29. Михољски 7533. / 12. октобар 2025.
-Житије преподобног оца нашег Киријака Отшелника
-Спомен светих мученика Даде (=Каздоја), Говделаја и Каздије
-Спомен преподобног Теофана Милостивог
-Спомен преподобне Анастасије Подвижнице
-Спомен светих 80. Мученика Византијских
-Спомен свете мученице Петроније
-Спомен свете мученице Гуделије (=Говделије)
-Спомен преподобног оца нашег Кипријана Устјужског
-Спомен светог преподобномученика Малахије
Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић
Пост, време проналазака – да ли сам православан?
За многе хришћане, укључивши и православне, духовност је само привремено и повремено занимање. Темпо нашег дневног живота и наше прекомерно поклањање пажње бригама овога света, остављају нам мало или нимало времена, које би могли посветити духовности. Ради тога, за велики број хришћана, духовност је непознато или веома мало познато и веома ретко доживљено искуство.
У музици израз ленто захтева од онога који свира да успори темпо свога свирања. На енглеском језику лент значи пост. Тако је, дакле, и пост време у нашем живота када треба да успоримо темпо свога живота, да изменимо његов правац и да усредсредимо своју пажњу и напоре на духовне, а не на световне ствари и интересе. Слично астронаутима који, да би открили нове светове, морају да напусте земљу за краће или дуже временске периоде, тако исто и ми се морамо одвојити од свакодневне рутине нашег живота и од уобичајених брига само за материјалне ствари, да бисмо доживели духовност и да бисмо испитали и пронашли лепоте духовног живота.
Листа проналазака које можемо постићи за време поста (или, уосталом, у било које друго време), ако време и пажњу посветимо духовним стварима, доста је дугачка. Ради лакшег прегледа, они су овде изнети у неколико важнијих категорија. Осим тога, није могуће поставити сва питања одједном или у једној прилици. Међутим, поставити макар нека од њих овом приликом и на овом месту, може послужити као модел како овом процесу приступати.
а. БОГ
= Колико је стварно Његово постојање за мене лично?
= Колико је и на који начин стварност Његовог постојања одражена у мом понашању и делању?
= Које место Он заузима у мом животу?
= Да ли живим по Његовој или по својој вољи?
= Да ли ми је близак онолико колико је потребно?
= Колико Му стварно припадам?
= Колико Му пажње и времена посвећујем?
= Које и какве су препреке између Њега и мене?
= Колико често Му се молим?
= Да ли у својим молитвама само тражим нешто, или Му и захваљујем за примљена доброчинства?
= Да ли се молим само за себе или и за друге?
= Колико стварно волим Бога, а колико Га се само бојим?
б. СРЕДСТВА ДУХОВНОСТИ
= Колико сам упознат са Светим Писмом?
= Колико често га читам?
= Колико га разумем?
= Да ли се ослањам на црквено тумачење Светог Писма, или на неправославна тумачења, или имам своја лична?
= Колико је мој лични живот у сагласности са принципима и правилима изнетим у Светом Писму?
в. ЦРКВА
= Да ли знам шта је Црква стварно? Не шта је по мом личном схватању, него шта је стварно, шта је наш Господ Исус Христос хтео да она буде?
= Какву улога игра Црква у мом личном животу?
= Колико је за мене Црква верска установа, а колико нешто друго?
= Шта добијам од Цркве?
= Шта дајем Цркви?
= Да ли сам свестан божанске природе Цркве или само људске?
= Како често одлазим у цркву?
г. ВЕРА
= Колико је јака моја вера у Бога?
= Колико је искрена моја вера?
= Шта доприноси њеном оснажењу, а шта ослабљењу?
д. РЕЛИГИЈА (=ВЕРСКА ПРИПАДНОСТ)
= Колико је православно моје православље?
= Зашто сам православан?
= Шта знам о православљу, њеним догмама, историји и закону?
=Могу ли другима, православним, а особито неправославним, објаснити шта ми православни хришћани верујемо?
= Шта и колико знам о Седам Васељенских Сабора?
= Зашто ми православни употребљавамо крсни знак?
= Шта знам о седам Светих Тајни Свете Православне Цркве?
= Колико често примам Свету Тајну Причешћа?
= Да ли знам десет Божјих заповести и да ли се њих придржавам у свом животу?
= Да ли ми је познато за које две заповести је Господ Исус Христос рекао да су најважније?
= Да ли знам православно исповедање вере (=Вјерују=Символ вере)?
= Колико молитава знам напамет и колико често их произносим?
= Да ли је моја молитва само механичко изговарање речи или искрени разговор са Богом?
ђ. БОГОСЛУЖЕЊА
= Да ли ми је познато да Света Литургија није једино православно богослужење?
= Да ли знам која су остала богослужења и колико их има?
= Да ли присуствујем некима од њих или само Светој Литургији?
= Да ли редовно присуствујем Светој Литургији?
= Шта знам о црквеним песмама које се певају на православним богослужењима?
= У вези са певањем црквених песама: шта сматрам као најважније:
1. њихове мелодије; 2. језик на коме се певају; 3. поруке које оне садрже?
= Колико црквених, богослужбених, литургијских песама ја знам?
е. УЧЕЊЕ СВЕТИХ ОТАЦА
= Да ли знам ко су свети Оци?
= Колико њих знам по имену?
= Да ли знам биографије макар неких од њих?
= Да ли схватам колико губим ако нисам упознат са њиховим животима, делима и учењем?
ж. СВЕТИТЕЉИ, ИКОНЕ, ФРЕСКЕ И КАЛЕНДАР
За иконе, а тако исто и за фреске, се често каже да су оне прозори ка Небу отворени, што заиста и јесу. Нажалост, протестанске секте су потпуно затвориле и укинуле ове прозоре. У Светој Православној Цркви они су сачувани иако, говорећи фигуративно, они су понекад затворени завесом нашега незнања. Неке особе их разумеју само као унутрашње украсе цркве, који додају њеној лепоти и молитвеној атмосфери. Други знају значење и функцију икона и фресака, али не могу да препознају светитеље који су иконографисани на иконама и фрескама, осим ако су и њихова имена написана. Међутим знање имена и функције иконографисаног светитеља није довољно да би се имала корист од присуства икона и фресака у нашим црквама и домовима. Ни иконе, ни фреске, ни календар који садржи имена стотине и хиљаде светитеља не могу нам бити од икакве користи осим ако знамо биографије иконографисаних светитеља, да бисмо покушали да следимо њиховим путем. Ради тога је изванредно важно да се упознамо са биографијама светитеља. У вези са тим ево неколико питања, које сваки од нас треба себе да пита:
= Да ли схватам колико је календар Свете Православне Цркве занимљив и важан документ?
= Колико и шта знам о црквеној години?
= Шта знам о главним празницима Свете Православне Цркве?
= Календар садржи хиљаде имена светитеља које поштује и празнује Света Православна Црква, на тај начин указујући на чињеницу да светитељство може бити заслужено од особа разних узраста, полова, боје и националности. Да ли ова чињеница ишта говори и ишта значи за мене?
= Да ли ми је познато да је сваки дан у години посвећен једном или неколицини светитеља?
= Шта знам о светитељима чија имена налазим у календару?
= Како могу следити примеру тих светитеља, ако немам појма ко су они били и чиме су заслужили светитељство?
= Шта знам о светитељу кога прослављам као своју крсну славу?
= Да ли знам тропар и кондак светитеља кога прослављам као своју крсну славу?
з. БЛИЖЊИ
= Кога сматрам својим ближњим?
= Колико ми је стало до потреба ближњих?
= На који начин показујем да ми је стало?
= Колико напора улажем да помогнем ближњима, духовно, морално и финансијски?
= Да ли сам икада некога учинио бољим или сретнијим?
= Да ли сам икога учинио несрећним, разочараним, ојађеним или огорченим својим речима или поступцима?
= Да ли се односим према другима како бих волео да се они односе према мени?
и. О САМОМ СЕБИ
= Да ли заиста познајем себе?
= Да ли бих се застидео да други знају какав сам стварно?
= Које су моје погрешке и слабости?
= Да ли сам равнодушан према својим погрешкама и слабостима?
= Који су моји таленти и да ли их користим?
= Да ли живим у миру са другима?
= Да ли сам вољан да другима праштам?
ј. МОЛИТВА И ПОСТ
Позната је чињеница да у нашем хедонистичком друштву наше тражење задовољстава често утиче на наше понашање. Недостатак самодисциплине појединаца објашњава многа зла којима је презасићено наше друштво. Да би задовољили своје прохтеве и страсти, појединци се користе свим средствима, укључујући и злочин. Не само одрасли, већ и омладина, па понекад и малолетници почињавају незаконита и злочиначка дела. Очевидно је да су, говорећи библијским језиком, многи појединци у нашем друштву обузети демонима.
Лек за ово и овакво стање је вековима стар и дефинисан у Светом Писму као пост и молитва. Свето Писмо и Свети Оци говоре о суштини и намени хришћанског поста. Наш Господ Исус Христос је оставио поруку, прибележену у светим Јеванђељима по Матеју 17, 21 и по Марку 9, 29, да су молитва и пост тај лек. Међутим, Протестанти су одбацили пост као непотребан. Чак и међу православним хришћанима неки се придржавају једног, а изостављају друго, иако је пост без молитве само обична дијета. Жалосна је чињеница да и наш хришћански пост постепено и све у већој мери постаје искључиво, или бар првенствено, физички пост или дијета. Све је мање духовна и душеспасавајућа активност. На другој страни, молитва без поста је само полумера у борби противу страсти и рђавих навика. Ради тога треба да се запитамо:
= Знам ли шта је суштина и сврха хришћанског православног поста?
= Да ли сматрам да је само уздржавање од извесне хране у једном одређеном временском периоду сврха и смисао поста?
= Да ли се молим и постим у од Цркве одређеним постовима?
= Шта сачињава духовну страну мога поста?
Као што је већ напоменуто, питања постављена овде нису ни сва ни једина које треба себе да запитамо. Осим тога, само искрени одговори на свако од горњих питања воде ка проналасцима поменутим у почетку овог излагања. Није касно за свакога од нас да кренемо путем који води ка проналасцима у духовној области. А то је заиста пут на који вреди кренути!
Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†
Сабрана дела, објављена и необјављена, преподобног Јустина Ћелијског у 19 књига на 10263 странице – $950
…зрнца из ризнице…
Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве
Догма = вечна Богом откривена истина
Бог у суштини
- О бићу Божјем и његовим својствима
По богооткривеном учењу Цркве, Божје биће својом суштином недоступно је разуму људском, али је донекле доступно кроз своја својства. По најунутрашњијем бићу Свом Бог не може бити предмет људског посматрања, расуђивања и закључака, јер живи изнад сваке људске мисли и мислимости уопште. Но, једном страном Свог надмислимог бића Бог је отворен према духу људском, и човековом сазнању утолико доступан уколико је мислени орган човеков способан за богопознање. То је она страна бића Божјег која се у видљивом свету пројављује кроз разна својства Божја као што су: љубав, правда, светост, свемогућство, доброта, премудрост и друго, и на тај начин објављује у видљивом облику Своја унутрашња невидљива својства, по којима се донекле може судити о Његовом унутрашњем бићу. Под својствима Божјим ваља разумети оне искључиво божанске особине, које Бога чине Богом и издвајају Га од свих осталих бића.
За правилно богопознање од огромне је важности правилно одговорити на питање: какав је однос између својстава Божјих и најунутрашњије суштине бића Божјег; уколико су својства стварни изрази бића Божјег; какво је оно у себи и по себи? И Свето Писмо и Свето Предање одговарају: да су својства Божја стварни изрази бића Божјег, али собом не дају сву дубину бића Божјег. (Римљанима 1, 19-20; 1. Коринћанима 13, 12; Филипљанима 3, 12; 1. Тимотеју 6, 16; 2. Тимотеју 2, 19; Јован 1, 14, 18) У својој надумној реалности суштина бића Божјег остаје невидљива и недоступна, док својства изражавају оно што је око ње (=τι των περί αύτην) (Свети Атанасије Велики, De decret. nicaenae synod. 22; Р. gr. t. 25, col. 453 D), објављујући онолико стварне истине колико је довољно за људски живот и спасење. (cpавнај: 2. Петрова 1, 3) „Својства Божја“, по речи светог Григорија Богослова, „малим мерама (=μικροϊς μέτροις) захватају необухватљиву суштину бића Божјег.“ (Orat. 28, 12; P. gr. t. 36, col. 40 CD) Иако говоре о разним особинама Божјим, ова својства ипак не противрече једно другом, не искључују једно друго, не претстављају ни посебне суштине ни посебна бића. (Свети Григорије Ниски, Contra Eunom. lib. 12) Она не сачињавају неке стварне разлике у суштини Божјој, нити су разграничена. Иако многобројна у Богу, Бог је ипак биће просто и апсолутно, недељиво и несложено. „Божанство је просто и несложено; а сложено је оно што је састављено из многог и различитог. Ако дакле несазданост, беспочетност, бестелесност, бесмртност, вечност, доброту и твораштво, и томе слично, назовемо битним разликама у Богу (=ουσιώδεις διαφοράς έπι Θεοΰ), онда ће Божанство, састављено из толиких и таквих својстава, бити сложено, а не просто. А то тврдити о Богу била би крајња непобожност.“ (Свети Јован Дамаскин, De fid. I, 9; col. 833 В – 836 Α)
Својства Божја не претварају божанску суштину у нешто сложено, нити уносе у њу неке случајне елементе, јер су она из ње и међу собом су једносушна. При свој једносушности својој она одржавају своју разноликост у пројавама својим према ограниченим бићима, изражавајући односе просте, несложене, недељиве суштине Божје према мноштву сазданих бића, нарочито према духу људском, који није способан да једним једноставним дејством мисли обухвати бесконачно јединство једносушних својстава бића Божјег. (сравнај: Свети Григорије Ниски, Contr. Eunom. lib. 12) Својства Божја постоје у Богу не уништавајући нити нарушавајући савршену простоту и јединство Божанске суштине. „Господ наш Исус Христос, вели свети Василије Велики, где говори о Себи, откривајући људима човекољубље Божанства и доброту домостроја, означио је то различитим својствима… Пошто је један, једна проста и несложена суштина, Он назива Себе на једном месту овако, а на другом онако… Јер, по различности дејстава и по разноликом односу према онима којима је добра чинио, Он приписује Себи разна имена… Нема ниједнога имена које би, обухвативши сву природу Божју, било довољно да је потпуно изрази. Али многа и различита имена, узета свако у свом сопственом значењу, сачињавају појам, разуме се, веома таман и скучен у сравњењу са целином, али за нас довољан.“ (Advers. Eunom. Lib. I, 7 и 10)
Свето Откривење је откривење самога Тројичног Божанства. Све што је у њему речено Богом о Богу – истина је, истина непролазно реална и савршена. У њему нема пустих фраза нити појмова без вечне садржине. Оно описује Бога онаквим какав Он јесте, прилагођавајући своје описивање људској способности за примање Откривења. Бог, да би био и остао Бог, не може бити друкчији, него онакав каквим је објавио Себе у свом Откривењу. „Ако Бог заиста постоји“, вели свети Григорије Ниски против Евномија, „онда Он неопходно мора бити онакав каквим Га описује Свето Писмо: и Судија, и Цар, и све оно што специјално говори о Њему… Зар Свето Писмо узалуд означава Божанску природу многим именима, називајући Бога Судијом, Праведним, Силним, Дуготрпељивим, Истинитим, Милосрдним и другим сличним називима? Када се ниједно од ових имена не би схватало у свом сопственом смислу, и сва се по своме значењу могла без разлике мешати међу собом, онда би сасвим узалудно било користити се многим именима за означавање Бога, када она по значењу не претстављају никакву разлику међу собом.“ (Contra Eunom. lib. 12. – Свети Иларије пише: „Ми не треба да говоримо о Богу друкче, него што је Он Сам казао о Себи за наше разумевање.“ (DeTrinit. V, 21)) Нема сумње да имена и својства Божја, објављена у Светом Откривењу, јесу стварна својства, само са том разликом што у Богу постоје у несравњено савршенијем облику. Многоразлична премудрост Божја (=ή πολυποίκιλος σοφία τοΰ Θεού) (Ефесцима 3, 10) пројављује се на многе и разне начине (=πολυμερως καν πολύτροπος) (Јеврејима 1, 1) и у видљивом и у невидљивом свету. (Ефесцима 3, 10; Колошанима 2, 3; 1, 26, 16; Јеврејима 1, 1; 2. Петрова 1, 21) Божанство, по природи безгранично и бесконачно, јављајући се у свету ограниченом и коначном, не може се јављати потпуном безграничношћу своје бескрајне реалности. Уколико се јавља, јавља се у својим реалним својствима, која донекле изражавају само биће Божије. Сачињавајући једну полифонијску целину, својства Божја нити деле биће Божје, нити нарушавају његово јединство и простоту, нити им се може приписати неко постојање одвојено од бића Божјег. У Светом Откривењу се Бог назива истином, светлошћу, љубављу, добротом. То значи да су и истина, и светлост, и љубав, и доброта, при свој разлици својој неодељиве суштином од бића Божјег, изражавајући га собом онолико колико људска природа примити може. „Када ми“, вели блажени Августин, „називамо Бога вечним, бесмртним, нетљеним, неизмењљивим, живим, мудрим, моћним, прекрасним, праведним, благим, блаженим и духом, може изгледати као да се само последњим од споменутих назива означава супстанција, док остали називи означавају својства те супстанције. Али тога нема у неизреченој и простој природи. Јер све што се исказује о њој у односу према својствима, то треба мислити и у односу према њеној супстанцији или суштини. Стога је немогуће рећи, да се Бог назива духом с обзиром на супстанцију, а добрим с обзиром на својства, него се Он назива и једним и другим с обзиром на супстанцију… Бити за Бога је исто што и бити силним, или бити праведним, или бити мудрим, и ма шта ти рекао о Његовом простом мноштву или сложеној простоти, тиме ће бити означена Његова супстанција. …Отуда, називамо ли Бога вечним, или бесмртним, или нетљеним, ми исказујемо једно исто. Тако, када говоримо о Богу да je Он биће Које поседује живот и разум, ми тим самим исказујемо и то да је Он премудар… Бити праведан за Бога је исто што бити добар и блажен; и бити духом исто што бити праведан, и добар и блажен… Ко је блажен, тај је, разуме се, и праведан, и добар, и дух.“ (De Trinit. XV, 5, 8; VI, 4, 6; XVI 5, 7) Дељивост је подједнако несагласна са Божанством као и хаотично биће, јер би у првом случају Божанство престало бити апсолутно, јединствено и вечно, а у другом – премудро, слободно, свемогуће, блажено. „Бог је прост и несложен“, пише свети Иринеј, „и сав Себи Самом подобан и раван. Он је сав осећање, сав – дух, сав – мисао, сав – разум, сав – слух, сав – око, сав – светлост, и сав – извор свих блага… Па ипак, Он је изнад овога, и зато – неизрецив.“ (Contra haeres. II, 13, 3 и 4; sr. ibid. I, 12, 2)“ Свако се божанско својство“, учи свети Атанасије, „налази у Божјој суштини (=έν ουσία); и када би својства постојала одвојено од ње, или оделито једно од другог, Божанска би се Јединица (=ή θεία μονάς), која је недељива (=αδιαίρετος), показала сложена (=σύνθετος), дељива на суштину и акциденцију (=τεμνόμενη εις ούσίαν κα συμβεβηκός), што не може имати места у Божанству. (Contra arian. Orat. IV, 2; P. gr. t. 36, col. 469 В; сравнај: Свети Иларије, De Trinit. lib. 8)
- Подела божанских својстава
Пошто су сва из једног извора, сва божанска, сва безгранична, сва апсолутна, својства Божја се не могу делити на виша и нижа, на апсолутна и релативна, на битна и споредна, на првобитна и изведена. Свако је од њих у исто време и само по себи и у свима осталима. Она нису међусобно подређена, нити се једно јавља као носилац других. И као љубав – Бог је сав љубав, и као премудрост – Он је сав премудрост, и као вечност – Он је сав вечност, и као блаженство – Он је сав блаженство. У тајанственој сржи својој једносушна међу собом својства не могу противречити једно другоме ни у Самоме Богу нити у пројавама својим у овом свету. Свемогућство је сагласно са светошћу, доброта са правдом и милошћу (сравнај: Псалам 84, 11-12), и тако редом: свако је божанско својство сагласно са свима и сва са сваким. Сачињавајући једну хармоничну целину, она и дејствују хармонично. „Ми имамо Бога“, вели свети Кирил Јерусалимски, „Бога јединог, Бога постојећег, Бога вечног, увек Себи Самом подобног… Јер није Он различит и друкчији, зато што се назива и благим, и праведним, и Сведржитељем, и Саваотом, већ будући један и исти Он, пројављује безбројна дејства Божанства (=μυρίας τάς της Θεότητος ενεργείας); Он није у једном својству више, а у другом мање, него је у свима подобан Себи Самом; Он није једино велик у човекољубљу, а мали у премудрости, него човекољубље има равносилно премудрости, не: делимично види Он, а делимично не види, већ је Он сав – око, сав – слух, сав – ум.“ (Catech. VI, 7) Свети Максим Исповедник пише: „Људи се оделито називају или људима добрим, или мудрим, или праведним, а Бог је безгранично – све то: и благ, и премудар, и праведан, и благост, и премудрост, и праведност, као суштина сваког савршенства.“ (у Јевтимија Зигабена, Panopl. Т. III, раr. 1)
Када нам извесна својства Божја изгледају важнија од других, то долази, не отуда што су она заиста по себи таква и што се битно разликују од других, већ што нам их таквима претставља наш мислени орган, који има своје категорије делатности. Како у бићу Божјем тако и у пројавама својим сва су својства подједнако битна и подједнако важна. Али ради лакшег схватања ми ћемо их разврстати с обзиром на људске способности познања. Пошто је дух људски саздан по образу Божiю (1. Mojcејева 1, 27), те стога донекле изображава Дух Божји у његовој бесконачној реалности, то је најцелисходније да се божанска својства разврстају аналогно природи и силама духа људског. У духу људском разликујемо биће духа и силе духа, то јест дух у његовој недељивој, органској целини, и пројаве духа: разум, вољу, осећање; аналогно томе, можемо у Богу разликовати биће Божје и силе Његове. Према томе, најзгодније је разврстати својства Божја на својства бића Божјег и на својства сила Његових, то јест ума, воље и осећања. Пошто биће Божје сачињава заједничку принадлежност сила, то се својства бића Божјег могу назвати општим својствима, а својства ума, воље и осећања – посебним својствима Божјим. Према томе, општа својства бића Божјег била би: самобитност, неизменљивост, вечност, свудаприсутност, духовност. Посебна својства ума Божјег јесу: свезнање и премудрост, – воље: слобода, свемогућство, светост, правда, – осећања: блаженство и љубав.
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
књига из два дела је доступна у нашој књижари $120
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева из 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Десети Помесни Сабор у Цариграду 880. године
383 Светих Отаца – 3 правила
1. Свети и Васељенски Сабор одређује да, ако су који клирици или лаици или епископи из Италије, који бораве у Азији или Европи или Ливији (=Египту), били одлучени или свргнути или проклињани од најсветијег папе Римског Јована, они ће бити такви сматрани и код Фотија, најсветијега Патријарха Цариградскога, у истом ступњу казне, то јест или свргнути, или проклети, или одлучени. И опет, које клирике или лаике, или архијерејског и јерејског чина, Фотије, најсветији наш Патријарх, ма било коју област подвргне одлучењу или свргнућу или проклетству, такве да призна под истим судом казне и најсветији папа Јован и са њиме Света Божја Црква Римска, при чему ниједно од припадајућих првенстава, најсветијем престолу Римске Цркве, или њеном предстојнику, уопште не треба новотарити, то јест не треба мењати на ново или проширивати, нити сада, нити убудуће. (Апостолска правила 12, 13, 32; 1. Васељенски Никејски 6; 2. Васељенски Цариградски 3; 4. Васељенски Халкидонски 28; Пето-шести Васељенски Цариградски 36; 4. Помесни Антиохијски 6; 5. Помесни Сардички 14; 8. Помесни Картагински 11, 29)
2. Мада су до сада поједини архијереји, узевши на себе монашки чин, настојали да и даље остану на висини архијерејства, и то чинећи били су пренебрегавани, зато овај Свети и Васељенски Сабор, поправљајући ову немарност, и враћајући ка црквеним установама овакав неуредни поступак одређује да, ако неки епископ или други из архијерејског достојанства, зажели да се преда монашком животу и стави себе на место покајања, не може више присвајати себи архијерејско достојанство. Јер завети монаха садрже дужност послушности и учеништва, а не учитељства или старешинства, и они обећавају, не да ће бити пастири других, него да ће бити под пастирима. Зато, као што је речено, одређујемо да нико који је уврштен у архијерејски и пастирски именик више не низводи себе на положај оних који су под пастирима и који се кају. А који се усуди то учинити, после проглашења и обнародовања сада донесене одредбе, такав, пошто је сам себе лишио архијерејског степена, нека се више не враћа на пређашње достојанство, које је својим чином порекао. (4. Васељенски Халкидонски 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 43; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 5)
3. Ако који лаик, проникнут самонасиљем, те презирући Божанске и царске наредбе, и ругајући се страшним установама и законима Цркве, усуди се да бије или да затвори у тамницу неког епископа, било без узрока или измишљајући узрок, такав нека је проклет. (Апостолска правила 55; 4. Васељенски Халкидонски 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 34)
Отац Милош Весин: Трпљење | Врлинослов
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 188 | 2. Коринћанима 9, 6-11: О служби доброчинства Светима.
6 А ово велим: ко шкрто сије, шкрто ће и жњети, а ко са благословима сије, са благословима ће и жњети.
7 Сваки како одлучи у срцу, не са жалошћу или принудно; јер Бог љуби онога који драговољно даје.
8 А Бог је кадар да вас обогати сваком благодаћу, да у свему свагда имајући довољно свега, изобилујете у сваком добром дјелу.
9 Као што је написано: „Просу, даде сиромасима; правда Његова остаје до вијека.”
10 А Онај Који даје сјеме сијачу и хљеб за јело, даће и умножиће сјеме ваше, и даће да узрасту плодови праведности ваше;
11 богатећи се у свему за сваку простодушност, која кроз нас приноси захвалност Богу;
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 17 | Лука 5, 1-11: Чудесан риболов и позив тројице апостола.
1 А догоди се када се народ слеже к Њему да слуша ријеч Божију, и Он стајаше крај Генисаретског језера,
2 и видје двије лађе гдје стоје украј језера, а рибари бијаху изишли из њих и испираху мреже.
3 И уђе у једну лађу, која бијаше Симонова, и замоли га да одмакне мало од обале; и сједе, и учаше народ из лађе.
4 А кад преста говорити, рече Симону: „Хајде на дубину и баците мреже своје за лов.”
5 И одговарајући Симон рече Му: „Учитељу, сву ноћ смо се трудили и ништа не ухватисмо; али на Твоју ријеч бацићу мрежу.”
6 И учинивши то, уловише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цијепати.
7 И дадоше знак друштву, које бјеше на другој лађи, да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху.
8 А кад видје Симон Петар, припаде кољенима Исусовим говорећи: „Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грјешан.”
9 Јер запрепашћење обузе њега и све који бијаху с њим због лова рибе што ухватише,
10 а тако исто и Јакова и Јована, синове Зеведејеве, који бијаху другови Симонови. И рече Исус Симону: „Не бој се, од сада ћеш људе ловити.”
11 И извукавши обје лађе на земљу, оставише све и отидоше за Њим.
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
књига је доступна у нашој књижари
Рибари су се целу ноћ трудили и ништа нису ухватили. Међутим, када је Господ, после проповеди, ушао у њихову лађу и рекао да баце мрежу, они ухватише толико да нису могли да извуку мреже, које почеше да се цепају од тежине риба (Лука 5, 5-6). Ето слике сваког труда без Божије помоћи, и труда уз помоћ Божију. Док се човек труди, ослањајући се једино на своје силе, све му испада из руку, а кад му се приближи Господ – одмах потекне добро за добром. У духовно-наравственим односима немогућност успеха без Господа је видљива и очигледна. „Без Мене не можете чинити ништа“, рекао је Господ. Тај закон делује у сваком. Грана која није срасла са дрветом, не само да не доноси плода, већ се и суши. Тако ни људи који не стоје у живом општењу са Господом не могу приносити плодове правде, који су значајни за вечни живот. Понеко добро које се код њих може наћи, у ствари само носи изглед добра, а у суштини нема својство доброте. Шумска јабука је наизглед лепа. Међутим, ако је пробаш, видећеш да је кисела. И у спољашњим, овоземаљским односима живота такође је могуће опипљиво видети: човек се мучи, труди, а успех све изостаје. Али, када сиђе благослов Божији, изненада све полази за руком. Они који пазе на себе и на путеве живота, из искуства знају ту истину.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Да се сетимо страшног часа тог | Песма светим Мироносицама
https://www.youtube.com/watch?v=td-b5fShs5s?v=JGYNVP0jE34
Да се сетимо страшног часа тог,
када грешни распеше Спаситеља свог.
Целе ноћи те нису спавале,
Марија и Марта, жене побожне.
Већ су мислиле како да иду,
Исусово тело и гроб да виду.
Па су спремиле пуне судове,
мириса и уља на гроб да носе.
Па су позвале и те друге све,
Исусове верне Мироносице.
Када је зора свој зрак пустила,
Марија је прва од њих устала.
Јер је Господа свога љубила,
и у срцу своме љубав носила.
Па су мислиле бриге велике,
ко ће камен од гроба да им подигне.
Кад је Марија празан гроб вид’ла,
и њена је вера духом клонула.
Кажи ми право: „Ко Га ј’ украо?“
А Господ јој рече: „Слушај, Маријо!
Ја сам устао, к’о што Сам рек’о,
Ученике Своје опомињао.
Да ћу страдати и мучен бити
и трећега дана да ћу устати.
А сад идите, браћи казујте,
и Мојих се речи опомињите.
Веру држите, закон поштујте,
Јеванђеље Свето испуњавајте.
А сад слушајте, браћо и сестре,
Маријину љубав сви да имате.“
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
прєткнути (преткнути) = повредити, запети, спотаћи се, посрнути
Лука 4, 11:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: и на рꙋкахъ возмꙋтъ тѧ, да нє когда прєткнєши ѡ камєнь ногꙋ Твою.
ИЗГОВОР: и на руках возмут тја, да не когда преткнеши о камен ногу Твоју.
СРПСКИ: и узеће те на руке, да се не спотакнеш о камен ногом Својом.
Мисли светих по Јустину Ћелијском
књига је доступна у нашој књижари
Преподобни Киријак Отшелник: „Бог неће да чини чудеса свагда, него само у време наше крајње невоље и нужде.“
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске