416-944-3297

Весна Никчевић:
О тајни имена Свете Петке – Параскеве

 

Sveta PetkaСрбско и бугарско име Петка, Петница и Параскевија, грчки Параскева, руски, украјински и белоруски – Прасковија-Паша и Пјатница вековима је једно од најомиљенијих у словенском православљу. Истраживачи имена, а посебно световни језикословци свесловенско име Петка-Пјатка, Петница-Пјатница обично и код нас сматрају пуким преводом грчке речи Параскеви. Грчка реч Параскеви, међутим, означава шести, а не пети дан у недељи, рачунајући, по хришћанском обичају, недељу као први дан седмичног циклуса и имајући, наравно, на уму да је сваки дан, по јудеохришћанском схватању, почињао након заласка сунца, после вечерње службе и трајао до заласка сунца и новог вечерњег богослужења сутрадан, за разлику од савременог секуларног рачунања, по коме дан од 24 часа почиње од поноћи и траје до наредне поноћи.

Седмица, као раздобље од седам дана, које опомиње на Божије стварање света за седам дана, код Јевреја се завршавала шабатом, то јест суботом, као седмим даном или даном одмора, који подразумева обустављање сваког делања, заустављање свега ради хваљења Бога. Имена осталих дана представљала су, заправо, обичне редне бројеве и означавала дане по њиховом редоследу у седмичном циклусу. Од јелинистичког доба (4. век пре Христа), гркојезични Јевреји из расејања увели су као новину да шести дан у недељи називају параскеви, то јест да га поимају и означавају као припрему за шабат, то јест суботу.

Оваплоћење, Страдање и Светло Васкрсење Господа нашег Исуса Христа коренито су променили и поимање времена у људском роду, не само у смислу да, поред рачунања времена од Стварања света, у Хришћанству од 6. века временом сасвим претеже рачунање од Рођења Христовог, него и у смислу да је Дан над данима, Дан Васкрсења, као круна Првог доласка Христовог и објава Другог Његовог доласка, постао први дан седмице. Сходно томе, у хришћанском називљу за седмичне дане, називи за шести, седми и први дан, по старом хришћанском начину, издвојени су од оних који се заснивају на простом бројању. Претпоследњи, последњи и први дан у недељи у грчком језику, својим посебним значајем и местом у свештеном времену, заслужили су посебна, суштинскија имена: дан Страдања и Смрти Христове, и то најпре само Велики петак, а онда и сваки петак као Велики петак у маломе, назван је, под утицајем јеврејске праксе, не шестим даном, него јединствено – параскеви, то јест припремом, тачније, почетком тродневне приправе за Дан тродневног Васкрсења, односно, за недељу као Васкрс у маломе.

О оваквом осећању ствари на свој начин сведоче и предања простонародне побожности, у којима се, између осталог, зближавају култови Свете Петке и Свете Недеље, при чему се Света Петка назива мајком Свете Недеље. Субота је и код хришћана задржала своје језички прилагођено јеврејско име – сабатон, у знак поштовања према Старом завету, али као последњи (=шести) дан хришћанске седмице, као што је и Стари завет остао испуњен у Новом завету, као последња тачка у предисторији спасења људскога рода, оствареног доласком Спаситељевим. Дан Васкрсења Христовог, у етапама христијанизовани јужни Словени, прозвали су, под неком мешавином нехришћанских утицаја, недељом, даном у који се не дела и одмара, за разлику од чисто хришћанског назива код Руса за недељу – Воскресеније. У сваком случају, у временима из којих потичу најстарије потврде хришћанског имена Параскеви, Параскеве Самарјанке (1. век после Христа) и Параскеве Римљанке (2. век после Христа), име параскеви још увек значи, пре свега, Велики петак, приправу за Васкрс, и тек се постепено преноси и на седмични дан који претходи суботи.

Поставља се питање је ли изворно име србске Светитељке, из њеног несачуваног првобитног словенског житија, несачуваног као и србско пражитије Светог кнеза Јована Владимира, из одређених разлога, свесним трудом учењака из саме Цркве (било са латинског Запада, било са грчког Истока), просто накнадно преведено приликом састављања Светитељкиног житија на грчком језику, као за византијски дух богоугодније? Отуда се и могло десити да се и словенско име Епиватске Светитељке преведе на грчки, поступком ненаучног етимологисања, заснованом на ондашњим крајње скромним знањима и произвољним представама учених Грка о србском језику, па и о хришћанском словенском идентитету у настајању уопште. Свођење етимологије србског и словенског личног имена Петка-Петница на назив петог дана у недељи, које у различитим духовним контекстима истичу и црквени и световни истраживачи, није задовољавајуће, пре свега зато што је могућност таквог порекла секундарна.

Изворно србско име Петка, у старијем изговору – Пентка, по свој прилици се изводи из веома плодног корена пент – дизати се, пењати се, пропињати се, разапињати, и припада породици речи сабраној око глагола пети се, пењати се, пентрати се, распињати, попут речи: пета, петни (из петних жила – идеја успона, издизања од пете, из све снаге), петњача, петница, петњак (петна кост), надимак Петоња у Црној Гори; пе(н)тро, пе(н)тар, петар – стара србска реч за удубину и све изграђено под таваницом, плафон, балкон, таван, као место под кровом на које се пентра, пење, одакле је вероватно и средњовековни топоним Петрич за градове утврђење на високом брду; али и распеће, распело или напињање, напон, као успињање на висину Крста и растезање и напињање тела и духа, читавог бића (на сва четири његова крака). Према томе, имена Петан, Петана, Петоња, Петко, Петка, Петкана и Петница, изведени од пе(ња)ти се, имали би значење: онај ко се/она која се диже или пење, односно, на фону хришћанске аскетике: онај ко или она која се пење, успиње, напиње, па и распиње, ходећи за Христом и носећи свој крст.

Данас широко распрострањено мишљење о њеном несрпском пореклу, које се, на жалост, наметнуло и нашој црквеној науци (Лазар Мирковић), по аутоматизму прихватања световних академских ауторитета и њихових рационалистичких судова о црквеним стварима, засновао је у 19. веку Иларион Руварац, оспоривши несумњиво и неподељено вековно предање и памћење не само наше помесне Цркве, у чијим се месецословима, типицима и пролозима Света Петка Епиватска називала Србском, него и предање Руске, па и Грчке Цркве, које ову светитељку, епитетом Србска, или од Србије, у својим богослужбеним књигама и календарима, одвајају од осталих трију Параскева (Грци је још називају и Нова или Млађа, за разлику од старих).


Otac Rafailo:
Слушајмо Цркву


Момчило Гаврић:
Малени витез великог рата

Момчило Гаврић У низу заборављених српских хероја и умова, стоји и потресна прича о најмлађем каплару на свету и најмлађем војнику свих армија Великог рата – Момчилу Гаврићу, за кога не зна ни већина Лозничана, његових земљака, а некмоли српски народ, за чију се слободу овај мали херој борио. Рођен је у Трбушници, код Лознице, подно планине Гучево, као осмо дете Алимпија и Јелене. Када је почео Велики рат, мали Момчило је имао непуних 8 година. Аустроугарска је тада главнину својих снага концентрисала на Дрини, чија је околина била поприште борби у првој офанзиви рата. Августа 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. Тако су, једне зоре, пијани војници малом Момчилу убили целу породицу – оца, мајку, сестре и четири брата. Њега је спасио случајни одлазак код рођака. Пошто су му запалили и кућу, Момчило је трчао ка планини Гучево, кроз шуму, како би пронашао српску војску. Призор дечака који је изгубио све потресао је цео Шести артиљеријски пук Дринске дивизије, којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао пред ноге мајору Туцовићу, обгрлио му чизме и зајецао: „Чико, све су ми убили…!“ Мајор Туцовић га је питао зна ли да баца бомбе, дечак је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео бомбу и показао му како се то ради. Затим је постројио све војнике и питао: „Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?“ Цела чета је искорачила напред. Туцовић је одабрао крупног Златиборца, Милоша Мишовића. Пред поноћ, Мишовић је кренуо са малим Момчилом и затекао пијане Швабе, како шенлуче пред качаром Гаврића. Бацио је заредом две бомбе, трећа није била потребна. Од тада, мали Момчило Гаврић је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да му свакога дана дају да опали три пута из топа и тако освети своју породицу. Све до краја Великог рата, малени војник се није одвајао од српске војске. Борио се под њеним заставама у Колубарској бици, прошао албанску голготу, преживео рањавање на Кајмакчалану, учествовао у пробоју Солунског фронта. Био је до краја уз свог ратног друга, Милоша Мишовића. Пред повлачење преко Албаније, Мишовић му је у Подгорици, за свој последњи новац, купио венчић од 20 укљева и рекао му: „Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро: само једну, ако хоћеш да преживиш.“ Момчило га је послушао, а када су прешли Скадар, рибица више није било. Мишовићу је понестајало снаге. Једне ноћи, док су се грејали уз ватру, рекао је дечаку: „Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле год будем имао снаге… Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље.“ Вукао је Мишовић малишана, посртао, тетурао… Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, пао је у снежну пучину. Момчило му пружи руку. „Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене…“ Малишан се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: „Чика Мишо, ја нећу даље… Чика Мишо, хоћу да умрем с тобом…“ Ганут, Мишовић тада скупи снагу и усправи се. Посртали су обојица, бауљајући тих последњих 10км до Драчког пристаништа. Касније, на Крфу, малом Момчилу су пришили по једну звездицу на нараменицама – постао је најмлађи каплар у историји ратова. Издржао је што ни многи старији нису… Са 12 година, после пробоја Солунског фронта, 1916. године, Живојин Мишић га је унапредио у поднаредника. На фронту је учио да чита и пише. Доктор Арчибалд Рајс му је ту поклонио сат и ножић. Велика српска добротворка, енглеска племкиња, леди Лајла Пеxет га је назвала српским витезом. Заједно са осталом српском ратном сирочади, омогућила му је да се после рата школује у Лондону. Тамо је завршио гимназију Хенри Рајт. По повратку у отаџбину, обављао је разне послове, а 1929. добио позив за регрутацију. Јавио се у касарну у Славонској Пожеги и рекао да је четири године ратовао, да је рањаван и носилац Албанске споменице, али му нису веровали. Одбивши да потпише признање да лаже, два месеца је провео у затвору. После војске, у Београду је завршио графичарски занат и обуку за возача, оженио се и запослио у фабрици хартије. На почетку Другог светског рата, мобилисан је у војску Краљевине Југославије, у Колашину. Немци су заробили његов пук, али је Гаврић успео да побегне. У Београду је наставио да ради у фабрици као асистент једном Јеврејину, кога Немци нису дирали због његове стручности. Године 1943. обојицу су их одвели у Бањички логор. Оптужен је да је колаборациониста, а од стрељања га је спасио скојевац којег је током окупације снабдевао папиром. Активисти Народног фронта су 1947. дошли у његов дом и тражили новчани прилог „за братски народ у Албанији“, што је Момчило одбио, добро памтећи албанску голготу и како су Албанци пљачкали и убијали његове изнемогле саборце. Осуђен је на годину и по дана затвора, и никада није желео да прича о мукама које је тамо поднео. Упокојио се у Београду 1993.

Ни једна улица у Лозници не носи његово име, ни једна школа или установа, у Србији не постоји ни његово спомен-обележје. Свет му се дивио на несвакидашњем јунаштву, а Грци су му на Крфу подигли златну плочу. Приликом доделе ордена од стране француског председника Митерана, 1985. године, генерал Лепардије му је рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима…“


Hrist

Читање из Светог Писма

Литургија
Зачало 17: Лука 5, 1-11

Чудесан риболов и позив тројице апостола.

1 А догоди се када се народ слеже к Њему да слуша ријеч Божију, и Он стајаше крај Генисаретског језера,
2 и видје двије лађе гдје стоје украј језера, а рибари бијаху изишли из њих и испираху мреже.
3 И уђе у једну лађу, која бијаше Симонова, и замоли га да одмакне мало од обале; и сједе, и учаше народ из лађе.
4 А кад преста говорити, рече Симону: „Хајде на дубину и баците мреже своје за лов.”
5 И одговарајући Симон рече Му: „Учитељу, сву ноћ смо се трудили и ништа не ухватисмо; али на Твоју ријеч, бацићу мрежу.”
6 И учинивши то, уловише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цијепати.
7 И дадоше знак друштву, које бјеше на другој лађи, да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху.
8 А кад видје Симон Петар, припаде кољенима Исусовим говорећи: „Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грјешан.”
9 Јер запрепашћење обузе њега и све који бијаху с њим због лова рибе што ухватише,
10 а тако исто и Јакова и Јована, синове Зеведејеве, који бијаху другови Симонови. И рече Исус Симону: „Не бој се, од сада ћеш људе ловити.”
11 И извукавши обје лађе на земљу, оставише све и отидоше за Њим.

Aпостоли
Зачало 188: 2. Коринћанима 9, 6-11

О служби доброчинства Светима.

6 А ово велим: ко шкрто сије, шкрто ће и жњети, а ко са благословима сије, са благословима ће и жњети.
7 Сваки како одлучи у срцу, не са жалошћу или принудно; јер Бог љуби онога који драговољно даје.
8 А Бог је кадар да вас обогати сваком благодаћу, да у свему свагда имајући довољно свега, изобилујете у сваком добром дјелу.
9 Као што је написано: „Просу, даде сиромасима; правда Његова остаје до вијека.”
10 А Онај Који даје сјеме сијачу и хљеб за јело, даће и умножиће сјеме ваше, и даће да узрасту плодови праведности ваше;
11 богатећи се у свему за сваку простодушност, која кроз нас приноси захвалност Богу;

 


Календар

Oктобар 11. (Јулијански)
O
ктобар 24. (Грегоријански)

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:

Свети апостол Филип, један од 7 ђакона; Преподобни Теофан Писани Исповедник, епископ никејски и писац канона; Свете мученице Зинаида и Филонила; Свети Нектарије, патријарх цариградски; Свети Оци Седмог Васељенског Сабора; Чуда иконе Господа Исуса Христа; Свети Арсакије и Сисиније, патријарси цариградски; Преподобни Теофан, испосник печерски.

Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’



Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника

Свети Теофан Затворник

Свети Теофан Затворник

Рибари су се целу ноћ трудили и ништа нису ухватили. Међутим, када је Господ, после проповеди, ушао у њихову лађу и рекао да баце мрежу, они ухватише толико да нису могли да извуку мреже, које почеше да се цепају од тежине риба (Лука 5, 5-6). Ето слике сваког труда без Божије помоћи, и труда уз помоћ Божију. Док се човек труди, ослањајући се једино на своје силе, све му испада из руку, а кад му се приближи Господ – одмах потекне добро за добрим. У духовно-наравственим односима немогућност успеха без Господа је видљива и очигледна. „Без Мене не можете чинити ништа“, рекао је Господ. Тај закон делује у сваком. Грана која није срасла са дрветом, не само да не доноси плода, већ се и суши. Тако ни људи, који не стоје у живом општењу са Господом, не могу приносити плодове правде, који су значајни за вечни живот. Понеко добро које се код њих може наћи, у ствари само носи изглед добра, а у суштини нема својство доброте. Шумска јабука је наизглед лепа. Међутим, ако је пробаш, видећеш да је кисела. И у спољашњим, овоземаљским односима живота, такође је могуће опипљиво видети: човек се мучи, труди, а успех све изостаје. Али када сиђе благослов Божији, изненада све полази за руком. Они који пазе на себе и на путеве живота, из искуства знају ту истину.


Патријарх срспки Павле:
Да нам буду јаснија нека питања наше вере

 

Патријарх српски господин Павле

Патријарх српски господин Павле

ХХXIV – Став Српске Православне Цркве о старом и новом календару.

Преузмите текст (ПДФ)


Учимо старословенски
(словѣ́ньскъ ѩзъıкъ) їѧѣьъѡщѥѭюѹыѿѵйє

Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ

Miroslavljevo jevanđelje

Miroslavljevo jevanđelje

  • звєнѣти (звењети) = звонити, звучити
  • звизданїє (звизданије) = шиштање, сиктање
  • здо (здо) = кров
  • зємлєрєтный (землеретни(ј)/земљеретни(ј)) = низак, прост, мален

 

Архива

X