416-944-3297

Eпископ Атанасије Јевтић: О Крсној Слави

Првохришћанска је вера, од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље. Слављење Бога и Божјих угодника: Анђела, Апостола, Пророка, Мученика, Светитеља, Преподобних и свих праведника, јесте наш хришћански православни животни став, којим исповедамо веру своју у прави циљ и смисао нашег људског живота и овде на земљи и у вечности. Свети Оци српски, Сава Равноапостолни, дао је нама православним Србима и једну посебну српску домаћу славу, наше Крсно Име, то јест благословио је нашу српску породичну Славу: да свака српска породица, свака кућа и домаћинство слави онога Светитеља на чији су дан наши преци и праоци примили Христову Веру и крстили се у Име Свете Тројице. То је, дакле, наша српска Крсна Слава или Крсно Име, за које наш верни народ с правом каже: „Ко Крсно Име слави, оно му и помаже.“ Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу заједно са својом браћом парохијанима, и то је наша заједничка света Преслава. А када славимо своју домаћу и породичну Славу, не славимо је опет сами у кући, нити само у кући, него најпре са осталим православним Хришћанима у Цркви, на заједничкој Светој Служби, Светој Литургији, где су присутни и сви Божји Анђели и сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима и пријатељима, и са сваким намерником Божјим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову са њим. Јер је и он, као и сваки човек, слика Божија и брат Христов и наш. Слављење Бога и Његових Светитеља, и у древној хришћанској Цркви и данас у читавом Православљу, неодвојиво је од заједничке Свете Литургије у храму и од заједничарења свих верника у свему ономе што је Божје и што је од Бога благословено: у заједници у вери и истини, у благодати и љубави, у светом посту, покајању и Причешћу, у благослову заједничког јела и пића, у међусобном поштењу и помагању, у братској заједници са Христом и са свима Светима. Јер Црква Божја Православна и није друго до заједница свих у Христу Богочовеку: у Њему Који је „Првенац међу многом браћом“, а Браћа су Његова, пре свега, Светитељи, а онда са њима и сви ми, Његови и њихови свечари, који смо зато и позвани од Бога да будемо света браћа и сабраћа Христова, синови Божји по благодати у Сину Божјем Који је то по природи, како вели Свети Атанасије Велики. Света Крсна Слава управо и има тај смисао и значај: да све нас окупи и сједини у једну праву братску Христову заједницу, у Свету Цркву као сабор Божји, као сабрање деце Божије, те зато Крсно Име и славимо у славу Божију и у част Светих, на наше спасење и обожење, на очовечење и охристовљење, на богоугодно здружење и сједињење са њима – нашим Славама, и преко њих са Христом, нашом вечном и непролазном Славом.


Mонах Арсеније Јовановић:
Ко су православни Срби


Протојереј-ставрофор Жарко Гавриловић:
Свети Никола – посна Слава!

Нарочито се мора пазити да се не припрема мрсно јело за посну славу која пада у посни дан, у среду или петак преко године када није разрешен пост, или у време поста. У том случају када Крсно Име (=Слава) падне у посни дан, онда би требало Славу славити само са припремљеном посном храном, а никако другојачије. Посну Славу не би требало нико да слави на недостојан начин, нити да за посну славу припрема славски ручак са мрсном храном. Боље је Славу уопште не славити, него је славити на недостојан начин. Морамо знати да Слава није ни јело ни пиће, није разуздано гошћење ни чашћење, већ слављење Божијих угодника. Тако, на пример, Свети Никола, који увек пада у Божићни пост, увек се и пости, увек се припрема посна храна за ту Славу, увек је, дакле, он посна Слава и мора се славити са припремањем посне хране, да би тог светитеља достојно славили, у складу са нашом вековном традицијом. Нажалост, има и оних који чак и Светог Николу славе са мрсном храном, што им не служи  на православну част.


Hrist

Читање из Светог Писма

Литургија
Зачало 24: Лука 6, 17-23

Бесједа на гори (одломак).

17 И сишавши с њима, стаде на мјесту равном, и много ученика Његових; и мноштво народа из све Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског,
18 који дођоше да Га слушају и да се исцјељују од својих болести, и које су мучили духови нечисти; и исцјељиваху се.
19 И сав народ тражаше да Га се дотакне; јер из Њега излажаше сила и исцјељиваше их све.
20 И Он, подигнувши очи Своје на ученике Своје, говораше: „Блажени сиромашни, јер је ваше Царство Божије.
21 Блажени који сте гладни сада, јер ћете се наситити. Блажени који плачете сада, јер ћете се насмијати.
22 Блажени сте кад вас људи омрзну, и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човјечијега.
23 Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, велика је плата ваша на Небу. Јер су тако чинили пророцима оцеви њихови.

 

Aпостоли
Зачало 335: Јеврејима 13, 17-21

Сјећати се својих учитеља у Христу и чувати се туђе науке.

17 Слушајте старјешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих, да би то с радошћу чинили, а не са уздисањем, јер вам ово не би било од користи.
18 Молите се Богу за нас. Јер смо увјерени да имамо добру савјест, желећи да се у свему добро владамо.
19 А молим да чините ово још више, да бих вам се што прије вратио.
20 А Бог мира, Који подиже из мртвих великога Пастира оваца крвљу Завјета вјечнога, Господа нашега Исуса Христа,
21 нека вас усаврши у свакоме дјелу доброме, да вршите вољу Његову, творећи у вама оно што Му је угодно, кроз Исуса Христа, Којему слава у вијекове вијекова. Амин.


Календар

Новембар 6. (Јулијански)
Децембар 19. (Грегоријански)

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:

Свети Никола Чудотворац, архиепископ мирликијски; Свети Николај Равноапостолни, архиепископ и просветитељ јапански; Свети мученик Никола Караман; Свети Теофил, епископ антиохијски; Свети мученик Нисар; Свети Максим, митрополит кијевски.

Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’


Кошаре

Кошаре, слутим, ноћас спавају
Кошмарним сновима праведника,
Кос се не чује, ни пси не лају,
Ни шума слабог, ни страшног крика.

Ни хук потока што шумом тече,
Ни шкрип шрапнелом рањене гране,
Још једно глуво, сабласно вече,
Кости се овдје ћутањем бране.

Овдје је њихова мртва стража,
Гранични камен Отаџбине,
Рака од срамне издаје дража
И брижни шапат: Боли ли сине?

Боле ли више душманске ране,
Ил’ што те дружба заборавила,
Не бој се чедо, мора да сване,
Издржи, радости моја мила.

Издржи, дико, ништа не реци,
Ћутња се твоја чује до Бога,
Знам да не боле душмански меци,
Но ћорци рода вјероломнога.

А када најзад зора заруди,
Кад сунце црне растјера сјене,
Твојом ће ћутњом судити људи
Да срце витешко нема цијене.

Боле ли више душманске ране,
Ил’ што те дружба заборавила,
Не бој се чедо, мора да сване,
Издржи, радости моја мила.

Издржи, дико, ништа не реци,
Ћутња се твоја чује до Бога,
Знам да не боле шиптарски меци,
Но ћорци рода вјероломнога.

И да се свијет погани вара:
СРБИН СЕ НЕЋЕ ОДРЕЋ’ КОШАРА


Владика Николај Велимировић:
Српски народ као Теодул

Пети деоПреузмите текст (ПДФ)


Учимо старословенски
(словѣ́ньскъ ѩзъıкъ) їѧѣьъѡщѥѭюѹыѿѵйє

Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ

Miroslavljevo jevanđelje

Miroslavljevo jevanđelje

  • и҆зли́шше (излиш-ше) = одвишев҃ къ корі́нѳѧнѡмъ 12, 15: А҆́зъ же въ сла́дость и҆ждивѹ̀ и҆ и҆ждиве́нъ бѹ́дѹ по дѹша́хъ ва́шихъ, а҆́ще и҆ и҆зли́шше ва́съ любѧ̀, ме́нше люби́мь є҆́смь.
    ИЗГОВОР: Аз же в сладост иждиву и иждивен буду по душах ваших, ашче и излиш-ше вас љубја, м(ј)енше љубим јесм.
    2. Коринћанима 12, 15: А ја ћу врло радо трошити и истрошићу се потпуно за душе ваше, иако вас ја одвише љубим, а ви ме мање љубите.

 

Архива

X