20. Мратињски 7533. / 2. новембар 2025.

-Страдање светог великомученика Артемија
-Спомен светог праведног дечака Артемија, Веркољског чудотворца
-Спомен преноса моштију преподобног Герасима Новог, Кефалонијског
-Житије и страдање светог новог преподобномученика Игњатија Ивиронског
-Спомен преподобне матере наше Матроне Хиоске
-Спомен светих мученика Зевина, Германа, Никифора и Антонија
-Спомен свете мученице Манате
-Спомен светих мученика Евора и Еноја

Позив на спасење први део
Како су обични људи пронашли Бога – Чудесне приче из свакодневице

ДОСТУПНЕ СУ И:
-Сунце кроз сузе: Љубав и доброта као пут ка спасењу – Истините православне приче из свакодневнице (Позив на спасење други део)
-И бол и Бог – Књига прича лепих као живот (Позив на спасење трећи део)

комплет од 3 књига је доступан у нашој књижари – $60

Атанасиос Катингас | Сузе покајања – Искуства једног грчког таксисте: истините приче

Помаже Бог, браћо моја у Господу.

Уз Божију милост и благослов мог духовног оца, желео бих да кажем неколико речи о покајању, исповести и Светом Причешћу.

Покајање је реч која се „среће“ више од стотину пута у Новом Завету. „Покајање!“ – викали су пророци у Старом Завету. „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“ (Матеј 3, 2), говорио је наш Господ. „Покајте се“, кличу данас Свети Оци наше Цркве, можда зато што је то једини и најкраћи пут који нас води до Христа.

Позивамо се, дакле, сви ми људи да завиримо дубоко у себе, без изузетка, и онда ћемо видети муке и немоћ које је грех оставио на нама.

Познато нам је, браћо, да је човек пролазан и само посетилац овде на земљи, и да ћемо кључеве предати једног дана, хтели не хтели, веровали не веровали – састанак са смрћу следује свима нама. Само што човек није шездесет, седамдесет, осамдесет килограма меса – он поседује и бесмртну душу у себи, и због те душе ћемо одговарати једног дана; пропусница за Небеса долази са земље и та пропусница се зове исповест и Свето Причешће.

Говорићу о неколико личних доживљаја, који су ми се догодили током живота, зато што само о њима могу да говорим, и то само у славу Божију.

Дакле, враћајући се годину дана уназад, око деведесет треће, изгубио сам најбољег пријатеља, младића од тридесет ри године, од рака плућа. „Напунила су му се плућа катраном и никотином од цигара“, рекли су нам лекари. У оно време био сам толико изгубљен и разочаран, пун сумњи и питања.

Често сам односио цвеће на његов гроб и молио Бога да подари покој његовој души. Један свештеник, кога сам често звао за парастос и од кога сам – радо седећи и разговарајући о смрти, добијао најбоље одговоре – питао ме да ли се мој пријатељ, пре него што је отишао са овог пролазног света, са искреним покајањем исповедио и причестио.

Одговорио сам му:

-Да, оче, учинио је то.

-Онда, рекао ми је, сети се Христовог обећања. „И онога који долази к Мени, нећу истреати напоље.“ (Јован 6, 37) Душа твог пријатеља је у загрљају Христовом – иди сад, дакле, да учиниш и ти исто, како би била добродошла и искрена твоја молитва Богу.

Тако сам и учинио, и касније цела породица, сви заједно смо окренули нову страницу у нашим животима, увек, наравно, уз милост Божију.

У то време планирали смо са једним мојим непокретним пријатељем, квадриплегичарем, да одемо у манастир у Суроти (село 25км од Солуна), зато што се тамо налазио отац Пајсије, од кога смо желели да узмемо благослов. Било је то мало пре него што је требало да се упокоји. Када смо стигли, било је толико много света да су се возила збијала доле до пута – камиони, аутобуси, мотори, права збрка. Милиони људи. Међутим, нас су због инвалида пустили да се попнемо и, наравно, рекли су нам да одемо иза једне зграде, зато што је оданде требало да дође старац Пајсије да посети децу са посебним потребама. Заиста, убрзо је дошао и почео да благосиља децу једно по једно, и да даје савете њиховим родитељима. Када је дошао ред на нас и када нам је рекао те дивне и духовно корисне савете, видео сам Старца како се сагиње до ногу инвалида да му се поклони и да га загрли чврсто, са љубављу. Изгубио сам се, нисам издржао, браћо моја. Oтишао сам мало ниже, на једaн кауч, и плакао због своје огреховљености. Можда зато што сам по први пут видео шта значи понизност, шта значи љубав у Христу. Као да нам је Отац рекао како он није ништа пред крстом инвалида. Тако смо, дакле, отишли добивши толико много захваљујући речима и иконама које нам је Старац даривао, да их нећемо заборавити никад у животу.

*************************

Пре него што започнем следећу причу, која је подједнако дирљива, желео бих бар донекле да истакнем снагу Божије Речи. „Јер је реч Божија жива и делотворна, оштрија од свакога двосеклог мача.“ (Јеврејима 4, 12)

Дакле, Божија Реч је жива и делотворна и оштрија од сваког мача са две оштрице. Хајдемо, дакле, да видимо то у пракси сада, сви заједно, у једној истинитој причи.

Пре неколико година, током једне ноћне смене, око поноћи, неки момак, који и сам, тек што је завршио своју новинарску ноћну смену, затражио је да га одвезем до куће. Улазећу у такси, обрати ми се:

-Добро вече, господине Танасије.

-Добро вече, момче, познајеш ме?

-Да, од прошлог пута и са истог места. И сећам се да си и тада слушао станицу Цркве. Прошло је, наравно, доста времена од те прве ноћи када смо водили онај лепи разговор.

-Подсети ме мало, молим те, да се присетим.

>>> -Први пут када си ме примио у такси, подстакнути радио станицом Цркве, разговарали смо о разним духовним стварима и рекао сам ти да верујем у Бога, али не идем често у цркву и не исповедам се, и сећам се да си ми рекао следеће: „Молим те, сада кад одеш кући да се помолиш, клекни испред Распетог и реци му: „Христе мој, ја кажем да верујем у Тебе и да Те волим. А шта Ти кажеш? Верујем у Тебе, волим Те онако како Ти желиш или како мени одговара?“ Аха! Можда нам мало закида вага и на вери и на љубави, и чује се глас Господа: „А што Ме зовете: ‘Господе, Господе’, а не извршујете што говорим?“ (Лука 6, 46) Што Ме зовете: „Господе, Господе“, друго вам ја говорим, а друго ви радите, другде Ја желим, а другде ви идете. Зашто ме дозивате само када је у питању рак, главобоља, рат, земљотрес? Значи, само тада ћете да Ме зовете? Звони Моје звоно, у Моју цркву не долазите. Говорим вам о покајању и исповести, а још увек нисте отишли да примите разрешење грехова, и после да дођете да се причестите Мојим Тело и Крвљу, дакле, како верујете и волите Ме? Својим личним јеванђељем, онако како вама одговара?“

Сећам се како си још рекао: „А шта је вера – температура? Да ставиш топломер да је измериш, тридесет девет са пет? Не, наравно, вера је, момче, плод Светога Духа, Који, онолико колико је деша скрушена, толико привлачи милост Божију. Да само знаш колику неправду наносиш самом себи када остајеш далеко од светотајинског живота Цркве!“

И како седмица има сто шездесет осам часова, сто шездесез седам је наше, можемо да радимо са њима шта пожелимо, али један час, час Свете Литургије, речи че нам Господ, немојте Ми красти. Ја вас желим да благосиљам, и вашу дечицу, нисте ви мени неопходни, већ Ја вама. „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити.“ (Матеј 11, 28) Речи које, као што видиш, господине Танасије, нисам заборавио.

Када сам изашао те вечери из таксија, замишљен сам отишао да спавам, али нисам могао, и многе ноћи сам пробдео. Размишљао сам о свему ономе што си ми рекао, да одем и применим то у пракси, почевши од Свете Горе, што сам и учинио. Отишао сам и нашао једног старчића тамо у Кареји, и након што сам му објаснио шта ми се тачно десило, замолио сам да се исповедим. Заиста, отворио сам своје срце и извукао сву прљавштину и смрад коеј сам имао у себи, тако да, када сам отишао са Свете Горе, било је као да летим. Имао сам толику радост у себи да нисам знао зашто плачем. Мислио сам о томе да сву ту радост новог живота пренесем и на своју девојку. Здушно је то прихватила и отишла да се и она исповеди код једног духовника овде у граду.

Тако смо заједно започели један нови живот. На том путу, како је пролазило време, гледао сам своју девојку како се бори са све већим жаром, обављајући са задовољством своје духовне обавезе, молитву, постове, бдење, читање Светом Писма, и док сам је гледао, радовао сам се због њеног духовног напретка. Али, на жалост, усред те духовне радости, усред те духовне еуфорије, Бог је допустио да дође једно искушење – рак мојој девојци. Ја сам, изгледа, био слабији и посрнуо мало у својој вери – она је, међутим, неустрашиво наставила своју духовну борбу, сада, наравно, још ревносније, и сталмо је говорила: „Нека буде воља Божија.“ Напредовала је у духовним стварима, али је напредовао и рак, зато што је био веома агресиван. У оно време желела је да оде у један манастир у Есексу у Енглеској, да се поклони и да тамо разговара са оцима. То, међутим, не значи да оздравимо на сваком ходочашћу на које одемо, уколико то не допусти Господ. Вратила се духовно веома обогаћена, међутим, лекари нису били оптимистични. Рак је стигао до костију, али моја девојка је прихватила ову Божију посету као наук, узносећи хвалу и благодарећи Богу. Упркос свему, господине Танасије, ми смо планирали и сањали, као и сви парови, да се сјединимо браком. Требало је већ да пошаљемо и позивнице за нашу свабду. Изгледа, међутим, да је другачија била Божија воља.

Замолила је последњи пут свог духовника, мало пре него што оде са овог метежног и пустошног света, ако може да постане монахиња. Њен духовник, видевши њену борбу и духовни напредак који је постигла, и посаветовавши се са другим оцима, дао је благослов да се монашење обави у болесничком кревету. Присуствовало је веома млао родбине и мало отаца, зато што је тако желела, и након неког времена упокојила се као монахиња у Господу. <<<

Пошто смо већ стигли испред његове куће, рекао сам му:

-Брате мој, све време док си ми приповедао ову тужну и потресну причу, нисам осећао ноге, веруј ми, нисам никада чуо такву причу.

И пошто смо се руковали и захвалили се један другоме, младић је отишао својој кући.

Обратите пажљу, браћо моја, обратите пажњу шта смо рекли на почетку. „Јер је реч Божија жива.“ (Јеврејима 4, 12) Е, дакле, овај момак је примио Реч у себе једне ноћи, и отишао да је примени у пракси, и видите какве је плодове то донело.

Молим се да тој монахињи, за коју верујме да је пронашла велику снагу поред нашег Христа, да се помоли за нас грешне.

Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†

Сабрана дела, објављена и необјављена, преподобног Јустина Ћелијског у 19 књига на 10263 странице – $950

…зрнца из ризнице…

Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве

Догма = вечна Богом откривена истина

Еклисиологија = учење о Цркви

Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Вера и знање

Дух Свети је због Христа и Христом дошао у свет, и постао душа у телу Цркве; и Он се само Христом и због Христа даје људима. То значи: Дух Свети само због Христа и Христом живи у људима. Где Христа Богочовека нема, ту ни Духа Светога нема; ту нема Бога, јер нема Тројичног Божанства. Како се стиче Господ Христос? – Вером, само вером. Зашто не знањем? Зато што је Он у личности Својој донео људима таква божанска савршенства, која свим и свачим бескрајно превазилазе све људске способности сазнања и схватања. Уопште, то је разлог што се са Њим увек општи вером, на свима ступњима еванђелског живота, од почетног до најсавршенијег. И када о Господу Христу знамо све што нам најсавршеније вера у Њега може дати као знање о Њему, ипак Он и тада, и увек, остаје предмет вере наше због Својих безграничних божанских савршенстава, у која не могу до краја пронићи ни свети разуми Светитеља због своје људске ограничености. Ето апостола Павла. Он с једне стране благовести о хришћанима: „Ми ум Христов имамо“ (1. Коринћанима 2, 16), а с друге: Христос се вером усељује у срца наша, и вером обитава и живи у нама. (Ефесцима 3, 17) Вера, као да је неки божански ваздух човеков, у коме Господ Христос једино живети може.

Вера – свепобедни подвиг

Када се Господ Христос вером усели у срца наша, онда се Њиме наш унутрашњи човек утврђује у Вечној Божјој Истини и Правди и Љубави и Животу. И Он својим богочовечанским силама храни у нама нашег унутрашњег човека: храни га Собом, бићем Својим, бесмртношћу Својом, истином Својом, вечношћу Својом. И на тај начин чини га божански јаким победитељем смрти у свима световима: јачим од сваке смрти и зла и ђавола. А пре тога, и без тога, људско биће је слабо, нејако, немоћно, те га љуља и заноси сваки ветар науке „по казивању човечјему“ (Колошанима 2, 8), и обара га сваки поветарац смрти. Но са Црквом и чудесним Господом у њој, сваком човеку се пружа прилика да порасте до Неба, до врха изнад свих Небеса, да порасте у свепобедног дива, који све смрти сатерује у небиће, у пакао, у смрт. И у том спасоносном подвигу свом душом вапити: „Верујем Господе, помози моме неверју“ (Марко 9, 24); тако вапити и јаукати на свима ступњевима вере, јер је наша вера увек мала, зато што је предмет наше вере свечудесни Господ Христос – сав истинити Бог и Господ, сав безграничан у свима својствима Својим, у свима савршенствима Својим, у свима стварностима Својим. И човекова вера је увек мала да Га обухвати целог, васцелог, да Га има у свима безграничностима Његовим; и уколико Га више захвата, она је све гладнија Њега: јер све јаче осећа и сазнаје и види божанске бескрајности Његове. А боголика душа човекова, сва бездана боголикошћу својом и богочежњива: иако пуна вере, увек је баш због те пуноће и баш том пуноћом ненасито гладна Бога и Господа: „Царе Небесни, Утешитељу, Душе Истине, Који си свуда и све нспуњаваш, Ризницо добара и Животодавче, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше.“ (Молитва на почетку свете Литургије) Опет и опет: ,,Исусе, не одвајај се од душа наших у невољама, не удаљавај се од мисли наших у опасностима, него нас увек претекни. Приближи се нама, приближи, Свудаприсутни! Као што си свагда са апостолима Твојим, тако присаједини Себе, Свемилостиви, онима који Те желе, да уједињени певамо Тебе и славословимо Свесветог Духа Τвог.“ (Час трећи, молитва на: Слава… Часловац)

Саборност сваке врлине у Цркви

Са вером у Христа увек иде и љубав према Христу. Расте ли вера наша у Господа Христа, истовремeно расте и љубав наша према Њему. Јер вера непрестано открива у Христу све новиjа и новија савршенства и богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој за Њега. Само су људи велике вере „укорењени и утемељени у љубави“. (Ефесцима 3, 17) Ако је у љубави Христовој укорењен и утемељен, он вером расте у све божанске бескрајности, заиста „расте растом Божјим“ (Колошанима 2, 8) „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (Ефесцима 4, 13), и постаје живи храм Пресвете Тројице (сравнај: Јован 14, 23), јер „Христос обитава у срцима верујућих, који су утврђени и не колебају се у љубави к Њему“. (Свети Златоуст, In Ephes. Homil. VII; col. 51)

У подвигу вере и љубави човек никада није сам, већ увек у друштву „са свима Светима“ (Ефесцима 3, 18). Јер и вера и љубав приводе Господу Христу и онима који су у Њему – светим подвижницима вере и љубави, и сједињују са Господом Христом и „са свима Светима“ који су у Њему. Другим речима, вера и љубав уједињују човека са свима бићима која се налазе у Богочовечанском телу Христовом, Цркви.

У Цркви: саборно живљење и сазнање

Постајући вером и љубављу сутелесник тела Христовог, човек и живи ,,са свима Светима“, и мисли ,,са свима Светима“, и верује „са свима Светима“, и воли ,,са свима Светима“, и моли се „са свима Светима“. Једном речју: живи саборним животом Цркве. Од таквог благодатно-врлинског живљења ,,са свима Светима“, човеку се чисти и јача духовни вид, те он све јасније распознаје и види неисказана богатства Господа Христа и Његових богочовечанских савршенстава, уризниченнх у чудесном богочовечанском домостроју спасења и оваплоћених у богочовечанском телу Цркве. Ту је и дубина божанска, и висина, и ширина, и дужина. А то значи: бескрајна је и једна и друга и трећа и четврта.

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

комплет од 7 њига на 4398 страница је доступан у нашој књижари – $400

[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева из 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

Свети Петар Александријски († 311.) – 15 правила

Пошто, ево, већ достиже четврта Пасха од почетка гоњења, доста је већ онима који су били тужени и утамничени и који су претрпели несхватљиве муке и неподношљиве ударце или бичевања, и многе друге тешке невоље, а затим их је издала телесна слабост, па иако нису били у почетку примљени због великог пада који је наступио, ипак с обзиром да су много борили се и за дуго се одупирали, јер нису намерно у то упали, него што их је изневерила слабост телесна, пошто и сада показују на телима својим ране Исусове, и већ трећу годину неки проводе у плачу, нека им се, од кад се може сетити да су се обратили, дода још четрдесет дана кајања, за које време је Господ и Спаситељ наш Исус Христос после крштења, постећи, био искушаван од ђавола; у које дане и они, подвизавајући се особито усрдно и најревније трезвећи се и бдијући надаље у молитви, добро размишљајући шта је казао Господ ономе који Га је кушао, да би му се поклонио: „Иди од Мене, Сатано, јер је написано: ’Господу Богу своме клањај се и Њему јединоме служи!’” (Матеј 4, 10) (Апостолска правила 62; 1. Васељенски Никејски 10; 1. Помесни Анкирски 4; Григорије Ниски 2)
Онима, пак, који после самог затварања и претрпљених у тамници мука и смрада, па су после без борбе, са мучењима, постали заробљеници савладани великом оскудицом снаге и слепилом, доста је додати једну годину дана оном осталом времену. Јер су и они сасвим дали себе на бацање у тамницу за Име Христово, мада су и добивали у тамници од браће, то јест других Хришћана, велику утеху, за коју ће дати одговор многостручно, пошто желе ослободити се од најгорчијег ропства ђаволу, сећајући се нарочито Онога Који каже: „Дух је Господњи на Мени, тога ради помаза Ме, да јавим Јеванђеље сиромасима; посла Ме да проповедам заробљенима отпуштење, и слепима прогледање, да ослободим потлачене, да проповедам пријатну годину Господу и дан расплате.“ (Исаија 1, 1-2; Лука 4, 18-19) (Апостолска правила 62; 1. Васељенски Никејски 10; 1. Помесни Анкирски 1, 2, 3, 9, 12; Василије Велики 73, 81; Григорије Ниски 2,5)
Онима, пак, који ништа такво покајничко нису доживели, нити су плод вере показали, него су добровољно сами прешли ка злоћи, издани својом плашљивошћу и страхом, па се сада обраћају покајању, потребно је и одговарајуће применити причу о неродној смокви, као што Господ каже: „Имао је неко смокву посађену у своме винограду, и дође да тражи плода на њој, и не нађе. Тада рече виноградару: ‘Ево, трећа година како долазим да тражим плода на овој смокви, и не налазим; посеци је, зашто да земљи смета?’ А он, одговарајући, рече му: ‘Господару, остави је и за ову годину, док окопам око ње и обаспем ђубривом, па ако донесе плода; ако ли не, посећи ћеш је убудуће.’“ (Лука 13, 6-9) И ову причу кад очи узму, и кад покажу достојни плод покајања за трајање толикога времена, већма ће тиме себи користити. (Апостолска правила 62; 1. Помесни Анкирски 6, 9; Григорије Ниски 2)
А онима, који су сасвим безнадежни и непокајани, и имају непроменљиву кожу као Етиопљанин сходно пословици, и шаренило леопарда, нека се каже оно о другој смокви: „Да никад више не буде од тебе рода до века“ (Матеј 21, 19); зато је одмах и усахла. И на њима се испуњује оно што је рекао Еклисијаст: „Што је изопачено не може се украсити, и недостатак не може се избројити.“ (Проповједник 1, 15) Јер, ако се претходно не исправи изопачено, није могуће украсити га; и док се најпре не исправи недостатак, немогуће га је избројити. Зато ће се на крају њима догодити оно што је рекао Пророк Исаија: „И видеће, вели, трупове оних људи који одступише од мене; јер црв њихов неће умрети, и огањ њихов неће се угасити, и биће на гледање свакоме телу.“ (Исаија 66, 24) Јер, као што је од истога предсказано: „Неправедници су као усколебано море, тако ће се узбуркати и неће моћи починути; и нема радости безбожнима, рече Бог.“ (Исаија 57, 20-21) (Апостолска правила 62; 1. Васељенски Никејски 10; 1. Помесни Анкирски 9; Григорије Ниски 2; Василије Велики 84, 85)
Онима, пак, који су се одглумили, као Давид, који се чинио луд да не погине, мада не будући луд (2. Царевима 12, 13; Псалам 107, 2; Псалам 142, 5-6), и који нису просто потписали своје одречење од Христа, него налазећи се у великој стешњености, као паметна и разборита деца међу децом неразборитом, наругаше се намерама непријатеља, те су или прошли мимо жртвеника идолских, или као да су потписали руком, или су уместо себе ставили незнабошце, мада су неки од исповедника, као што чух, и праштали сасвим таквима, јер су особитом благобојазношћу избегли да својим рукама не ложе ватру и не каде нечистим демонима, пошто их је завело незнање, а то су ипак учинили, нека им се наложи шест месеци обраћења кроз покајање. Јер ће тако и сами имати већу корист, кад буду размишљали о оној пророчкој речи и говорили: „Дете нам се роди, и Син нам се даде, коме је власт на рамену, и назваће се име Његово Анђео Великога Савета“ (Исаија 9, 6), Који ће, као што знате, у шестом месецу зачећа оног другог детета, Јована Претече, које је унапред проповедало пред лицем доласка Његовог покајање за опроштај грехова, зачео се и Он, да проповеда покајање (Лука 1, 17-26; 76-78; Лука 3, 3; Марко 1, 2-4; 14-15). Јер, чујемо обојицу да најпре проповедају, не само о покајању, него и о Царству Небеском, које, као што научисмо, унутар нас јесте (Лука 17, 21), јер је близу нас реч којој верујемо устима нашим и срцем нашим. Кад се и они о томе подсете, научиће се да исповедају устима својим да је Исус Христос Господ, верујући у срцу своме да Га је Бог васкрсао из мртвих; то јест чујући да се срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Римљанима 10, 8). (Апостолска правила 62; 1. Помесни Анкирски 1, 6; Петар Александријски 7; Григорије Ниски 2)
Онима, пак, који су уместо себе потурили слуге хришћане, да принесу жртву идолима, па те слуге, налазећи се под влашћу и на неки начин као заробљени од господара, те присиљени претњом од својих господара и због страха од њих, дошли су до тога и пали у идолопоклонство, нека једну годину покажу дела покајања, учећи се убудуће, као слуге Христове, да творе вољу Божију и да Га се боје, нарочито чујући да сваки, ако учини неко добро, то ће и примити од Господа, био он слуга или слободан (Ефесцима 6, 8). (Апостолска правила 62; 1. Помесни Анкирски 3; Григорије Ниски 2)
А слободни, то јест господари ових слугу, нека се за три године испитују, и као они који су глумили, и као принудитељи својих слугу да принесу жртву, пошто су тиме преступили заповест Апостола, да господари имају чинити исто што и слуге, остављајући на страну претњу, и знајући, вели Апостол, да је и наш и њихов Господар на Небесима, и нема код Њега гледања на лице (Ефесцима 6, 9). Ако ли, пак, сви имамо једнога Господара, Који не гледа на лице, јер је све и у свему Христос, међу варварима и међу скитима, међу слугама и међу слободнима (Колошанима 3, 1), требају да гледају шта су учинили кад су, хрлећи да спасу своју душу, навукли слуге своје на идолопоклонство, кад су могли и они избегнути, да су им пружили правду и једнакост, као што опет Апостол каже (Колошанима 4, 1). (Апостолска правила 62; 1. Помесни Анкирски 1, 6; Петар Александријски 5; Григорије Ниски 2)
Онима, пак ,који су били предани и пали су, али су затим сами истима пред којима су се одрекли, приступили на подвиг и исповедали да су хришћани, и онда су и у тамницу затварани и мучени, праведно је у радости срца опет их примити и с њима у свему општити: и у молитвама и у Причешћу Тела и Крви Христове и у утеси речју да, борећи се још истрајније, удостоје се и они награде вишњега звања (Колошанима 1, 21-23). Јер, вели Писмо, седам пута ће праведни пасти, и опет ће устати (Приче Соломона 26, 16); што кад би ово учинили сви који су пали, тим би најсавршеније и свесрдно покајање показали. (Апостолска правила 62;1. Васељенски Никејски 12; 1. Помесни Анкирски 3; Петар Александријски 9; Василије Велики 3)
И са онима који, као да су се из сна пренули, и одмах ускочили у подвиг страдања, који се тек спрема, и тек ће наићи, па су себи навукли искушење морске битке и многог узбуркања, па су још већма и браћи јаче распаљивали угљевље грешника, то јест раздраживали незнабошце да већма муче Хришћане, и са њима треба општити, јер су у Име Христово приступали овоме исповедништву, мада нису пазили на Његове речи, Који учи да се треба молити да не паднемо у искушење, и опет да у молитви говоримо Оцу: „И не уведи нас у искушење, него нас избави од злога.“ (Лука 11, 4) А можда и не знају да је сопствени Господар и Учитељ наш често се уклањао од оних који су хтели да Му зло учине и да понекад због њих није ходио јавно (Јован 11, 51); и да и када се приближило време Његова страдања, није Сам Себе предао, него је чекао, док нису дошли к Њему са ножевима и моткама, те им тада рече: „Зар сте као на разбојника изишли са ножевима и са моткама да Ме ухватите?“ (Марко 14, 48), који Га онда, вели Јеванђелист, предадоше Пилату. Слично, пак, Њему пострадаше и они који су к истом Његовом циљу стремили, памтећи божанствене речи Његове, којима нас, утврђујући у гоњењима, храбри: „Чувајте се, јер ће вас предати судовима и по зборницама својим биће вас.“ (Матеј 10, 17) Рече: предаће вас, а не: предајте се сами; и пред кнезове, каже, и цареве водиће вас због Имена Мога (Лука 21, 13), а не: сами себе водите. Зато жели да ми и прелазимо из једнога места у друго, када смо гоњени због Имена Његова. Као што опет чујемо да Он Сам каже: „А кад вас гоне из једнога града, бежите у други.“ (Матеј 10, 23) Нити жели Он да се ми сами предајемо штитоношама и копљеношама ђавола, да не бисмо постали узрочници многих смрти њима, као да их принуђујемо да жешће поступају и врше смртоносна дела, него да чекамо и пазимо на себе, и бдијемо и молимо се да не паднемо у искушење (Матеј 26, 41). Тако Стефан, који је први по Његовим стопама претрпео мучеништво, у Јерусалиму је зграбљен од безаконика и поведен на суд, и кад га засипаху камењем за Име Христово, прославио се молећи и говорећи: „Господе, не прими им ово на грех.“ (Дела Апостолска 7, 60) Тако и Јакову другоме, ухваћеном од Ирода, мачем је глава одсечена. Тако и Петар, изабрани међу Апостолима, много је пута био хватан, и затваран, и ружен, најпосле је у Риму разапет. Тако исто и славни Павле, много је пута предаван био, и доведен до смртне опасности, и много је пострадао, и хвалио се многим гоњењима и невољама, у томе истоме граду Риму била му је одсечена глава мачем, који је, у ономе чиме се хвалио, и завршио. Јер је и у Дамаску био спуштен ноћу преко зида у котарици, те избегао из руку онога који је тражио да га ухвати. Јер предстојеће дело Апостолима је било најпре да проповедају Јеванђеље, и да уче речи Божијој, чиме су, утврђујући браћу да остану у вери, говорили им и то да нам „кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије“ (Дела Апостолска 14, 22). Јер нису тражили своју корист, него многих, да се спасу (1. Коринћанима 10, 33). И много би им се имало о овоме говорити, да би по Речи Божијој поступали, кад нам, као што Апостол каже, не би недостало времена казивати (Јеврејима 11, 32). (Апостолска правила 62; 1. Помесни Анкирски 3, 5; Петар Александријски 8; Григорије Ниски 2)
Зато није правилно ни клирици који су најпре добровољно пошли на мучеништво, па су пали, а затим се опет на подвиг повратили, да остану даље у црквеној служби, јер су напустили стадо Господње и себи љагу навукли, што ниједан од Апостола није учинио. Јер и блажени Апостол Павле, који је многа гоњења претрпео и многе подвиге борби, знајући да је боље отићи и са Христом бити, ипак додаје и каже: „Али остати у телу, потребније је ради вас.“ (Филипљанима 1, 24). Јер, гледајући не своју корист, него многих, да се спасу (1. Коринћанима 10, 33), сматрао је да је нужније од свога успокојења да остане међу браћом и о њима се стара. Који хоће да учитељ буде у учењу своме, постајући углед за верне (Римљанима 12, 7). Отуда они који, борећи се у затвору, отпадоше од свештене службе, и опет се повратише, врло су безосећајни. Јер, како траже оно што су напустили, кад су могли бити браћи врло корисни у таквом тешком времену? И док су били док нису пали, могао им се опростити њихов неразмишљени поступак; али кад су сагрешили, као погордивши се и на себе љагу навукавши, не могу више свештену службу вршити. Зато нека се у смиреномислију већма старају, како ће, преставши од сујетности, окончати живот свој. Јер им је довољно општење са надзором и тачношћу, и то с два разлога: прво, да не изгледају да су оптерећени, те да силом траже да одавде, из живота, отиду; и друго, да други, који су пали, не нађу се побуђени да због повода казне, духом клону. Овакви ће више од свих имати срамоту и стид, слично ономе који је темељ положио, а није могао да доврши. Јер ће, вели, сви који буду пролазили почети ругати му се, говорећи: Овај човек постави темељ, и није могао довршити га (Лука 14, 29-30). (Апостолска правила 62;1. Васељенски Никејски 10; 1. Помесни Анкирски 1, 2; Атанасије Велики или Александријски 3; Василије Велики 10; Теофил Александријски 2)
Који су најпре, у кључању гоњења, истакли себе, и стојећи код судишта и видећи свете мученике како хитају ка награди вишњега звања (Филипљанима 2, 14), побуђени племенитом ревношћу, предали себе на мучење, показујући велику смелост, нарочито кад су видели да неки узмичу и падају у вери, због којих се већма разгореше изнутра и надахнуше да савладају горди и противни дух идолопоклонства, похиташе на то, да не помисли тај дух демонски сам о себи да је мудар (Приче Соломононове 3, 7) у ономе што му изгледа да по своме лукавству побеђује, мада није видео себе да је побеђиван од оних који јуначки са постојанством подносише мучења, стругања и бичевања тела, и оштрице мача, жежења огња и потапања у воду. За оне који су било у тамници мучења чамили, те глађу и жеђу савладани били, било за оне који су и ван тамнице на суду били јако мучени стругањем тела и бичевањем, и затим подлегоше побеђени телесном слабошћу својом, ако за такве, по вери, верници затраже да буду молитве и мољења, достојно је да се то одобри. Јер никоме не може да нашкоди састрадавати и заједно бол подносити са онима који плачу и уздишу за пораженима у подвигу од великог насиља злобновештога ђавола, били то родитељи, или браћа, или деца. Јер знамо да су неки ради вере других добили Божију доброту за опроштај грехова и за здравље тела и за васкрсење мртвих. Сећајући се, дакле, многих њихових трудова и мука, што су за Име Христово претходно претрпели, и такође и тога да су се они покајали, и да лелечући оплакују што су у немоћи и мртвилу тела издајство учинили, и још да су били посведочени да су у животу своме били удаљени од света, ми се заједно с њима молимо и просимо им очишћење и остала добра, кроз Онога Који је постао Заступник за нас код Оца, Који опрашта грехе наше. Јер, вели, ако ко сагреши, имамо утешитеља код Оца, Исуса Христа Праведника, и Он је очишћење за грехе наше (1. Јованова 2, 1-2). (Апостолска правила 62; 1. Помесни Анкирски 4; Петар Александријски 9; Григорије Ниски 2)
Онима, пак, који су дали сребра с циљем да сасвим буду неузнемиравани никаквим злом, не треба то у преступ уписати, јер су поднели штету и губитак новца да душу своју не оштете или погубе. Док други из гадне похлепе то нису учинили, мада је Господ рекао: „Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“ (Матеј 6, 24) И опет: „Не можете служити Богу и мамону.“ (Лука 16, 13) Јер они су се пред гониоцима показали да Богу служе, омрзнувши и одбацивши и презревши сребро своје, те испунише тиме оно што је написано: „Откуп душе човека је богатство његово.“ (Приче Соломононове 13, 8) Јер и у Апостолским Делима читамо, да они који су у Солуну били одведени грађанским властима на место Павла и Силе, пуштени су били после плаћања новцем. Јер, пошто им много напакостише због Имена Христова, и смутише народ и старешине градске, узевши, вели, задовољштину од Јасона и осталих, отпустише их. А браћа одмах ноћу отправише Павла и Силу у Верију (Дела Апостолска 17, 9-10). (Апостолска правила 62; 1. Помесни Анкирски 5)
Отуда ни оне, који су ради спасења своје душе, оставили своје, и удаљили се у пуста места, не треба осуђивати, зато што су други уместо њих били ухваћени. Јер и у Ефесу, наместо Павла, ухватише на тргу Гаја и Аристарха, сапутнике Павлове, и кад је он хтео да пође међу народ, зато што се буна због њега догодила, јер је убедио и обратио мноштво народа ка богопоштовању, не пустише га ученици, јер, вели: „него и неки од старешина Азије, који су му били пријатељи, послаше к њему молећи га да не излази на трг.“ (Дела Апостолска 19, 30-31) Ако ли, пак, неки буду хтели из упорства да се препиру са онима који искрено пазе на онога који каже: „Спасавајући, спаси душу своју, и не обазири се натраг“ (1. Мојсијева 19, 17), нека се сете Петра, изабранога међу Апостолима, који је већ био бачен у тамницу и предан четворици четвртника војничких да га чувају, но који је отуда по ноћи побегао и услед заповести Анђела Господња избавио се од убилачке руке Иродове и од свег ишчекивања народа Јудејскога, наиме, кад беше дан, вели, догоди се не мала узбуна међу војницима, шта би од Петра? А кад га је Ирод тражио и није нашао, испитавши стражаре, заповеди да их задаве (Дела Апостолска 12, 4-18), но ради њих није било никакве кривице приписане Петру. А они су могли, кад су видели догађај, побећи као и сва она деца у Витлејему и у другим странама његовим, да су знали родитељи њихови шта ће се догодити, него сад погибоше од свирепог убице Ирода, због једног Детета које је он тражио да погуби, али је и Оно опет по заповести Анђела Господњег избегло, почевши већ тада да буде брз на плен и хитар на грабеж, сходно имену, којим је назван, као што је написано: „Надени му име: брз на плен и хитар на грабеж“, јер пре него дете научи звати оца или мајку, однеће се сила Дамаскова и плен Самарјански пред царем Асирским (Исаија 8, 3-4). Тако и мудраци, као већ оплењени и заробљени, покорно и с поштовањем клањају се Детету, и отварају своје ризнице и приносе Му најважније и најпогодније дарове: злато, и ливан, и смирну, као Цару, и Богу, и Човеку. Зато, поучени од Промисла, не враћају се више :к цару Асирскоме, Ироду Идумејцу. Јер, вели, „примивши заповест у сну да се не враћају к Ироду, другим путем отидоше у земљу своју.“ Тада, крвожедни Ирод, видећи да је преварен од мудраца, разгневи се много, и посла, вели, те побише сву децу по Витлејему и по свој околини његовој, од две године и наниже, по времену које је тачно испитао од мудраца (Матеј 2, 11-16). Заједно са овима тражећи Ирод да погуби и друго дете, које је рођено пре Онога, то јест Јована Претечу, и не нашавши га, убио је оца његова Захарија међу црквом и жртвеником (Матеј 23, 35), пошто је дете заједно са матером Јелисаветом избегло, због чега никакве кривице немају. (Апостолска правила 62; 1. Помесни Анкирски 3, 5; Григорије Ниски 2)
Ако су, пак, неки претрпели много насиље и невољу, и куке су им у уста стављали и окове, па ипак издржавши јуначки расположене вере, и истрајаваху кад су им и руке њихове жегли, принуђујући их да се скверне жртве дотакну, као што су ми о онима у Ливији написали из тамнице најблаженији Мученици, а и други саслужитељи такви, особито, пак, то посведочујући о њима и друга браћа, они могу бити у свештеној служби будући увршћени међу исповеднике, као и они који су умртвљени многим мучењима и више нису могли говорити или кретати се да би се одупрли онима који су узалуд их мучили, јер нити су пристајали на безбожност њихову, као што сам опет од саслужитеља чуо. Уврстиће се, дакле, међу исповеднике и сваки који се влада као Тимотеј животом својим, покоравајући се и он ономе који говори: „Иди за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем, кротошћу; бори се добрим подвигом вере, стреми се ка вечноме животу, на који си и позван, и исповедио си добро исповедање пред многим сведоцима.“ (1. Тимотеју 6, 11-12) (Апостолска правила 62; 1. Помесни Анкирски 3, 5)
Нека нас нико не окривљује што држимо среду и петак, у које нам је дане, по Предању, разложно заповеђено да постимо: у среду због завере што су склопили Јудеји за предају Господа, а у петак, јер је Он за нас тада пострадао. Недељу, пак, проводимо као дан радости, због Васкрслога Господа у њој, у који дан нам је предано да не треба ни клечати. (Апостолска правила 66, 69; Пето-шести Васељенски Цариградски 29, 89; 6. Помесни Лаодикијски 49, 51)

Архимандрит Михаило Биковић: Како се спремити за Свету Тајну Причешћа? (Бјеж’ у цркву Краљевићу Марко!)

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ – Зачало 203 | Галатима 2, 16-20: О оправдању вјером, а не дјелима Закона.
16 па знајући да се човјек не оправдава дјелима Закона, него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом, а не дјелима Закона, јер се дјелима Закона „ниједно тијело неће оправдати”.
17 Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај!
18 Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник.
19 Јер ја Законом Закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех;
20 а живим, не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, Који ме заволи, и предаде Себе за мене.

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 35 | Лука 8, 5-15: Прича о сијачу и сјемену.
5 „Изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га.
6 А друго паде на камен, и изникавши, осуши се, јер немаше влаге.
7 А друго паде усред трња, и узрасте трње, и угуши га.
8 А друго паде на земљу добру, и изникавши, донесе стоструки род.” Говорећи ово, повика: „Ко има уши да чује, нека чује!”
9 А ученици Његови питаху Га говорећи: „Шта значи ова прича?”
10 А Он рече: „Вама је дано да знате тајне Царства Божијега, а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију.
11 А ова прича значи: сјеме је ријеч Божија.
12 А које је крај пута, то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу.
13 А које је на камену, то су они који, када чују, с радошћу примају ријеч; и ови коријена немају, те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну.
14 А које у трње паде, то су они који чуше, и живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени и не донесу рода.
15 А које је на доброј земљи, то су они који, чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу.” Ово говорећи повика: „Ко има уши да чује, нека чује!”

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

књига је доступна у нашој књижари

Под трњем које угушује реч Божанске истине, осим богатства, сласти и животних брига (Лука 8, 14), у наше време треба разумети и разна лажна учења која шире научници који су изгубили истину и залутали са њеног пута. Таква учења су се код нас врло раширила: једна гласно и отворено иду против истине; друга исто потајно наговештавају појмовима који су схватљиви само онима којима су упућени. У суштини, она дејствују као угљенмоноксид који, кад се неприметно удише, помућује главу и доводи до губитка јасне свести о ономе што нас окружује. Ко се надише тог гаса, почиње да бунца као онај који спава и све му се представља у лажном виду, то јест као онако ономе који има помућен ум. Сусревши такво лице, ви видите да је у њему потиснута свака истина, па чак и осећање за њу пригушено, а лаж се унедрила у све саставе ума. Шта треба радити у вези са таквим појавама? Не треба слушати и читати таква бунцања. Ако се ненамерно чују и прочитају, треба их избацити из главе. А уколико се не избацују тако лако, треба их подвргнути разматрању и све ће ишчезнути као дим.

Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

књига је доступна у нашој књижари

Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова

Читају се:

-молитве
-једна катизма из Псалтира
-једна глава из Јеванђеља са тумачењем светог Теофилакта Охридског и/или аве Јустина
-једна глава из Посланица са тумачењем светог Теофана Затворника и/или аве Јустина
-Светооотачки текстови на разне теме

Псалам 117 | Манастир Ковиљ
https://www.youtube.com/watch?v=o9LdHm7RFC8

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

прибыти (прибити)= ‘бити при’ = прићи, стати близу кога

Псалам 93, 20:

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Да нє прєбꙋдєтъ тєбѣ прєстолъ бєззаконїѧ, созидаѧй трꙋдъ на повєлѣнїє.
ИЗГОВОР: Да не пребудет тебје престол беззаконија, созидајај труд на повељеније.
СРПСКИ: Еда ли ће близу тебе стати пријесто крвнички, и онај који намишља насиље насупрот закону?

Мисли светих по Јустину Ћелијском

књига је доступна у нашој књижари

Свети великомученик Артемије:

Посматрајући мучење светих људи и слушајући како богомрски цар Јулијан хули на Господа Исуса Христа, Артемије се испуни ревности, приступи цару и рече: „Зашто, царе, тако нечовечно мучиш невине и Богу посвећене мужеве, и зашто их присиљаваш да се откажу од вере православне? Знај да си и ти човек, од исте човечанске природе; јер иако те је Бог поставио за цара, ипак и ти можеш бити подвргнут искушењу од ђавола. Ја сматрам да је први виновник зла лукави и злобни ђаво. И као што он некада измоли од Бога дозволу да куша Јова и доби је, тако и тебе он диже против нас и натутка на нас, да тобом истреби Христову пшеницу и посеје свој кукољ. Но узалуд су његова напрезања и ништавна је његова сила; јер откако Господ Христос дође и пободен би крст, на који се подиже Господ, паде ђаволска гордост и сатрвена би ђаволова сила. Зато, не варај себе, царе, и не предај себе ђаволима, гонећи Богом чувани род хришћански. Знај, Христова јачина и сила су непобедиви и несавладљиви.

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Hrist

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

Мирослављево јеванђеље