једнако првенство. Староме царскоме Риму, и у црквеним стварима велича се као онај, будући други после њега. И тако, само митрополити Понтијске и Азијске и Тракијске покрајине, а још и епископи у варварским крајевима речених провинција, да бивају рукоположени од напред реченога најсветијег престола најсветије Цариградске Цркве, то јест да ће сваки митрополит речених покрајина са епископима те области рукополагати епископе те области, као што је божанственим правилима прописано, а митрополити речених покрајина, као што је речено, рукополагаће се од цариградског архиепископа, пошто се, сходно обичају, спроведу сагласни избори, и њему поднесу кандидати.
Пето-шести Васељенски Сабор у Цариграду (=Трулски)
(1. септембра – 31. децембра 691.)
227 Светих Отаца
36. од 102 правила: О првенству Цариградског престола и части осталих патријараха – Обнављајући што је узакоњено од сто педесет Светих Отаца, сабраних у овом богочуваном и Царском Граду, и од шесто тридесет Отаца сакупљених у Халкидону, одређујемо да Цариградски престо „ужива једнаке повластице и првенства престолу Старога Рима, и да се у црквеним стварима велича као онај, будући други после њега”; за њим нека се броји престо велеграда Александринаца, затим престо велеграда Антиохијаца, и после њега престо града Јерусалимљана.
Тумачење
…Епископи свију ових пет пријестола у погледу власти потпуно су једнаки међу собом, а у погледу части међу њима и реда међу пријестолима њиховим установљује се овим правилом стална норма и то на основу оног опћег начела, којега су се и сами апостоли држали, и које је важило кроз све вијекове, на име, да разређење црквених области упоравља се према разређењу политичком (4. Васељенски Халкидонски, правило 17) и да важност и значај једног или другог пријестола одређује се по важности у државном одношају односних градова у којима се налазе ти пријестоли…
Македонски раскол | свештеномученик Даниил Сисојев
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 329 – Јеврејима 11, 24-26, 32-40; 12,1-2: Вјера и њезина моћ у старозавјетним праведницима.
Зачало 176 – 2. Коринћанима 4, 6-15: Апостол не проповиједа себе, него Христа; у невољама се пројављује сила и слава Божија.
24 Вјером Мојсеј, када је одрастао, одрече да се назива син кћери Фараонове;
25 и више вољаше да страда са народом Божијим, него да има привремену насладу гријеха,
26 сматрајући поругу Христову за веће богатство од свега блага египатскога, јер гледаше на награду.
32 И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима,
33 који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима,
34 угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске;
35 неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење;
36 а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице;
37 камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама;
38 они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама, и по пештерама и по јамама земаљским.
39 И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање;
40 зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
1 Зато и ми, имајући око себе толики облак свједока, одбацимо свако бреме и гријех који нас лако заводи, и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји,
2 гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере, Који умјесто предстојеће Му радости претрпи Крст, не марећи за срамоту, и сједе с десне стране Пријестола Божијега.
6 Јер Бог Који рече да из таме засија Свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа.
7 А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас.
8 Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани, али не очајни;
9 прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени;
10 свагда носећи на тијелу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на тијелу нашему покаже.
11 Јер ми живи стално се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави у смртноме тијелу нашем.
12 Тако да смрт дјејствује у нама, а живот у вама.
13 Имајући, пак, исти дух вјере, као што је написано: „Вјеровах, зато говорих”, и ми вјерујемо, зато и говоримо,
14 знајући да ће Онај Који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда Се поставити с вама.
15 Јер је све вас ради, да благодат, умножена кроз многе, преизобилује благодарењем на славу Божију.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 5 – Јован 1, 43-51: Први ученици Исусови.
Зачало 40 – Матеј 11, 2-15: Изасланство Јована Крститеља и свједочанство Исусово о њему.
43 Сутрадан хтједе Исус изићи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: „Хајде за Мном!”
44 А Филип бјеше из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова.
45 Филип нађе Натанаила и рече му: „Нашли смо Онога за Кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, из Назарета.”
46 И рече му Натанаило: „Из Назарета може ли бити што добро?” Рече му Филип: „Дођи и види!”
47 А Исус видје Натанаила гдје долази к Њему и рече за њега: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства.”
48 Рече Му Натанаило: „Откуда ме познајеш?” Одговори Исус и рече му: „Прије него те позва Филип, видјех те кад бијаше под смоквом.”
49 Одговори Натанаило и рече Му: „Рави, Ти си Син Божији, Ти си Цар Израиљев.”
50 Одговори Исус и рече му: „Зато што ти казах да те видјех под смоквом вјерујеш? Видјећеш више од овога.”
51 И рече му: „Заиста, заиста вам кажем: ’Од сада ћете видјети Небо отворено и Анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човјечијега.’”
2 А Јован, чувши у тамници дјела Христова, посла двојицу од ученика својих
3 и рече Му: „Јеси ли Ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо?”
4 А Исус одговарајући рече им: „Идите и јавите Јовану ово што чујете и видите:
5 ’Слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају и сиромашнима се проповиједа Јеванђеље.’
6 И благо ономе који се не саблазни о Мене.”
7 А кад они отидоше, поче Исус говорити народу о Јовану: „Шта сте изишли да видите у пустињи? Трску коју повија вјетар?
8 Него шта сте изишли да видите? Човјека у меке хаљине обучена? Ето, који меке хаљине носе, по царским су дворовима.
9 Него шта сте изишли да видите? Пророка? ’Да’, кажем вам, ’и више од пророка.’
10 Јер он је тај о којем је писано: ’Ето, Ја шаљем Анђела Свога пред лицем Твојим, који ће приправити Пут Твој пред Тобом.’
11 Заиста вам кажем: ’Међу рођенима од жена није се појавио већи од Јована Крститеља; а најмањи у Царству Небескоме већи је од њега.’
12 А од времена Јована Крститеља до сада Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају.
13 Јер су сви Пророци и Закон прорицали до Јована.
14 И ако хоћете вјеровати: он је Илија што ће доћи.
15 Ко има уши да чује, нека чује!
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
Православље. Не заборави праведну реч коју си рекао Господу, обнављајући са Њим завет, нарушен са твоје стране рђавом савешћу. Сети се како и због чега си га нарушио и старај се да избегнеш нове неверности. Није славна лепа реч – славна је верност. Зар није славно бити у завету са царем? Колико је, тек, славно бити у завету са Царем царева! Али та ће се слава обратити у твоју срамоту уколико не будеш веран завету. Колико је, од настанка света, великих људи прослављено! И сви су они прослављени за верност у којој су истрајали, не гледајући на велике невоље и жалости које су имали због ње: „А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не беше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским… Зато и ми, имајући толики облак сведока, са трпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји: Гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вере.“ (Јеврејима 11, 36-38; 12,1-2)
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Светлост нам треба, О, Господе Неба,
светлост нам треба к’о насушног хлеба.
Од наших се дана светлост заклонила,
над њима је тама крила раскрилила.
Збуњени од таме, путници се гложе,
но, шта тама може против Тебе, Боже?
Испред каравана нешто дивно блиста,
далеко, далеко, као лице Христа!
Он је; и глас Његов: „Што се суморни?
Ја вас чекам, децо: ходите, уморни!“
Пожуримо, браћо, гле, види се мета,
Он што вазда збори: „Ја сам Светлост света!“
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
посѧгати (посјагати) = удавати се
Матеј 22, 30:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: въ воскр҇нїє бо ни жєнѧтсѧ, ни посѧгаютъ, но ѩкѡ Агг҃ли Бж҃їи на Нб҃си сѹть:
ИЗГОВОР: в(о) воскр(есе)није бо ни жењатсја, ни посјагајут, но јако Анг(е)ли Б(о)жији на Н(е)б(е)си сут:
СРПСКИ: Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као Анђели Божији на Небу.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Рече једном преподобни Исидор Пилусиот:
-Живот без речи је душекориснији него реч без живота. Јер прво је душекорисније чак и у ћутању, а друго, и када се узвикује – смета. Али, ако се сложе живот и реч, онда заједно чине украс целовитог мудрољубља.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске