6. Мратињски 7533. / 19. октобар 2025.
-Житије и страдање светог апостола Томе
-Спомен преподобног оца нашег Кендеја, подвижника Кипарског
-Спомен свете мученице Еротиде
-Спомен светог новог преподобномученика Макарија
Свети Максим Исповедник – Богословске главе
комплет од 9 књига је доступан у нашој књижари – $320
Петнаесто слово – о поучавању речима
Матеј 5, 19: „Заиста вам кажем: ‘Ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству Небескоме.’“
Јаковљева 1, 19 и 3, 2: „Нека буде сваки човек брз чути, а спор говорити.“ И: „Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело.“
Приче Соломонове 23, 9: „Пред безумним не говори, јер неће марити за мудрост твоје беседе!“
Премудрости Сираха, сина Исусова 21, 16: „Објашњење лудога као бреме је на путу, а на уснама разборитога наћи ће се благодат.“
Василије Велики: Водимо рачуна да неумереношћу у речима не учинимо бескорисним све што смо трудољубиво сабрали! Јер, када ум није у стању да све заједно обухвати, он наликује на стомак који не може да свари све што је из превелике жеље примио у себе. Боље је да своје узде предамо онима који су у томе вештији, него да друге зауздавамо, иако у томе немамо умећа. И боље је да својевољно свој дух приклонимо другима, него да покрећемо свој ненаучени језик.
Григорије Богослов:
-Безгласно дело боље је од неделатне речи.
-Нико се никада није узвисио (речима), али без ваљаног живљења, а многи (су се узвисили) без речи, које празно одјекују.
-Или немој поучавати (друге) или их поучавај својим примером!
-Слушати непристојне ствари нечасније је него их говорити.
Јован Златоуст:
-Ученици се најусрдније предају ревносном стицању (духовних) добара када виде примере својих учитеља.
-Слушање (поука) није лишено опасности ако није праћено врлинским делима.
-Постоји знање без речи, а постоји и знање са речима. А има и много оних који имају знање, али немају реч.
Нил: Сувишно је свако слово изречено ради поправљања ако је ревност слушалаца, која тежи горему, супротна савету.
Дидим: Учитељ ће постићи свој циљ и бити веродостојан када буде поступао у складу са речима: „…О свему што поче Исус и творити и учити.“ (Дјела апостолска 1, 1)
Мосхион: Свога сабеседника посматрај тројако: или као бољега од себе, или као нижега, или као једнакога себи. Ако га посматраш као бољега, треба да га слушаш и да му верујеш; ако га посматраш као нижега, не веруј му; а ако га посматраш као равнога себи, сагласи се са њим!
Демонакт: Попут доброга скулптора, реч даје души обличје.
Солон: Колико је железо силно у рату, толику снагу у животу има реч. (Он исти говорио је да реч представља изображење дела)
Диоген:
-„Беседници“, рекао је, „настоје да исправно говоре, а да тако поступају – никако.“
-Некоме Атичанану, који га је прекоревао зато што хвали Лакедемоњане, а не живи покрај њих, рекао је: „Ни лекар, који доноси здравље, не општи са здравима.“
Етеокле: „Немој“, говорио је, „испитивати способност говорника, већ природу ствари!“
Сократ:
-Онима који су на власти, говори или што мање или што пријатније!
-Не треба дела поткрепљивати речима, него речи делима. Јер, дела не бивају савршенија због речи, већ речи због дела.
Епихарм: Нека (друге) уверава нарав беседникова, а не његово слово.
Еурипид: Јер, ваљано говорити, страшно је ако доноси неку штету.
Антагор: Читајући пред Беотијцима збирку закона Тиваиде, и видевши да нико не обраћа пажњу, затворио је књигу рекавши: „С правом вас називају Беотијцима, јер имате воловске уши.“ [игра речи: Βοιωτοι (Виоти = Виотијци/Беотејци) – βοων ωτα (воон ота = воловске уши)]
Хиерон: Сабирајући слушаоце, рекао је да тежи трима стварима: да буде од користи трезвеноумнима, да поучи неискусне и да огорчи завиднике.
Оинопид: Рекао је: „Каква је човекова природа, такве су и речи.“
Ромул: Рекао је: „Глинена посуда се испитује куцкањем по њој, а човек речју.“
Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†
Сабрана дела, објављена и необјављена, преподобног Јустина Ћелијског у 19 књига на 10263 странице – $950
…зрнца из ризнице…
Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве
Догма = вечна Богом откривена истина
Еклисиологија = учење о Цркви
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој
Црква – небоземно биће
Учлањени преко Богочовека у свето Тело Цркве, бивши незнабошци живе заједно са Светима, сажитељи су Светима: живе истим животом, истим божанским силама, истим Светим Тајнама, истим светим врлинама, истим Еванђељем, истом Љубављу, истом Истином, истом Правдом, истим Духом. То их приближава Богу, орођује са Богом, и они постају „домаћи Богу“ (Ефесцима 2, 19), чланови свете породице Божје; Небо им је кућа као и земља, јер је Црква небоземно биће, и у њој њихова „вечна кућа“ (сравнај: 2. Коринћанима 5, 1). Њима више ништа Божје није туђе; што је Божје, њихово је, јер су деца Божја, синови Божји; а кад су синови Божји, онда су наследници Божји а сунаследници Христови. (Галатима 4, 7; Римљанима 8, 17)
Живот у Цркви – саборан
Живот у Цркви је увек саборан, увек „са свима Светима“ (сравнај: Ефесцима 3, 18; 2, 19), те човек у својим еванђелским подвизима има подршке од светитеља. Ако се моли, они суделују у његовим молитвама; ако пости, они чине то исто; ако страда за веру, они му састрадавају. У свему и по свему он је њихов сажитељ, а они — његови. Зато му нико и ништа не може наудити: ни гоњење, ни глад, ни голотиња, ни мач, ни страх, ни смрт, ни живот, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни друга каква твар, јер у свему томе он побеђује „са свима Светима“ помоћу Господа Христа. (сравнај: Римљанима 8, 35-39)
Црква је духовна грађевина: крајеугаони Камен је Господ Христос, темељ су Апостоли и Пророци. Она сва расте Христом и на Христу, расте Његовим стваралачким богочовечанским силама. У њој — Господ Христос је свудаприсутан. Он је апостолство Апостола, Он — пророштво Пророка, Он — светитељство Светитеља, Он — вера верујућих, Он — љубав љубећих, Он — правда праведних, Он — кротост кротких, Он — смерност смерних, Он — све и сва у свакоме, који се подвизава и спасава. Хришћани су „живо камење“ које се узидава у духовну грађевину Цркве (сравнај: 1. Петрова 2, 5), и то увек „са свима Светима“, а на темељу Апостола и Пророка. (сравнај: 1. Коринћанима 3, 9-17) Јер се не може постати Христов, „домаћи Богу“, а да се не живи заједно са свима Светима, и да се не верује, мисли и осећа заједнички, саборно, са Апостолима, Пророцима и осталим Светитељима. Да бисмо расли у све висине Христове, морамо се најпре назидати „на темељу Апостола и Пророка“ (Ефесцима 2, 20), и њиховим животом живети, и њиховом вером веровати, и њиховом љубављу волети, и њиховом се молитвом молити. Јер ми Христа не бисмо познали без њих. Да није њих, не би било ни Цркве; јер је Црква преко њих постала Црквом, и Дух Свети преко њих постао душа Цркве и дат занавек Цркви, и Господ Христос преко њих објавио свету Себе и Своје Еванђеље. На томе темељу расте Црква Христом, Његовом божанском силом, расте као неразрушиви свети храм у Господу. (Ефесцима 2, 21)
Човек – обитељ Свете Тројице
Сваки који апостолском вером узида себе у тај свети храм, постаје и сам — „стан Божји у Духу“. (Ефесцима 2, 22) Да, у Духу Светом. Јер само у тако светом обиталишту обитава Трисвето Божанство. Тако, једино у Цркви човек постиже своје вечно назначење: постаје обитељ Свете Тројице. (сравнај: 1. Коринћанима 3, 16-17) Свети апостол нарочито наглашава: „У коме се и ви зидате заједно за стан Божји у Духу.“ (Ефесцима 2, 22) Чиме то верни зидају себе? — Светим еванђелским подвизима вере, молитве, љубави, поста, наде, кротости, смерности, трпљења, и осталим врлинама, као и светим тајнама. Али и то зидање себе „за стан Божји“ они не обављају сами, већ увек „заједно“ са свима Светима.
Црква – Божија Светајна
Све што је у Цркви, и све што јој припада, сачињава највећу Божију Свеблаговест и највећу Божију Светајну.
А то нам је најбогомудрије открио, и посведочио, и показао најхристоноснији апостол свих светова — свети Павле. Нарочито у Посланици Ефесцима. Она је сва с Неба и спада у она изузетна „откривења и виђења Господња“ (2. Коринћанима 12, 1-4), којих је свети апостол Павле био раскошно удостојаван. Благовест што je у њој, није од људи ни од Анђела, нити може бити од њих, већ је сва од Господа Христа, сва од његове вечности, богочовечности, и зато сва премудра, сва свеспасоносна, сва светлоносна. Њене дубине заиста су „Божје дубине — τά βάθη τοΰ Θεοϋ“ (1. Коринћанима 2, 10), тако и њене висине и њене ширине. А основна је, свеобухватна је благовест ове Посланице: предвечна одлука Тројичног Божанства „да се све састави у Христу што је на Небесима и што је на земљи“, то јест да се све ухристови и охристови; да се све састави у једно Тело, Тело Христово — Цркву, то јест да се све уцркви и оцркви, да се све претвори у Цркву, и тако постигне вечни божански циљ, јер је Црква „Тело Христово, пуноћа Онога Који све испуњава у свему“. (Ефесцима 1, 5, 10, 23; сравнај: Колошанима 1, 14-19) Ова благовест — свеблаговест, ова тајна — светајна, каза се пресветом апостолу откривењем; он тврди: „мени се откривењем каза тајна“. (Ефесцима 3, 3; сравнај: Галатима 1, 12)
Ова благовест, ова свесвета тајна Тросунчаног Господа казује сав смисао Неба и земље, свих бића што су на њима и у њима, свих твари што их сачињавају. Све и сва што је на Небу и на земљи, има свој божански смисао једино у Христу Господу; ван Њега и без Њега: све и сва је и без смисла и без вредности. Ван Њега и без Њега — први Светлоносац Херувим претворио се у Сатану, а како да се човек не претвори у — ђавола, и свако друго биће у — јаук, у лелек, у муку, у страх, у ужас, у лудило, у смрт, у пакао? Одвоји ли се од Христа, човек се одваја од јединог paзумног смисла свога бића, свога живота, свога постојања; и још: одваја се од јединог разумног смисла своје душе, свога ума, своје савести, своје воље, свога тела. Без Христа, шта је човеков ум ако не — муцави лелек; шта је његова душа ако не — језиви баук; шта његова савест ако не — очајни слепац; шта његово тело ако не — одвратни црвињак; шта његова воља ако не — беспомоћни раслабљеник; шта уопште човек, ако не страшилно привиђење? Тако и свако друго створење, био то Херувим или комарац, губи сваки разумни смисао свога постојања, ако се бићем својим не држи Господа Христа.
Црква – најдрагоценија тајна вечности
Тога свега ради апостол Павле је радосни „сужањ Исуса Христа“ (Ефесцима 3, 1) за све људе. Да, тога свега ради: благовести ради, богатства ради, које је Господ Христос донео с Неба за сав род људски. Јер, сишавши с Неба, Он je Собом донео највећу и најдрагоценију тајну вечности и предвечности: Цркву Божју, и у њој и са њом сва вечна богатства божанска, наднебеска, надхерувимска, и позвао у њу људе, да све то постане и буде њихово, вечито њихово у свима њиховим животима, у свима њиховим вечностима. Замислити само, чега су се људи удостојили: да Христом кроз Цркву буду узнесени изнад свих Небеса, изнад свих Херувима и Серафима, Анђела и Арханђела, и посађени с десне стране Богу. И то ко? Бивши незнабошци. Ето највећег и најпотреснијег чуда свих светова! Ето чуда, не само за људе, него и за Безгрешне Умове Небеске — свете Анђеле: љубав Христова према људима уопште. Нема већег чуда од тога; а ако има свечуда, онда, — ето вечног свечуда! Гле, ми људи, некадашњи туђинци свему Божјем, постадосмо кроз Цркву домаћи Богу, своји Богу, род Богу, уђосмо у породицу Божју, бесмртну и вечну. Сада смо бесмртници и вечници, и савечници Христови, јер смо синови Божји, јер смо сунаследници Христови: и све Христово — постало je наше! — Има ли за нас људе веће благовести од ове? и зар уопште може за људе бити веће благовести од ове? Не, сигурно не! А допасти сужањства ради ове пресвете благовести, то је радост над радостима. Сужањ љубави Христове радује се оковима за Христа; радује се томе као највећем одликовању, као највећој почасти. Та окови за Господа Христа, то су најскупоценије огрлице наше, и гривне наше, и ђердани наши, и круне наше! Помоћу њих се купује Небо. И још више, несравњено више: купују се Небеса над Небесима, купују сва вечна богатства, која само Једини истинити Бог и Господ Исус Христос може поседовати и давати, и ево даје и мени и вама и свима, даје кроз Цркву Своју чудесну.
Савле — пламени христоборац, Савле — помамљени христоубица, несумњиво христоубица, јер је помамно жудео да уништи Христа и све што је Христово у душама свих Хришћана; Савле — врховни христогонитељ; Савле — огорчени христомрзитељ; како је такав Савле постао најодушевљенији поклоник и најнеустрашивији исповедник Христа као Јединог истинитог Бога и Господа и Спаситеља, и Његов најревноснији апостол? како је дошао дотле да због Христа одбаци све, и да све и сва сем Христа сматра за штету, за трице, за ђубре? (сравнај: Филипљанима 3, 7-8) — Само чудом свељубави Божје, које се расцветало у безбројна чудеса благодати Божје: јер за првим чудом када му се на путу за Дамаск јавио васкрсли Господ Исус у божанском сјају, и преврнуо му сву душу, све биће, следовала су многа и многа лична и непосредна јављања васкрслог Господа, Који му је лично Сам откривао све тајне Своје Богочовечанске личности, све тајне Свога Еванђеља, све тајне спасења, све тајне свих светова, и сврх свега све тајне Тела Свог, Цркве, и Сам му лично поверио апостолство међу незнабошцима у једном од тих „виђења и откривења“, рекавши му: „Иди, јер ћу те Ја далеко послати међу незнабошце.“ (Дјела апостолска 22, 21) А одмах после првог јављања Свог Савлу, васкрсли Господ се јавља апостолу Ананији, наређује му да крсти Савла и говори му: „Иди, јер ми је он сасуд изабрани: да изнесе Име Моје пред незнабошце и Цареве и синове Израиљеве.“ (Дјела апостолска 9, 15)
Све је то дело и домострој благодати Божје. Свети апостол и назива своје проповедање Еванђеља Христова „службом благодати Божје — η οικονομία της χάριτος τοΰ Θεοϋ’ (=економија благодати Божје) (Ефесцима 3, 2), јер служи ономе што је Божје: светим и спасоносним тајнама Божјим. У Еванђељу — све је Божје, све — свето, све — свеспасоносно, све благодатно; све је од Бога, све је дар Божји, све је благодат Божја. Оно ни по чему није од човека, „није по човеку“ (Галатима 1, 11). А свети апостол им само свим бићем служи; то му је дато од Самога Бога. Зато своје апостоловање он и назива „службом благодати“, „службом тајне“ (Ефесцима 3, 9): служи он светом Откривењу Богочовековом, које је сво у божанским тајнама и даровима и светињама, сво с Неба, али сво за људе на земљи, пошто су и они пореклом с Неба. „Служба благодати“ јесте „служба тајне“, предвечне тајне Божје, која је оваплоћењем Бога Логоса сишла у наш земаљски свет као Црква, и остала у Њему као Црква, која уједињује у себи Небо и земљу, Анђеле и људе, Бога и човека, и тиме све тајне свих светова и бића. Отуда, служење Цркви и јесте „служба тајне“, „служба благодати“ (Ефесцима 3, 2); у Цркви је све тајна и све благодат.
Човек – небоземно биће
Но и сам живот у Цркви свакога члана њеног јесте „служба тајне“ и „служба благодати“: јер сваки од нас је небоземно биће самим тим што је Црквом и у Цркви „сутелесник“ Христов (Ефесцима 3, 6); и још: благодатно богочовечанско биће, које тиме и постоји што непрестано доживљује себе као богочовечанску јединку, чија је пуноћа бића у пуноћи Богочовечанског тела Христовог, Цркве, и пуноћа живота такође у пуноћи Цркве: јер сваки члан Цркве живи кроз све чланове Цркве, кроз све Анђеле и људе, а пре свега: кроз Самог Богочовека — Господа Христа, Који је у безграничном човекољубљу Свом ради нас постао Црква, и њоме нам дао све, све, све — божанске и богочовечанске дарове и силе. И Хришћани, живећи у Цркви и Црквом, живе „као добри пристави (=економи) разноврсне благодати Божје“. (1. Петрова 4, 10)
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
комплет од 7 њига на 4398 страница је доступан у нашој књижари – $400
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева из 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Свети Дионисије Велики, архиепископ Александријски († 265.) – 4 правила
- Посланица Василиду, љубљеном сину и брату, саслужитељу и богопослушноме, поздрав у Господу: Послао си ми писмо, највернији и велеучени сине мој, да ме питаш, у који час треба завршити пост пред даном Пасхе, то јест Васкрса, јер кажеш да нека браћа говоре да треба то учинити кад петлови запевају, а други, да треба чинити у вечер. Браћа која су у Риму, како кажу, чекају петла, а која су овде, рекао си, да то раније чине. Ти сада желиш да се установи тачно време и потпуно одмерени час, што је и тешко и непоуздано. Јер да треба после времена Васкрсења Господа нашега започети светковање и весеље, а дотле постом душе смиравати, то сви сагласно признају. По ономе, пак, што си ми писао, показао си сасвим здраво и по смислу божанских Јеванђелиста, да се код њих не налази ништа тачно одређеног у погледу часа у који је Господ васкрсао. Јер Јеванђелисти су различито написали о онима који су у различира времена дошли на гроб, него само рекоше да су сви нашли Господа да је већ био васкрсао: „Пошто мину субота”, као што рече Матеј (Матеј 20, 1), „и јутром, док је још било мрачно”, као што пише Јован (Јован 24, 1), „у дубоко јутро”, како Лука рече (Лука 24, 1), „врло рано, кад се рађало сунце”, како рече Марко (Марко 16, 2). Када је, дакле, васкрсао, то ниједан није јасно исказао; али да они, који рано у недељу до рађања сунца првога дана недеље, дођоше на гроб, и да Га не нађоше да у њему лежи, то је сасвим признато. И ми не морамо овде држати ни да су несагласни, нити да су међусобно противречни Јеванђелисти, него ако се и чини нека мала разлика у њиховом казивању по томе, они се сви слажу да је у оној баш ноћи засијала Светлост света, Господ наш, само се разликују око самога часа. Ми, пак, настојмо да благочестиво и верно ускладимо што су они казали. Дакле, оно што је Матеј казао, овако стоји: „Пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија, да осмотре гроб; и би велики земљотрес. Јер Анђео Господњи, сишавши с Неба, приступи и одвали камен, и сеђаше на њему; и лице његово беше као муња, и одећа његова бела као снег; и од страха од њега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви. А Анђео одговарајући, рече женама: „Не бојте се ви; јер знам да Исуса Распетога тражите. Није овде, јер устаде, као што је казао.” (Матеј 28, 1-6) Оно што је речено „касно” или кад мину, неки ће помислити, по општој употреби речи, да означава вечер суботе, али који разборитије схватају, казаће да није то, него да је дубока ноћ била, јер „касно” означава спорост и дуго време; а да Јеванђелист говори о ноћи, а не о вечеру, додао је „на освитку првог дана недеље”. И дођоше, још, као што остали кажу, не носећи аромате, него да виде гроб, и нађоше да је био земљотрес, и Анђела, који сеђаше на камену, и чуше од њега: „Није овде, јер устаде!” Тако исто и Јован говори: „У први дан недеље Марија Магдалина дође на гроб рано, док још беше мрачно, и виде да је камен одваљен од гроба” (Јован 20, 1); по њему, дакле, она је пошла „док још беше мрачно”. Лука, опет, говори: „У суботу осташе на миру по закону. А у први дан недеље, врло рано дођоше на гроб, носећи аромате што припремише, али нађоше камен одваљен од гроба.” (Лука 23, 56; Лука 24, 1-2) Оно „врло рано” означава можда јутарњу зору првога дана седмице, јер је већ сасвим прошла субота са свом ноћи после ње, и други дан почињао кад дођоше мироносице носећи са собом аромате и миро. Отуда је јасно да је много пре васкрсао. Томе следи и Марко, говорећи: „Купише аромате да, дошавши, помажу Га; и врло рано у први дан недеље дођоше на гроб, око изласка сунца” (Марко 16, 1-2). „Врло рано”, дакле, и овај каже, што је исто ономе „рано ујутро”, па додаје „око изласка сунца”. Јер полазак и пут њихов, значи да су започеле жене у први освитак, и врло рано; али су на путу и око гроба задржале се до изласка сунца, те вели им тада младић у белој хаљини: „Устао је, није овде.” (Марко 16, 6) Пошто је то тако, тако одговарамо онима који потанко истражују у који час, или пола часа, или четврт часа треба започети радост због васкрсења из мртвих Господа нашега. Оне који одвећ журе и још пре поноћи престају постити, коримо као нестрпљиве и неумерене, и као такве који прекидају довршени пут, као што вели човек мудар: „Није мало у животу и оно најмање.” Оне, пак, који одлажу и најдуже истрајавају и очекују до четврте страже, у коју је Спаситељ наш, ходајући по мору, јавио се многима (Матеј 14, 25). Не осуђујемо, пак, много ни оне који престају међу овим и оним временом, како кренуше или како могоше, јер ни шест посних дана не проводе сви једнако и на исти начин, него једни све те дане до краја остајући без јела, а неки само два, неки опет три, неки пак четири, а неки ни један. И онима који су се много трудили у продужењу дана без јела, па су ослабили и готово изнемогли, треба снисходити ако и пожуре да једу. Оне, пак, који не само што нису продужили ни један дан без јела, него нису ни постили, него су уживали прва четири дана, па кад су дошли до два последња, и само та два дана, то јест петак и суботу провели су без јела, и сматрајући да нешто велико и сјајно чине, ако остану тако до јутра, за такве не мислим да су учинили подвиг једнак онима који су се више дана савлађивали. И ово, дакле, како схватам, написах ти о томе саветујући, као мој савет. (Апостолска правила 66; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски Пето-шести Васељенски Цариградски 89)
- О женама кад су у месечном циклусу, да ли им је допуштено док су у таквоме стању да улазе у дом Божији, сматрам да је сувишно и питати. Јер мислим да се ни оне саме, будући верне и благочестиве, неће усудити да у таквом стању да, или приступе Светој Трпези, или да се дотакну Тела и Крви Христове. Јер и она жена у Јеванђељу, која је дванаест година имала течење крви, није, да би се излечила, дотакла Христа, него само скута Његова (Матеј 9, 20-22). А да се неко моли, ма у каквом стању да је и ма како да је расположен, и спомиње Господа и тражи да добије помоћ, није зазорно, а који није сасвим чист и душом и телом, спречава се да улази у Светињу над Светињама. (6. Помесни Лаодикијски 44; Тимотеј Александријски 6, 7)
- А они у браку довољни су да треба да буду судије сами себи, јер сте чули Павла Апостола, који пише, да треба да се уздржавају једно од другога по договору, за време, како би се могли предати молитви, па после опет заједно бити (1. Коринћанима 7, 4). (Пето-шести Васељенски Цариградски 13; 8. Помесни Картагински 3, 4, 25; Тимотеј Александријски 5, 13)
- Који су имали нехотимично ноћно истечење, нека и они следују своју савест, и нека сами себе испитују, да ли имају или немају какву сумњу о томе. Јер као што о јелима апостол говори да, који сумња, осуђен је ако једе (Римљанима 14, 23), тако и у овоме нека буде чисте савести и слободан по својој замисли срца сваки који Богу приступа. Ова си нам ти питања поставио, из поштовања према нама, а не као да их не знаш, љубљени, чинећи нас тако да смо истомишљеници, као што и јесмо, и сагласни у одлукама. А ја, пак, не као учитељ, него као што и приличи да са сваком простотом међу собом разговарамо, изнео сам на општу јавност моје мишљење, коју ствар просуди и ти, најразборитији мој сине, просуди што ти се чини праведно и боље, ако потврђујеш да је тако, онда ми о томе одговори. Желим ти, молитвено, љубљени мој сине, да си здрав, служећи Господу у миру. (Атанасије Велики или Александријски 1; Тимотеј Александријски 12)
Протођакон Драган Стаменковић | Духовно и душевно здравље
- Коринћанима 15-а глава:
36 Безумниче, оно што ти сијеш, неће оживјети ако не умре.
37 И што сијеш, не сијеш тијело које ће настати, него голо зрно, било пшенично или неко друго.
38 А Бог му даје тијело како хоће, и свакоме сјемену своје тијело.
42 Тако и васкрсење мртвих: сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости;
43 сије се у бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили;
44 сије се тијело душевно, устаје тијело духовно. Постоји тијело душевно и постоји тијело духовно.
45 Тако је и написано: „Први човјек Адам постаде душа жива”, а посљедњи Адам Дух Који оживљује.
46 Али није прво духовно, него душевно, потом духовно.
47 Први човјек је од земље, земљан; други Човјек је Господ са Неба.
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 194 | 2. Коринћанима 11, 31-33; 12, 1-9: Павлова страдања у апостолству. Апостолова виђења и откривења Господња.
31 Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Који је благословен ва вијек, зна да не лажем.
32 У Дамаску намјесник цара Арете чуваше град Дамаск желећи да ме ухвати,
33 и спустише ме кроз прозор у котарици преко зида, те избјегох из његових руку.
1 Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња.
2 Знам човјека у Христу, који прије четрнаест година – да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна – би однесен до трећега Неба.
3 И знам да тај човјек – да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна –
4 би однесен у рај и чу неисказане ријечи, које човјеку није допуштено говорити.
5 Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим.
6 Јер кад бих се и хтио хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али се уздржавам, да не би ко помислио за мене више од онога што види у мени или чује од мене.
7 И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео Сатанин, да ми пакости, да се не поносим.
8 За њега трипут Господа молих да одступи од мене;
9 и рече ми: „Доста ти је благодат Моја; јер се сила Моја у немоћи показује савршена.” Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 26 | Лука 6, 31-36: Бесједа на гори.
31 И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.
32И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе.
33 И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако.
34 И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико.
35 Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је Он благ и према незахвалнима и злима.
36 Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
књига је доступна у нашој књижари
Темељна, изворна заповест јесте – љубити. Мала реч, али изражава свеобухватан чин. Лако је рећи – љуби, али није лако достићи до потребне мере љубави. Није сасвим јасно ни како је постићи. Због тога Спаситељ ову заповест окружује другим објашњавајућим правилима: „Љуби, као самог себе; како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.“ (Лука 6, 31) Овде указана мера љубави је, може се рећи, бескрајна. Јер, има ли мере љубави према самоме себи; има ли добра које ми сами себи не бисмо за себе пожелели од других? Међутим, та заповест није неиспуњива, као што се може чинити на први поглед. Читава ствар се састоји у томе да постигнемо савршено саосећање за друге, да доспемо до стања у коме ћемо њихова осећања пренети у себе и осећати оно што они осећају. Када доспемо до тога, више неће бити потребно да нам се указује шта у појединачном случају треба да урадимо за друге. Само срце ће на то указати. Уколико се потрудимо да у себи подржимо то осећање, одмах нам приступа егоизам са намером да нас врати себи самима, да нас закључа у нас саме. Тада је и палац тешко покренути за другога. Нама тада није до њега, па макар он био на самрти. Рекавши: „Љyби ближњег као самога себе“, Господ је хтео да ближњи уместо нас уђе у нас, то јест у наше срце. Уколико се тамо, по староме, буде налазило само наше „ја“, немој очекивати добро.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
књига је доступна у нашој књижари
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Сини јарко Сунце са Косова | Славопој
Сини јарко Сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова!
Не дамо те, земљо Немањића,
Обилића, браће Југовића.
Сви ће Срби као Југовићи
за Крст Часни на Косово ићи,
Да одбране земљу благодатну
за Крст Часни и слободу златну!
Од Крушевца, Призрена, Цетиња,
Дубровника, Книна, Невесиња,
са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Српство, устани, Лазаре!
Док је Пећи и док је Дечана,
Грачанице и Газиместана,
не дамо те, васкрсло Косово,
најсветије поље Србиново!
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
прєщати (прешчати)1 = претити (1. Петрова 2, 23)
прєщати (прешчати)2 = заповедати, опомињати (Марко 8, 15)
прєщати (прешчати)3 = роптати, викати на кога (Марко 14, 5)
Марко 14, 5:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: можашє бо сїє продано быти вѧщшє трїєхъ сѡтъ пѣнѧзь и датисѧ нищымъ. И прєщахꙋ єй.
ИЗГОВОР: можаше бо сије продано бити вјашчше тријех сот пјењаз и датисја нишчим. И прешчаху јеј.
СРПСКИ: Јер се могаше тај мирис продати за више од триста динара и дати сиромасима. И викаху на њу.
Мисли светих по Јустину Ћелијском
књига је доступна у нашој књижари
Свети апостол Тома:
-Нисам дошао овамо ради јела и пића, него да испуним цареву вољу, јер гласници громко објављиваху да ће царскоме суд одговарати ко не дође на свабду.
-Ти живоме ниси веровао, а од мртвога ли иштеш помоћи? Али немој остати у своме неверју, него поверуј, и Господ мој Исус Христос биће милосрдан према теби.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске