Ана Радовановић, историчар уметности:
Икона Богородице Тројеручице
У икони Црква препознаје израз Православља у његовој целости. Као свештени образ, икона је један од начина пројављивања црквеног Предања, напоредо са усменим и писаним предањем. Испуњење пророчких изображења у новозаветној Цркви се изражава кроз два средишња образа: образом Спаситеља, Бога Који је постао човек, и образом Пресвете Богородице, првог људског бића које је достигло пуно обожење. Због тога су прве иконе које су се појавиле заједно са Хришћанством, иконе Христа и Мајке Божије. Потврђујући то својим Предањем, Црква је целокупну своју иконографију утемељила на та два образа.
Икона Богородице Тројеручице је чудотворна икона манастира Хиландара. Представља једну од највећих манастирских светиња, чији је култ раширен како у средњовековној Србији, тако и међу осталим православним народима, посебно у Русији. Налази се на истакнутом месту, у игуманском трону у манастиру Хиландар. То је литијска икона, великих димензија, припада средини 14.века. Осликана је са обе стране: с једне стране је допојасна Богородица са Христом на десној руци, прекривена скупоценим оковом из 1862. године, на коме се истиче рука од сребра, причвршћена испод Богородичине десне руке. С друге стране је допојасна фигура Светог Николе. У различитим изворима Тројеручица се помиње као икона коју је осликао Свети апостол Лука, док је трећа рука знак Богородичиног благослова.
По вероватно најпознатијој причи, пред том иконом је Светом Јовану Дамаскину у 9. веку исцељена шака, одсечена због одбране икона у време иконоборачке кризе у Византијском царству. Рука Јованова је обешена на градском тргу, а Јован, изгубивши много крви, упућује молбу кнезу да му врати одсечену руку, што он и чини. Јован се, затим, упутио у капелицу у својој кући, клекао пред ову икону и молио се. Када се пробудио, зачуђен је погледао своју шаку зацељену и здраву. Био је толико радостан, да је целе ноћи појао хвалоспеве и благодарења Богородици.
Чудотворно исцељење га је дубоко гануло и довело до следеће велике одлуке: поделио је сву своју имовину и отишао у манастир Светог Саве Освећеног да се замонаши. Саставио је песму Пресветој Богородици: „О Тебе радујетсја, Благодатнаја, всјакаја твар.“ Убрус којим је била обавијена његова одсечена рука, Свети Јован Дамаскин је носио на глави, као подсетник на чудо Пресвете Богородице. У знак захвалности је дао и да се рука искована у сребру причврсти за икону. Светињу је Свети Сава Српски донео из Дамаска у Србију и поклонио је брату, Стефану Првовенчаном. Он ју је носио као заштитницу у рату, да би је потом његов син, краљ Владислав, однео у Скопље.
Међу многобројним причама о чудима иконе, чувена је једна, настала у 18. веку, по којој је после неслагања око избора игумана, Тројеручица објавила да ће управљати манастиром. Од тада се игуманом Хиландара сматра сама икона.
Oтац Павле Гумеров: Конфликти у породици
Сматрам да је основа хармоничних односа у браку правилно разумевање љубави. Међу оним одређењима љубави која је дао апостол Павле, постоји и следеће: „Љубав не тражи своје.“ (1. Коринћанима 13, 5) Шта то значи? У љубави, у породичном животу, људи најчешће траже да се пријатно осећају. На пример девојци се чини да ће јој бити пријатно да живи поред одређеног човека зато што је наочит, мудар, добар, брижан, великодушан. Тако се дешава до одређеног тренутка, док објекат наше љубави не почне да се понаша онако како нисмо очекивали. То нас неће увек радовати, али то је сасвим неизбежно. Ово се не односи само на супружнички живот, него на све типове односа међу људима. Наши вољени, наши ближњи, почињу да нас огорчују, и тада се појављују проблеми, свађе, конфликти, па чак и разводи. Зашто? Зато што почињемо да тражимо своје.
Природно је да љубав у одређеним периодима трпи успоне и падове. Овде би се осећање љубави могло упоредити са осећањем вере. Као што знамо, у духовном животу не може увек да постоји пламена ревност и истрајност у молитви. И ту постоје периоди хлађења, маловерја и духовне лењости, али то не значи да све треба да одбацимо и да престанемо да одлазимо у цркву. То значи да би требало да се натерамо на молитву, а Господ ће нам подарити још духовних плодова. У тим тешким временима за породицу, морамо се потрудити да се сетимо онога доброга што је било, да би нам та сећања помогла да преживимо тешко време. Тада ћемо човека волети читавог свог живота.
Љубав не подразумева тежњу ка сопственој удобности, угодном животу и ка томе да мени буде добро – тек у том случају постаје могуће да се изграде хармонични односи. Тада лакше можемо да носимо бремена једни другима и да једни другима опростимо слабости.
Кад лађа наше породичне среће заплови у погрешном правцу, морамо започети од оног најважнијег – морамо се молити Богу, морамо се молити Пресветој Богородици, морамо се молити светим заштитницима нашег брака. „Без Мене не можете чинити ништа“ (Јован 15, 5), рекао је Господ у Јеванђељу. Такве вредности, као што су љубав и сагласје у породици, вредности које су, после вере у Бога, најважније за православног човека, треба тражити од Бога. Оне се, међутим, морају тражити са вером и надом, како би нам Он помогао да превазиђемо кризе и конфликте. Господ ће сигурно помоћи, будући да се молимо за најважније хришћанске врлине – за љубав и за мир, при чему ми сами не седимо скрштених руку, него се трудимо да и сами нешто учинимо у том правцу. Сматрам да је једна од највећих несрећа у савременим породицама чињеница да су се људи потпуно одучили од тога да једни са другима разговарају о озбиљним темама.
У већини случајева људи почињу да расправљају о озбиљним питањима и неспоразумима тек онда када већ дође до крајности, када почну да се обраћају повишеним тоном, са неком раздражљивошћу и обузети гневом. Јасно је да у таквом стању ништа више не могу да разјасне. Неопходно је да се правовремено решавају сва болна питања, да се то чини мирним тоном, без негативних емоција и увреда, уместо да се ћути о томе, јер то може довести и до губитка љубави. Морају се пронаћи потребне речи јер ни у ком случају не смемо да увредимо другога, не смемо изазвати бол брачном другу, морамо разговарати без оптужби. Не заборавимо да гнев и раздражљивост убијају љубав.
Догађа се да је сваки од супружника сам по себи предивна особа, добар пријатељ, али да сједињени брачно не налазе заједнички језик и не могу да разумеју једно друго. Зашто се то догађа? Зато што заборављају због чега су се сјединили у браку: да ли због тога да би се свађали и разјашњавали ко је у праву, а ко не, или због тога да би волели и били вољени, да би се заједно спасавали и ишли ка Богу? Сваки пут кад нам се јави жеља да оштро изнесемо своје мишљење, морамо се зауставити, морамо направити паузу и одмерити шта добијамо као резултат такве свађе, а шта можемо да изгубимо. Можемо, наравно, да изгубимо много тога: пре свега, губимо мир, свој душевни мир и мир са нашим ближњима, губимо поштовање које ближњи осећа према нама, губимо његову благонаклоност и добро опхођење према нама. Шта при том добијамо? Добијамо задовољење својих амбиција.
Морамо имати на уму да је пресаздавање и преваспитавање другог човека потпуно нереална ствар. Немогуће је да пресаздамо нечији начин размишљања, зато што је човеку од Бога дата слободна воља, коју чак ни Сам Господ не може насилно да промени. Узалудно ћемо покушавати да се изборимо са нечијим манама. Ми, наравно, једном или два пута можемо приморати некога да нешто учини. Када једном разумемо да не можемо да преваспитамо другу особу, мораћемо да променимо свој однос према њој и да се прилагодимо. То ће нам бити лакше уместо да се беспоштедно боримо са његовим или њеним недостацима, а ми ћемо разумети да човека морамо прихватити онаквог какав јесте.
Читање из Светог Писма
Литургија
Зачало 28: Матеј 8, 28-34; 9, 1
Исцјељење гадаринских бјесомучника.
28 А кад Он дође на ону страну, у земљу гергесинску, сретоше Га два бјесомучника, излазећи из гробова, тако опака, да не могаше нико проћи путем оним.
29 И гле, повикаше говорећи: „Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?”
30 А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња.
31 И демони Га мољаху говорећи: „Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња.”
32 И рече им: „Идите.” И они, изишавши, отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са бријега у море, и утопише се у води.
33 А свињари побјегоше; и дошавши у град, казаше све, и за бјесомучнике.
34 И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видјевши Га, молише да оде из њиховог краја.
1 И ушавши у лађу, пређе и дође у Свој град.
Aпостоли
Зачало 103: Римљанима 10, 1-10
Оправдава правда Божија вјером у Христа.
1 Браћо, жеља је срца мога и молитва Богу за Израиљ да се спасе.
2 Јер им свједочим да имају ревност за Бога, али не по разуму.
3 Јер не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божијој.
4 Јер је Христос завршетак Закона за оправдање сваком који вјерује.
5 Јер Мојсеј пише за праведност, која је од Закона: „Човјек који то чини, живјеће у томе.”
6 А праведност, која је од вјере, овако говори: „Да не речеш у срцу своме: ’Ко ће се попети на Небо?’”, то јест да сведе Христа,
7 „или: ’Ко ће сићи у бездан?’”, то јест да изведе Христа из мртвих.
8 Али шта говори (Писмо)? „Близу ти је ријеч, у устима твојима и у срцу твоме”, то јест ријеч вјере коју проповиједамо.
9 Јер ако исповиједаш устима својим да је Исус Господ и вјерујеш у срцу својему да Га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен.
10 Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење.
Календар
Jул 12. (Јулијански)
Jул 25. (Грегоријански)
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Свети мученици Прокл и Иларије; Преподобни Михаил Малеин; Света мученица Голиндуха Персијанка (названа и Марија); Света Вероника; Свети мученици Теодор и Јован; Чудотворна икона Пресвете Богородице Тројеручице; Свети мученик Мамант у Сигмати; Свети мученици Андреј Стратилат, Ираклије, Фавст, Мина и дружина њихова; Свети Серапион, епископ Владимирски; Преподобни Арсеније Новгородски; Преподобни Симеон Воломски.
Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’
Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника
Свети Теофан Затворник
Гадаринци су видели дивно чудо Господње, то јест изгнање легиона бесова, па су ипак изашли и молили Господа да би отишао из њиховог краја (Матеј 8, 28-34). Није да су се они непријатељски односили према Њему. Код њих, једноставно, није било вере. Њих је обузело неко неодређено страховање због чега су желели само једно: „Иди куда хоћеш, само нас не дирај.“ То је права слика људи који мирно живе са својим имањем. Окружили су се они не тако рђавим стањем ствари: навикли су се на њега и не помишљају, нити имају потребе, да било шта измене или укину. Они се боје да направе било какав нови корак. Они, ипак, некако осећају да ће страх Божији и савест да их натерају да се одрекну старог и да прихвате ново уколико дође наредба свише. Стога они на сваки начин избегавају случајеве који их могу довести до таквих убеђења, како би, прикривајући се незнањем, могли спокојно да живе по старим навикама. Такви су они који се боје да читају Јеванђеље и отачке књиге, и да разговарају о духовним стварима. Они не желе да узнемире своју савест да их не би, пробудивши се, терала да једно одбаце а друго прихвате.
Патријарх срспки Павле:
Да нам буду јаснија нека питања наше вере
Патријарх српски господин Павле
ХХI – Како се треба клањати непосредно пре причешћивања?
Преузмите текст (ПДФ)
Учимо старословенски
(словѣ́ньскъ ѩзъıкъ) їѧѣьъѡщѥѭюѹыѿѵйє
Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ
Miroslavljevo jevanđelje
- жало1 (жало) = жалац, жаока
- жало2 (жало) = сила
- жаль1 (жаљ) = гроб
- жаль2 (жаљ) = бол, жалост
- жаль3 (жаљ) = жалосно
