4. Госпођински 7533. / 17. август 2025.

-Спомен светих седам младића ефеских: Максимилијана, Јамвлиха, Мартинијана, Дионисија, Антонина, Јована (=Константина) и Ексакустодијана
-Свети свештеномученик Козма Етолски Равноапостолни
-Спомен преноса моштију преподобномученице Евдокије
-Спомен светог мученика Татуила
-Спомен свете преподобномученице Евдокије
-Спомен светог мученика Елевтерија
-Спомен светог новомученика Христе из Превезе (Грчка)
-Спомен освећења храма Христа Пантократора у Цариграду

 

Свети Теофан Затворник – Пут ка спасењу

Необична дејства Божије благодати у пробуђењу грешника из греховног сна

Онима који живе благодатним животом, спасоносно је за душу да упознају необична дејства Божије благодати да би је, видећи много старање Божије, о грешницима, неизрециву, прославили и надахнули се добром надом у помоћ с Неба у сваком добром делу. Онима, пак, који божанствену благодат траже, неопходно је да та дејства познају стога што се у њима изразитије но игде испољавају својства благодатног пробуђења, а та је својства потребно да сазнамо и објаснимо ради тога да бисмо одредили да ли је буђење које окушамо благодатно, а када неко већ делује, чини ли то по благодати или само снагама сопственог одушевљења. Истински хришћански живот живот је благодатни. Живот који се креће само сопственим снагама, ма како наизглед био леп и ма како се иначе држао хришћанске форме, нипошто није хришћански. Почетак хришћанског живота поставља се благодатним пробуђењем, чијег се благодатног руковођења и општења (=заједничења) човек који га је примио, не лишава све док остаје веран његовим саветима.

Ето зашто је потребно схватити да ли се у нама збило или није збило благодатно пробуђење. Ради задовољавања тога захтева могло би се казати: суди о себи по својствима благодатног пробуђења, која ти се откривају у необичним случајевима, јер су својства благодати у необичним приликама очитују упадљивије, одређеније и особеније!

Као што је већ указано, при благодатном пробуђењу у свести се такорећи магновено разорава целокупни поредак самоугодљивог греховног живота, који се у њој био успоставио, и – на другој страни – пред њоме се открива један други и бољи, божанствени поредак, једини истинити и Богу угодан. Тај се поредак може укратко овако представити: Бог Коме се клањамо у Светој Тројици и Који је створио свет и о њему промислено брине, спасва нас, пале људе; у Господу Исусу Христу, благодаћу Светога Духа, под руководством и брижним надзором Свете Цркве, кроз живљење овде на земљи као на испиту, у знаку Крста, које нас преводи ка вечном, бесконачном блаженству у будућем животу. Тај поредак обједињује у себи и лица и догађаје и установе и сама начела по којима се креће. Он се сав живо упечаћује у духу грешнику и запањује га, упадљиво му предочавајући и њега самог са његовим настројењима, као и све оно у чему је дотад живео и чиме се наслађивао – као супротност томе поретку, са којим би човек, међутим, требало да живи у потпуној сагласности и сличном настројењу. Свака црта тога поретка одише обличењем и прекором грешнику због ранијег неразума и немара, и ти су прекори тим упечатљивији што он, истовремено, увиђа свеколику, презрења достојну ништавност свога пређашњег грешног пута. Под дејством тога, срце се ослобађа дотадашњих уза и стоји слободно, па је тако слободно и да изабере нов начин живота. То је граница деловања благодатног пробуђења. Оно у чувству и свести ништи све пређашње што је било рђаво и живо им предочава само то ново и боље, остављајући притом запањеног човека слободним да изабере ново или да се опет врати на старо. Уочљиво је да благодатно пробуђење увек прате запањеност и нека уплашеност – да ли стога што некако одједном и такорећи неочекивано затиче грешника на животним распућима као преступника и изводи пред неизбежни суд Божији; или, пак, отуда што је нови поредак који му се у свести открива, за њега сасвим нов и упадљиво супротстављен пређашњем, и не само да је нов него и савршен у свим својим деловима те као такав представља извор блаженства, док је у ономе првом, ништавноме, све туга срцу и пропаст духу.

Ипак, пролазна тачка свију добрих дејстава благодатног пробуђења јесте живо сазнање новог, божанственог поретка. Полазећи од тога, подсетићемо на сва постојећа искуства на пољу Божијег благодатног дејства. Сазнање новог поретка битија и живота производи се двама начинима:

А: понекад се сам тај поредак у целини или деловима споља опазиво показује грешнику, који је тога удостојен, у својој очигледности.
Б: понекад, пак, човеков дух бива уведен у тај поредак, те га изнутра сазире.

А

Милосрдни Господ на различите начине открива пред свешћу онога ко доживљава обраћање Свој божанствени свет, у коме је нашем духу одређено да живи.

1) Неретко се Бог таквоме видљиво јавља Сам, у каквом било обличју, у сну или, пак, када је овај у будном стању. Тако се Господ јавио апостолу Павлу на његовом путу у Дамаск, па Константину Великом, Евстатију Плакиди (20. септембар), Неанију који је пошао да мучи Хришћане (то је потоњи мученик Прокопије – 8. јули), Петермутију у сну (9. јули) и многим другима.

2) Понекад, пак, Господ благоволи да из тога света одашиље разна лица, како на јави, тако и у сновиђењима, у њиховоме лику или у неком другом обличју. Тако се Мајка Божија много пута јављала људима сама или са Предвечним Младенцем, или са пратњом Светих поред себе (једног, двоје или троје). Великомученица Екатарина, на пример, обратила се пошто јој се у сну јавила Пресвета Богомајка са својим Младенцем, Који ју је обручио Себи за невесту (види Пролог 24. новембар). Много пута су се људима јављали Ангели, појединачно или у читавим чиновима на пример, светом Андреју Јуродивом у сну се показао цели свет светих Ангела насупрот војсци мрачних сила (2. октобар); много пута јављали су се и Светитељи, на пример, свети епископ Митрофан, који се јавио лекару-лутеранцу, болесној девојци и многим другима.

3) Понекад се сам тај свет и његово особено устројство и основна његова начела такорећи осликавају у неком задивљујућем облику пред неупућеном свешћу, како се види из већ наведеног случаја са Андрејом Јуродивим и многих других примера, у којима су се обраћенима показала, или им се показују блажена станишта праведних, као, на пример, индијском цару и његовом брату, пошто је апостол Тома раздао сиротињи новац, који су му били дали за подизање куће (6. октобар); или, пак, страшна мучења грешника – као, на пример, Исихију Хоревиту (3. октобар); или – вршење посмртног суда над душом, као, на пример, Јоасафу царевићу (19. новембар), светом Клименту (25. новембар) и једном развратном младићу, коме је отац на самрти ставио у аманет да неизоставно сваке вечери улази у собу у којој он умире.

4) Понекад се, пак, човеку даје да опипљиво осети неку невидљиву силу која делује међу видљивим силама и појавама, али је упадљиво различита од њих, јер потиче из другог света. Ту уопште спадају сва чуда помоћу којих су се збила обраћења и која није могуће избројати. И Спаситељ је рекао да неверујући неће поверовати ако не види знамење. Велики део тих чудеса догодио се после Христа, у првим временима Хришћанства преко Апостола, и затим светих Мученика. Упадљивост присуства невидљиве Божије силе овде на земљи често је обраћала читава села и градове и никада није остајала без плода. Крв Мученика заиста лежи у темељима Цркве. Било је, пак, и таквих случајева да се Божија сила јављала сама, без људског посредовања, као, на пример, приликом обраћења свете Марије Египћанке, или, пак, посредством освећених ствари, икона, моштију, и тако даље. Тако је до обраћења Јевреја у Вириту дошло услед чудесних појава на икони Распећа Господњег. Приликом свих тих јављања, свест спутава разним предметима и саблазнима овога света и безизлазно задржавана у спољашњем, видљивом и чулном поретку – пошто јој се упадљиво, неочекивано и тренутно предоче лица и силе свише, из невидљиве области, магновено се отрже из својих уза (=окова) и продире у друго устројство битија и живота и са удвиљењем борави у њему. Овде се дешава исто што и при изазивању електрицитета у једноме телу електрицитетом другог тела: већ наелектрисано тело отрже оно друго из уза материје и, привлачећи га, држи у струјном колу са собом.

Б

Наш дух, као што смо видели, прекривен је и заглушен многим копренама. Али, по својој природи, он је посматралац божанственог поретка. Способност за то готова је да се јави и стварно и пројављује своју силу, чим се уклоне препреке које сапињу дух. Отуда, ради пробуђења у човеку дремајућег духа и његовог увођења у гледање божанственог поретка Божија благодат.

а) или на њега непосредно дејствује и, испуњавајући га Својом силом, даје му моћ да раскине узе које га окивају;
б) или дејствује посредно, стресајући са њега копрене и мреже, и дајући му тиме слободу да пребива у своме чину;

а) Божанствена, свеприсутна и свепрожимајућа благодат непосредно силази на дух човеков, остављајући као траг свога присуства у њему мисли и дубока чувства, који га одвраћају од свих пролазних ствари и обраћају ка другом, бољем, премда невидљивом и тајанственом свету.

Заједничка црта оваквих пробуђења јесте незадовољство собом и свим својим, и нека туга. Човек више не може да се задовољи ничим што га окружује – ни својим врлинама (=добродетељима) ни оним што поседује, ма била то и неизмерна блага, те живи као тугом убијан. Утеху не налази ни у чему видљивом и обраћа се невидљивоме, и прима га спремно, и искрено усваја, и себе њему даје на „усвојење“. Многи су подстицани питањем чиме ће се све ово завршити и до чега ће довести, остављали све и преизмењивали, не само осећања и понашање, него и начин живота. Било је случајева да се такво незадовољство испољавало претежно у сфери сазнања, као код Јустина Философа, који је првенствено тражио светлост познања Бића Божијег; понекад, баш у срцу, као код Августина који је, пре свега, тражио покоја своме немирном срцу, а понекад, уосталом и највећим делом, у сфери делања, у савести, као код разбојника Мојсеја, и Давида.

Било је мноштво случајева да је човеку одједном изнутра био обасјан дом његовог духа и да му се тако родила судбоносна жеља и усмерила му дух на другу страну. „Не знаш откуда долази и камо иде“, рекао је о томе Господ (Јован 3, 8). Често се дух буди подсећањем на прошло. Тако се обратила Марија, сродница затворника Авраамија, па ученик светог Јована Богослова, црквени економ Теофил, пропадајући у разбојништву. Та Божија сила однекуда улази у човека и његовој савести разговетно произноси речи – „сети се откуда си пао“, и њега који је над собом био изгубио власт такорећи запањује. Ту се могу сврстати сва обраћења после младалачких падова. Нема сумње да се и такве промене промишљу Божијом издалека припремају разним случајевима, који човека наводе на примање благодатног утицаја, отуда је и овде непосредност само релативна. Али, са друге стране, потребно је знати и то да се свако благодатно (про)буђење испољава у сличним тежњама и побудама нашега духа. Благодат се, пак, иако преко видљивог посредништва, духа човековог ипак дотиче увек непосредно а невидљиво, и из његових болних уза извлачи га на светлост Божију, у област божанственог живота.

б) Сва посредна дејства, која овде спадају, усмерена су на раскидање духовних окова. Раздреши дух, дај му слободу и он ће сам потећи тамо одакле је отргнут – ка Богу. Узе духовне троструко су сплетене, као што смо видели, отуда што их иза себе сучу три извора – самоугађање, свет и ђаво. Против ових су и уперена поништитељска дејства благодати, која буди дух човеков.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

 

Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†

(Сабрана, сва објављена и необјављена, дела светог владике Николаја у 13 књига на 10489 страница – $450)

…зрнца из ризнице…

Свети владика Николај Велимировић – Диван: наука о чудесима (1953)

Православни Богомољачки покрет у Југославији после Првог светског рата па све до наших дана представља читаву једну духовну епопеју, која није завршена него се продужује.

Шта је овај Покрет био у суштини, изложено је у овој књизи. Они који га нису познавали, осуђивали су га и исмевали. Они који су га површно познавали, односили су се пасивно према њему. А они који су га добро познавали, били су њиме одушевљени, полажући на њ велике наде у правцу духовно-моралног препорођаја српског народа.

Међу овим последњим био сам и ја. Преко двадесет година ја сам активно учествовао у овом Покрету и пратио његово делање. Па како је већина од знаменитих чланова овог Покрета отишла Богу на истину – било да су умрли обичном смрћу, било да су намучени и убијени од нациста и комуниста – сматрам за дужност, као један међу најстаријим њиховим пријатељима, да кажем новој генерацији српској, ко су били и шта јесу српски богомољци. Да разбијем маглу сумње односно православности и црквености Богомољачког покрета. Да кажем и покажем, да овај Покрет није био неки протестантски „revival”, који плане, па се угаси, него један трајан и истрајан верски успон, који је органски растао изнутра, из душа људских жедних Бога, па се постепено ширио изван и раширио свуда међу Србима у Југославији.

Дужан сам да кажем истину о српским богомољцима још и зато што сам био одређен од Светог архијерејског сабора за руководитеља и попечитеља овог Покрета. И био сам то кроз пуних двадесет година. Трудио сам се да овај Покрет простог сељачког народа очистим од спиритизма и сваког секташтва, јереси, раскола и кривоверства, што су у њ уносили странци намерно, а домашњи по незнању. И сваке године морао сам подносити извештај Сабору о стању и развитку тог Покрета.

Наш српски Богомољачки покрет је самобитан и самосвојан.  Он се заснивао на личним духовним доживљајима појединаца нарочито у дуготрајном ратовању од 1912. до 1918. године, што значи на чудесима. Због тога су чудеса Божја основна нит ове књиге. То је разлог што сам ову књигу назвао „Наука о чудесима“.

Богомољачка централа у Крагујевцу издала је од 1919.-1941. године равно 101 књигу, осим стално издаваног месечног часописа, „Малог Мисионара“ и многобројних религиозних брошура и листака. Штампарију овој централи подарио је покојни Михајло Пупин.

При саставу ове књиге ја нисам могао имати под руком сав онај огромни материјал, живећи у туђини последњих 10 година. Саставио сам је на основу нешто сачуваних бележака и личног сећања.

У наше време код Западних народа, особито у Америци и Британији, огромно је порасло научно интересовање за мистериозне упливе онога света на људе као: исцељење сваке болести помоћу вере и молитве, незнани гласови, пророчки снови, необичне визије. Све оно што се раније сматрало сујеверјем простог народа, сада научници са свом збиљом предају емпиричком испитивању, — свега тога необичног, натприродног и чудесног.

Српском народу није потребно то доказивати, јер он сам може пружити доказе онима који не знају. Из свог огромног духовног искуства.

Пуштајући ову књигу у свет, ја се молим Господу Богу да користи свима читаоцима: да обрадује верне, да оснажи маловерне и да поврати вери безверне.

У Њујорку 1952.
Епископ Николај

 

ДИВАН 1. – САБОР У ДИВОСТИНУ

Хиљаду деветсто тридесет и неке Божје године одржан је сабор Богомољачког покрета у манастиру Дивостину више Крагујевца. После богослужења у цркви, епископ је благословио присутни народ и сео. И други су поседали, али велика већина остала је стојећи као у цркви.

Отац Јован Рапајић, уредник богомољачког часописа у Крагујевцу и наш знаменити духовник отворио је сабор овим речима:

„Браћо и сестре, мислим да се и Анђелска Небеса данас радују тако великом броју вас сабраних овде у Дивостину, у овом дивном ‘Девојачком стану’. Наш Богомољачки покрет јесте на првом месту покајнички покрет. И ми смо се сви сабрали овде као покајници. Па кад је, по речима Спаситеља, велика радост на Небу због једног покајаног грешника, колико ли је тек због толиких стотина покајника! Лептир се радује ливади пуној цвећа; пчела се радује воћњаку пуном цвета; мајка се радује кући пуној деце. А Бог се радује многом народу своме. И ми се радујемо Богу. Наша наука није нека сопствена наша наука, него оно што је Јеванђељем објављено свету. Ми својим духовним преживљајима само потвђујемо ту науку. На грешника прво наилази страх од Бога; од тога страха долази покајање; покајању следи нада у милост Божију, а нади следује љубав која се показује у честој молитви и добрим делима. Све ово ви сте преживели или преживљујете. И сами се буните против старога човека у себи и радујете се новом. Буните се, велим, и дижете устанак против греха у себи и у друштву. Због тога је овај наш Покрет назван Духовним устанком. Као што је српско робље дигло устанак против Агарјана, тако и ми, с Божјом помоћи, покрећемо овај Духовни устанак против греха, који трују, умртвљују и појединце и народ.

Слобода принадлежи човеку као хлеб и дисање. Али, ако се човек или народ ослободи само од спољашњих тирана, а остане под тиранијом својих сопствених грехова, тиме није учинио много. Као кад би отерао туђу стоку из свог жита, а пустио своју да му поједе храну и остави га гладног. То је неразум против кога ми устајемо. И то је смисао нашег православног Богомољачког покрета или, како је речено, Духовног устанка, у српском народу. Са овим ја отварам данашњи наш сабор, и добродошлицом поздрављам све присутне, а на првом месту преосвећеног Владику, свештенство, госте из даљине и близине, као и све вас делегате наших братстава из целе државе, и остале чланове наше.“

Потом отац Јован умоли брата Божу Чеперковића да каже реч.

Брат Божа: „Доносим вам поздраве од нашег братства у Врњцима. Наше братство јача из недеље у недељу – слава Богу. И народ што из разних крајева долази у бању, радо се придружује нама после службе Божје и слуша верске поуке и духовне песме у црквеној порти. Неки од слушалаца из даљине у одушевљењу заричу се да ће и у своме месту основати богомољачко братство. Други опет позивају наше мисионаре да их посете и духовно укрепе. И благодат Божја јавља се међу нама у сили. Као што вели апостол Павле: „Вјера ваша нек не буде у мудрости људској, него у сили Божјој.“ (1. Коринћанима 2, 5) А шта је сила Божја, него чудеса Божја, која се јављају и унутра и споља. Тамо где не стиже рука човечија, достиже рука Божја. И што човек не може, Бог може. Јер је писано у Сведочанству истине: „Све је могуће Богу.“ Испричаћу вам један од многих чудесних догађаја код нас. Један наш сусед лежао је узет у постељи пет година непомично. Многе лекарије нису му помогле. Упитају га наша браћа, да ли би он дозволио један скуп богомољаца у његовој кући? Он дозволи. Дошло нас је око тридесет. Читали смо, певали и проповедали. Болесник је најпре пажљиво слушао, а потом плакао. И он се почео искрено молити Богу. Оздравио је потпуно и ево га данас међу нама. Дошао је са мном. Прозовите га, нека сам он посведочи.“

Приступа један плавокоси младић који простим речима потврди све оно што је брат Божа о њему рекао.

„Треба ли већи доказ наше вере и нашег покрета? А ми морамо имати нешто стално и стабилно. Шта је то? То је Света Црква Православна. Ми њу имамо, или боље речено она нас има. Никуд, браћо мимо ње и на супрот њој. Она је извор вере живе, а вера жива опет извор свих чудеса у наше време као и у стара времена. Него само с њом и са њеним благословом. Да нас не преваре разне пропаганде вукова у овчијој кожи. Опростите мени грешном.“

Брат Бранко Симеуновић: „Браћо моја, и код нас у Босни показао је Господ многа чудеса у нашем покрету, да се тешко довољно надивити сили и милости његовој. На нашем прошлогодишњем сабору у манастиру Тавни доведена беше једна нема девојчица. Духовник је позвао побожне људе и жене из наших братстава да клече и моле се Богу докле он буде читао молитву пред олтаром. Пред вече наста неки велики жагор у народу: „Проговори, проговори!” викао је народ. Кад не би било оваквих догађаја, вера би наша усахнула као трава без кише. Али оваква су догађања честа као пролетња киша од Бога.“

Брат Живан Аночић из Шопића: „Прост сам ја човек и незнатан. Немам ништа ни у себи ни на себи, чиме бих се могао похвалити, сем милости Господа Исуса Христа, пострадалог нас ради и васкрслог. Његова милост покренула ме је на покајање. А то је било овако: Једнога дана кад су звона зазвонила, видим ја многи народ оде у цркву. Мени одједном дође мисао: Ко је луд, ја који никад не идем у цркву или онај бројни народ што сваке недеље иде у цркву? Неко од нас мора да је луд. Неколико недеља та ми мисао није излазила из главе. И сваке недеље ја сам из скривеног места посматрао народ како иде у цркву питајући се: Ко је луд? Моје срце у то време било је хладно према вери као лед, и тврдо према љубави Божијој као стена. Једне вечери чујем ја како једна жена виче на некога: Јеси ли ти крштен човек? Слушао сам ја ту реч и раније, али нисам је осећао. Сада тек та реч паде на ме као гром. Јесам ли ја крштен човек?, почнем питати себе. Наравно да сам крштен, али своје крштење ја сам сасвим претрпао мојим гресима, тако да сам постао као некрштен. Те ноћи чујем ја нечији глас који ме стално пита: Јеси ли ти крштен човек? Нећу вам дуљити како ме то мучило дуго и дуго. Онда ми дође мисао да седнем и испишем све моје грехове од детињства. Поваздан сам радећи премишљао о својој прошлости и шта сам све згрешио, а увече сам записивао у књижицу. Када сам сву књижицу исписао, не смеднем се исповедити од стида пред нашим парохом протом Харитоном, него одем чак у Мачву код попа Туфегџића, који је био хаџија и наклоњен богомољцима. Предам њему књижицу мојих грехова. Он ми очита молитву и много поучи. И ја се вратим у Шопић лак као да сам збацио са себе врећу камења, и тако радостан да сам плакао од радости. Од тога дана ја бројим године мога живота. До тада ја сам био мртав, а од тада сам жив. То је, браћо моја, највеће чудо Божје које сам ја до сада чуо и сазнао. Према томе, не вреди нам ни само крштење без покајања. А кад дође човеку покајање, дође му и жеља да извршује све што црква прописује. Тако је било са мном. И од мога покајања, чим звоно зазвони, ја сам с народом редовно ходио у цркву. И често сам себи говорио: није народ луд, него сам ја био луд. Јер неверовање је лудило, према Светом Писму.“

Отац Алекса Тодоровић: „Ваше Преосвештенство, оци и браћо. Код нас није световни обичај да се једна скупштина испуњава и завршава само говорима. Код нас се на скуповима и саборима речи смењују песмама, а песме молитвама. По учењу Божјег апостола: „Реч Христова треба богато да се усели у вас“, а то не бива без духовних песама, ради чега ми се учимо и саветујемо и утврђујемо „са псалмима и појањем и пјесмама духовним, у благодати пјевајући у срцима својим Господу.“ (Колошанима 3, 16) Зато ја бих молио брата Божу, као одличног појца, који је и црквени појац у Врњцима, да почне једну од наших богомољачких песама, а ми сви да му следујемо.“

Сви устају, брат Божа отпочиње, а сав збор пева:

Помози нам, вишњи Боже,
без Тебе се ништ’ не може.
Ни орати, ни копати,
ни за правду војевати.

Помози нам, вишњи Боже,
без Тебе се ништ’ не може.
Ни родити, ни умрети,
нити болест преболети.

Помози нам, вишњи Боже,
без Тебе се ништ’ не може.
Ни грешнику покајати,
ни са братом запевати.

Помози нам, вишњи Боже,
без Тебе се ништ’ не може.
А с Тобом се све постиже,
и у вечни живот стиже.

За време док смо ми певали, зауставише се кола пред капијом Дивостина, и к нама се упутише три непозната човека. Приступише епископу и представише се. Најпре се представи један од њих, који је говорио српски, као неки виши чиновник из Београда, па онда он представи другу двојицу који беху Енглези. Један од њих звао се Патерсон, књижевник и новинар из Шкотске, а други Карингтон, пастор из Велса. Кад ми завршисмо песму, устаде Карингтон, па нам рече:

„Нисмо дошли међу вас случајно, него баш намерно. Чули смо за хришћански Богомољачки покрет међу Србима, па смо желели да га упознамо. За нас двојицу ово је срећна прилика да се нађемо баш на вашем годишњем сабору. Ако нас примите, ми ћемо вам бити благодарни, ако ли нас не примите, ми ћемо се без зловоље удаљити.“

„Примамо, примамо!“, зачу се из многих грла. И наш рад се настави.

Брат Стеван Толић, учитељ из Вуковара: „Доносим вам поздрав из Даља од нашег братства. Наше братство стално се умножава, Под силним утисцима наших јулских молитвених скупова на Водици многи се враћају вери и уписују за чланове. Срео сам се ове године на Водици са једним пријатељем интелектуалцем, који је мене као учитеља раније исмевао због ‘лудовања са простачком масом’. Пре две године на Водици он је слушао многе беседе и исповести. Нарочито га је дирнула реч брата Мисе из Крагујевца, који је опомињао да свак треба да се опомиње своје смрти, да би исправио свој живот. Јер, вели у Светом Писму стоји: „Сети се дана смртнога, и нећеш никада згрешити.“ Узбуђен и потресен он ми потом рече: ‘Много сам пута ја стајао над мртвацима, и осећао сам се као да стојим над мртвим кладама. Међутим, сад ми сви они мртви стоје пред очима и гледајући њих као да у њима гледам себе мртвога.’ Овог лега видео сам га опет. Сасвим други човек: без раније гордости и осионости, кротак, смеран и мио. Вели: ‘По крштеници ја сам стар 35 година, али уствари, стар сам само две године, од мога новог рођења. Ја сам човек школован, могу рећи и врло начитан. И ценим школоване људе. Али ми још звуче у ушима речи једне мајке: ‘Ја им дадох Анђела и они ми вратише ђавола”; то јест од побожна детета направише безбожника.“

Брат Танасије Настић из Сарајева између осталога рече: „Кажу за камилу, коју иначе зову пустињска лађа, да кад се у некој оази добро напије воде, може да издржи по седам дана без воде. Слично је то и са мном. И ја загасим своју духовну жеђ једном у години на оваквим нашим годишњим саборима, па добро запојен духовно осећам се кроз целу годину сит, бодар и задовољан. Ја сам живео дуго у Америци, и посећивао сам неке протестантске скупове у покрету званом ‘ривајвал’, али нисам ни из далека осетио дух братољубља и нежности коју осећам овде. Знајте, да само Православље носи овај чаробни дух братољубља, који дух ја осећам и овде свим бићем својим као и на свима нашим годишњим саборима.“

Брат Алекса Ристић из Тузле рече да певање духовних песама највише утиче на народ. То је постало тако популарно у Источној Босни да се често чују и муслимани како певају наше духовне песме по кућама и њивама. Није узалуд  апостол  Павле  препоручивао  хришћанима да  на својим скуповима певају духовне песме и псалме. Велика је сила у песми. Јер духовне песме ублажују и сједињују људе. На световним зборовима само се говори и критикује, а не пева. И ако се пева, пева се људима, а не Богу. Потребно је да имамо што више духовних песмарица.

Брат Петар Козлић из Шашинаца рече како су фрушкогорски манастири средиште овог духовног Богомољачког покрета за сав Срем. Око Раванице ми околни сабирамо се као деца око мајке. О нашим видовданским саборима воде се разговори по Срему целе године. И ти сабори бивају из године у годину све већи и величанственији. Наша браћа и сестре певају на тим саборима дан и ноћ. Да, и по целу ноћ! И то је чудо за народ, раније невиђено. Добро рече брат Алекса, духовна песма је наше моћно средство. Песма привлачи, учи и одушевљава народ. И како сазнајем свуда су манастири праве жиже нашег покрета. Они су кроз то добили нов смисао и нов задатак. И постали су веома мили народу.

Раванички игуман отац Макарије захвалио је богомољцима и јавно рекао: „Раније се о Видовдану овде смејало, пило, играло и веселило, и од тога нико није имао вајде. Ви сте унели сузе у ово светковање, којим се оно освећује. И од кад су дошле сузе покајничке, почела су се јављати и многа чудеса од молитава над ћивотом светога Кнеза Лазара. Зато, браћо, треба да поштујемо наше свете манастире и да се што чешће у њима састајемо. Кроз манастире српски народ је утврђен и одржан у вери православној. А Хилендар је почетно и неугасиво жариште духовне просвете за Србе.“

Отац Јован Рапајић: „Ја поткрепљујем мишљење брата Петра, односно манастира. Сама душа народна тежи ка манастирима. Ма где да објавимо наше саборе изван манастира, они су или слабо посећени или прођу без великог замаха и надахнућа. Као да нас душе наших светих предака, оснивача манастира, привлаче ка овим светилиштима. Сетите се само наших сјајних сабора у Студеници, Тавни, Сестрољину, Жичи, Фенеку, Боговађи, Светом Роману и Светој Петки. Каква духовна сила и каква саборност! Зато мислим да би и у будуће требало да држимо наше годишње саборе у манастирима.“

Сви вичу: „Тако је! Хоћемо! Без нашег Покрета, наши би манастири опустели.“

Отац Јован Рапајић: „А сад бих ја молио брата Петра да исприча онај чудесни случај, који је он нама неколицини причао у Крагујевцу. Брате Петре, ја знам да те твоја скромност уздржава од тога, али општа корист захтева то од тебе.“

Брат Петар Козлић: „Свакоме бих ја то отказао, али ко може отказати ма шта нашем великом духовнику, труби православној, оцу Јовану? Случај на који он мисли јесте следећи: Имао сам ја у Врднику једног блиског друга из детињства. Видевши мене међу богомољцима и слушајући моје речи, он ми је често с презиром говорио: ‘Та шта је с тобом, Перо? Куда идеш са овом сујеверном и неписменом руљом? Зар је то твоје друштво? Та наука је доказала да нема ништа после смрти. Све се свршава између колевке и гроба. То је наука доказала.’ На то сам му ја одговорио: ‘Христос је већи од науке. Његова наука јесте наука над наукама. Да су твоји научници мени доказивали да постоји живот после смрти, ја бих веома сумњао. Али нам је Христос доказао и показао, да такав живот постоји и да ћемо се сви ми морати једнога дана јавити на Страшном суду Божјем да одговарамо за своја дела. И зато ја не сумњам.’ На то је мој друг јаросно викао: ‘Та немој бити луд. Иди на гробље и вичи, хоће ли ти се ко од мртвих одазвати?’ А ја сам му на то: ‘Мени није нужно да вичем мртве и да их питам оно што ја посигурно знам од мога Спаситеља.’ Шта се најзад догодило? Он је изненада умро. После неколико дана он се поче мени јављати. И без позивања један мртви је проговорио из онога света. И то је био он. Говорио ми је: ‘Перо, мој Перо, ти си био у праву. Ја сам био луд, а не ти. Опрости што сам те вређао. Постоји заиста духовни свет у који ја нисам веровао. Али духовни свет је двојак. Ја сам у оном тамном и жалосном где је грижа савести и шкргут зуба. Моли се Христу за мене. Моли се, моли се, молим ти се. И узми трубу и путуј по целом народу српском, па труби и позивај на покајање све оне бедне лудаке какав сам ја био. Говори научницима нека гледају своју зоологију и минералогију, а да се не уплићу у духовне ствари, које не знају. Постоје научници за духовне ствари, а то су хришћански свештеници.’

Један брат од Смедеревске Паланке поче се жалити на месног свештеника што забрањује братске састанке ноћу.

Брат Петар Старчевић му одговори да је свештеник био у праву. Јер ти састанци су спиритистички. Богомољачки покрет одбацује спиритизам као ђаволско кушање. И стари пророци су осуђивали спиритизам као што смо то сазнали од наших свештеника на сабору у манастиру Петковици. И Црква Православна неће за то ни да чује. Мој свештеник је у цркви објавио народу да неће причестити ни једног спиритисту.

Око тога отпоче се мали жагор на оном крају где беше онај брат од Паланке.

Отац Мисаил предложи да се отпева једна песма, а отац Алекса отпоче својим симпатичним јелејним гласом и сви прихватише ону дивну песму која је дошла из душе народне, а састављач јој се не зна:

Не греши, брате, Христос умре за те.
Сваке ноћи, сваки дан буди опрезан!

Дани се крате и броје на сате.
Сваке ноћи, сваки дан буди опрезан!

Пред Богом стоје све мисли твоје.
Сваке ноћи, сваки дан буди опрезан!

Анђели пазе на твоје стазе.
Сваке ноћи, сваки дан буди опрезан!

Бележе дела црна и бела.
Сваке ноћи, сваки дан буди опрезан!

Чините дела света и бела,
Сваке ноћи, сваки дан буди опрезан!

За све се суди, стрепите, људи.
Сваке ноћи, сваки дан буди опрезан!

Јер ће вам, људи, Господ да суди.
Сваке ноћи, сваки дан буди опрезан!

Са овим је завршена прва седница нашег сабора у Дивостину.

 

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

5. Помесни Сабор у Сардики 343. године
376 Светих Отаца – 21 правилоа

1. Осија епископ града Кордуве, рече: Треба из самога основа искоренити колико зли обичај, утолико више најштетније растројство ствари црквених – да ниједан епископ не може премештати се из малога града у други град, јер је очит разлог узрока због кога се то чини. Јер се никада није могао наћи један од епископа, који би настојао да би прешао из већег града у мањи град, отуда се показује да су такви горућом страшћу за већим добитком распаљени и већма робови гордости да добију наизглед већу власт. Ако је, дакле, свима угодно то да се овакво зло строжије казни, јер ја мислим да такви не би требали имати ни општења са лицима. Сви епископи рекоше: Угодно је свима. (Апостолска правила 14; 1. Васељенски Никејски 15; 4. Васељенски Халкидонски 5; Пето-шести Васељенски Цариградски 20; 4. Помесни Антиохијски 13, 16, 18, 21; 5. Помесни Сардички 2, 17; 8. Помесни Картагински 48)
2. Осија епископ рече: Ако се нађе који толико безуман и дрзак, да смисли у оваквој ствари правдати се тврдећи да су му од народа послани били писмени позиви, јасно је да су, у оваквој прилици, могли бити неки малобројни подмићивањем и новцем поткупљени, те побунили у Цркви, да тобоже народ тражи њега да има за епископа. Зато сматрам да свако ко прави овакве преваре и лукавости и веште подухвате, не могу се примити, него већма бити кажњени, те никога од таквих не треба ни на самрти удостојити ни лаичког општења. Ако је угодно ово мишљење, одговорите? Одговорише: Што је казано, угодно је. (Апостолска правила 14; 1. Васељенски Никејски 15; 4. Васељенски Халкидонски 5; Пето-шести Васељенски Цариградски 20; 4. Помесни Антиохијски 13, 16, 18, 21; 5. Помесни Сардички 1, 17; 8. Помесни Картагински 48)
3. Осија епископ рече: Потребно је додати и ово, да ниједан епископ не прелази из своје области у другу област у којој постоје своји епископи, осим ако је позван од своје браће епископа, да не изгледа да затварамо врата љубави. И за ово треба се такође побринути да, ако неки епископ у некој области има какву распру са братом својим саепископом, не могу се због тога из друге области позивати епископи да пресуђују. Ако је неки епископ био осуђен због какве ствари, па сматра да његова ствар није рђава, него добра, и да би требало суд поновити, тада, ако је вашој љубави угодно, да почаствујемо успомену апостола Петра, те да они који су судили напишу Јулију, епископу Римскоме, да се, ако је потребито, обнови суд кроз суседне тој области епископа, и нека он назначи оне који ће проценити ствар, то јест познаваоце, процењиваче, судије. Ако, пак, оптужени не може доказати да је његова ствар таква, да потребује нови судски процес, тада једном пресуђено нека се више не испитује, а што је учињено нека остане сигурно. (Апостолска правила 35; 1. Васељенски Никејски 15; 4. Васељенски Халкидонски 5; 4. Помесни Антиохијски 13, 16, 21; 5. Помесни Сардички 2, 4, 5)
4. Гауденције епископ рече: Ако је један епископ био свргнут судом суседних му епископа, па после каже да му опет припада право да се брани, не треба другога на његов престо постављати дотле, док Римски епископ, разабравши ствар, не донесе своју одлуку о томе. (Апостолска правила 14, 74; 5. Помесни Сардички 3, 5; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 16)
5. Осија епископ рече: Нашло се за добро да ако неки епископ буде оптужен, и сабрани из те исте области епископи свргну га са свога степена, па се тај епископ апелацијом обрати најблаженијем епископу Римске Цркве, и овај хтедне саслушати га и нађе за праведно да се понови испитивање ствари његове, тада он, Римски епископ, нека изволи да напише суседним епископима оне области, да они марљиво и потанко сваку ствар размотре и, по уверењу о истини, изреку пресуду о тој ствари. Ако ли, пак, неки епископ, тражећи да се његова ствар опет испита, и молбом својом приволи Римскога епископа да са своје стране пошаље презвитере ради односнога суда, те да у власти тога епископа Римског буде, уколико нађе за добро и одреди да шаље такве презвитере који ће, влашћу онога који их је послао, заједно са епископима судити, нека се и то одреди. Ако, пак, Римски епископ нађе да је довољан пређашњи суд и односна пресуда епископа, поступиће како најбоље изгледа његовом мудром савету и вољи. Одговорише епископи: Што је казано, угодно је да се установи. (Апостолска правила 14, 74; 1. Васељенски Никејски 5, 6; 2. Васељенски Цариградски 2, 6; 4. Васељенски Халкидонски 9, 17, 28; 4. Помесни Антиохијски 14, 15; 5. Помесни Сардички 3, 4; 8. Помесни Картагински 23, 28, 105, 125)
6. Осија епископ рече: Ако се догоди да у једној области, у којој има много епископа, један епископ изостане, и неће због неке небриге да дође на сабор, и да се сагласи са постављањем епископа, а међу тим сакупљеним мноштво народа моли да се за епископа постави онај кога они траже, тада треба најпре изосталог епископа опоменути писмом егзарха те области, говорим за епископа митрополије, да народ захтева да му се даде пастир, та сматрам да је добро почекати док и он дође. Ако ли и позван писмом не дође, нити, пак, отпише писмом, тада треба задовољити вољу народа. А ради постављања епископа митрополије треба позвати и епископе из суседне области. Не треба уопште постављати епископа у неко село или мало место или мали град у коме је довољан и један презвитер. Није потребно тамо постављати епископа, да се не омаловажава име и власт епископа. Него, као што пре рекох, обласни епископи имају постављати епископе у оне градове где су и пре били епископи. А ако се нађе неки град, да се толико увећао бројем народа, да се сматра достојним епископије, нека га и добије. Је ли ово свима угодно? Одговорише сви: Угодно је. (Апостолска правила 1; 1. Васељенски Никејски 4, 6; 4. Помесни Антиохијски 16, 19; 6. Помесни Лаодикијски 12, 57; 8. Помесни Картагински 53, 56)
7. Осија епископ рече: Неумесност наша и много досађивање и неправедне наше молбе учинише да немамо толике милости и слободе колико би могли имати; јер многи од епископа не престају полазити у царев логор, а нарочито Африканци епископи, који, као што дознадосмо од љубљеног брата нашега и саепископа Грата, спасоносне савете не примају, него их презиру тако што један човек доноси у царски логор многе и различне молбе, које не могу користити Цркви, и не настоји, као што би требало и као што је упутно, да помогне и заштити сиромахе и лаике, или удовице, него тражи за неке појединце световне части и службе. Таква, дакле, преварљивост узрокује нам штету не без извесне саблазни и срамоте. Ја сматрам да је много приличније да епископи своју помоћ пруже ономе коме неко чини насиље, или ако је некој удовици учињена неправда, или опет ако је неко сироче лишено онога што му припада, па и то ако ти случајеви имају оправдани захтев или потребу. Ако вам је, дакле, љубљена браћо, свима угодно ово, установите, да ниједан епископ не треба у царски логор одлазити, осим оних које најблагочестивији цар наш својим писмима позове. Али пошто често бива да неки, тражећи самилости прибегавају Цркви због својих преступа, осуђени на прогонство или на острво, или су опет подвргнути некој другој осуди, таквима не треба одрећи помоћ, него без оклевања и без колебања треба за такве тражити опроштај. Ако је, дакле, и ово угодно, дајте сви сложно свој глас. Одговорише сви: Нека се одреди и ово. (4. Помесни Антиохијски 11; 5. Помесни Сардички 8, 9, 20, 21; 8. Помесни Картагински 104, 106)
8. Осија епископ рече: И о овоме мудрост ваша нека просуди, да пошто је одлучено да не би потпадао неки од епископа под осуду због одлажења свога у царски логор, зато да ако неки од њих има онакве молбе, какве смо напред споменули, нека их шаље по своме ђакону. Јер лице служитеља неће завидети и лакше ће моћи донети оно што ће бити дато. Одговорише сви: Нека се и ово одреди. (4. Помесни Антиохијски 11; 5. Помесни Сардички 7, 9, 20, 21; 8. Помесни Картагински 104, 106)
9. Осија епископ рече: И ово мислим да је нужно, ако у било којој области епископи пошаљу молбе брату и саепископу своме, који је у већем граду, то јест у митрополији, тада нека овај епископ митрополије упути свога ђакона са молбама цару и нека му даде препоручни лист, пишући наиме у наставку и браћи саепископима нашима, који у то време бораве у местима или градовима, у којима најблагочестивији цар тада уређује државне послове. Ако који од епископа има пријатеља у двору царевом и хоће нешто што је часно и праведно тражити, нека му не буде забрањено да по своме ђакону тражи и препоручи ту ствар онима, за које сматра да ће му хтети пружити добру помоћ у ствари коју тражи. А који у Рим полазе, као што напред рекох, треба да поднесу љубљеноме брату нашем и саепископу Јулију молбе које имају да предаду, да их најпре он развиди, да не би неки од њих били дрски у тражењу, и тако, пружајући своју препоруку и старање, пошаље их у царев логор. Сви епископи одговорише да им је угодно и да је веома разборит овај савет. (4. Помесни Антиохијски 11; 5. Помесни Сардички 7, 8, 20, 21; 8. Помесни Картагински 104, 106)
10. Осија епископ рече: И ово сматрам да је нужно – да се сваком тачношћу и марљивошћу истражи да, кад се неко богати или учени из грађанскога звања нађе достојним за епископа, не треба га постављати ако прође службу и чтеца и ђакона и презвитера, како би прелазећи сваки степен, ако се достојним покаже, могао поступно успети се на висину епископства. А за сваки степен чина треба, наравно, оставити не малу дужину времена, чиме ће се моћи упознати вера његова и добро владање и постојаност и кротост, и он сматран за достојнога божанственог свештенства, добије највишу част. Јер није одговарајуће да ни знање, нити добро владање пристаје да дрско и олако одлучује да на то наступа, те се на брзу руку поставља епископ или презвитер или ђакон, јер би такви с правом били сматрани за новообраћеног, особито када и најблаженији апостол Павле, који је био учитељем незнабожаца, спречава да буду брза постављења, јер испитивање за дуже времена кадро је да на поуздан начин покаже и понашање и нарав свакога. Сви рекоше да им је ово угодно, и да се никако не сме ово мењати. (Апостолска правила 80; 1. Васељенски Никејски 2, 9; Пето-шести Васељенски Цариградски 14, 15; 7. Васељенски Никејски 2; 2. Помесни Неокесаријски 9, 10, 11, 12; 6. Помесни Лаодикијски 2, 3, 12; 8. Помесни Картагински 16; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 17; Кирил Александријски 4)
11. Осија епископ рече: Треба и ово да одредимо, да епископ, ако из једнога града дође у други град, или из једне области у другу област, да, ради похвале као учен задовољи своје славољубље, или ради већег признања у побожности, па хоће да остане тамо дуже врмена, а епископ тога града није искусан у научавању других, нека не презире њега и често проповеда настојећи да посрами и понизи лице тамошњег месног епископа. Јер овакав поступак обично изазива смутње и оваквом злорадњом, кроз злоумишље, да себи привуче и преотме туђи престо, не устручавајући се да напусти предану му Цркву и у другу пређе. Зато, дакле, треба одредити и време у томе, јер и не примати епископа може изгледати нечовечно и неуљудно. При томе, сетите се, да су Оци наши у прошло време установили, да ако који лаик, боравећи у граду, не дође у Цркву у току три недеље дана, да се удаљи од општења. Ако је, дакле, ово одређено за лаике, онда не треба, нити приличи, нити користи да епископ, ако нема никакве веће неопходности, или важнијег посла оставља за дуже времена своју Цркву и жалости поверени му народ. Сви епископи рекоше: Одлучујемо да је и ово мишљење веома одговарајуће. (Апостолска правила 8, 9, 14, 15, 33, 35; 1. Васељенски Никејски 8, 15; 4. Васељенски Халкидонски 5; Пето-шести Васељенски Цариградски 20, 66, 80;4. Помесни Антиохијски 2, 13, 16, 18, 21; 5. Помесни Сардички 1, 2, 3, 12, 17; 8. Помесни Картагински 48, 71; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 16)
12. Осија епископ рече: Пошто не треба ништа изоставити, нека се и ово одреди – неки од браће саепископа по градовима, у којима су постављени за епископе, изгледа да имају врло мало својих имања, а у туђим местима поседи су им велики, од којих могу помагати и сиромасима. Ако ови епископи хоће да пођу на своје поседе, и да плодове сабирају, ја ценим да им се то може допустити тако да три недеље дана, то јест три седмице могу остати на својим поседима у оближњој Цркви, у којој презвитер сабира народ, и ту ће сабирати и служити Литургију, да не изгледа да је остао без сабирања на службу; притом нека не долази често у град где је епископ. Јер оваквим начином и његови послови неће претрпети никакву штету због његова одсуства, а уједно избегнуће прекор за гордост и таштину. Сви епископи рекоше: Угодан је и овај предлог. (Апостолска правила 36, 58; Пето-шести Васељенски Цариградски 19, 80; 3. Помесни Гангрски 5, 20; 5. Помесни Сардички 11; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 16; 8. Помесни Картагински 71, 120, 121)
13. Осија епископ рече: И ово нека сви усвоје као угодно – ако је који ђакон или презвитер или неко од клирика био одлучен, па је прибегао другоме епископу који га познаје, а који међутим зна да је од свога епископа лишен општења, не треба овај епископ да чини увреду епископу и брату своме, пружајући овоме општење. А ако се усуди да то учини, нека зна да мора одговарати пред епископима кад се ови саберу. Сви епископи рекоше: Ова одлука сачуваће свагда мир, и одржаће сагласност свију. (Апостолска правила 12, 13, 16, 32, 33; 1. Васељенски Никејски 5; 4. Помесни Антиохијски 6; 8. Помесни Картагински 11, 29, 133; 10. Помесни Цариградски 1)
14. Осија епископ рече: Не могу прећутати ствар која ме свагда узбуђује. Ако се нађе који епископ гневљив, чега у таквоме човеку не би требало бити, па се нагло раздражи на презвитера или ђакона и хтедне да га искључи из Цркве, треба се старати да такав презвитер или ђакон не буде одмах осуђен и лишен општења. Сви епископи рекоше: Који бива изгнан, нека има право обратити се епископу митрополије дотичне области; а ако нема митрополита у месту, нека се обрати најближем и тражи да се тачно испита његова ствар, јер се не треба оглушавати о оне који траже и моле. Епископ, пак, онај, који га је праведно или неправедно таквога искључио, треба великодушно да поднесе да се ствар испита и да се његова одлука или потврди или преиначи. Али, пре но што се марљиво и верно свака ствар не испита, одлучени од општења не може пре разрешења ствари сам себи присвајати општење. Ако, пак, неки окупљени клирици опазе у томе, привремено одлученоме, охолост и дрскост, као да се не мора трпети увреда или неправедни прекор, дужни су да га строжијим и јачим речима опомену, како би се тиме сачувала покорност и послушност ономе који заповеда. Јер, као што епископ треба да показује искрену љубав и наклоност према служитељима, тако су и потчињени дужни искрено извршивати службе епископима. (Апостолска правила 12, 16, 28, 32; 1. Васељенски Никејски 5; 4. Помесни Антиохијски 4, 6, 20; 5. Помесни Сардички 13, 15; 8. Помесни Картагински 9, 10, 11, 20, 29, 132)
15. Осија епископ рече: И ово сви одредисмо, да ако који епископ захтедне да постави на неки степен туђег црквенослужитеља из друге епархије, без сагласности дотичнога епископа, нека такав чин буде непотврђен и неважећи. А ако су неки то себи допустили, требају бити опоменути и исправљени од браће и саепископа наших. Сви рекоше: И ова одредба нека буде утврђена. (Апостолска правила 35; 1. Васељенски Никејски 16; 2. Васељенски Цариградски 2; 3. Васељенски Ефески 8; 4. Васељенски Халкидонски 5, 20; Пето-шести Васељенски Цариградски 17; 1. Помесни Анкирски 13; 4. Помесни Антиохијски 13, 22; 8. Помесни Картагински 48, 54, 90)
16. Аеције епископ рече: Није вам непознато каква је и колика Солунска митрополија. Много пута у њу долазе из других области презвитери и ђакони, па не задовољавајући се кратким боравком, ту све време проводе и остају, или тек после много времена једва да бивају принуђени да се врате својим црквама. О овима, дакле, треба одлучити. Осија епископ рече: Оне одредбе што су установљене у односу на епископе, нека важе и у односу на ова лица. (Апостолска правила 8, 9, 14, 15, 33, 35, 36, 58; 1. Васељенски Никејски 8, 15; 4. Васељенски Халкидонски 5; Пето-шести Васељенски Цариградски 5, 20, 66, 80; 4. Помесни Антиохијски 2, 13, 16, 18, 21; 3. Помесни Гангрски 5, 20; 5. Помесни Сардички 11, 12; 8. Помесни Картагински 48, 71, 120, 121; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 16)
17. Осија епископ рече: По предлогу брата нашег Олимпија, нека се установи и ово, да ако који епископ, претрпевши насиље и неправедно бивши прогнан, или због свога знања или због исповедања вере Католичанске Цркве или што је бранио истину, пак да избегне опасност, а био је невин и посвећен служби, дође у други град, нека таквоме не буде забрањено тамо остати дотле док се не поврати или ослободи од нанесене му увреде. Јер би немилосрдно и ружно било да не примимо онога, који је претрпео неправедно гоњење, него баш са многом усрдношћу и пажњом треба таквога примити. Сви рекоше: Прихвата се и ово да се установи. (Апостолска правила 15; 1. Васељенски Никејски 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 5, 10, 20, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 17, 18; 7. Васељенски Никејски 10, 15; 1. Помесни Анкирски 18; 4. Помесни Антиохијски 3; 5. Помесни Сардички 11, 12, 16; 8. Помесни Картагински 30)
18. Гауденције епископ рече: Ти знаш, брате Аеције, од како си ти био постављен за епископа, мир је увек владао; па да не остане неки траг разногласице у погледу црквенослужитеља, нека се одреди да буду примљени и они које су поставили Мусеј и Евтихијан, пошто се никаква њихова кривица није нашла. (2. Васељенски Цариградски 4; 5. Помесни Сардички 19)
19. Осија епископ рече: Моје је смерности ова одлука – пошто смо дужни да будемо мирољубиви и стрпљиви, и стално милосрђе према свима да имамо, да они, које су једном нека браћа наша у црквени клир произвела, ако неће да се врате црквама у које су били именовани, нека се више не примају. Евтихијан, пак, нека ни име епископа себи не присваја, нити да се Мусеј не сматра за епископа. Ако ли потраже лаичко општење, не треба им га одрећи. Сви рекоше: Угодно је. (2. Васељенски Цариградски 4; 5. Помесни Сардички 18)
20. Гауденције епископ рече: Ово што је спасоносно и доследно установљено, и прилично нашој свештеничкој части, и Богу и људима угодно, неће моћи своју силу и снагу имати ако не буде праћено и страхом казне ове проглашене одлуке; јер ми и сами знамо да врло често, због бестидности појединих, подвргавало се презрењу божанствено и високопоштовано име свештенства. Ако, дакле, неки, усуде се мимо установљенога од свију, тежећи већма да угоде надмености и разметљивости него ли Богу, друкчије учини од одређенога, нека зна већ сада да је тиме подвргао себе кривици судског одговора, и да изгуби част и достојанство епископства. Сви одговорише: Умесна је и угодна нам је ова одлука. (4. Помесни Антиохијски 11; 5. Помесни Сардички 7, 8, 9, 21; 8. Помесни Картагински 104, 106)
21. И ово ће се најбоље дознати и најпоузданије извршити тиме ако сваки од нас, који смо постављени за епископе на пролазним путевима или водним путевима, кад опази епископа, упита га о узроку путовања и куда иде. Ако ли дозна да он одлази у војни, то јест царев, табор, нека распита о условима који су напред установљени, па ако иде позван од цара, нека нема никакве сметње за одлазак. Али, ипак ради сујете, као што је напред вашој љубави речено, или због каквих потражњи жури у војнички табор, не треба му тада ни писма потписивати, нити општење с њим имати. Сви рекоше: Нека се и ово одреди. (4. Помесни Антиохијски 11; 5. Помесни Сардички 7, 8, 9, 20; 8. Помесни Картагински 104, 106)

---

Кареја | Молитва без престанка

---

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ – Зачало 131 | 1. Коринћанима 4, 9-16: Апостолско служење и понижење.
9 Јер мислим да Бог нас, апостоле, показа посљедње, као на смрт осуђене; јер постасмо призор и Анђелима и људима.
10 Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми презрени.
11 До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се,
12 и трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо;
13 кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас.
14 Не пишем ово да вас посрамим, него вас поучавам као своју милу дјецу.
15 Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих Јеванђељем.
16 Молим вас, дакле, угледајте се на мене.

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 72 | Матеј 17, 14-23: Исцјељење бјесомучнога дјечака. Моћ вјере.
14 И када дођоше народу, приступи Му човјек и паде на кољена пред Њим говорећи:
15 „Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру и много пута у воду.
16 И доведох га ученицима Твојим и не могоше га исцијелити.”
17 А Исус одговарајући рече: „О роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпјети? Доведите Ми га амо.”
18 И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа.
19 Тада приступише ученици Исусу и насамо Му рекоше: „Зашто га ми не могосмо изгнати?”
20 А Исус им рече: „За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: ’Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: ’Пређи одавде тамо’, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.’
21 А овај се род не изгони осим молитвом и постом.”
22 А кад су ходили по Галилеји, рече им Исус: „Син Човјечији биће предан у руке људске,
23 и убиће Га, и трећи дан устаће.” И веома се ожалостише.

 

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

(књига је доступна у нашој књижари)

„А овај се род изгони само молитвом и постом.” (Матеј 17, 21) Ако се овај род изгони молитвом и постом другог лица, утолико више ће бити немоћан да уђе у оног који сам упражњава молитву и пост. Ето ограде! Бесова има много и сав је ваздух њима испуњен. Па ипак, они ништа не могу учинити ономе ко је ограђен молитвом и постом. Пост је свестрано уздржавање, а молитва – свестрано богоопштење. Прво ограђује изван, а друго – изнутра усмерава огњено свеоружје на непријатеље. Испосника и молитвеника издалека примећују демони и беже далеко како не би добили болан ударац. Треба ли, међутим, мислити да ђаво мора обитавати тамо где нема поста и молитве? Да, може се тако мислити. Демони се усељавају у човека и крију своје присуство. Они из тајности свог домаћина уче на свако зло, одвраћајући га од сваког добра. При томе, он је уверен да све сам ради, иако, у ствари, испуњава вољу свог непријатеља. Подухвати се само молитве и поста – и враг ћe одмах да побегне. Затим ће он са стране очекивати прилику да се опет врати. Он се стварно и вpaћa, чим буду остављени пост и молитва.

---

Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

(књига је доступна у нашој књижари)

Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова

Под покровом Владичице

https://www.youtube.com/watch?v=1s6CpyJwSb4

Под покровом светим милосрђа Твога,
под заштитом силног рода хришћанскога,
најслађи ми одмор, ту се ја одмарам,
под Твојом се руком с Богом разговарам.

Кад зашуме брда, кад горе зајече,
кад запламте пушке, кад ноћи зазвече,
кад навали туга, кад се срце стегне,
кад се боре мисли, кад воља подлегне.

Тад велика помоћ, утеха једина,
силази од Тебе с Небеских висина.
Тада верна душа на колена пада,
сузом лице кваси, милости се нада.

Под иконом Твојом, поклони с’ пред њоме,
уточиште буди бедном духу своме.
Тихо прошапуће, побожно с’ прекрсти,
а дрхатом струји и тело и прсти.

О, покрова Твога од мене не склони,
већ у тузи мојој руку ми приклони.
Уточиште моје, Теби прибегавам,
и када устајем и када саном спавам.

Јер познајем Твоју милостиву снагу,
да ме нећеш дати обесноме врагу.
Јер из Тебе сину Правда и Истина,
о, Божанска Мајко, дођи нам с висина.

У помоћ ми дођи и покров рашири,
узбуркано море и таласе смири.
Узбуркано море, то су моје груди,
кад жеље запене, у помоћ ми буди.

Тежи да ме сломи та паклена сила,
али не дај, не дај, Владичице мила.
Јер ти чуваш оног ко за Христа пати,
па Те молим, Мајко, Твој ми покров прати.

Кад се Небом винеш, Ангели се крећу,
па по Рају шеташ, Царице, у цвећу.
И облачиш сјајну Твоју ризу плаву,
звездана ти круна окитила главу.

Пред Сина излазиш покорно и смерно,
и са сузом молиш ватрено и верно.
Гледај народ, Сине, пред иконом клечи,
саслушај им молбу, прими њине речи.

Сине, опрости им, дођох да Те молим,
препуна милости, јадне људе волим.
Ради славе Твоје и Имена Твога,
услиши молитву и вапаја мога.

Тако збори Дјева, тако Сина моли,
јер безмерно људе заступа и воли.

 

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

прємєдлити (премедлити) = закаснити, задржавати се, оклевати

1. Мојсејева 34, 19

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: и нє прємєдли юноша сотворити глаголъ сєй: любѧшє бо дщєрь І҆акѡвлю.
ИЗГОВОР: и не премедли јуноша сотворити глагол сеј: љубјаше бо дшчер Јаковљу.
СРПСКИ: И момак не оклијеваше учинити то; јер му кћи Јаковљева омиље веома.

Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора

(књига је доступна у нашој књижари)

Каже свештеник својим парохијанима:
-На следећем предавању хоћу с вама да причам о лажи. Припремите се, читајте 17-у главу Еванђеља по Марку.
Нови сусрет. Свештеник пита ко га је послушао. Сви дижу руке, прочитали.
-Ето, од тога почињемо. Еванђеље по Марку нема 17-у главу.

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---