Свести Владика Николај: О Пријатељству
Како је мало код нас праве, идеалне љубави међу пријатељима! У већини случајева пријатељство није засновано на сродности душа, на познању и поштовању, него на случајној симпатији и на себичном рачуну.
Боље је да човек живи без пријатеља, него с пријатељима које не може поштовати. Живљење с пријатељима које човек не поштује, то је клизање на поледици, која води у понор. На поледици ухвате се деца за руке и вуку једно друго, да би се лакше и брже клизала. И пријатељство без поштовања је такво клизање по леду, које се никад не завршава друкчије до вратоломством и пропашћу. Љубав је олтар на коме се увек мора вршити жртвоприношење. Љубав је божанство, које тражи да увек пред лицем Његовим гори жртва, те да се оно види у светлости.
Права љубав, божанска љубав, односи се увек на оно што је најбоље у човеку. Ако ја љубим своје уображење, моја је љубав лаж. Ако љубим свога пријатеља због његовог порока, ја љубим лаж. Ако љубим Бога због добитка на лутрији, моја је љубав лаж. А ако ја љубим заиста лаж, ја јој морам жртвовати истину, јер и лажна љубав тражи жртве. Онај ко воли своју сујету, жртвује јој памет, и ко воли своје тело, жртвује му душу, и ко воли новац, жртвује му част. И обратно: ко воли разум, жртвује овоме сујету, и ко воли душу, жртвује њој тело, и ко воли част, жртвује овој новац. И љубав према пријатељима стаје скупо.
Ја говорим о правој, Божанској љубави. Помагати пријатеља у добру и тражити његову помоћ за добро – само се то зове права пријатељска љубав. Ја желим пријатеља не за то да он ласка мојим слабостима и затрпава и оправдава моје погрешке, но зато да ме поправља у злу и подржава у добру. Такво пријатељство је чистилиште, у коме се човек чисти од грубих и ниских навика и склоности. … Какву љубав према пријатељима један човек нуди, такве ће и пријатеље наћи. Свак има онаква приајатеља каква заслужује. Према каквоћи и величини жртве налазе се и пријатељи. Ја се морам отказати свега нискога да бих могао имати за пријатеља онога чију висину душевну љубим. И морам се отказати себичности љубећи несебичног пријатеља. И морам се отказати грубости љубећи племенитог пријатеља.
Пријатељство је једно школовање. Какво пријатељство, онакво и школовање. Некога пријатељство диже к Небу, некога вуче у пакао. Пријатељства, које значи заверу против добра, има доста. Таква пријатељства се снују много и у нашој средини. Пријатеље се они који нити се познају нити поштују, нити један за другог жртвују. Пријатеље се људи различите душе, не због душе, него због добити. Пријатеље се људи различитих начела, не због начела, него због богаћења. Због концесија и лиферација, због пљачке и крађе! Пријатељима се зову често повремено и они који се из дубине душе презиру. Пријатеље се често људи из кукавичлука, често из бојазни један од другог, често из сујете, често из досаде. Је ли онда чудо што људи не љубе своје непријатеље, кад, гле, ни пријатеље своје још не умеју да љубе? Како ће љубити човек свога даљњега, кад није научио да љуби ни свога најближега? Све донде неће моћи бити љубави према непријатељима, док је не буде било међу пријатељима. А све донде је неће бити међу пријатељима, докле се она не сазида на узајамном познању, поштовању и жртвовању.
Но, доћи ће једно боље време, кад ће се људи љубити више духом и истином, и због духа и истине, и кад ће праве љубави бити онолико колико сад има лажне љубави. Доћи ће време, кад ће пријатељ пријатељу бити свештеник и исповедник, а не само савезник у задобијању богатства и уживање овог света. Доћи ће време кад ће пријатељ пријатељу бити утешитељ и лекар, а не заводитељ и разоритељ душе. Кад дође то време, онда ће тек почети љубав међу људима. Ма како далеко било то време, оно иде и доћи ће.
Још није дошло време љубави према непријатељима, јер још није испуњена ни заповест о љубави према пријатељима. Али ће се испунити и једна и друга заповест, јер ни једна ни друга није људска но Божија. А Божија не може остати неиспуњена. Ја вас не могу, браћо, покренути мојим слабим речима да испуните Божију заповест о љубави. Но покренуће вас на то Бог, који сунце покреће.
Отац Милош Весин: Људи говоре о поверењу у Божију вољу
Апостол Петар у својој Првој посланици каже: „Понизите се, дакле, под силну Божију руку да вас узвиси када дође време. Пребаците на Њега сву своју бригу, јер Он се брине за вас.“ Да бих ја схватио да се Господ заиста брине о мени, ја морам имати не само веру, него и живо и искрено поверење у Бога: да је Он ту и да промишља о мени. Јер, сваки наш корак у животу је, заправо, корак у празно, корак у неизвесно. Ви никада не знате, када седате у авион, да ли пилот који седи у кабини заиста зна како се управља авионом.
Шта мислите, како би то изгледало када би свако од нас, улазећи у авион, прво одлазио у кабину да тражи документа од пилота: „Молим вас, да видим где сте завршили, колико сте пробних часова летења имали…“ Или, када бисте, пре операције, тражили од лекара да вам покаже све своје дипломе, који је број операција имао, који је број смртних случајева у тим операцијама. Не, ми једноставно идемо са поверењем да тај човек који треба да управља нашим авионом, или који треба да нас лечи – зна шта треба да уради. Ако у њега имамо поверења, како онда у Онога Ко и пилоту, и лекару, и нашим родитељима даде снагу да буду то што јесу – имамо најмање поверења или, врло често, немамо уопште поверења? Он нам дарује управо оно што је добро за наше спасење, или, пак, не даје. Важно је знати да нема неуслишене молитве. Нема молитве која остаје без одговора. Међутим, треба знати да је одговор некад: „Не још“; да је одговор некад и Божије ћутање, које није Божија пасивност; а некад: „Не у том облику у коме ти тражиш.“ Али, Бог никад не остаје пасиван у односу на човека који Бога прославља, који Богу захваљује и који од Бога моли оно што је његовом спасењу корисно.
Читање из Светог Писма
Литургија
Зачало 12: Јован 4, 5-42
Разговор са Самарјанком на извору Јаковљевом. Вјера Самарјана у Христа.
5 Тако дође у град самаријски, звани Сихар, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему.
6 А ондје бијаше извор Јаковљев. Исус, пак, уморан од пута, сјеђаше тако на извору; бјеше око шестога часа (=подне).
7 Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: „Дај Ми да пијем.”
8 Јер ученици Његови бијаху отишли у град да купе хране.
9 Рече Му жена Самарјанка: „Како Ти, Који си Јудејац, тражиш од мене, жене Самарјанке, да пијеш?” Јер се Јудејци не друже са Самарјанима.
10 Одговори Исус и рече јој: „Кад би ти знала дар Божији, и Ко је Тај Који ти говори: ’Дај Ми да пијем’, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу.”
11 Рече Му жена: „Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле Ти, онда, вода жива?
12 Еда ли си Ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше, и синови његови, и стока његова?”
13 Одговори Исус и рече јој: „Сваки који пије од ове воде опет ће ожедњети;
14 а који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.”
15 Рече Му жена: „Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам.”
16 Рече јој Исус: „Иди, зови мужа својега и дођи овамо.”
17 Одговори жена и рече: „Немам мужа.” Рече јој Исус: „Добро каза: ’Немам мужа’;
18 јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала.”
19 Рече Му жена: „Господе, видим да си Ти пророк.
20 Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати.”
21 Рече јој Исус: „Жено, вјеруј Ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму.
22 Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца.
23 Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који Му се клањају.
24 Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.”
25 Рече Му жена: „Знам да долази Месија, звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све.”
26 Рече јој Исус: „Ја сам – Који говорим с тобом.”
27 И утом дођоше ученици Његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: „Шта тражиш?”, или: „Што говориш са њом?”
28 А жена остави свој крчаг и отиде у град, и рече људима:
29 „Ходите да видите Човјека Који ми каза све што сам учинила. Да није Он Христос?”
30 Изиђоше, дакле, из града и пођоше Њему.
31 А у међувремену, мољаху Га ученици Његови говорећи: „Рави (=Учитељу), једи!”
32 А Он им рече: „Ја имам јело да једем за које ви не знате.”
33 Тада ученици говораху међу собом: „Да Му неко не донесе да једе?”
34 Исус им рече: „Јело је Моје да вршим вољу Онога Који Ме је послао, и извршим Његово дјело.
35 Не кажете ли ви да су још четири мјесеца, па ће настати жетва? Ето, велим вам: ’Подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву.’
36 И који жање, прима плату, и сабира род за живот вјечни, да се радује заједно и који сије и који жање.
37 Јер у томе је истинита ријеч, да је други који сије, а други који жање.
38 Ја вас послах да жањете гдје се ви нисте трудили; други су се трудили, а ви сте у труд њихов ушли.”
39 А из града онога многи од Самарјана повјероваше у Њега за ријеч жене која је свједочила: „Каза ми све што учиних.”
40 Када, дакле, дођоше к Њему Самарјани, мољаху Га да остане код њих; и остаде ондје два дана.
41 И много их више вјерова за ријеч Његову,
42 те жени говораху: „Сад не вјерујемо више због твога казивања, јер сами смо чули и знамо да је Ово заиста Спаситељ свијета, Христос.”
Aпостоли
Зачало 28: Дјела Апостолска 11, 19-26; 29-30
Ширење Јеванђеља у Антиохији. Назив: хришћани. Старање за браћу у Јудеји.
19 Они, међутим, који се расијаше од невоље која наста због Стефана, прођоше све до Феникије и Кипра и Антиохије не проповиједајући ријеч никоме до само Јудејцима.
20 А неки од њих бијаху Кипрани и Киринејци, који, ушавши у Антиохију, говораху јелинистима проповиједајући Јеванђеље о Господу Исусу.
21 И рука Господња бијаше с њима; и велики број их повјерова и обрати се Господу.
22 А дође ријеч о њима до ушију Цркве у Јерусалиму; и послаше Варнаву да прође све до Антиохије.
23 Кад овај дође и видје благодат Божију, обрадова се и мољаше све да искреним срцем остану у Господу;
24 јер бјеше човјек благ и пун Духа Светога и вјере. И обрати се многи народ Господу.
25 Варнава, пак, изиђе у Тарс да потражи Савла, и када га нађе, доведе га у Антиохију.
26 И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учише многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани.
29 А ученици одлучише да сваки од њих, колико који могаше, пошаље на помоћ браћи која живљаху у Јудеји.
30 Ово и учинише, пославши старјешинама преко руке Варнавине и Савлове.
Календар
Maj 17. (Јулијански)
Maj 30. (Грегоријански)
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Свети апостол Андроник и његова помоћница Јунија; Свети мученик Солохон и са њим Памфамир и Памфалон; Преподобни Нектарије и Теофан, ктитори манастира Варлаама на Метеорима; Свети Атанасије Нови Чудотворац, епископ Христијанопољски.
Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’
Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника
Свети Теофан Затворник
Спаситељ је у граду Самарјанке провео два дана. Тада су јој њени суграђани рекли: „Сад не верујемо више због твога казивања, јер сами… знамо да је Ово заиста Спаситељ света, Христос.“ (Јован 4, 42) И код свих је тако. Најпре се спољашњом речју људи призивају Господу, или, како је то сада код нас (=православних) – путем рођења. Међутим, када на делу окуси шта је живот у Господу, човек се већ Господа држи због унутрашњег сједињења са Њим, а не због спољашње припадности хришћанској заједници. Сви који се рађају у хришћанским заједницама управо то треба да поставе себи за закон, то јест да се не ограничавају само спољашњим припадањем Господу, него да се побрину да се унутрашње са Њим сједине, како би затим стално у себи имали осведочење да стоје у истини. А шта је за то потребно? Потребно је у себи оваплотити Христову истину. Истина Христова је обнављање палога. И тако, обнови старог човека који се распада у лажљивим похотама, и обуци се у новог, сазданог по Богу, у правди и држању истине, па ћеш сам у себи знати да је Господ Исус Христос уистину Спаситељ, не само света, него и тебе лично.
Патријарх срспки Павле:
Да нам буду јаснија нека питања наше вере
Патријарх српски господин Павле
ХIII – Став Православне Цркве о употреби контрацептивних средстава и побачају
Преузмите текст (ПДФ)
Учимо старословенски
(словѣ́ньскъ ѩзъıкъ) їѧѣьъѡщѥѭюѹыѿѵйє
Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ
Miroslavljevo jevanđelje
- досада (досада) = укор, ружење, срамоћење, неправда
- досадитєль (досадитељ) = насилник, силеџија
- досадитєльный (досадитељњи(ј)) = обестан, дрзак, силовит
- досадити (досадити) = увредити
- досаждати (досаждати) = вређати, срамотити; ружити, псовати
- досаждєнїє (досажденије) = увреда, неправда; тешкоћа, мука; стид, срамота
