О лицемерју и фарисејству
Један савремени руски свештеник записао је: „Једном сам се сусрео са групом православних верника. Сва деликатност ситуације је била у томе што сам се познавао само са две особе из те групе, а ја сам, са друге стране, био одевен грађански. Две жене из те групе, очигледно поседнуте оним што називају „зилотизам“ („ултраправославна идеја“), препознале су у мени новог слушаоца. Куд ћеш боље: скромно одевен, са брадом, крсти се – очигледно „наш“. И почеле су ми причати у шта и како треба веровати. Успут су предлагале како се борити са бар-кодовима, да треба канонизовати Распућина, Ивана Грозног итд. У почетку нисам ступао с њима у разговор, једноставно сам слушао. Но, када је река њихових бесмислица, увреда и јереси прелила чашу, једноставно нисам више могао ћутати. Сви моји аргументи дочекани су са злобом, дајући ми до знања да ни ја, ни моје позивање на Библију, Свете Оце, историју Цркве, за њих није ауторитет. При том су се непрекидно позивале на некакве рукописне прокламације непознатих тајних Стараца. Мени су сасвим беспоговорно рекле: „Као глупак си се родио, као глупак ћеш и умрети!“ Вероватно би се на томе све и завршило. Али тада се неко од познаника узбудио и рекао мојим саговорницама: „Како то причате? Па, то је свештеник!“ Тада су се сви почели извињавати, падати на колена, кидати на себи мараме и крагне. А мени је било болно да гледам то торжество лицемерја.“
Ова истинита прича добро илуструје чест симптом духовне болести православних верника данас. Типична слика ове појаве: поједине жене које помажу у манастирима или при неком храму, „знају“ сва правила, све шта „треба – не треба“, „ваља – не ваља“, и у томе подучавају свакога ко им се нађе на путу (чак до фанатизма, сујеверја и грубости), преиспуњене сопственим осећањем значаја који имају у тој средини, удворички се понашајући пред старешинама и владикама, а надмено према кроткима, неукима и онима који живе у простоти срца и без познавања правила. Можемо се и сами препознати у односу који смо, можда, некада имали или имамо према људима који су изван Цркве, који не живе литургијски и нису упућени у истине наше вере. Увек када сматрамо да је наше место у Цркви „загарантовано“ – да нешто знамо, да се тачно зна где стојимо на Литургији (због чега смо у стању и да померамо друге), да смо нешто значајно постигли, да имамо одређене заслуге (па чак и да самозадовољно играмо улогу жртве!), да живимо боље и честитије од „безбожних“ људи којима смо окружени, на пример на послу несагледиво смо удаљени од Христа и ближњих. У нама тада готово да и нема простора за покајање, смирење и живот Духа, живимо неслободни, затворени у тамницу сопствених мисли и уверења, којима је утамничена и наша душа, једино што ћемо понети са овога света. Ако мислимо да смо ми као цариник из јеванђељске приче и друге видимо на месту фарисеја, извесно је да је истина обрнута: да је наша вера фарисејска и да смо испуњени (непрепознатом) гордошћу. Чак и ако се кајемо због својих грехова и молимо се усрдно, а затим се гневимо на ближње, оговарамо, судимо, и даље се нисмо померили са места фарисеја. Јер покајање нису тек тренутне сузе, „грижа савести“, да би се затим све наставило као пре, већ покајање значи преумљење, промену ума и срца, промену живота, промену односа према Богу и ближњима.
Херонимус Бош – Ношење крста
Живот у Христу не значи „бити моралан“, „бити добар“ и у свему исправан. Зар би зато Христос био распет и претрпео за нас страдања и смрт, само да бисмо ми били добри и „исправни“? И зар смо заборавили да је први становник раја био разбојник на крсту, који до тада нимало није био моралан и „исправан“? Живот у Христу је сложен, непредвидив (а тога се сви ми највише бојимо и зато се кријемо иза „правила“), испуњен падовима (који су наша шанса за учење, покајање и напредак), то је дуготрајан процес, ломан, болан, у коме наш стари човек умире у великим мукама, да би се родио нови, христолики, а опет, упркос свим искушењима и патњама, срце истинског хришћанина остаје у радости, смиреној, тихој, унутарњој, знајући да је Христово. Свако држање за правила крије у себи страх од живота, а страх увек рађа агресију. Држање за правила је „живот у облацима“, у свету идеја, а живот је несместив у крута правила, Христос је несместив у правила и идеје, Он је стваран, Он је Живот Сам. На крају, и човек је несместив у правила, а наша потреба да га под правила подводимо извире из потребе да контролишемо друге, да њима владамо, а не да их волимо и разумемо.
На ову појаву много је указивао Блажени отац Серафим Роуз, називајући је „болест супер-исправности“, пишући о томе као о најопаснијој појави нашег времена, јер управо она доводи до прореченог хлађења љубави међу хришћанима последњих времена и води у прелест. „Положај православних хришћана у модерном свету је исувише очајан да бисмо себи дозволили луксуз пуке „исправности“. Много је боље да будемо „неисправни“ и мањкави, и да, прекоревајући себе због тога, ипак појемо и молимо се Богу са љубављу и жаром, према својој снази“, писао је отац Серафим Роуз.
Пропусти своје речи кроз три сита
Једнога дана у старој Грчкој чувени философ Сократ је срео пријатеља, који му је рекао: „Знаш ли шта сам управо чуо о твом пријатељу?“ „Само тренутак“, заустави га Сократ, „пре него што ми било шта кажеш, желео бих да урадиш један тест. Зове се: тест три сита.“ „Три сита?“, упита га пријатељ. „Тако је“, настави Сократ, „пре него што ми испричаш о мом пријатељу, можда би било добро да размислиш о томе шта желиш да ми кажеш и пропустиш своје речи кроз посебна сита. Зато се он и зове: тест три сита. Прво сито је сито истине. Јеси ли сасвим сигуран да је то што желиш да ми испричаш истина?“ „Не“, одговори човек, „у ствари, управо сам чуо и…“ „У реду“, рече Сократ, „дакле, не знаш засигурно да ли је то истина или није. Пробајмо са другим ситом, ситом доброте. Желиш ли да ми испричаш нешто добро о мом пријатељу?“ „Не, управо супротно…“ „Значи тако“, настави Сократ, „желиш да ми испричаш нешто лоше о њему, али не знаш да ли је то истина. Но, још увек можеш радити тест, на располагању ти је још једно сито: сито корисности. Да ли ће ми користити то што би желео да ми испричаш о мом пријатељу?“ „У ствари, неће…“ „Дакле“, закључио је Сократ, „уколико желиш да ми испричаш нешто за шта не знаш да ли је истинито, није добро, нити корисно, зашто би уопште морао да ми то испричаш? Зато добро размисли пре него што нешто кажеш, пропусти своје речи кроз три сита, па тек онда реци оно што остане. Људско срце је рањиво, а речи каткад имају оштре мачеве. Чувај своје, а и туђе срце.“
Читање из Светог Писма
Литургија
Зачало 89: Лука 18, 10-14
Фарисеј и цариник.
10 „Два човјека уђоше у храм да се моле Богу: један фарисеј, а други цариник.
11 Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: ’Боже, хвала Ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници, или као овај цариник.
12 Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем.’
13 А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути Небу, него се бијаше у прса своја говорећи: ’Боже, милостив буди мени грјешноме!’
14 Кажем вам: ’Овај отиде оправдан дому своме, а не онај.’ Јер сваки који себе узвисује, понизиће се, а који себе понизује, узвисиће се.”
Aпостоли
Зачало 296: 2. Тимотеју 3, 10-15
Страдање побожних за Христа.
10 А ти си следовао мојој науци, живљењу, настројењу, вјери, дуготрпљењу, љубави, истрајности,
11 гоњењима, страдањима која ми се догодише у Антиохији, у Иконији, у Листри. Каква гоњења претрпјех, и од свих избави ме Господ!
12 А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу, биће гоњени.
13 А зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се.
14 Но ти стој у томе што си научио и што си се увјерио, знајући од кога си се научио,
15 и што из дјетињства знаш Свештене списе, који те могу умудрити за спасење кроз вјеру у Христа Исуса.
Календар
Фебруар 8. (Јулијански)
Фебруар 21. (Грегоријански)
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Свети великомученик Стратилат; Свети пророк Захарија Срцевидац; Свети Сава II, архиепископ српски; Свети Филаделф и Поликарп; Преподобни Макарије, епископ града Пафа на Крфу; Свети мученици Никифор и Стефан; Свети мученик Пергет.
Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’
Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника
Свети Теофан Затворник
Јуче нас је Јеванђеље учило упорној молитви, а сада нас учи смирењу или осећању лишености права на услишање. Не присвајај себи право да мораш бити услишен, него приступај молитви као онај који није достојан никакве пажње, и који себи даје смелост да отвори уста и да узнесе молитву ка Богу једино због бескрајног снисхођења Господњег према нама беднима. Нека ти не долази на мисао: „Ја сам то и то урадио. Према томе, дај ми то и то.“ Било шта да урадиш, себе сматрај дужником, јер си био дужан да учиниш добро. Да ниси учинио, подвргао би се казни, а пошто си учинио, нема за шта да очекујеш награду, будући да ниси учинио ништа нарочито. Фарисеј је, међутим, пребројао своја права на услишање, да би из цркве изашао празан. Рђаво код њега није било то што је радио као што је рекао: тако је он и требало да ради. Рђаво је што је он то износио као нешто особито. На тако нешто, међутим, није требало ни помишљати. Избави нас, Господе, од овог фарисејског греха! Иако речима ретко ко говори као он, у срдачном осећању ретко ко му није сличан. Јер због чега се људи рђаво моле? Због тога што себе сматрају исправним пред Богом.
Духовно созерцање:
Ава Евагрије Понтијски
(345–399) Ивора/иверону, Понт (=турска)
Ευάγριος Ο Ποντικός (евагриос О Понтикос)
IX – поуке братији који живе у општежићу и гостопримницама.
Преузмите текст (ПДФ)
Учимо старословенски
(словѣ́ньскъ ѩзъıкъ) їѧѣьъѡщѥѭюѹыѿѵйє
Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ
Miroslavljevo jevanđelje
- нєтлѣнїє (нетљеније) = нераспадљивост, непполазност, непропадљивост, чистотаа҃ къ корі́нѳѧнѡмъ (=1. к Коринтјаном) – 1. Коринћанима 15, 54:
Оригинални текст: Є҆гда́ же тлѣ́нное сїѐ ѡ҆блече́тсѧ въ нетлѣ́нїе…
Изговор текста: Јегда же тљеноје сје облечетсја в нетљеније…
Превод текста: А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост…
