27. Мратињски 7533. / 9. новембар 2025.

-Страдање светог мученика Нестора
-Спомен преподобног оца нашег Нестора Летописца
-Спомен светих мученица Капетолине и Еротиде
-Спомен свегога оца нашег Киријака (Кирилијана), епископа Цариградског
-Спомен светог мученика Марка и оних са њим
-Спомен светог Андреја, кнеза Смоленског
-Спомен свете Прокле (жене Пилатове)

Позив на спасење први део
Како су обични људи пронашли Бога – Чудесне приче из свакодневице

ДОСТУПНЕ СУ И:
-Сунце кроз сузе: Љубав и доброта као пут ка спасењу – Истините православне приче из свакодневнице (Позив на спасење други део)
-И бол и Бог – Књига прича лепих као живот (Позив на спасење трећи део)

комплет од 3 књига је доступан у нашој књижари – $60

Атанасиос Катингас | Сузе покајања – Искуства једног грчког таксисте: истините приче

… пре него што почнем, желео бих, браћо моја, да знате колико је тешко, колико опасно да неко говори о себи. Сваки пут кад пожелим да испричам неки доживљај, сетим се речи мог учитеља, који ми је рекао: „Танасије, Христос је Тај Који нам каже да је Онај Који испитује бубреге и срца.“ (Откривење 2, 23) Испитује најпре Он који су мотиви онога о чему ћемо говорити. Уколико су они чисти и у славу Бога, и на корист нашој браћи, обавезни смо да то чинимо понизно. Ако су, пак, како бисмо прослављали себе, онда је боље да ћутимо.“

Након благослова, желео бих да вам испричам догађај из свог старог живота, онда када сам годинама трчао по својим пропланцима, по својим јазбинама, као бих лако могао да пронађем повод за грех и да га у потпуности искористим.

Дакле, један од тих многих грехова о којим са већ говорио раније, био је што сам свесно намештао таксиметар да краде, веома свесно, иако сам у себи знао да то што радим није исправно. Новац који сам доносио кући није био благословен, али страст крађе је у мени била толико дубоко укорењена, да је гушила сваки глас савести који је хтео да ме спречи. И тешио сам се једним згодним оправдањем, које ми је диктирао ђаво, да „сви краду“, и тако сам функионисао много година са том ђаволовом шареном лажом да „сви краду“.

Тих година, током једне јутарње смене, махнуо ми је један свештеник да станем. У другој руци дршао је Свету Чашу. Кад сам пришао и видео оца са Светом Чашом како улази у такси и седа напред, почеле су да ми дрхте ноге. Истина је да сам се на кратко изгубио – разноразне мисли и осећања преплавили су моје срце. Отац ми је рекао улицу и број, јер је ишао тамо да причести неког болесника, али изгледа да је наш Христос, браћо моја, хтео да најпре прође поред једног много већег болесника, само наизглед здравог. Док сам возио, час сам гледао напред, час у Свету Чашу. Погледао сам га много пута, и разна осећања су ми натерала сузе на очи. Прва мисао ми је била: „Како би могао да зна отац сад да га поткрадам? О, браћо моја, да знате колико прљавштине и смрада сам осетио изнутра. Окретао сам се често и гледао Свету Чашу – знао сам да поред мене седи Христос. Упркос свој мојој огреховљености, желео сам да повичем из свег срца једно „опрости ми“, али огромни еогизам ми није допуштао. Док са га гледао, нисам издржао, притиснуо сам кочницу и зауставио такси мало уз ивицу, и дрхтавим уснама повикао: „Оче, молим Вас, преклињем Вас, допустите ми да на трен пољубим Свету Чашу.“ Отац се уплашио, на час збуњен мојом реакцијом, али када је видео моје лице, с благошћу ме упита:

-Како се зовем, младићу?

-Танасије.

-Имаш ли жељу да се причестиш, Атанасије?

-Не! И то не зато што не желим, него сам толико недостојан, толико ништаван, бедан, да сте само знали, мој оче, у какав ћете такси ући, не бисте ни прошли поред њега, верујте ми. Али, молим Вас, допустите ми да целивам Свету Чашу.

Веома дирнут, отац ју је принео ка мени, прекрстио сам се и пољубио Свету Чашу. У моје биће се, браћо моја, та светиња тако дубоко урезала, да сам много дана и ноћи, возећи такси, непрестано тај целив призивао.

Али, нажалост, грех није ту престао. Наставио се још неколико година, јер су страсти биле дубоко укорењене. Ипак, у мени се будио глас савести и опомињао ме је: „Танасије, шта радиш? Куда идеш? Куда корачаш? Шта је то што чиниш?“ Све док није дошло време за наплату тог благословеног понедељка поподне…

—————————–

Овај догађај се тиче једног мени познатог свештеника, али дозволићете ми да вам не кажем његово име, поштујући његову жељу.

Дакле, тај свештеник је отишао у банку да подигне своју пензију, која је узносила око хиљаду евра. Имао је у свом новчанику још двеста. Све заједно хиљаду двеста евра.

Када је ушао у градски аутобус да се врати кући, нажалост, нико се није сажалио да му уступи место. Тако је стари свештеник остао да стоји, држећи се за дршку. Међутим, неко ко је имао слободне руке, веома вешто је узео његов новчаник и, нажалост, отац није схватио ништа. Када је у једном тренутку спустио руку са дршке да се одмори, осетио је празнину џепа.

Док ми је препричавао доживљај, сећам се да сам га упитао:

-Оче, у аутобусу си имао новчаник?

-Да, мој Танасије, али нема везе, нека му је алал. Можда је том неком био потребнији него мени – једноставно нисам рекао ништа попадији да се не би ражалостила, али и ти пази да ти не излети нешто.

-Добро, и када си видео да ти фали новчаник, шта си урадио?

-Шта да урадим, извадио сам из другог џепа бројаницу и помолио се за лопова да га Бог просветли да то више не чини.

Ово је величина једног православног свештеника. Није зауставио аутобус, није позвао полицију, није се жалио, него је извадио своју бројаницу и помолио се за крадљивца. Питам се да ли бисмо ми у таквој ситуацији учинили то исто? Колико са само научио из тога на који начин је поступио овај свештеник! Камо среће да ме Бог удостоји да могу и ја тако да поступам током времена, које ми је преостало у животу!

Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†

Сабрана дела, објављена и необјављена, преподобног Јустина Ћелијског у 19 књига на 10263 странице – $950

…зрнца из ризнице…

Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве

Догма = вечна Богом откривена истина

Еклисиологија = учење о Цркви

Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Звање Хришћанина: испунити се Господом Христом

Шта је Звање хришћанина? – Испунити се „сваком пуноћом Божјом“, обући се у Христа Господа. Савршени пример тога – свети апостол Павле. Он се заиста сав испунио „сваком пуноћом Божјом“, сав обукао у Христа Господа, сав је у Њему свим срцем, свом душом, свим бићем. Ништа његово није изван Христа; и он сав живи у Христу, и сав Христос у Њему. Стога он с правом изјављује: ,,Ја више не живим, него живи у мени Христос.“ На њему се најбоље види шта значи: живети, владати се достојно хришћанскога звања. Α Хришћани су позвани да живе „достојно Еванђеља Христова“, ,,достојно Бога“, Који их је позвао у Своје Царство и славу. Другим речима: Хришћани су позвани да живе у оваплоћеном Богу и оваплоћеним Богом, Господом нашим Исусом Христом; да живе у Цркви и Црквом, јер је она „Тело Његово” и „пуноћа“ Њега „Који све испуњава у свему“. Позив је Хришћана да остваре у себи вечни план Божји о човеку. И они га остварују живећи Христом и у Христу, Црквом и у Цркви.

Црква – пуноћа Богочовека Господа Христа. Како у њој живети Хришћанину? Хришћанин је тиме Хришћанин што је Светим Крштењем постао живи, органски део богочовечанеког Тела Цркве, сутелесник Њен, опкољен Богом са свих страна споља и изнутра, саоваплоћен Њему, Његовој Божанској пуноћи. И он живи Њиме као око телом, као око главом; и храни се крвљу тога тела и срцем његовим: срцем Бога живога и истинога, и душом Бога живога, и вољом, и духом, и свима оним што је Његово. Све своје саоваплотити Његовом: срце своје – срцу Његовом, душу своју – души Његовој, вољу – вољи, живот – животу, да би се благодатно ујединио са Њим, и тако постао један дух с Господом. Јер „ко се Господа држи, један је дух с Господом“: једно срце, једна душа, једна воља, једно Тело под једном Главом. А све то и јесте Црква, Црква, Црква.

Тајанственост тела човечијег

Устројство тела човечијег, ако је по ичему божанског порекла, онда је то по тајанствености и савршености својој. Јер при свој разноврсности и многобројности елемената који сачињавају тело, оно је ипак једна јединствена хармонична органска целина. Органска, јер се сви делови држе један другога, урастају, узглобљују се, преливају један у други. У телу се ваздух, који оно удише, претвара у месо и кости; и јело, које оно узима – у духовне силе душе и ума. Организам тела човечијег је најчудеснија и најчудотворнија радионица: у њој мртво постаје живо: мртав хлеб и со и вода оживљују. У телу се човечјем врши тајанствени прелаз мртвог у живо, и обавља васкрсење мртвих. Све је у телу повезано у један чудесни и чудотворни организам: око са срцем, срце са мозгом, мозак са нервима, нерви са костима; сваки делић је у свему телу, и све тело у сваком делићу. Једно недељиво самоосећањe проходи васцело тело: од прве ћелијице до последње. Од тајанственог организма тела човечјег Бог Логос је оваплоћењем начинио Свој храм, Своје тело. И тело човечје постало је Божјим телом. То није ни чудо. Јер је и тело људско, некада, саздано Богом Логосом од праха и божанског даха. Зато је у устројству тела све логосно и божански логично, све божански савршено и целисходно. Та божанска и света тајанственост тела постигла је своје савршенство у телу Богочовека Христа, и эанавек остала света и непролазна у богочовечанском Телу Цркве Христове. Господ Христос, као Црква, и јесте богочовечанско Тело, у коме су најпре Бог и човек сједињени у органско јединство, а затим и сви људи који верују у Христа. Учлањени у богочовечанско Тело Цркве, они су органски повезани с Богом, и један с другим међу собом. То нимало није ни необично ни неприродно, јер исту појаву, само у малим сразмерама, имамо у телу човечјем: удови су, сваки за себе, посебне целине, па ипак органски, животно повезани међу собом у једну целину. При том органском сједињавању, они ипак остају, сваки за себе, посебне целине: око остаје оком, и ако његов живот и делање зависе од целог тела; тако и ухо, тако и рука, и нога, и сваки део тела. Исто је и у Христу Богочовеку: сви се сједињујемо у једно Тело Цркве, но притом сваки од нас остаје посебна и целостна личност. То бива, и то се збива, Духом Светим: „јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно Тело, били Јевреји или Грци, или робови или слободни; и сви се једним Духом напојисмо.“

Дух Свети изграђује Цркву

Божанском силом Својом Дух Свети сједињује све верне у једно Тело, Цркву. Он је Стројитељ и Изградитељ Цркве. По богонадахнутој речи Свегог Василија Великог: „Дух Свети изграђује Цркву – οΐκοδομεϊ την Εκκλησiαv.“ Духом Светим се уграђујемо, узиђујемо, утеловљујемо у тело Цркве; Њиме се крштавамо у једно тело, Тело Цркве, постајемо ,,сутелесници“ Христови. У ствари, Духом Светим се постаје Христов, постаје Хришћанин, члан Цркве. Он ухристовљује и охристовљује; Он уцрквењује и оцрквењује. Он изглађује све разлике између Јевреја, као изабраног народа, и осталих народа, незнабожаца, сједињујући их у једно тело, у један организам. Духом Светим је постало, и непрестано се изграђује, свето, богочовечанско, саборно тело Цркве, које је увек једно и недељиво. У том саборноједном телу сваки човек, Јеврејин или Грк, роб или слободњак, богат или убог, учен или неук, постаје нови човек: Христов човек, коме је Христос све и сва у свима световима. Све што је у људском бићy гладно божанског и вечног, напаја се у телу Цркве Духом Светим, и то напаја неожедниво и неогладниво. Једно је несумњиво: само се Духом Светим постаје Христов. Јер где je Дух Свети, ту je и Христос; и опет: где je Христос, ту je и Дух Свети. Једном речју: ту је сва Света Тројица. А од Ње је све, и у Њој је све. Доказ – Света Тајна Крштења: њоме се човек утројичује, да би се у току живота еванђелским подвизима потпуно отројичио, то јест: живео од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Примајући Свету Тајну Крштења, човек се облачи у Господа Христа, а кроза Њ у Свету Тројицу. Његов живот, по крштењу, није друго, и не треба да буде друго до непрекидно доживљавање Христа и свега Христовог, доживљавање Свете Тројице и свега Тројичног.

Црква: Тело Свете Тројице

Живот у Цркви је благодатно-врлинско отројичењe, које почиње од утројичења при Крштењу. Тертулијан благовести главну благовест хришћанску када вели: „Где је Тројица, то јест Отац и Син и Дух Свети, тамо је Црква, која је Тело Свете Тројице – Cоrpus Trium.“ У том светом Телу наша исконска тројична боголикост добија сва божанска благодатна средства, помоћу којих се развија и усавршава до својих крајњих могућности, и тако остварује своје божанско назначење: доживљује своју божанску пуноћу, своју божанску вечност, своје божанско савршенство и блаженство. А божанско назначење свакога човека у овоме светy јесте: испунити се свом пуноћом Божанства, која је у Христу Исусу телесно присутна.

Као што је у телу једна душа, и она држи у јединству тело, састављено од најразноразнијих елемената; тако је и у богочовечанском Телу Цркве као једна душа – Дух Свети, Који благодаћу Својом држи у јединству све верне, који сачињавају Тело Цркве. У Телу Цркве се благодаћу Духа Светога све крштене душе сливају у једну душу, па ипак свака остаје при својој посебној и самосталној индивидуалности и личности. Зато се у Цркви помоћу Духа Светога свака крштена душа осећа једно ,,са свима светима“, и то осећа једно тело. Духом Светим сви сачињавамо једно тело, Тело Христово. У Цркви је општење и јединство сваког члана Цркве са свима осталим члановима опосредовано Духом Светим, Који је увек један, увек свет, увек божанствен. ,,Сви се једним Духом напојисмо“, и Њиме једно постасмо: и зато смо једне душе – саборне душе, једног срца – саборног срца, једног живота – саборног живота, једне бесмртности – саборне бесмртности, једне вечности – саборне вечности, једног блаженства – саборног блаженства. Једна нам је, и у исто време саборна: и вера, и љубав, и нада, и истина, и правда, и доброта, и свака врлина. У свему томе сваки од нас суделује по мери своје еванђелске ревности. Увек: у разноврсности – јединство, у јединству – разноврсност.

Тело? – ,,Тело није један уд, него многи.“ Сваки уд је уд у телу, и уд телом. Али је и тело, тело помоћу јединства многих удова. Сви се удови подчињавају том јединству. У јединству им је и живот и биће и смисао; ван тога – смрт, рушење, распадање. Сваки се уд смирава пред целином тела као пред животворним извором. И још: сваки се уд смирава пред свим осталим удовима, и сви пред сваким, јер сваки животом својим зависи од свију њих, од заједнице са њима, од позајмљивања свега што му треба за постојање. Сваки је уд потребан свима, и сви свакоме. Откине ли се од тела ма који уд, откида се од живота и тоне у смрт. Око, откине ли се од тела, умире. Тако и нога, и рука, и сваки орган, и сваки делић. Што важи за тело људско, важи и за Цркву као богочовечанско Тело Христово. У њој су сви чланови благодатнооргански повезани; и зависе један од другога. Нико не може рећи да му други нису потребни. Одвоји ли се од њих, одпадне ли, упада у духовнy смрт. Сваки члан има своје место у Телу Цркве, и зато зависи од целог тела: потребно му је цело тело, и он потребан телу. Сваки врши своју богодану дужност у Цркви, и тако употпуњује пуноћу Цркве. Што свети апостол говори о телу и удима, говори и о телу људском и о Телу Христовом – Цркви. Органска повезаност и зависност је и код једног и код другог.

,,Ακο рече нога: Пошто нисам рука, нисам од тела; – еда ли зато није од тела?“ Иако врши други посао него рука, нога није мање од тела но што је рука. И тако сваки орган према другим органима, и свако чуло према другим чулима. И ако рече ухо: Пошто нисам око, нисам од тела; – еда ли зато није од тела? Кад би све тело било око, где би био слух? Кад би све било слух, где би било мирисање?

Црква: Тело Богочовека Христа

У устројству тела људског огледа се не мања мудрост Божја и сила, него у устројству васионе. Штавише, тело људско је већа загонетка и од саме васионе. Jep je у њему више тајанственог, него ли у васцелом видљивом свету. У њему су присутне божанственије силе, него у материјалном универзуму. Елементи који су расејани по материјалној васиони, у телу су дошли до таквог живота који расте у бесмртност и живот вечни. Да, у телу – смртно постаје бесмртно, прелази из смрти у бесмртност. Доказ: тело Богочовека Христа. Оно васцело прешло из смрти у бесмртност и живот вечни. У њему је тело људско постигло своје потпуно савршенство, своју бесмртност, своју вечност, своје еванђеље, своје блаженство. Прешло сав богоодређени пут тела људског: од небића до Свебића. По свему, оно је истинско тело људско, само освећено, обожено, безгрешно, без примесе ичег греховног. У њему су остали сви разнолики елементи, својствени телу људском, само сви у бескрајној богочовечанској хармонији. Јер је У њему остварена савршена хармонија тела људског са Бескрајним, са Бесмртним, са Божанским, са Вечним. Поставши тело, Бог Логос ннје изменио физичко устројство тела, него га је примио онакво какво оно јесте у својој природној стварности, само без греха. То доказује да је устројство тела људског божански савршено и целисходно. Ту божанску савршеност и целисходност осетиће сваки, ако стави себи у задатак да измисли такав, или сличан, организам. Колико разноврсних елемената и тајанствених сила улазе у састав тела човечијег! И све то треба сложити, ускладити, оживети, и од разноврсног начинити тако чудесно јединство, при коме би разноврсно остало разноврсним, иако органски уједињено у једну животворну целину. Зато свети апостол благовести: „Али Бог постави све уде у телу како је хтео. А кад би сви били један уд, где би било тело? Овако је много удова, а једно тело. И не може око рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Не, него су баш они уди тела који изгледају слабији, потребни. И они који нам изгледају срамотнији на телу, те више поштујемо; и наши непристојни уди имају већу пристојност; а наши пристојни уди не требају тога. Али Бог сложи тело, и мањем уду даде већу част, да не буде распре у телу, него да се уди једнако брину један за другога.“

Бог је тако мудро и целисходно сложио тело, да се најглавнији органи смирено брину за најмање, а најмањи paдосно служе највећима. Око се брине за цело тело, водећи га кроз овај свет и живот. Али се и за око брину сви остали делови тела, и они најмањи и најспореднији. Шта би било од ока, да га длаке у трепавицама и длаке у веђама не штите? Колико треба да је око, тај божански чудотворац, захвално тим мајушним длачицама што га криле и чувају! Шта би било од ока, кад руке не би радиле за њега и ноге ишле за њега? Тако, сви органи тела једнако се брину један за другога. Ни разноврснијих удова, ни веће хармоније! Благодарећи само премудром устројству тела од стране Бога. Све их је Господ повезао осећањем органског јединства и животне заједнице. Шта се у једноме збива, то се осећањем свејединства преноси на све друге и на цело тело. Стога богомудри апостол благовести: „И ако страда један, уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди.“

Један је у телу општи сензоријум: једно самоосећање и самосазнање. Ничим се јединство caмоосећањa тела не може разбити. У томе је биће тела, суштина тела. И радост и бол увек припадају целом телу и целој души. Убод иглом у мали прст oceћa цело тело као свој бол. Тако и радост, тако и сваки доживљај осећа цела душа као нешто своје. Све што је у једном делу тела, или у једном делу душе, јединством самоосећања и самосазнања преноси се на цело тело и на целу душу. Тело је једно јединством самоосећања и самосазнања. То је оно што чини једним и живот тела, и радост, и тугу, и сваки доживљај тела. Све што је свети апостол рекао о телу, рекао је ради Тела Христовог – Цркве. Да се због разноврсности и многобројности чланова Цркве и дарова у Цркви не би рекло да је јединство Тела Цркве неземаљско, неприродно и немогућно, свети апостол указује на оно што је најнепосредније дато сваком човеку и што је најочигледније за сваког човека: тело човечије. Сви дарови у Цркви, све службе, сви служитељи Цркве: апостоли, пророци, учитељи, чудотворци, управљачи, епископи, свештеници, мирјани, сачињавају једно тело – Тело Цркве. Сви су они потребни свакоме, и сваки је потребан свима. Све њих везује у једно саборно, богочовечанско Тело Дух Свети, Ујединитељ и Устројитељ Цркве. Сваки се члан спасава само помоћу целог Тела Цркве, помоћу свих чланова Цркве, како земаљских тако и Небеских. На благодатно-тајанствен начин сви чланови Цркве суделују у спасењу сваког члана Цркве. Ко зна колико сваки од нас у своме подвигу спасења дугује Небеским и земаљским члановима, њиховим молитвама, њиховим милостињама, њиховим постовима, њиховим сузама, њиховим тугама, њиховим врлинама! Члан си Цркве; то значи: органски си везан за свете Апостоле, и Мученике, и Исповеднике, и Чудотворце, и за све Небеске Силе: Херувиме и Серафиме, Арханђеле и Анђеле. Не осећамо ли то: ја, ти, или ма ко други, значи – нешто се покварило у нашем сензоријуму, у нашем самоосећању и самосазнању; грехољубљем својим покидали смо оне нерве што нас везују са светим и саборним срцем Цркве, и са светим и саборним очима Цркве, те не осећамо што она осећа и не видимо што она види. Α једно смо Тело, ради чега? Да бисмо сви живели једним, светим и саборним животом Цркве, светом и саборном душом Цркве, светом и саборном савешћу Цркве, светим и саборним умом Цркве, светом и саборном вољом Цркве. И тако нам све било заједничко: и љубав, и правда, и вера, и молитва, и пост, и истина, и туга, и радост, и бол, и спасење, и обожење, и обогочовечење, и бесмртност, и вечност, и блаженство. А кроза све то води и руководи, управља и уједињује благодат Светога Духа. Нисмо своји: свима припадамо у Цркви, а најпре благодатној души Цркве – Духу Светом. То осећање је главно и непрекидно еванђелско осећање сваког правог члана Цркве. Никоме у Цркви не припада све, већ свакоме онолико колико је Дух Свети одредио по мери вере, а по Своме свемудром Божанском промишљању о свакоме посебно и о свима скупа. Свети апостол благовести хришћанима: ,,Ви сте Тело Христово – Σώμα Χριστού, и сваки за себе, уди – και μέλη εκ μερουσ. И једне, дакле, постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, а потом чудеса, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различне језике. Еда ли су сви апостоли? Еда ли су сви пророци? Еда ли су сви учитељи? Еда ли су сви чудотворци? Еда ли сви имају дарове исцељивања? Еда ли сви говоре језике? Еда ли сви тумаче?“

Духовне дарове Дух Свети раздељује „свакоме посебпо како хоће“. Раздељује увек према моћима и ревносги свакога. Никоме не намеће, нити као терет товари, већ према унутрашњим стремљењима човековим. Разуме се, при благопријатним условима дарови се духовни умножавају, расту, развијају, усавршавају. Дар вере, зар се не усавршава? дар молитве, дар милосрђа, дар љубави, сви дарови редом, зар се не усавршавају трудом, зар не расту? Најочигледнији пример тога – апостол Павле, који своје обилне дарове Духа Светог умножава непрестано својим даноноћним трудом и подвизима. Сваки је духовни дар као Небеско божанско семе, посејано на земљишту душе људске. Оно ниче, расте и род доноси, само ако је земљиште душе чисто од трња греха и корова страсти; а пропада, ако је душа урасла у трње грехова и коров страсти, и постала пут за разна зла и неваљалства. За ревност и труд Дух Свети додаје дар на дар, веће дарове мањима. Дарови су од Духа Светог, а од нас – старање, труд, врлине.

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

комплет од 7 њига на 4398 страница је доступан у нашој књижари – $400

[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева из 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

Свети Атанасије Велики или Александријски (296./298.-373.) – 3 правила

1. Посланица нитарском монаху Амуну: Све творевине Божије добре су и чисте; јер ништа некорисног и нечистога није створила реч Божија; јер смо ми, по Апостолу, Христов миомир међу онима који се спасавају (2. Коринћанима 2, 15). Али пошто су стреле ђаволове различите и многоврсне, он чини да збуњује мишљење простодушнијих и наивнијих, и спречава браћу уобичајеног вежбања, сејући у њима мисли нечисте и прљаве, хајде да укратко, благодаћу Спаситеља нашег и одагнамо превару лукавога и утврдимо мишљење простијих. „Чистима је све чисто“ (Тимотеју 1, 15), а код нечистих и савест и све је оскврњено. Чудим се, пак, препредености ђавола, да он сам, будући погибао и пропаст, подмеће наизглед мисли чистоте, а уствари то што он чини јесте већма замка неголи искушење. Јер, како претходно рекох, да одврати подвижнике од уобичајеног и спасоносног размишљања и изгледа да их у томе држи, то јест влада њима, покреће им такво зујање у ушима, које никакве користи за живот не доноси, него изазива празне распре и брбљарије, којих се треба клонити. Јер, кажи ми, љубљени и најпобожнији брате, какав грех или нечистоту има неко природно истечење? Као кад би неко хтео сматрати кривицом и слине што из ноздрва излазе и пљувачку из уста. А још можемо казати више од тога, излучења из стомака, која су живом бићу неопходна за живот. И још, ако верујемо да је човек, сходно Божанственом Писму, дело руку Божијих, како је могло од чисте моћи Божије произићи што прљаво? И ако смо род Божији, сходно божанственим Апостолским Делима (Дела Апостолска 17,28), немамо ничега у себи нечистога. Јер, само се тада прљамо, кад чинимо најсмрдљивији грех. А када безвољно бива неко природно истечење, тада по природној нужности, као што рекосмо, и то подносимо. Али пошто неки хоће да противрече само правилно казаноме, боље рећи ономе што је од Бога створено, и изврћу Јеванђелску реч, која каже да „не прља човека оно што улази, него оно што излази“ (Матеј 15, 11), потребно је изобличити и ову њихову неразумност, јер то нећу назвати питањем. Јер, најпре, будући неутврђени, они по своме незнању изврћу и Света Писма. А та божанска реч има овакво значење. Пошто су неки, слично овима, исказивали сумње у погледу јела, Сам Господ, разрешавајући њихово незнање, то јест износећи јавно њихову заблуду, каже да „не прља човека оно што улази, него оно што излази“. Затим додаје и откуда то излази? И одговара: „од срца“, јер зна да је онде зла ризница нечистих мисли и осталих грехова. А Апостол, научен томе, још краће каже: „Јело нас не поставља пред Богом.“ (1. Коринћанима 8, 8) Може се и сада у овом случају с разлогом рећи – неко природно излучење неће нас довести до казне. А свакако и лекари, нека се и спољашњим разлозима убеде, казаће у одбрану овога да су свакоме живом бићу дани неки неопходни исходи кроз које сваки уд у нама избацује из себе сувишак течности, као што су сувишци на глави власи и зној и издвајања из стомака, тако је, дакле, и оно сувишак сперматичких средстава. Према томе, најбогољубнији старче, какав је у томе грех пред Богом, кад Сами Господ, Који је саздао свако живо биће, хтео је и створио је ове удове, да такве имају изласке? Али, пошто треба предупредити противно мишљење злобника, јер могу рећи да, дакле, није никакав грех ни права употреба, кад су Створитељем створени органи, ми ћемо на то ућуткати упитно им стављајући питање: О каквој употреби говориш? О законитој, коју је Бог допустио, говорећи: „Рађајте се, множите се и напуните земљу“ (1. Мојсијева 1,2 8)? И оној коју је Апостол прихватио, говорећи: „Частан нека је брак, и постеља брачна неупрљана.“ (Јеврејима 13, 4) Или, пак, о оној уличној, која бива тајно и прељубно? Јер и у другим стварима које бивају у животу, наћи ћемо разлике како и зашто бивају: тако, убијати није допуштено, али убијати у рату непријатеље и законито је и достојно похвале; тако и они који се у рату одликују, удостојавају се великих почасти, и споменици им се подижу, који казују њихове подвиге. Тако једно исто, у неким приликама, и у извесно време није допуштено, а у другим приликама, и у прилично време допуштено је и дозвољено. Такво је начело и у погледу полнога здружења. „Блажен је који носи слободни јарам у младости својој, и служи се природом за рађање деце“ (Јеремија 3, 27), а ако је употребљава за раскалашност, очекује га казна, коју је Апостол написао за блуднике и прељубнике. Јер у овоме постоје два пута у животу: један умерени и животнији, велим за брак, а други је анђеоски и најсавршенији, то је девственички. Ако је неко изабрао световни пут, то јест брак, неће имати прекор, али неће добити толике дарове, али ће добити, јер и он доноси плод по тридесет (Матеј 13, 8). А који је заволео пут чисти и надсветски, мада је то суров и тежак пут наспрам првога, има међутим дивније дарове, јер је донео савршени плод по сто. Тако су нечиста и зла питања њихова добила своја решења, раније већ решена у Божанственим Писмима. Утврђуј, дакле, о оче, поверена ти стада, тешећи их Апостолским поукама, одушевљавајући их Јеванђелским учењима, дајући им савете из Псалама, говорећи: „Оживи ме, по речи Твојој“ (Псалам 118, 17), а реч је Његова, да Му се служи од чистога срца. Јер то знајући, и сам пророк, као да сам себе тумачи, каже: „Срце чисто саздај у мени, Боже“ (Псалам 50, 11), да ме не смућују нечисте помисли. И опет Давид: „И Духом владарским утврди ме“ (Псалам 50, 14), да, када се мисли моје и узмуте, учврсти ме као темељ крепки сила Твоја. Зато и ти, овако и слично саветујући, говори онима који су спори у послушности истини: „Научићу безаконике путевима Твојим“ (Псалам 50, 15), и надајући се на Господа да ћеш их убедити да се уклоне од таквога зла, певај: „И грешници ће се к Теби обратити.“ (Псалам 50, 15) Нека буде да, они који злобно стављају питања, престану од таквога сујетнога труда, а они који из благочешћа сумњају, да се утврде владалачким Духом. Ви, пак, који поуздано знате истину, држите је чврсто и непоколебиво у Христу Исусу, Господу нашем, са Којим слава и моћ Оцу, заједно са Светим Духом, у векове векова. Амин. (Апостолска правила 5, 51; Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 13; Дионисије Велики или Александријски 4; Тимотеј Александријски 12)

2. Али пошто смо споменули о јеретицима, као о мртвима, а о нама, који имамо за спасење Божанска Писма, бојим се да, као што је Павле писао Коринћанима, неки између простијих (2. Коринћанима 11, 3), не буду заведени лукавошћу људском и од простоте и чистоте своје не почну надаље заносити се другим књигама, такозваним Апокрифима, заведени истоименошћу назива са истинитим књигама, молим вас да прихватите, ако вам и подсећајући пишем оно што и сами знате, и ради потребе и ради користи Цркве. Хотећи, пак, о томе споменути, послужићу се, ради подршке мојој смелости, примером Јеванђелиста Луке, говорећи и сам: Пошто неки почеше састављати за себе такозване Апокрифе и мешати их са богонадахнутим Писмом, о којем ми имамо пуно обавештење, као што предадоше Оцима они који су отпочетка били очевидци и служитељи Речи Божије, намислих и ја, подстакнут од искрене браће и научивши од раније, да надаље изложим књиге, које су у правило примљене и предане, и признате као божанствене, да сваки, ако је у заблуду заведен, осуди оне који су га завели, а који се сачувао чист, обрадује се поновном овом подсећању. Свега, дакле, књига Старога Завета има бројем двадесет две; и толико је, као што сам слушао, предано код Јевреја и слова. По реду, пак, и по називу свака је овако:

Прва је Постање
затим Излазак
па Левитска
и за њом Бројеви
и на крају Поновљени Закони
за њима следе Исус Навин
и Судије
и после ње Рут
и одмах даље долазе Царстава четири књиге, од њих се прва и друга броје за једну књигу, а исто и трећа и четврта за једну
после ових долази Дневника, прва и друга, које се опет једнако броје за једну књигу
онда прва и друга Јездре исто тако за једну
затим Књига Псалама
и даље Приче, па Проповедник, и Песма над песмама
уз ове је и Јов
и надаље Пророци
Дванаест Малих Пророка који се за једну књигу броје
затим Исаија
Јеремија и са њиме Варух, Плач и Посланица
и после њих Језекиљ
и Данило

Довде су изложене књиге Старога Завета. А нећемо пропустити да кажемо и књиге Новога Завета, а то су ове:

четири Јеванђеља: по Матеју, по Марку, по Луки и по Јовану
затим после ових Дела Апостолска
Апостолске Посланице, назване Саборне, њих седам, наиме: Јаковљева једна, Петрове две, Јованове три, и после њих Јудина једна
Уз ове има четрнаест Посланица Апостола Павла, које се пишу овим редом: прва Римљанима, затим Коринћанима две, и после ових Галатима, а затим Ефесцима, па Филипљанима, и Колошанима, и Солуњанима две, и Јеврејима
и даље Тимотеју две
Титу једна
и последња Филимону једна
и опет Јованов Апокалипсис.

Ово су извори спасења, да се жедан напоји речима, које су у њима. Само се у овима благовести наука благочастија. Нека нико ништа не додаје овима или одузима. Са овима је Господ ућуткао Садукеје, говорећи: „Варате се, не знајући Писма, нити сила његових.“ (Матеј 22, 29) А Јудејима је саветовао: „Испитајте Писма, јер она сведоче о Мени.“ (Јован 5, 39) Но ради веће тачности додајем и ово, пишући као потребно: да осим ових постоје још и друге књиге, које нису ушле у канон, али су од Отаца одређене да их читају они који тек прилазе вери и желе да се науче речи благочешћа а то су:

Премудрост Соломонова
Премудрост Сирахова
и Јестира
и Јудит
и Товита
и названо Учење Апостола
и Пастир

Али, знајте љубазни, оне књиге су унесене у канон, а ове су одређене за читање, а о апокрифнима нема спомена, него је то измишљотина јеретика, који их, када хоће, пишу, придајући им и додајући им времена, те да, приказујући их као старе, имају тиме изговор њима завести просте људе. (Апостолска правила 60, 85; 6. Помесни Лаодикијски 60; 8. Помесни Картагински 24; Григорије Назијанзин или Богослов 1; Амфилохије Иконијски 1)

3. Посланица Епископу Руфинијану: Ти пишеш оцу оно што пристоји сину љубазноме, па и ја тебе, кад си се писмом приближио, грлим, најжељенији од свих Руфинијане. Могао бих и ја теби као сину писати, али се уздржавам, да се из писма не позна наша блискост и сведочанство. Јер ти си, сходно писаноме (2. Коринћанима 3, 2), моја посланица, познавана и читана у срцу. Таквом, дакле, расположењу веруј, заиста веруј, поздрављам те и подстичем да пишеш, јер ћеш ме тако чинећи, не мало, него много обрадовати. Пошто си ме, пак, доброљубно и црквено, јер то опет личи твојој побожности, запитао с онима, који су по нужди били заведени у Аријеву јерес, али нису покварени лажним веровањем, и желиш да ти напишем шта је о њима одлучено на саборима и свуда, знај, многожељени мој господине, да је у почетку, кад је престало насиље Аријанаца над православнима, држан је сабор од епископа из извањских предела, а био је такође сабор и код саслужитеља наших који живе у Јелади, а ништа мање код оних у Шпанији и Галији. И би угодно да се одреди, што је овде, тако и свугде, да треба онима, који су пали и били вођи безбожности Аријеве, ако се покају, опростити им, али им не давати места у клиру. За оне, пак, који нису господарили у безбожности аријанској, него су били повели се нуждом и насиљем, изволи се да им се даје опроштај, а и да имају места у клиру, особито, пак, што су поднели оправдање. И то се изволи одлучити да буде по некој снисходљивости, јер су потврдили да се нису обратили у безбожност аријанску, него су, да не би неки нечастивци будући постављени, упропастили Цркве, те су рађе изабрали да уступе пред насиљем и поднесу терет, него да народе црквене изгубе. И говорећи то сматрали смо ми да говоре веродостојно, јер су за изговор свој наводили да је Арон, брат Мојсијев, уступио у пустињи пред преступом народа, имајући као своју одбрану разлог да не би народ, повративши се у Египат, остао у идолопоклонству. Јер је наизглед било разложно да остајући у пустињи, могу престати од безбожности, али ушавши у Египат утврдили би и ојачали безбожност у себи. Ради тога се поменутима допушта да буду у клиру, а заведенима и који су насиље претрпели, даје се опроштај. Ово саопштавам и твојој побожности, надајући се да ће и твоја богобојазност примити ову одлуку и неће осудити слабост оних који су се тако сложили. Изволи прочитати ово и свештенству и подручном ти народу, да и они, знајући ово, не осуђују што се тако односиш према њима. Јер би било неумесно да им ја пишем, кад може твоја побожност да им јави наш однос према њима и да допуни све што недостаје. Хвала Господу, Који те је испунио сваком речју и сваким знањем! Који се кају, нека јавно проклињу по имену зло веровање Евдоксија и Евзоја. Јер они, дакле, хулећи Њега, Христа, да је створење, уписаше се да су предводници аријанске јереси, и нека исповеде веру коју су Оци исповедили у Никеји, и нека ниједан Сабор не сматрају изнад овога Сабора. Поздрави братство крај тебе, а тебе поздравља ово које је с нама у Господу. (Апостолска правила 62; 1. Помесни Анкирски 10; 1. Помесни Анкирски 1, 2, 3, 5, 8; Петар Александријски 10, 14; Теофил Александријски 2)

Владимир Димитријевић | Синови Светог Саве

књига је доступна у нашој књижари!

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ – Зачало 215 | Галатима 6, 11-18: Хвалимо се Крстом Христовим, а не обрезањем.
11 Видите како вам великим словима написах својом руком!
12 Који хоће да се допадну по тијелу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за Крст Христов.
13 Јер ни сами обрезани не држе Закон, него хоће да се ви обрезујете, да би се вашим тијелом хвалили.
14 А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим Крстом Господа нашег Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету.
15 Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар.
16 И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији.
17 Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим.
18 Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин.

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 83 | Лука 16, 19-31: О богаташу и убогом Лазару.

19 „Човјек, пак, неки бјеше богат, и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан.
20 А бијаше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав,
21 и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов.
22 А кад умрије сиромах, однесоше га Анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га.
23 И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову.
24 И он повика и рече: ’Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик, јер се мучим у овоме пламену.’
25 А Авраам рече: ’Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада, пак, он се тјеши, а ти се мучиш.
26 И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они, који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе.’
27 Тада рече: ’Молим те, пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега;
28 јер имам петорицу браће; нека им посвједочи, да не би и они дошли на ово мјесто мучења.’
29 Рече му Авраам: ’Имају Мојсеја и Пророке, нека њих слушају.’
30 А он рече: ’Не, оче Аврааме, него, ако им дође неко из мртвих, покајаће се.’
31 А он му рече:’Ако не слушају Мојсеја и Пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити.’”

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

књига је доступна у нашој књижари

Прича о богаташу и Лазару показује да ће се они, који нису живели како треба, изненада отрезнити, премда им неће бити могуће да поправе свој положај. Њихове очи ће се отворити и они ће јасно видети у чему је истина. Сетивши се да је на земљи много слепих, сличних њима, они ће желети да неко од умрлих буде послан да их увери да треба живети и ствари разумевати по указању Откривења Господњег. Међутим, и у томе ће бити одбијени зато што је за оне који желе да знају истину довољно само Откривење. За оне, пак, који не желе и не воле истину, ни само васкрсење мртвога неће бити убедљиво (Лука 16, 19-31). Осећање овог богаташа из приче насигурно деле сви који одлазе одавде. По тамошњем убеђењу (које ће бити убеђење свих нас), јединствено руководство на путу живота јесте Откривење Господње. Међутим, за многе ће тамо бити касно за такво убеђење. Оно би у овом животу било добро дошло, иако га многи немају. Поверујемо, у крајњем случају, сведочанству тамошњих, преносећи себе у њихово стање. Они који се налазе у мукама неће лагати. Жалећи нас, они би хтели да се отворе наше очи како и ми не бисмо дошли на место њиховог мучења. О том предмету не бисмо смели да говоримо, као што, често, говоримо о обичним стварима: „Може бити да ће то некако и да прође.“ Не, то већ неће проћи било како. Треба да имамо основано осведочење да нећемо допасти на место богаташа.

Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

књига је доступна у нашој књижари

Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова

Читају се:

-молитве
-једна катизма из Псалтира
-једна глава из Јеванђеља са тумачењем светог Теофилакта Охридског и/или аве Јустина
-једна глава из Посланица са тумачењем светог Теофана Затворника и/или аве Јустина
-Светооотачки текстови на разне теме

Света Тајна Миропомазања | отац ђакон Јован Аничић

https://www.youtube.com/watch?v=3LtLQF-wwbA

Kо се миром помазује,
у вери се утврђује.
Тај уз Христа ближе стоји
и Христов се војник броји.
Дух Свети га од зла скрива,
Својом силом чува жива.
Молимо се Духу Светом,
да бди вазда над дететом.

Дух што скрепи апостоле,
Кога Свеци жарко воле.
Том се Духу поклонимо,
за Младенца замолимо.
Молимо се Духу чисту,
да приљуби дете Христу.
Молимо се Духу Светом,
да бди вазда над дететом.

Дух од Цркве држи крму,
на Њезином путу стрму.
Тај Дух Цркву руководи,
к’о невесту Христу води.
Том се Духу ми клањамо,
тога Духа прослављамо.
Молимо се Духу Светом,
да бди вазда над дететом.

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

привлачати (привлачати)= склањати

Дјела апостолска 7, 26:

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Во ѹтрїй жє дєнь ꙗвисѧ имъ тѧжꙋщымсѧ и привлачашє ихъ въ примирєнїє…
ИЗГОВОР: Во утриј же ден јависја им тјажушчимсја и привлачаше их в примиреније…
СРПСКИ: А сутрадан појави се међу њима, док су се тукли, и стаде их мирити…

Мисли светих по Јустину Ћелијском

књига је доступна у нашој књижари

Свети мученик Нестор:

Иако сам ја мали и немоћан, али је велика и непобедива сила Христа мога, на Кога се надам и у чије Име хоћу да се ухватим у коштац са тим џином.

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Hrist

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

Мирослављево јеванђеље