416-944-3297

Из предавања психолога Александре Јанковић, 2004. године:
Улога Жене у Цркви

(први део)

 

Готово свакодневно можемо прочитати или видети у вестима на ТВ-у, кад год се помиње Црква и црквеност, како је Црква традиционално мачо оријентисана, што подразумева да све важне одлуке доносе мушкарци – свештенослужитељи, а жене служе као декор, пратећа интелигенција задужена за послушност, покоравање и беспоговорно прихватање налога које им дају црквени ауторитети. Они који негују само несимпатију према Цркви, са несимпатијом у њој виде само забринуте, престареле и фанатизоване младе, забрађене жене, у дугим сукњама и без трунке шминке на лицу.

Активнији анимозитет према Цркви већ подразумева да се изрази протест због укидања женског права на абортус, а у најразвијенијем облику богоборства, екстремне феминистичке групације и њихови придружени чланови – мушкарци – као највећи друштвени проблем не виде ни незапосленост, ни тешку економску ситуацију, ни распад вредносног система, већ наводе чињеницу да је Православна Црква конзервативна, те жене не могу постати свештеници, а забрањен им је и приступ на Свету Гору. Они који се не буне што нема жена-рудара, оштро су против одсуства жена-свештеника. Они који не могу да добију визу ни за једну земљу која је потписница шенгенског споразума, силно би да израде женске визе за Хиландар.

На тежак и болан начин схватила сам да је суштински све тако једноставно и да постоје само две чињенице: живот и смрт. Ако смо у животу и неравноправни, смрт је нешто што нас чини равноправнијим него икада, нешто пред чим су равноправно немоћни и жене и мушкарци. Тек ту сам схватила да су сва моја бунтовања, такмичења и потраге за смислом и припадањем некој елитној заједници, били само  деривати страха од смрти, на који ни једна од група, мрежа, организација, није могла да ми пружи задовољавајући одговор осим Цркве – Цркве, коју сам тада први пут доживела као Живу, као Тајну и као једину заједницу која гарантује победу над смрћу. Свугде можете наћи забаву, интелигентне истомишљенике, заинтересоване колеге, партнере за дуеле, свађу или размену позитивних емоција, али ја сам тражила гаранцију за вечни живот. И како то бива, кад се сетите смрти, и живот постаје квалитативно различит. Љубав која побеђује смрт, усељава се у живот и помаже да и себе и свет око себе видите другачије. Одушевљење открићем Цркве резултовало је мојим дисциплиновањем, које први пут нисам схватила као потчињавање и женски компромис. Наравно, раније претеривање у недисциплини, довело је и до претеривања у црквеној дисциплини, те сам ушла у такозвану зилотску фазу, са све марамом, дугом сукњом, смртно озбиљним изразом, присилним мисионарењем, критиком свих и свега што још није открило Цркву и дисциплиновало се. Током времена, учешћем на Литургији и такозваном  литургијском катихезом, полако је почела да попушта та агресивност, која је резултат базичне анксиозности, јер сам ужасно страховала да ту где сам открила Вечност, нешто не забрљам. Са освајањем већег степена слободе (заправо сам напуштала погрешан доживљај Бога као Судије, Полицајца, Законодавца), почела сам да се осећам као код куће, међу својима, и то баш ја – онаква каква јесам. Дугачког језика, гадне нарави, егоцентрична, женски сујетна, али са огромном жељом да од мене постане – права жена у Цркви. Уследило је скидање мараме и униформе за Цркву, јер ми је изгледало лицемерно да пред Богом глумим подобност, а ван Цркве нити се тако носим, нити се тако односим према себи и другима.

Црквено, библијско и јеванђељско схватање жене, не само да није дискриминаторно у односу на њене капацитете и слободу, већ даје жени достојанство, које јој ни у најслободнијој феминистичкој фантазији није дато! У библијској причи жена се назива човечицом, оном која стоји наспрам мушкарцу, равноправна у љубави, у боголикости, у шансама да се од иконе Божије развије у подобије Божије.

Хришћанско тумачење односа међу половима не инсистира на равноправности, већ иде корак даље од тога – тежи равноправности у љубави. А сврха љубави је да двоје једно буду. Иако су данас веома популарне књиге које говоре да су жене са Венере, а мушкарци са Марса, могло би се поставити питање: „Зар нису сви Господњи?“

 

…наставак у следећем Веснику…


Митрополит Амфилохије:
Пред Ћивотом Светог Василија Острошког

Шта Свети отац Василије поручује нама који се сабирамо око његових Часних Моштију? На првом мјесту нам поручује да наша вјера треба да буде тврда и дубока Божија вјера, вјера православна, јер је вјера за људски живот исто оно што је коријен за дрво. Здрава вјера рађа здрави ум, здравоумље као здрави однос према Богу очишћује људско срце и просвјећује људске снаге и освјећује људска дјела. Живот је провјера да ли је наша вјера права и треба да буде сагласан вјери човјековој. То је света поука Светог ћивота Светог оца Василија и призив да наш живот буде усаглашен нашој вјери. Да у трпљењу, у љубави, у нади непоколебљивој ходимо кроз овај живот и носимо крст свој, да ходимо за Христом Господом и за онима који су Његови, на челу са Светим оцем нашим Василијем.

Уколико нам вјера буде чиста, онда неће бити сујеверја, неће бити лажне вјере у нама. Уколико је наш живот сагласан тој вјери, и наша ће душа и наш ум бити здрави и чисти. Онда ће у здраво срце наше и ум наш, у чистоту душе наше, моћи да се усели благодат Божија. Долазећи Ћивоту Светог Василија и целивајући га, ми ћемо моћи да примамо чистоту, доброту и здравље, које он дарује силом Духа Светога, у духу покајања и чистоте срца и ума и мира са Господом, и међуљудског помирења. Ако мрзимо и на једног брата свога, то не може остати скривено од Светог Василија и зато, у том случају, не можемо очекивати да ће нас он огријати својом љубављу. Ако нијесмо спремни да трпељиво носимо крст свој и да ходимо за Светим Василијем, немојмо очекивати од њега да ће нам подарити здравље душе и тијела које иштемо. Слично се сличном дарује. Светитељ даје дарове, Божије дарове, онима који су их истински жедни и који су припремили своје срце и свој ум и своју душу за њихово примање, вјером и покајањем. То је оно на шта нас призива Ћивот Светог оца Василија.


Hrist

Читање из Светог Писма

Литургија
Зачало 69: Марко 15, 43-47; 16, 1-8

Смрт и погреб.

43 дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам чекаше Царство Божије, и усуди се, те уђе Пилату и заиска тијело Исусово.
44 А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: „Је ли давно умро?”
45 И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу.
46 И он, купивши платно и скинувши Га, обави платном и положи Га у гроб који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба.
47 А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје Га полагаху.

Мироносице на гробу.

1 И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да Га помажу.
2 И врло рано у први дан недјеље дођоше на гроб, око изласка сунца.
3 И говораху међу собом: „Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?”
4 И погледавши, видјеше да камен бјеше одваљен; а бјеше врло велики.
5 И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране; и уплашише се.
6 А он им рече: „Не плашите се. Исуса тражите, Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје Га положише.
7 Него идите и кажите ученицима Његовим и Петру да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете Га видјети, као што вам рече.”
8 И изишавши, побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху.

 

Aпостоли
Зачало 16: Дјела Апостолска 6, 1-7

Избор седморице ђакона.

1 И у ове дане, када се множаху ученици, подигоше Јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дијељаше помоћ сваки дан.
2 Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: „Не доликује нама да, оставивши ријеч Божију, служимо око трпеза.
3 Потражите, дакле, браћо, између вас седам освједочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу.
4 А ми ћемо у молитви и у служби ријечи приљежно остати.”
5 И ријеч ова би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човјека испуњенога вјером и Духом Светим, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу, прозелита, из Антиохије.
6 Ове поставише пред апостоле и они, помоливши се Богу, положише руке на њих.
7 И ријеч Божија растијаше, и веома се множаше број ученика у Јерусалиму, и велико мноштво свештеника покораваху се вјери.


Календар

Maj 3. (Јулијански)
Maj 16. (Грегоријански)

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:

Свети мученици Тимотеј и Мавра; Преподобни Петар Чудотворац, епископ Аргоса и Навплија; Свети мученици Диодор и Родопиан; Преподобни Теодосије Печарски; Свети новомученик Ахмед; Пренос моштију Преподобног Луке Еладског; Светих 27 мученика; Свети Икуменије, епископ Трикалски.

Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’


Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника

Свети Теофан Затворник

Свети Теофан Затворник

Неуморне жене! Оне нису дале сна очима, ни трепавицама дремања све док нису нашле Љубљенога! А мушкарци као да траже чврсто тло: иду на гроб, виде га празна и остају у недоумици шта би значило то што Га нису нашли. Значи ли то да је код њих било мање љубави него код жена? Не, ту је била љубав која расуђује, која се боји погрешке, будући да се ради о љубави високе вредности и с обзиром на [природу] Онога на Кога се односи. Међутим, када су сазнали и опипали, и они су, не језиком као Тома, него срцем исповедали: „Господ мој и Бог мој.“ Тада их већ ништа није могло одвојити од Господа. Мироносице и апостоли су обрасци две стране нашег живота: осећања и расуђивања. Без осећања живот није живот; без расуђивања живот је слеп – много се троши, а произилази мало здравог плода. Зато треба стећи и једно и друго. Осећање нека иде напред и нека побуђује; расуђивање нека одређује време, место, начин и, уопште, устројство бићa онога што срце наговести да треба остварити. Унутра – срце иде напред, а у пракси – расуђивање. Но, кад осећања постану извежбана у расуђивању о добру и злу, можемо се ослонити и на само срце. Јер, као што из живог дрвета сами од себе иду најпре пупољци, па цветови и плодови, тако и из срца почиње да истиче само добро које се разумно таложило током живота.


Патријарх срспки Павле:
Да нам буду јаснија нека питања наше вере

 

Патријарх српски господин Павле

Патријарх српски господин Павле

ХI – Ко је била жена Кајинова?
Какав је смисао Божје наредбе Авраму да убије свога сина?

Преузмите текст (ПДФ)


Учимо старословенски
(словѣ́ньскъ ѩзъıкъ) їѧѣьъѡщѥѭюѹыѿѵйє

Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ

Miroslavljevo jevanđelje

Miroslavljevo jevanđelje

  • добрѣ (добрје) = добро, лепо; верно, истинито, тачно
  • добрѣє (добрјеје) = боље

  • добрѣйшє (добрјејше) = најбоље

  • доброхотєнъ (доброхотен) = добровољан, драговољан, расположен према добру

  • доброхвалный (добохвални(ј)) = славан

  • доброточный (доботочни(ј)) = који лепо тече

  • добропѣснивый (добропјесниви(ј)) = милопојан

  • добропобѣдный (добропобједни(ј)) = прослављен победама

  • доброзрачєнъ (доброзрачен) = леполик

  • добродѣтєль (добродјетељ) = врлина, добро дело

  • доброгласный (доброгласни(ј)) = милозвучан

 

Архива

X