416-944-3297

Ана Сорокина:
Кад оду наши стари

Недавно се упокојио мој деда. Његова смрт није била неочекивана, он је дуго боловао. Но, показује се, бити спреман за смрт је немогуће. Зазвонило је, мама још није рекла ни речи, но, ја сам одмах све схватила. Појавила се мисао: „Зашто сада? Зашто тако брзо? Да је макар било после Васкрса.“ Деда је отишао заувек, и заувек је отишао тај поглед. Онај који је само деда имао. У њему су били и бол и туга, а истовремено и спремност да се нашали, да подржи, охрабри. У дедином погледу толико је било нечег старог да ти невољно верујеш: он је све видео – и Куликовску битку, и Суворова, и Први светски рат. Шта се у његовој души дешава – не знам, али поглед одаје чежњу за великим биткама, за поморским бојевима, за верном ратном другарицом и погинулим другом. У старчевом погледу је била истинска романтика – чврста, сурова, са носталгијом и уздржаним сузама.

На деду сам се много љутила. За њега, човека са села, који је одрастао у породици где је било деветоро деце, ја сам увек била градска лењивица. Данас,  сећајући га се, спремна сам да се потпишем испод сваке његове речи. Он је до последњих дана устајао у пет изјутра. Спавао је седећи у фотељи, на пет минута. Иако притиснут својом болешћу, непрестано је нешто мајсторисао, поспремао, сакупљао. Он, изнемогао од бола, могао је да се шали и да грди.

Вечност, она која наступа после окончања привременог живота, постала је још на корак ближе. Са одласком старих наилази одговорност за сопствени живот. Са њима одлази детињство, без обзира колико у том тренутку имаш календарских лета. Сада је моја бака слаба – смрт мужа однела јој је много снаге. Она се свога детињства сећа баш као да је било јуче, у њеној души као некада живе и малена девојчица, и млада девојка, и жена у пуној снази. Данас је јасно: то није било пре хиљаду година, већ сасвим недавно, и време је заиста, како је говорила моја бака, брзопролазно и краткотрајно. И, ма колико човеку било година, он има потребу за топлином и подршком, за безусловном љубављу.

Посматрам баку – она је малена, погрбљена, као и увек снажна, али сада већ слаба и наивна.  Навире до тада непознато осећање: жеља да је заштитим, да јој омогућим мир, да ради ње одолим искушењима, као некада она ради мене. Но, та снага рађа се у мени управо благодарећи њеној снази и храбрости. Старце називају децом, не зато што они наводно падају у сенилност, већ зато што они тако имају потребу за нашом помоћи, у осећању своје потребе нама – онима ради којих су живели и настављају да живе. Тада су они, стари, извор мудрости и светлости. Без наше, пак, љубави, старост постаје немилосрдна и сурова. Деца и стари су веома блиски Богу. Деца зато што Га се још сећају, а стари зато што већ осећају скори сусрет са Њим.

Слаб и чангризав карактер, неразумевање савремености, излишна принципијелност и ситничавост, њихове заблуде као такве, у суштини су ситнице, ако их посматрамо кроз призму њиховог проживљеног живота и долазеће вечности. Зато, после њихове смрти ми постајемо кудикамо одраслији и старији. И, већ више нисмо унук или унука. Њихови савети и поуке – део оних ритуала и обреда који нам дозвољавају да се изнова осетимо малима и слабима поред свезнајућих баке или деке. Управо оно што нам је сада тако досадно да слушамо, касније ће нам и те како недостајати. Јер, у њиховом непрестаном гунђању крије се огромна брига за нас. То је брига коју после више нико неће показати према нама у таквој мери и таквом својству и обиму.

Што је више родбине, што је већи нараштај, човек се осећа  заштићенијим, свет му изгледа мирнији, поузданији, ређи су наиласци усамљености и тескобе. У великим породицама од неколико генерација случај наркоманије, алкохолизма, самоубиства и сексуалних  настраности сусрећу се веома ретко. У њима, слично као у снажном дрвету, здраво корење храни младе гране, даје животну снагу, способност да цвета и доноси плод. Не постоје идеални људи, па ни наши преци нису изузетак. Но, ако их ми видимо непрестано у тамној боји, примећујући само њихову „старачку оронулост“ и наметљивост, тим пре треба да се замислимо над собом, сећајући се пете заповести. Што постајем старија, то јасније схватам – живот је кратак. Проћи ће време, ја ћу почети то да говорим својим унуцима, које сада тек могу да наслутим у далекој перспективи. А унуци, са своје стране, неће веровати да сам ја била мала девојчица. А затим ћу отићи тамо где су сада моје баке и деке, који ће за моје унуке бити већ само имена и датуми. Тамо ћу се срести са њима и опет ћу постати унука, окружена бригом бака и дека. То ми даје утеху и радост. Овде у земаљском животу, навикавши се на њихову љубав и бригу, без обзира на време и растојање, ја верујем да нам и тамо својом молитвом пред Господом они покровитељски крче пут у  Горњи Јерусалим.


Свакога чека старост

Била једном једна слабашна старица, која је, када је њен вољени муж умро, отишла да живи са сином, снахом и унуком. Сваког дана њен вид и слух су се погоршавали. Понекад су се њене руке толико тресле да би се грашак из њеног тањира откотрљао на под, а супа исцурила из шоље. Син и снаха нису могли да јој помогну, али их је нервирао неред који је правила. И једног дана су рекли: што је много –  много је, па су за њу поставили мали сто у ћошку поред ормара за метле и дали јој да тамо сама једе своје оброке. За време јела, она би их гледала са другог краја собе, очију пуних суза, али они једва да су разговарали са њом, осим што би је грдили кад би јој испала кашика или виљушка. Једне ноћи, уочи вечере, мала девојчица је седела на поду, играјући се дрвеним дашчицама. „Шта то правиш?“, упитао ју је отац озбиљно. „Правим мали сто за тебе и маму“, одговорила је, „тако да можете да једете у ћошку сами, када ја порастем.“ Отац и мајка су занемели. Изгледало је да та њихова реакција траје читаву вечност. А, онда су почели да плачу. У том тренутку су постали свесни онога што су урадили и туге коју су проузроковали. Исте вечери, вратили су старицу на њено право место за великим столом. Од тога дана, она је поново јела са њима све обеде. А, када би комадић хране пао на сто или би виљушка залутала на под, изгледало је да више нико не мари за то.


Hrist

Читање из Светог Писма

Литургија
Зачало 25: Матеј 8, 5-13

О исцјељењу губавога, слуге капетановог.

5 А кад уђе у Капернаум, приступи Му капетан молећи Га и говорећи:
6 „Господе, слуга мој лежи дома одузет и страшно се мучи.”
7 А Исус му рече: „Ја ћу доћи и исцијелићу га.”
8 И капетан одговори и рече: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци ријеч и оздравиће слуга мој.
9 Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: ’Иди’, и иде; и другоме: ’Дођи’, и дође; и слуги своме: ’Учини то’, и учини.”
10 А кад чу Исус, задиви се и рече онима што иду за Њим: „Заиста вам кажем: ’Ни у Израиљу толике вјере не нађох.’
11 А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом и Исаком и Јаковом у Царству Небескоме;
12 а синови Царства биће изгнани у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.”
13 А капетану рече Исус: „Иди, и како си вјеровао, нека ти буде.” И оздрави слуга његов у тај час.

Aпостоли
Зачало 93: Римљанима 6, 18-23

Саваскрсавање са Њим у нови живот.

18 ослободивши се, пак, гријеха, постадосте слуге праведности.
19 Као човјек говорим, због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење.
20 Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности.
21 Какав, дакле, плод имадосте тада од онога чега се сада стидите? Јер је крај онога смрт.
22 А сад, ослободивши се од гријеха и поставши слуге Божије, имате плод свој на освећење, а крај – живот вјечни.
23 Јер је плата за гријех смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем.


Календар

Jул 5. (Јулијански)
Jул 18. (Грегоријански)

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:

Преподобни Атанасије Ато(н)ски; Преподобни Лампад; Свети мученик Папије; Свети преподобномученик Кипријан Нови; спомен налаза моштију преподобног Сергија Радонежског; Преподобни Атанасије Пустињак.

Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’



Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника

Свети Теофан Затворник

Свети Теофан Затворник

Каква је само вера капетана! Задивила је и самог Господа (Матеј 8, 5). Њена суштина је у исповедању Господа Богом свега, свемоћним Владиком и Наредбодавцем свему што постоји. Због тога је и молио: „Само реци реч и оздравиће слуга мој. Верујем да се Теби све потчињава и да све слуша Твоје наредбе.“ Такву веру Господ тражи од свих. Такву и од нас очекује. Ко има такву веру, ни у чему нeћe оскудевати, и добиће све што тражи. Тако је обећao Сам Господ. О, када бисмо и ми пошли за таквом вером! Но, и она је дар, и тај дар треба тражити и то опет – са вером. Тражимо је, у крајњој мери, из oceћaњa потребе за њом, тражимо је стално, са напором, потпомажући њено развијање у нама одговарајућим размишљањем, а изнад свега послушношћу заповестима Божијим.


Патријарх срспки Павле:
Да нам буду јаснија нека питања наше вере

 

Патријарх српски господин Павле

Патријарх српски господин Павле

ХХ – Може ли жена за време менструалног периода причешћивати се и посећивати храм?

Преузмите текст (ПДФ)


Учимо старословенски
(словѣ́ньскъ ѩзъıкъ) їѧѣьъѡщѥѭюѹыѿѵйє

Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ

Miroslavljevo jevanđelje

Miroslavljevo jevanđelje

  • єлижди (јелижди) = колико, коликогод пута, кадгод
  • єльма (јељма) = тако, како, када, пошто, јер
  • єщє (јешче) = још, јоште, уз то
  • єстєство (јестество) = природа, род
  • єстєствєнный (јестествени(ј)) = природни
  • єстєствєнноживотный (јестественоживотни(ј)) = који одржава живот
  • єстєствєнножизненый (јестественожизњени(ј)) = који одржава живот Посла́нїе ї҆а́кѡвле 3, 7: всѧ́ко бо є҆стество̀ ѕвѣре́й же и҆ пти́цъ…
    изговор: всјако бо јестество дзвјереј же и птиц…
    Посланица Јаковљева 3, 7: јер сваки род звјериња и птица…

 

Архива

X