Oтац Миодраг Поповић:
Писмо и идентитет
Навика је, кажу, једна мука, а одвика пет. Запрепашћујуће је колико је човек у стању да своје поступке правда навиком, а поготово колико људи сматрају да се таквим оправдањем може објаснити и решити све. О погубности олаког прихватања навике и мирења са њом можда најбоље сведочи број оних око нас који нису у стању да изговоре реченицу без хуле на Бога или неку светињу. Можете их ви опомињати колико хоћете, можете им до миле воље објашњавати да вам није свеједно када се у вашем присуству хули и грди оно што вам је најсветије, не вреди. Све и да својим очима гледају, све и да се на свом примеру уверавају у стравичну истинитост речи Светог Владике Николаја: „Богохулни народ – богаљасти пород“ и „Ко Бога псује, кућу истребљује“, они ће, на све опомене, слегнути раменима и рећи: „Шта да радим, навика.“ Толика је моћ навике.
По Божијем допуштењу, данашњи нараштаји српског народа се, на бројним сопственим примерима, уверавају у пуну веродостојност Господњих, апостолских и светоотачких опомена. Баш као и у наведеном примеру псовача-обова навике, све је више Срба који не умеју да пишу писмом свог матерњег језика – ћирилицом. Ако би се, неким случајем, међу таквима организовала анкета са циљем да се утврде разлози таквог стања, многи би сигурно одговорили: „Шта ћу, навика.“ Понижавајуће је како смо, од народа који је знао како му се зове језик и које му је писмо, за непун век успели да се преобратимо у народ који не зна ни једно ни друго. Може ли бити нормално да човек који је завршио свој радни век и зашао у године достојне поштовања, није у стању да ћирилицом срочи ни најобичнију поруку на цедуљици, док колико јуче његовом оцу није било ни на крај памети да латиница уопште може имати било какве везе са српским језиком? А, таквих примера има тушта и тма. Оправдања се може наћи безброј: глобализација, англиканизација, Интернет, СМС поруке, лакше учење страних језика, „ја сам лекар“, „ја сам телеграфиста“, „живим дуго у иностранству“… Али, погледамо ли како ствари стоје код других народа (јер све набројано постоји у читавом свету, а не само код нас), видећемо да код њих нема таквих радикалних промена у језику и писму, или барем ни издалека у мери у којој се то нама дешава. Једном Русу, Грку, Бугарину… сасвим је нормално да на страним језицима пише латиницом, а на свом језику својим писмом. Данас смо дошли до тога да, ако на пример, код гравера наручујете исписивање неке фирме или плочице за кућна врата, морате нагласити да текст треба да буде на ћирилици, јер се, у супротном, подразумева да ћете то што сте тражили добити исписано латиницом. Статистика је неумољива: огромна већина српских књига и новина данас се штампа латиницом, латиница је преплавила ТВ канале, мање од 30% фирми у српској престоници исписано је ћирилицом. Штавише, и на овом примеру потврђује се тужно правило да је свест о народном идентитету развијенија код појединаца него код јавних и државних институција. Дакле, не треба кривити народ (мада од савремених мисионара добре воље и толеранције недавно сазнадосмо да, ето, постоји и та категорија: кривица читавог једног народа), већ узроке треба тражити међу онима који народ воде. У водећим слојевима друштва, међу онима који припадају елити (или се, барем, не буне превише када их неко сврста међу елиту) није занемарљив број оних који се на речима представљају као поштоваоци закона, а на делу ноншалантно крше уставну одредбу по којој је званични језик у држави српски, а службено писмо ћирилица.
Од друштвених чинилаца, једино Црква у пракси постојано поштује ову уредбу, али тај усамљени пример је очигледно недовољан, јер језик и писмо нису превасходна мисија Цркве, него научних, културних и просветних посленика. У свести и подсвести покољења одраслих на утопији братства-јединства у свему, па и у језику и писму, остала је дубоко уврежена ирационална потреба да се не замере „браћи“, чак и сада, када се то јединство, на најбруталнији могући начин, преселило међу мучне детаље и наше и „братских“ историја. Латинизација српског језика је само једна од логичних последица извитопереног система елементарних вредности, у овом случају поремећаја у идентитету, личном и народном. Ако мислимо да макар мало ублажимо трњење које ће наша деца осећати у зубима због киселог грожђа, које смо јели наши оци и ми, морамо васпоставити елементарни редослед ствари: прво треба, и свако од нас понаособ и као читав народ, да потражимо одговор на питање: „Ко сам ја?“, па тек онда на питање: „Какав је мој однос према окружењу?“ Ни човеку ни народу, који није у стању да дефинише самога себе, у томе не могу (све и да хоће) да помогну други. Што пре то схватимо, пре ћемо моћи да се ухватимо у коштац са свим апсурдима који су нам остали као наслеђе из периода наопаких уређења кроз који смо прошли. Утолико ће нам бити лакше и да схватимо сву апсурдност и погубност шизофреног „двоазбучног“ система који данас влада над српских језиком, те да рационално и аргументовано, без позивања на некакве завере и квази-патриотске маштарије, подигнемо глас против болесног стања у коме се налази српски језик и ћирилица, витално важни елементи народног идентитета. Ако нам је већ толико стало да се пред светом представимо у лепом светлу, то сигурно нећемо постићи представљајући се као народ који је тако наиван, да му се шизофренија може потурити као богатство.
Знају ли Срби над чим се веселе?
За озлоглашеног шиптарског терористу Азема Бејту, српског џелата, вођу до зуба наоружаних качака (=одметника), доктор Арчибалд Рајс писао је у „Политици“ 20-их година прошлог века: „Тај човек није био само лопов и зликовац, био је садиста који је волео да мрцвари своје жртве.“ После његове смрти, његову злочиначку групу преузела је његова жена Ђерима, која га је за живота увек пратила у његовим качачким походима, у мушком оделу (представљала се као Ђерим), комплетно наоружана. Њено право име било је Шота Галица. Она иста Шота којој су Албанци у Дреници посветили песму, по којој је названа албанска игра шота и уз коју се – на језиву срамоту српског народа пред Богом, прецима и невиним жртвама – игра на већини свадбених и других весеља у Србији, у потпуном незнању. Како је забележено у антологијској књизи Зорана Богавца „Нечујна звона – хришћанско наслеђе Космета“. Играју је Српкиње, а нико да им каже како је само у једном нападу на српска села, који су предводили Бејта и Шота, убијено 60 Срба, о чему је расправљано у Скупштини Краљевине Југославије. У српском народу сачувано је сећање на ужасан догађај, када је Шота ухватила шесторо српске деце, чобанчића крај стада, на планини Мокра на северозападу Косова, везала их, запалила ватру и живе их пекла. Док су невина деца горела у најгорим мукама, Шота је, са својим качацима, играла ову игру око њих, оргијала и певала. На месту страдања деце-мученика подигнута је спомен-плоча, која је стајала до краја Другог светског рата, када су је уклонили комунисти, опет због „братства и јединства“. Текст о овом зверству објављен је последњих година у више новина СПЦ, али је то очито недовољно да би се призвала свести читава српска јавност. Све и да останемо у мањини, боље нам је привремено напустити славље или, ако смо славље лично организовали, прекинути ту срамну песму, него остати део таквог понора пред лицем Божијим, пред мучеништвом невино страдале деце и вапијућим болом њихових родитеља.
Читање из Светог Писма
Литургија
Зачало 92: Матеј 22, 36-46
О највећој заповијести. Христос – Давидов син и Господ.
36 „Учитељу, која је заповијест највећа у Закону?”
37 А Исус му рече: „’Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим.’
38 Ово је прва и највећа заповијест.
39 А друга је као и ова: ’Љуби ближњега свога као самога себе.’
40 О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци.”
41 А када се сабраше фарисеји, упита их Исус
42 говорећи: „Шта мислите за Христа: ’Чији је син?’” Рекоше Му: „Давидов.”
43 Рече им: „Како, дакле, Давид Њега у Духу назива Господом говорећи:
44 ’Рече Господ Господу мојему: ’Сједи Мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим’’?
45 Када, дакле, Давид назива Њега Господом, како му је син?”
46 И нико Му не могаше одговорити ни ријеч; нити смједе ко од тога дана да Га запита више.
Aпостоли
Зачало 176: 2. Коринћанима 4, 6-15
У невољама се пројављује сила и слава Божија.
6 Јер Бог Који рече да из таме засија Свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа.
7 А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас.
8 Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани, али не очајни;
9 прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени;
10 свагда носећи на тијелу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на тијелу нашему покаже.
11 Јер ми живи стално се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави у смртноме тијелу нашем.
12 Тако да смрт дјејствује у нама, а живот у вама.
13 Имајући, пак, исти дух вјере, као што је написано: „Вјеровах, зато говорих”, и ми вјерујемо, зато и говоримо,
14 знајући да ће Онај Који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда Се поставити с вама.
15 Јер је све вас ради, да благодат, умножена кроз многе, преизобилује благодарењем на славу Божију.
Календар
Септембар 20. (Јулијански)
Oктобар 3. (Грегоријански)
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Свети великомученик Евстатије Плакида, његова супруга Теопистија и деца му: Агапије и Теопист; Свети мученици Михаил, кнез черњиговски, и Теодор, бољарин његов; Свети преподобномученик Иларион; Свети Мартин, папа римски; Преподобни Јован, који се подвизавао на Криту; Преподобни Максим исповедник и два Анастасија исповедника, ученика његових; Преподобни Теодор и Евпрепије исповедник; Свети преподобномученик Јован исповедник, Египћанин, и са њим 40. Мученика; Свети мученици Артемидор и Тал (=Талалеј).
Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’
Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника
Свети Теофан Затворник
Предавши заповест о љубави према Богу и ближњима, Господ је одмах додао учење о Свом Синовству Богу и о Свом Божанству (Матеј 22, 35-46). Због чега? Због тога што истинска љубав према Богу и људима није могућа осим под дејством вере у Божанство Христа Спаситеља, то јест да је Он оваплоћени Син Божији. Таква вера побуђује љубав према Богу. Јер, како не волети Бога Који нас је толико заволео да ни Сина Свог јединородног није поштедео, него Га је предао за нас? Она ту љубав доводи до пуноте савршенства или до онога што тражи. Љубав, пак, тражи живи савез. Да би се достигао тај савез, потребно је превазићи осећање правде Божије, која прекорева за грех. Без тога је страшно приступати Богу. То oceћaњe се побеђује убеђењем да је правда Божија испуњена крсном смрћу Сина Божијег. То, пак, убеђење долази од вере. Одатле следи да вера открива пут ка љубави према Богу. То је прво. А друго: вера у Божанство Сина Божијег, Који се ради нас оваплотио, страдао и био погребен, даје образац љубави према ближњима. Јер, онај који воли, показује љубав кад полаже душу своју за вољене. Вера даје снагу за пројављивање такве љубави. Да би се имала таква љубав, треба постати нови човек, то јест самоодрицањем напустити све егоистичко. Само у Христу човек постаје нова твар. У Христу, пак, јесте онај ко се са вером и благодатним препородом, кроз Свете Тајне, примакне сједињењу са Христом. Стога, они који очекују да без вере у себи сачувају макар наравствени поредак – узалуд полажу наду. Јер, све иде заједно: човек се не може разделити. Он се мора читав остварити.
Патријарх срспки Павле:
Да нам буду јаснија нека питања наше вере
Патријарх српски господин Павле
ХХXI – Верни називају свештеника „оцем“, а не он сам себе.
Преузмите текст (ПДФ)
Учимо старословенски
(словѣ́ньскъ ѩзъıкъ) їѧѣьъѡщѥѭюѹыѿѵйє
Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ
Miroslavljevo jevanđelje
- занє (зане/зање) = јер, што, будући да
- запѧтїє (запјатије) => запеће/запињање = препрека, сметња
- запєншїй (зап(ј)енши(ј)) => запињач = кушач, заводник
- запинатєль (запинатељ) = сметач, кушач, заводник
- запортокъ (запорток) = љуска од јајета
