24. Мратињски 7533. / 7. децембар 2025.
ТОКОМ БОЖИЋНОГ ПОСТА ИМАМО:
петак, 5. децембар|22. новембар АКАТИСТ 19:00 + ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
субота, 6. децембар|23. новембар ВЕЧЕРЊЕ 18:00 + ИСПОВЕСТ
петак, 12. децембар|29. новембар АКАТИСТ 19:00 + ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
субота, 13. децембар|30. новембар ВЕЧЕРЊЕ 18:00 + ИСПОВЕСТ
субота, 20.|7. децембар ВЕЧЕРЊЕ 18:00 + ИСПОВЕСТ
петак, 26.|13. децембар АКАТИСТ 19:00 + ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
субота, 27.|14. децембар ВЕЧЕРЊЕ 18:00 + ИСПОВЕСТ
-Житије и страдање свете великомученице Екатерине
-Страдање светог великомученика Mepкуpиja
-Спомен преподобне Мастридије
-Спомен светог мученика Меркурија Смоленског
-Спомен преподобног оца нашег Симона Сојгинског
-Спомен свете мученице Августе Царице
-Спомен светог мученика Порфирија и двеста војника с њим
-Спомен светог мученика Теодора Антиохијског
-Спомен светог мученика Александра
-Спомен преподобног оца нашег марка Триглине
-Спомен светих мученика Филумена и Христофора
-Спомен светог мученика Евгенија
-Спомен светих мученика Прокопија и Христофора
-Спомен светог мученика Хризогона
-Спомен светог оца нашег Хермогена
-Спомен преподобног оца нашег Григорија
-Спомен светог Малха
-Спомен преподобног оца нашег Руфа
-Спомен преподобног оца нашег Кариона
Преподобни Анатолије Млађи Оптински | Оптински Старци – Како живети по вољи Божијој
књига је доступна у нашој цркви
О јересима у последњим временима и храбром исповедању вере
Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите и у незнању. Он је рекао: „По плодовима ћете их познати.“ (Матеј 7, 16) И ти по плодовима, то јест по делању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира. Ти духовни лупежи, који разграбљују духовно стадо „не улазе на врата у тор овчији, него шпрелазе на другом месту“ (Јован 10, 1), као што је рекао Господ, то јест ући ће у незаконит начин, уништавајући насиљем Божије уставе. Господ их назива разбојницима. Заиста, њихова права дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбљивати. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање Божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје зловерје, или ће неприметно унакажавати божанствену веру, да би боље успели, обмањујући и варајући неискусне. Прогањаће, не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво, који руководи јересју, не трпи благочашће. Као вукове у овчијој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их „по плодовима познати“. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.
***
Велике притиске од јеретика трпеће монаси и монашки живот тада ће бити изругиван, осиротиће обитељи, смањиће се број монаха. Који остану, трпеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да иноке привуку нас своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгњањем онима који се не покоре. Од ових претњи малодушни ће бити веома понижени. Ако доживиш то време, сине мој, радуј се, јер ће тада верници, који не буду имали других врлина, венце добијати само за стајање у вери, по речи Господњој: „Сваког ко Мене призна пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Небеским.“ (Матеј 10, 32)
***
Али тешко у те дане монасима, који су се везали за имање и богатство, и који због пристрашћа према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест говорећи: „Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити.“ Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити свети манастири, него голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.
Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†
Сабрана дела, објављена и необјављена, преподобног Јустина Ћелијског у 19 књига на 10263 странице – $950
…зрнца из ризнице…
Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве
Догма = вечна Богом откривена истина
Еклисиологија = учење о Цркви
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој
Крвни сродници Божји = Свето Причешће
Богочовек као Црква је све и сва у свима свeтовима за веома сложено, веома загонетно, веома тајанствсно биће што се човек зове. У томе је, нема сумње, и сва тајна, сва светајна Новога Завета. У томе и сва његова ничимнезаменљивост. Но ако би се све тајне Новога Завета, Завета Богочовековог, могле свести на једну тајну, онда је та тајна — света тајна Причешћа, света тајна Евхаристије. Она нам и показује и даје васцелог Господа Исуса у свом чудесном раскошју Његове Богочовечанске Личности: све силе Његове, и сву љубав Његову. Јер свето Причешће, то је само Божанско тело Његово, то — сама Божанска крв Његова, то — сав Он у неисказаној пуноћи Свога Божанства, Свога Богочовечанства. Нови Завет је заиста на јединствен и изузетан начин нов: Завет у Божјој крви, Завет у Божјем телу. Такав је богочовечански савез Бога и човека, остварен чудесним Богочовеком: Бог сједињује са Собом људе Својим богочовечанским телом и крвљу, и тако их на најстварнији и најприснији начин орођује са Собом, Богом и Господом. И заиста, кроз свету крв Божју постали смо сродници Божји по крви, остварено је крвно сродство Бога са људима. Зато смо ми деца Божја, синови Божији, а Он — Отац наш Небески. Светим телом Својим Господ и нас људе орођује међу собом светим крвним сродством, светим братством, јер смо „једно тело многи“, и то „тело Христово“, и „уди међу собом“. Тако нас свето Причешће најпре орођује и сједињује с Богом, па онда у Богу и нас међу собом. Свето Причешће је увек тело свеживог Господа Исуса: „Ово је Тело Моје“; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се тим светим Телом причешћују. Тако сви сачињавамо једну свету богочовечанску заједницу. У самој ствари, у светом Причешћу је сва Црква, све њене тајне и све њене светиње. Јер је у светој тајни Причешћа сав Господ Исус. У њој — сав Нови Завет. Завет у свеживотворној крви Божјој: „Нови Завет у Мојој крви.“ А крв је извор живота, свеживота. Кроз свето Причешће ми стално обнављамо свој завет са Господом Христом; стално се утврђујемо у њему; и он је за нас стварно увек нови савез, Нови Завет у Богочовеку Христу. Сав је Нови Завет у томе. То да се никад не заборави. То је оно што треба увек памтити, увек обнављати, и тако себе увек све изнова богочовечанским животом оживљавати. Зато је Спаситељ и оставио благовесну заповест: „Ово чините Мени за спомен.“ Јер тај „спомен“ светотајински, литургијски, евхаристијски подсећа на сав богочовечански подвиг спасења света, извршен Господом Христом. Подсећа, дајући нам Самог Господа Христа у васцелој пуноћи Његовог Богочовечанства. Јер нам ништа новозаветно не даје тако целога Господа Исуса као свето Причешће. Истина, све што је новозаветно, подсећа на Њега, „спомен“ је Његов, али свето Причешће даје нам Њега васцелог: Вечног, Свеживог, и Свеживотворног, увек истог и свеистог — јуче и данас и вавек. У том спомену је сав Бог са свима Својим бескрајним и вечним силама и савршенствима, сав Његов Богочовечански лик и подвиг. Свети Дамаскин богонадахнуто сведочи: „Свршавање светих тајни (на Литургији) испуњава сав духовни и надприродни домострој оваплоћења Бога Логоса.“ Јер кроз свето Причешће ми доживљујемо сав Његов богочовечански подвиг спасења као свој. А пре свега Његову свеспасоносну смрт и васкрсење. Јер нас они потпуно уводе у само срце и у саму вечност богочовечанског подвига спасења. Стога свети апостол благовести: „Јер кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете, док не дође.“ Α доћи ће, јер је из смрти васкрсао, и са телом се узнео на Небо. Са новим, чудесним, вечним свевредносним телом. Јер је у томе богочовечанском телу све: од њега је почело спасење, њиме се извршило, њиме и эавршило. Са њим ће Господ и доћи по други пут у овај свет, да нам завршно покаже сву неисказану силу и славу Богочовечанског тела Свог. Зато је на стварности богочовечанског тела Спаситељевог засновано све: и Црква, и Причешће, и спасење, и братство, и бесмртност, и живот вечни. Од тог пресветог тела зависи све, на њега се своди све. Зато је причешћивање неопходно „док Он не дође“. А после? И после ће свето Причешће бити неопходно људском бићу у вечном царству Господа славе. Зато се на светој Литургији после светог Причешћа и молимо умилно и чежњиво: „О велика и света Пасхо, Христе! О Мудрости, и Речи Божја, и Сило: дај нам да се присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства Твога.“
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
комплет од 7 њига на 4398 страница је доступан у нашој књижари – $400
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева из 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Свети Василије Велики (329.-379.) – 95 правила
- Ко је згрешио и заједно се упрљао са својом сестром по оцу или по матери, не може се допустити присуство у молитвени дом, док не престане од тог безаконитог и забрањеног дела. Када пак дође у сазнање тог страшног греха, нека три године плаче стојећи пред вратима молитвених храмова, и просећи народ који улази на молитву, да сваки са сажаљењем приноси за њега усрдне молитве Богу. После тога, друге три године нека се допусти само слушање Светог Писма, и пошто је слушао Свето Писмо и беседу, нека се отпусти и не удостојава молитве. Затим, ако са сузама испроси молитву, и приступи Господу са скрушеним срцем и правим смирењем, нека му се за друге три године допусти припадање. И тако, пошто покаже плодове достојне покајања, нека се десете године прими на молитву са вернима, без учешћа у приносу Евхаристије; пошто је стојао две године заједно са вернима на молитви, нека се тако, дакле, удостоји причешћа Доброга. (Василије Велики 67; Григорије Неокесаријски или Чудотворац 11)
- Исти образац вреди и за оне који узимају своје снахе. (Апостолска правила 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 26, 54; 2. Помесни Неокесаријски 2; Василије Велики 23, 27, 67, 68, 75, 78, 79, 87; Тимотеј Александријски 11; Теофил Александријски 5)
- Ко остави жену законито са њом сједињену и узме другу, по речи Господњој, подлеже осуди за прељубу. Јер канонски одредише Оци наши да такви, једну годину плачу, две године слушају, три године припадају, и седме године стоје са вернима, и тако се удостоје приноса Евхаристије, ако се са сузама покају. (Апостолска правила 48; Пето-шести Васељенски Цариградски 87, 93; 1. Помесни Анкирски 20; 8. Помесни Картагински 102; Василије Велики 9, 21, 35, 48, 58; Тимотеј Александријски 15)
- Овај исти образац држати и за оне који две сестре узимају за брак, макар и у различна времена. (Апостолска правила 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 26, 54; 2. Помесни Неокесаријски 2; Василије Велики 23, 87; Теофил Александријски 5)
- Који се занесу страшћу за својим маћехама, потпадају истом правилу као и они који се занесу страшћу за својим сестрама. (Василије Велики 67, 75)
- Оци су прећутали о многоженству, као о животињском делу и сасвим туђем роду човечијем. Нама се пак чини овај грех већим од блуда. Зато је разложно да се дотични подвргну правилима, то јест да једну годину плачу и три припадају, тако нека се приме. (Апостолска правила 48; Пето-шести Васељенски Цариградски 87; 2. Помесни Неокесаријски 3; Василије Велики 4, 9, 50, 77)
- Пошто многи у време варварске најезде прекршише веру у Бога, и положише незнабожачке заклетве, и једоше нека забрањена јела, која су са врачаријама принета била идолима, са таквима нека се управља по законима и правилима изданим од Отаца наших. Јер они који су тешку невољу у мучењима поднели и не подносећи болове и били повучени на одрицање од вере, такви нека се три године никако не примају, и две године нека слушају, и три припадају, и тако нека се приме у општење у Причешћу. А који су без велике невоље издали веру у Бога и учествовали у демонској трпези и клели се незнабожачким заклетвама, нека се за три године искључе, две године нека слушају, три године моле се у припадању, и друге три да стоје на молитви са вернима, те тако нека буду примљени у заједништво причешћа Доброга. (Апостолска правила 62; 1. Васељенски Никејски 10, 11, 12; 1. Помесни Анкирски 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9; Василије Велики 73, 82)
- А они који заклетву хришћанску прекршише, ако су због насиља и нужде погазили заклетве, подлежу блажим казнама, тако да могу после шест година бити примљени. Али ли су без икакве нужде издали веру своју, две године нека плачу, и две нека слушају, и пете године нека се моле са припадајућим, и у следеће две године нека буду примљени у општење молитве, без приноса Евхаристије, и тако на крају, то јест када покажу достојно покајање, нека се васпоставе у причешће Тела Христова. (Апостолска правила 25; Пето-шести Васељенски Цариградски 94; Василије Велики 10, 17, 29, 64)
- Који се баве врачаријама и следе обичајима незнабожаца, или уводе неке у своје куће ради изналажења чаробних пића и очишћења, нека подлегну правилу шестогодишњег кајања: једну годину плачући, и годину слушајући, и за три године припадајући, и годину опет стојећи са вернима, те тако буду примљени. (Пето-шести Васељенски Цариградски 61, 65; 1. Помесни Анкирски 24; 6. Помесни Лаодикијски 36; Василије Велики 65, 72)
- И све ово пишемо да се испробају плодови покајања. Јер свакако такве ствари не судимо временом, него истичемо начин покајања. Ако се пак неки тешко одвајају од својих обичаја и радије хоће да служе телесним насладама него Господу, и не прихватају да живе по Јеванђељу, тада нам нема никаквог заједничког посла са њима. Јер смо ми усред народа непокорнога и противнога научени да чујемо речи: „Спасавајући спаси душу своју” (1. Мојсејева 19, 17). (1. Васељенски Никејски 12; Пето-шести Васељенски Цариградски 102; Василије Велики 3, 74, 85; Григорије Ниски 4, 5)
- Стога, немојмо прихватити да пропаднемо заједно са таквима, него бојећи се тешкога суда и имајући пред очима страшни Дан расплате Господње, немојмо хтети да погинемо заједно са туђим гресима. Јер, ако нас нису научиле страшне претње Господа, нити нас толике невоље довеле у сазнање да нас је Господ због нашега безакоња оставио и предао нас у руке варвара, и народ би одведен у ропство непријатељима и предан расејању, јер на то се усудише да чине они који носе име Христово, па ако не познаше нити разумеше да је због тога дошао на нас гнев Божији, какав нам је заједнички посао са њима? Него треба себи да сведочимо и дан и ноћ и општејавно и понаособ: да не пристанемо да се поведемо за њиховим злоделима и лукавостима, молимо да их придобијемо и да их избавимо од замке лукавога. Ако пак то не можемо, настојмо макар да душе своје сачувамо од вечне осуде. (1. Васељенски Никејски 12; Пето-шести Васељенски Цариградски 102; Василије Велики 3, 84)
- Из другог слова Посланице Амфилохију, о разликовању јела: Углађеним пак Енкратитима на уважени њихов проблем, зашто и ми не једемо све, треба ово рећи: да се ми гнушавамо и од наших изметина. По вредности је за нас месо исто што и лишће траве, но односно разликовања кориснога, као што код траве разликујемо шкодљиво од одговарајућега, тако и код меса разликујемо шкодљиво од кориснога. Пошто је и живолина трава, као што је и врана месо, међутим, неће нико ко има памети јести бунику, нити се дотаћи псећег меса, осим ако велика невоља не принуди; тако, дакле, који једе, није безакоње учинио. (Апостолска правила 51, 53; 1. Помесни Анкирски 14; 3. Помесни Гангрски 2; Василије Велики 1, 28, 47)
- Посланица Диодору Тарсијском, о ономе који две сестре, једну за другом, узме у брак: Прво што највеће у оваквим стварима јесте обичај код нас, који ми истичемо као имајући снагу закона, јер су нам те одредбе предане од Светих људи. А тај је обичај овакав: Ако неко буде некад савладан страшћу нечистоте и падне у безаконито општење са двема сестрама, ово не треба браком сматрати, нити уопште треба такве у пуноћу Цркве примати пре но што се међусобно раздвоје. Тако да, кад не би имали ништа друго рећи, довољан је обичај да се од тог зла сачува. Но, пошто је писац писма покушао да лажним аргументом толико зло уведе у живот, потребно је да се ни ми не бежимо од помоћи расуђивања, мада је и у толико јасним предметима предубеђење појединца јаче од сваког расуђивања. Написано је, вели, у Књизи Левитској (3. Мојсејева 18, 18): „Немој узети жену која ће бити ревњива на сестру своју, да откријеш пред оном голотињу ове за живота оне”. Јасно се, вели, види из овога, да је после смрти прве сестре допуштено узети сестру њену. На то ћу ја најпре ово казати: да оно што старозаветни Закон говори, говори то онима који су у Закону (Римљанима 3, 19), јер би тако ми подлегали и обрезању, и суботи, и уздржавању од неких јела. Јер нећемо, ваљда, ако нађемо нешто што задовољава наше насладе, потчинити себе јарму ропства старозаветног Закона, а ако се у Закону покаже нешто тешко, тада ћемо прибећи слободи у Христу. Питали су нас: да ли је написано да се узме жена при сестри њеној? И рекли смо, што је за нас поуздано и истинито, да није написано. Али извадити из односних навода оно што је прећутано, то може законодавац, а не онај који закон наводи. Јер би тако било могуће ономе ко хоће усудити се и узети још за живе жене, сестру њену. Такав софизам управо приличи ономе. Јер, вели, написано је: „Немој узети суревњиву”, као да не спречава узети ону несуревњиву. Онај који брани страст одредиће да је нарав сестара несуревњива. Када, дакле, нема узрока због кога се забрањује живљење с обадвема, шта тада спречава узети две сестре? Али то није написано, кажемо ми. Али није ни оно одређено. Смисао пак контекста једнако даје право обадвома. Али, требало се мало вратити на околности пре установљења тог закона, те се тако ослободити проблема. Јер, видело би се да законодавац не обухвата сваку врсту грехова, него нарочито забрањује грехе Египћана одакле је изишао Израиљ, и оне Хананејаца којима се доселио. Јер је овако речено: „Немојте чинити по поступцима Египта, у коме сте живели, и по поступцима земље Хананске, у коју ћу вас увести, немојте чинити, и по њиховим законима немојте ходити” (3. Мојсејева 18, 4). Тако изгледа да ова врста споменутог греха није била практикована код тих незнабожаца, зато ни законодавац није требао предупређивати од истога, него је био довољан ненаучени обичај да се одбаци та гнусност. Како си, дакле, забранио веће, а прећутао мање? Законодавац је то учинио, јер је мислио да многим телољупцима, за саживљење са двема живим сестрама, може штетити пример Патријарха Јакова. Ми пак шта треба да чинимо? Говорити што је написано, или радознало испитивати што је прећутано? Тако, опет, у тим Законима није написано да не могу отац и син једну исту иночу имати, а код Пророка је то подвргнуто највећој осуди: „Јер син, вели, и отац одлажаху ка једној истој девојци” (Амос 2, 7). А све друге врсте нечистих страсти измислило је демонска школа, док је Божанствено Писмо прећутало, не подносећи да честитост своју упрља спомињањем гнусних назива, него је општим именима осудило нечистоте, као што и Апостол Павле каже: „А блуд и свака нечистота нека се и не спомиње међу вама, као што се пристоји светима” (Ефесцима 5, 4), обухватајући именом нечистоте све непоменичке срамоте мушкога и женскога пола. Тако ћутање свакако не даје дозволу сластољупцима. А ја кажем да није ни прећутано о овој ствари, него да је она законодавцем веома строго забрањена. Јер оно: „Немој приступати ниједној рођаци твојој по телу, да откријеш голотињу њихову” (3. Мојсејева 18, 6), укључује у себе и ову врсту сродства. Јер шта човеку може бити блискије од његове жене, боље рећи од самог њеног тела? Јер они нису више двоје, него једно тело (Матеј 19, 5). Тако кроз жену, сестра њена долази у сродство са мужем. Јер, као што се не може узети матер женина, или кћи женина, као ни своја матер, ни своја кћи, тако нити сестра женина, јер не може ни сестра своја. И обратно овоме: не може ни жена ступити у брак са сродбницима мужа, јер су обојима права сродства заједничка. Ја пак свакоме ко ме пита за савет о браку сведочим: да пролази обличје овога света, и време је скраћено, да ће и они који имају жене бити као и они који немају (1. Коринћанима 7, 29-31). А ако ми неко прочита оно: „Рађајте се и множите се” (1. Мојсејева 1, 18; 1. Мојсејева 9,1), смејем му се што не разликује времена законодавстава. Други је брак само лек или утеха од блуда, а не подршка раскалашности. „Ако ли се не уздрже, вели се, нека се жене” (1. Коринћанима 7, 9), а не: женећи се, нека преступају закон. А они који ни природу не гледају, који штету души својој наносе страшћу безакоња, нека разаберу какве је из старине природа дала називи сродства. Јер, по каквом ће сродству назвати оне који се роде у таквом браку? Хоће ли их назвати браћом, или сестрићима? Јер им се, услед мешања, може применити обоје. Немој, човече, да од тетке учиниш маћеху деци, нити ону која би их требала неговати уместо матере, њу оружати немилосрдним завиђењима. Јер само мржња маћеха, кадра је да непријатељство простре и после смрти. Боље рећи, и иначе непријатељи помириће се са покојнима, а маћехе почињу мржњу после смрти. Главно од свега казанога је: ако стреми браку по закону, отворена му је сва васељена; а ако му је старање страсно, нека зато још већма буде спречен. „Да се научи свој сасуд у светињи држати, а не у страсти пожуде” (1. Солуњанима 4, 4). Хотећи да више о овоме говорим спречава ме мера посланице. Желим пак или да се ова моја поука покаже јача од страсти, или да ова прљавштина не дође код нас, него нека остане у местима где се и дрзнула. (Апостолска правила 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 26, 54; 2. Помесни Неокесаријски 2; Василије Велики 23, 68, 76, 78; Тимотеј Александријски 11)
- Посланица Григорију презвитеру, да се раздвоји од жене с којом живи: Прочитао сам твоје писмо са свим стрпљењем, и зачудио сам се, кад си нам могао кратко и лако одбранити се самим стварима, пристајући да будеш упоран у ономе зашто си оптужем, него многим дугим речима покушаваш да излечиш неизлечиво. Нити смо ми први, нити једини, о Григорије, установили да женскиње не смеју живети, то јест становати, заједно са људима, него прочитах правило донето од Светих Отаца наших на Сабору у Никеји (1. Васељенски Никејски, правило 3), и који изрично забрањује држати уведене женске. А безбрачје у томе има уважење оделити се од живљења са женскињама, тако да који речју заветује се, а на делу чини што и они који живе са женама, очито је да такав настоји да достојанство девичанства држи само у називу, али се не удаљује од неприличности насладе. Толико пав већма требаше да си задовољио нашем захтеву, што сам кажеш да си слободан од сваке телесне страсти. Јер и не верујем да онај коме је седамдесет година живи страстно са женом, нити смо као за неко извршено неумесно дело одредили оно што смо одредили. Него, пошто смо научени од Апостола, да не треба брату стављати спотицања или саблазни (Римљанима 14, 13), а знамо да нешто што код појединих бива здраво и чисто, другима бива поводом за грех, ради тога смо и наредили, следећи заповести Светих Отаца, да се раздвојиш од женске. Зашто окривљујеш хорепископа, и напомињеш старо непријатељство? Зашто се жалиш на нас, као да олако ухо имамо да слушамо клевете, а не жалиш се на себе што не можеш да одступиш од навике са том женом? Отерај је, дакле, из твоје куће, и стави је у манастир. Нека она буде са девама, а теби нека служе мушкарци, како се не би име Божије због вас хулило (Римљанима 2, 24). И док ово не учиниш, неће ти ништа користити ни десетине хиљада ствари које у писмима пишеш, него ћеш умрети као неслужећи свештеник и одговараћеш пред Господом за своје неслужење. А ако се усудиш, не поправивши се, да вршиш свештенослужење, бићеш проклет за сав народ, и они који те примају биће искључени из читаве Цркве. (1. Васељенски Никејски 3; Пето-шести Васељенски Цариградски 5, 12, 13; 7. Васељенски Никејски 18; 8. Помесни Картагински 3, 38, 70)
- Хорепископима, да без Митрополита не постављају, мимо правила, служитеље Цркве – Много ме жалости што су напуштена правила Отаца и што је свака тачност Цркава изагнана, те се бојим да постепено, ако таква немарност буде напредовала овим путем, не дођу у потпуни неред ствари Цркве. Стари обичај, који је практикован у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, испитујући са сваком тачношћу, примао и веома су разабирали сво њихово владање, да ли нису клеветници, да нису пијанице, да нису склони кавгама, и да ли васпитавају своје млађе, како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јеврејима 12, 14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извештавали хорепископе, који би добивши гласове поузданих сведока и о томе обавестили Митрополита, тада би тако убрајали дотичнога црквенослужитеља у ред свештенства. Сада пак, ви сте најпре мимоишли нас, и нисте пристали ни да нас о томе известите, присвојивши себи сву власт. Затим, потпуно занемаривши ову ствар, допустили сте презвитерима и ђаконима да кога они хоће, без испитивања живота дотичних, по пристрасности, или по сродству, или по неком другом пријатељству, уводе у Цркву недостојне. Зато много се црквенослужитеља броји у свакоме селу, а ниједан није достојан служења олтару, као што и ви сами сведочите, немајући људи при изборима. Пошто, дакле, видим ствар да тако неизлечиво напредује, особито сада кад многи, бојећи се узимања у војску, увлаче се у службу црквену, нужно сам предузео да обновим правила Отаца, и пишем вам да ми пошаљете попис црквенослужитеља свакога села и од кога је сваки уведен, и каквога је живота. А имајте и ви код себе тај попис, да се могу ваши пописи упоређивати са онима што се код нас чувају, и да нико не може да се накнадно уписује, када хоће. Тако, дакле, после првога индикта, ако су неки уведени од стране презвитера, нека буду враћени међу лаике и нека изнова буде испитивање с ваше стране, па ако су достојни, нека се вашом одлуком примају, пошто ћете очистити Цркву уклањајући из ње недостојне. А убудуће, испитујте достојне и примајте их, али их немојте убројати у клир док нама не јавите, или знајте да ће бити опет лаик, који буде примљен у службу без наше сагласности. (1. Васељенски Никејски 8; 7. Васељенски Никејски 14; 2. Помесни Неокесаријски 14; 4. Помесни Антиохијски 8, 10; 6. Помесни Лаодикијски 57; Теофил Александријски 7)
- Епископима који су под њим као Митрополитом, да не изабирају и рукополажу за новац – Безаконост, то јест неумесност ствари, о којој пишем, тиме самим што се о њој уопште посумњало и говорило, болом је испунила душу моју, и замало ми се учинила невероватном. Писмо, дакле, које о томе напишем, онај који је о себи ово спознао, нека прими као лек, а који није спознао, као предохрану; који је пак немаран, чега не желим да се међу вама нађе, нека прими као сведочанство. А шта је то о чему говорим? Говоре, да неки од вас узимате новце рукополаганих, и да се, што је још горе, ово прикрива именом побожности. Јер, који чини зло под изговором добра, достојан је двоструке осуде, и зато што чини оно што није добро, и с тога што се служи добром, тако да кажем, као сарадником у извршењу греха. Ово, ако тако бива, нека више надаље не буде, него нека се исправи, јер је нужно говорити ономе који сребро прима, исто што је Апостол Петар рекао ономе који је хтео дати сребро да купи удео Духа Светога: „Сребро твоје с тобом да буде на погибао.” (Дјела Апостолска 8, 20) Јер, мање греши онај који по незнању хоће да купи, него ли онај који продаје дар Божији, јер ту бива продаја, и оно што си ти на дар добио, ако продаш, бићеш лишен благодати, као продан Сатани, јер уводиш трговину духовним стварима и у Цркви, где нам је поверено тело и крв Христова. Ово овако не сме бити. У чему се пак састоји њихово лукавство рећи ћу. Они сматрају да не греше што не узимају одмах, него после, рукоположења, а узимати је, било када узимати. Позивам вас, дакле, да овакав приход, боље рећи, овакво довођење у пакао одбаците, и не каљате своје руке оваквим нечистотама, чинећи себе недостојним да свршавате свете тајне. Опростите ми, што најпре као неверујући, а сада као уверен, претим. И ако неко после ове моје посланице учини тако нешто, нека буде удаљен од овдашњих наше Цркве олтара, и нека тражи где може купити дар Божији, па продавати га, јер ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије (1. Коринћанима 11, 16). Једно још да додам, па ћу престати. Ради среброљубља бива све ово, а среброљубље је корен свију зала (1. Тимотеју 6, 10), и назива се идолопоклонство (Колошанима 3, 5). Немојте, дакле, ради мало сребра претпоставити Христу идоле, нити опет подражавајте Јуди, нечистим добитком издајући по други пут Онога Који је једном за нас распет, јер ће се и села и руке оних који сабирају такве плодове, назвати Акелдама. (Апостолска правила 29; 4. Васељенски Халкидонски 2; Пето-шести Васељенски Цариградски 22; 7. Васељенски Никејски 19; Генадије I Цариградски 1; Тарасије Цариградски 1)
- Из књиге О Светоме Духу, написане Амфилохију – Догмате и проповеди који су у Цркви сачувани, једне имамо из написане науке, а друге смо примили у тајни од преданога нам Апостолскога Предања, а обоје имају исти значај за благочешће, то јест праву веру, и ово нико неће порицати ко је и најмање искусан црквеним Установама. Јер ако покушамо одрицати ненаписане обичаје, као да немају велико значење, неопажено ћемо повредити Јеванђеље у најважнијим стварима, или боље рећи, свешћемо проповед на голо име. Тако, на пример, да најпре споменем оно прво и најопштије, знак Крста, којим се знаменују они који се надају у име Господа нашег Исуса Христа, ко је нас путем писма научио? Обраћати се истоку при молитви, какво нас је писмо научило? Речи призивања Светог Духа приликом узношења и приказивања хлеба Евхаристије и путира благослова (1. Коринћанима 10, 16-17), који нам је од Светих то оставио писмено? Јер се ми не задовољавамо оним речима што нам Апостол или Јеванђеље спомиње, него друге још речи и пре и после говоримо, јер имају велику силу за тајну, а примили смо их из ненаписане науке. Благосиљамо пак воду крштења, и уље помазања, па још и онога који се крштава, по каквим писаним наредбама? Зар то није из усменога као светотајинског предања? А која је писана реч научила само помазање уљем? А да се три пута човек погњурава при крштењу, одакле је? А и све остало што бива при крштењу: кад се одричемо Сатане и анђела његових, из каквог је то Писма? Није ли то из оне ненаписане и неизрециве науке, коју су Оци наши немногољубопитном и непретраживаном ћутању сачували, добро научени томе, да светињу тајана треба ћутањем очувати? Јер оно што непосвећени не смеју ни погледати, како би било умесно кроз писма разглашавати. И мало после наставља: То је разлог неписаних предања да често разабирање учења догмата не постане за многе због обичаја лако безначајно. Јер, друго је догмат, а друго је проповед. Јер, догмати се ћутањем прелазе, а проповеди се јавно објављују. А врсту ћутања чини и неразговетност којом се служи Свето Писмо, представљајући тешким за схватање смисао догмата, ради користи оних који их читају. Ради тога сви ми, за време молитава, гледамо на Исток, али мало нас зна да тиме тражимо стару отаџбину Рај, који је Бог насадио у Едему на истоку. И, такође, стојимо кад вршимо молитве у први дан недеље, али разлог тога сви не знамо. Јер не само као саваскрсли са Христом и као тежећи да стражимо оно што је горе на небу, ми стојимо усправни на молитви у дан васкрсења недељу, и тиме себе подсећамо на даровану нам благодат, него и зато што се овај дан показује као слика очекиванога будућега века. Ради тога, будући да је недеља почетак дана, није од Мојсија назван првим, него даном једним: ”И би вече, каже, и би јутро, дан један” (1. Мојсејева 1, 5), пошто тај један исти, и осми, дан који је заиста и један и истински осми, а на који подсећа и псалмопојац у неким натписима Псалама, собом показује стање после овога века, непрекидни дан, дан невечерњи, дан бескрајни коме други неће следити, онај незалазни и нестарећи Дан. Нужно, дакле, Црква научава питомце своје да у тај дан врше молитве стојећи, да, свагда се подсећајући вечнога живота, не пренебрегавамо оно што је успут потребно за тамошње пресељење у вечни живот. И сва је Педесетница подсећање васкрсења очекиванога у будућем веку, јер онај један и први дан, седам пута уседморичен, чини седам седмица Свештене Педесетнице, јер почињући од првога завршава се истог дана, развијајући се педест пута кроз једнаке у себи делове. Тако подражава сличношћу век, како започиње своје кружно кретање од истих знакова и у исте се завршава, у коју Педесетницу Црквене установе нас научише да заважимо усправно стојање молитве, из тог јасног подсећања преносе на неки начин наш ум од садашњега на будуће. И при сваком клечању и опет устајању, самим чином показујемо да смо грехом пали на земљу, а човекољубљем Творца нашег позвани смо опет на небо. Нестало би ми времена кад бих казивао све ненаписане тајне Цркве. Остављам друго, а само исповедање вере, да верујемо у Оца и Сина и Светога Духа, из каквога писма имамо? Јер, ако из предања Светог Крштења сходно доследности Благочешћа, треба да како смо крштени, онако смо дужни да верујемо, излажући исповедање вере истоветно Крштењу, онда нека нам, по истој доследности, допусте да једнаку веру и славу, славословљење Тројици, одајемо. Ако ли пак одбацују начин славословља, као ненаписан, нека нам тада покажу писмене доказе о исповедању вере, и о свему осталоме што смо ми набројили. Пошто, дакле, толико има ненаписано, а има толику моћ у Тајни Благочешћа, зар нам неће допустити један израз који нам је од Отаца дошао, који смо нашли сачуваним кроз неизмишљени обичај у неповређеним установама Цркава, а који има не мали разлог, нити малу корист пружа сили Тајне Цркве. (1. Васељенски Никејски 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 102; 7. Васељенски Никејски 7; Василије Велики 87)
- Из исте књиге О Светом Духу – Односно пак онога да је непосведочено и ненаписано славословље „са Духом” рећи ћемо то да, ако не треба примати ништа ненаписано, онда ни ово; ако ли је већина тајни усвојена и доживљена код нас, ненаписана, онда са многим другим примамо и ову. А мислим да је апостолско да се држе ненаписана предања. Јер, вели, хвалим вас, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох (1. Коринћанима 11, 2); и опет: Држите предања која сте примили или речју или посланицом (2. Солуњанима 2, 15), од којих је особито једно и ово, које ученицима предадоше они који га у почетку одредише, и који дуговременом употребом током времена дуготрајним обичајем у Цркви укоренише. Иста је ствар тако, дакле, као на суду: кад би ми, немајући писмених доказа, привели вам мноштво сведока, зар не би добили од вас решавајућу одлуку? Ја мислим да би, јер, на речима два или три сведока нека остане свака ствар (5. Мојсијева 19, 15). Ако вам пак јасно покажемо да имамо на нашој страни дуготрајност времена, нећемо ли вам тиме показати да право говоримо, и да спор не може бити решен против нас? Јер стари догмати су уверљиви управо тиме што својом старином, као неком седином, имају поштовање. (1. Васељенски Никејски 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 102; 7. Васељенски Никејски 7; Василије Велики 87)
- Из Посланице Никопољцима: Шта смо страшно претрпели, да то није можда тужно, рекли бисмо да ништа нисмо претрпели, нити се сматрасмо достојним страдања за Христа. Оно пак што дотични држи дом молитве, а ви се напољу клањате Творцу неба и земље, то је оно што нас мучи. Сетите се да су Једанаесторица Ученика били затворени у горњој одаји, док су распињачи Христови у славноме храму вршили јудејско богослужење. Јер Јуда, који изабра смрт вешањем пре него ли срамни живот, показао је можда себе бољим од ових који су сада црвенији пред сваком људском осудом, и зато су бестидно расположени према срамним делима. Само се немој обманути њиховим лажима, кад обећавају правилност вере. Јер су такви христотрговци а не хришћани, свагда већма изабирају живот по користи, а не живот по истини. Када су мислили да стекну ову сујетну власт, пришли су непријатељима Божијим, а када су видели народ да се оштро противи, онда су опет показали привид правилности вере. То је мој суд, а ви, ако имате неки удео са нама, онда ћете исто са нама мислити, ако ли пак сами по себи одлучујете, свако је господар свога мишљења, а ми смо невини у тој крви.
- Из Посланице Кесарији Патрицији: Причешћивати се свакога дана и узимати Божанске Тајне добро је и корисно, јер Сам Христос каже: Који једе тело моје и пије крв моју, имаће живот вечни (Јован 6, 54). Ми пак четири пута сваке седмице причешћујемо се: Недељом, средом, петком и суботом, и у друге дане ако је спомен некога од Светих. А то што у време гоњења неко је принуђен да, немајући свештеника или служитеља, узима својим рукама Причешће, уопште није преступ, сувишно је и доказивати, зато што је дуговремени обичај то потврдио самим стварима. Јер сви који тихују у пустињи, где нема јереја, држе причешће у кући и сами се причешћују. У Александрији и у Египту сваки и од лаика, скоро већином има причешће у свом дому, и када хоће сам се причешћује. Јер кад је једном свештеник свршио жртву и дао је, који је узме и причешћује се, треба да верује да се причешћује као од свештеника. Јер и у Цркви свештеник даје честицу и држи је прималац са сваком влашћу, и тако је приноси устима сопственом руком. Јер исто је по снази: било да једну честицу добије неко од свештеника, било више честица заједно.
95. Порука, то јест поука, свештенику о Божанској благодати: Постарај се, о свештениче, да себе представиш непостидним делатником, право управљајућу реч Истине. Никада немој доћи на сабрање имајући непријатељство према некоме, да не одагнаш Утешитеља у дан сабрања. Не суди, не свађај се, него боравећи у Цркви моли се и читај до часа када треба да свршиш Божанско тајноводство, то јест Свету Евхаристију. И тако предстани у умиљењу и чистим срцем светом Жртвенику, не гледајући лево и десно, него са страхом и трепетом предстојећи Небескоме Цару. Немој да ради угађања људима пожуриш молитве, или их скратиш, нити гледај на лице људи, него гледај само на предстојећег Цара и Силе Небеске које около стоје. Немој саслуживати са онима који су под забраном. Гледај пред Ким предстојиш, како свештенодејствујеш, и којима ћеш предати Причешће. Не заборављај Владичину заповест и ону Светих Апостола: Не дајте, вели, светиње псима, и не бацајте бисера својих пред свиње. Пазите на псе, итд. (Матеј 7, 6; Филипљанима 3, 2). Немој се уплашити човека на свој пад. Не предај Сина Божијег у руке недостојних. Немој се устидети некога од славних на земљи, чак ни онога који носи круну, у часу ономе. Достојнима пак Божанског Причешћа даји исто бесплатно, као што си и ти добио. Онима пак којима Божански канони забрањују, немој давати, јер су сматрани као незнабошци, и ако се не поврате, тешко и њима, и онима који им дају. Гледај, ја немам ствар пристрасну, ти ћеш видети. Немој да из немара твога црв или миш и нешто друго дотакне се Божанских Тајни, нити да се уплеснаве, или нагоре, или присвоје од несвештених или недостојних руку. Ово и овоме слично држи, и спашћеш себе и оне који те слушају.
Владимир Димитријевић | Русија и Србија – Духовна веза кроз векове
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 229 | Ефесцима 5, 8-19: Живот у хришћанским врлинама.
9 јер плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини.
10 Истражујте што је угодно Господу.
11 И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте.
12 Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине.
13 А све што се разоткрива, свјетлошћу се објелодањује; јер све што је објелодањено, излази на свјетлост.
14 Зато вели: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос.”
15 Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри,
16 користећи вријеме, јер су дани зли.
17 Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња.
18 И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом,
19 говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме;
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 66 | Лука 12, 16-21: Прича о безумном богаташу.
16 Каза им, пак, причу говорећи: „У једнога богатог човјека роди њива.
17 И размишљаше у себи говорећи: ’Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју?’
18 И рече: ’Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја;
19 и казаћу души својој: ’Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се.’’
20 А Бог му рече: ’Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио, чије ће бити?’
21 Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.”
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
књига је доступна у нашој књижари
Испричавши о богаташу који је намеравао само да једе, пије и весели се, а затим био поражен смрћу, не доживевши насладе које је очекивао, Господ је закључио: „Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.” (Лука 12, 21) Такав удео њих постиже. Они који се богате богозаборавом, мисле само о телесним утехама. Они, пак, који желе да избегну тај горки удео, нека се потруде да не стичу за себе, већ нека се богате само Богом. Сво богатство је од Бога. Уколико га стекнеш, посвети га Богу и проистећи ће свето богатство. Све вишкове дели са онима који имају потребу. Тако ћеш вратити Богу оно што ти је дао. Ко даје бедноме, Богу даје. Онај ко тако троши богатство, истински се богати. Богатећи се добрим делима, он се богати ради Бога, са намером да му угоди; он се богати Богом, привлачећи Његов благослов; он се богати од Бога, Који вернога у маломе поставља над многим; он се богати код Бога, а не сам за себе, будући да себе не сматра господарем, него само приставом и рачуновођом, чија се сва брига састоји у томе да намири све који му долазе са потребама. Он се боји да било шта утроши на себе самог, јер сматра да би неисправно употребио имање које му је поверено.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
књига је доступна у нашој књижари
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Читају се:
-молитве
-једна катизма из Псалтира
-једна глава из Јеванђеља са тумачењем светог Теофилакта Охридског и/или аве Јустина
-једна глава из Посланица са тумачењем светог Теофана Затворника и/или аве Јустина
-Светооотачки текстови на разне теме
Духовна Лира Владика Николај – Златно Дрво
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
пригвоздити (пригвоздити) = приковати
Колошанима 2, 14:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: истрєбивъ єжє на насъ рꙋкописанїє ᲂучєньми, єжє бѣ сопротивно намъ, и то взѧтъ ѿ срєды, пригвоздивъ є на крєстѣ:
ИЗГОВОР: истрєбив јеже на нас рукописаније учењми, јеже бје сопротивно нам, и то взјат от среди, пригвоздив је на крестје:
СРПСКИ: избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и бјеше против нас, и уклони је приковавши је на крст;
Мисли светих по Јустину Ћелијском
књига је доступна у нашој књижари
Света великомученица Екатерина:
Ја сам царска кћи и зовем се Екатерина! Раније ја сам се с великом љубављу бавила разним наукама: изучила сам реторику, философију, геометрију и друге науке. Но све то ја презрех као ништавно и некорисно, и постадох невеста Господа Христа, Који преко пророка Свог Исаије каже: „Погубићу мудрост мудрих и разум разумних одбацићу.” (Исаија 29, 14)
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске