Драга браћо и сестре,
У недељу четврту по Васкрсу, када је наша Црква обележавала празник Спаљивања моштију Светог Саве на Врачару, хор ‘Кир Стефан’ обележио је своју Крсну Славу. Дугогодишњи чланови и једни од оснивача, господин и госпођа Милан и Нада Димитријевић, заједно са диригентом, госпођом Јасмином Вучуровић, припремили су колач и славско жито. Поздрављамо све чланове хора поводом њихове Славе изражавајући захвалност за велики труд који несебично улажу. Надамо се и Господа молимо да ће ускоро бити прилика да уживамо у њиховом предивном одговарању на Светим Литургијама.
Испред Никшићког суда 15.5.2020.
Овом приликом такође имамо потребу да се огласимо поводом недавних немилих догађаја у Црној Гори. Подижемо свој глас и упућујемо прдршку невино утамниченим свештенослужитељима на челу са Његовим Преосвештенством Епископом Јоаникијем. Хоћемо да верујемо „да су помрли они који су тражили живот Детета.” У временима док још нису зацјељене ране и сећања на стотине невино пострадалих свештеника са простора Црне Горе и њиховог Митрополита у току и после Другод Светског рата са ужасом се питамо ко су они који би да и данас проливају братску крв. Господу се молимо да уразуми све оне који прогоне Цркву божију и да се на просторе Црне Горе поврати мир и братска слога.
Са божијим благословом,
протојереј-ставрофор Првослав Пурић
Митрополит сурошки Антоније Блум
Молитвама оних који ме воле – спаси ме!
Велики духовник и светлосник Цркве Христове, митрополит сурошки Антоније Блум, давао је на својим изванредним предавањима прилику верницима да постављају питања. Једна од недоумица је била: „Човек дању ради, а увече осећа празнину. Очигледно је да све треба радити са Христом, што ја не умем. Све време одлазим на посао, на часове, а на крају дана осећам такав умор да не могу много да се молим.“
Митрополит сурошки Антоније Блум
Ово питање односа и равнотеже свакодневних обавеза и молитве, као и немогућности праве молитве због великог умора, јавља се често, а митрополит Антоније је на њега одговорио овим речима: „Мислим да не треба увек обраћати пажњу на то како ми себе доживљавамо, зато што нам телесни умор, умни замор, не дозвољавају да дођемо до својих дубина. Оне постоје и, кроз дан или годину, одједном ће се испоставити да све чега у теби није било – постоји, да је однекуд испливало. Рекао бих да је са Богом много једноставније живети него са људима, зато што Он много боље разуме. Имао сам једног рођака који је живео код нас. Сећам се како се дечак у току дана истрчао, увече је допузао до свог кревета, тужно је погледао баку и рекао: „Превише сам се уморио да бих могао да се молим!“ Затим је погледао икону, послао јој је пољубац и рекао: „Лаку ноћ“, и заспао истог тренутка. И ја сам убеђен да је овај дечаков пољубац из дубине његовог умора био много реалнији, него да се мучио да изговори неку молитву. И са нама је исто тако. Можемо да кажемо: „Господе, тако сам уморан – не само телесно, него ми ни глава не ради, али знам да Те волим, иако сад не могу да осетим ту љубав, знам да верујем у Тебе, иако сад не осећам ништа осим бола у ногама и леђима.“ И мислим да човек може да се прекрсти и да каже: „Лежем да спавам у овој празнини – и БОГ МЕ ЧУВА.“ Једном ме је отац Атанасије упитао: „Да ли се много молиш?“ „Па, у принципу, много.“ „И то ти је веома пријатно?“ „Да, волим то.“ „А ако не успеш да се помолиш, осећаш се некако лоше?“ „Да, тако некако.“ „Дакле, ТО ЗНАЧИ ДА СЕ НЕ УЗДАШ У БОГА, НЕГО У СВОЈУ МОЛИТВУ! Ти са Њим као да склапаш уговор: ја ћу се толико и толико помолити, а кад легнем да спавам, Ти пази на мене!“ Замислио сам се и рекао: „Да, то је истина! А, шта да радим?“ „Ево ти послушања: престани да се молиш пола године. Пре него што легнеш да спаваш, прекрсти се и кажи: „Господе! МОЛИТВАМА ОНИХ КОЈИ МЕ ВОЛЕ – СПАСИ МЕ!“ И, лежући на спавање, размисли: ко постоји на свету ко ме довољно воли да чак не треба ни да се молим? И онда ћеш се присетити једног, другог човека, испливаће нечије лице, испливаће нечије име. И сваки пут када исплива лице или име таквог човека за којег си сигуран да те воли, тако да чак не треба ни да се молиш, зато што се он моли за тебе и што те штити као да стојиш иза каменог зида, реци у мислима: „Хвала Ти за то!“ А ако ти срце постане мало топлије, реци: „Господе, благослови га због тога!“ И када заспиваш, тони у сан са тим.“
Може се рећи и: „Да, сада сам уморан, али ћу од молитве мало оживети, узећу молитвеник и погледати: ево, овде је молитва коју је написао Јован Златоуст, Василије Велики, Свети Марко, Симеон Метафраст. Пре него што се помолим, рећи ћу му: „Оче Јоване, оче Василије! Ја ћу сада читати твоју молитву; ти си у њу унео све своје искуство Бога, себе самог, путева твојих и путева Божијих. Ја много тога не разумем и нећу схватити, али ћу прочитати ове речи како би оне пале у моју душу, као што семе пада у земљу. То је све што могу да учиним, а ти се помоли са мном! Узнеси сопствену молитву, која је за тебе била живот, истина и реалност, узнеси је Богу и благослови ме!“ И, тако се може прећи на другу молитву, попричати са другим светитељем, како би се он помолио са нама или уместо нас, а његове речи просто можемо да саслушамо: ево како се Светитељ моли Богу, ево како он доживљава Бога, ево како он доживљава себе: он је такав Светитељ – а каје се!”
Треба просто ићи напред. Знате, има једно писмо Тихона Задонског упућено младом свештенику, у којем он саветује: „Не заборави и подсећај своје парохијане да се у Царство Божије не иде од победе ка победи, него чешће ОД ПОРАЗА КА ПОРАЗУ; али пролазе они који се после сваког пораза, уместо да седну и да га оплакују, тргну и иду даље.” И мислим да то треба да запамтимо. Ако си неправилно поступио, реци: „Господе! Опрости, крив сам“, и иди даље. А успут постави себи питање о томе КАКО ЈЕ ТО МОГЛО ДА СЕ ДЕСИ, и НЕЧЕМУ СЕ НАУЧИ ИЗ ТОГ ИСКУСТВА. Кад опет паднеш, добро се замисли над оним што је било јер иначе можеш и у јаму да паднеш. Али, УСТАЈ И ИДИ, устај и иди! ТО ШТО НЕМАШ ОСЕЋАЈ ДА ЈЕ ХРИСТОС ПОРЕД ТЕБЕ, УОПШТЕ НЕ ЗНАЧИ ДА ОН НИЈЕ ТУ.
Био сам у Индији 1961. године и чуо разговор између мајке Индускиње и малог детета које је говорило: „Како то, ти ми кажеш да је Бог свуда, а ја ништа не видим и не чујем?“ И она му одговори: „Сећаш ли се како смо се играли жмурке? Ја сам се сакрила иза дрвета и говорила: „Хеј!“, а ти си тражио и говорио: „Где си? Нема те! – само зато што ме ниси видео.“ Слична прича постоји и у животу Светог Антонија Великог о томе како се он очајнички борио са искушењима и како је, потпуно изнемогао, лежао на голој земљи кад су га напустиле све душевне и телесне снаге. И одједном се пред њим појављује Христос. И пошто није био у стању чак ни да устане и да Му се поклони, Антоније рече: „Па, где си био, Господе, кад сам се тако борио?!“ А Спаситељ му одговара: „НЕВИДЉИВО САМ СТАЈАО ПОРЕД ТЕБЕ, спреман да ти помогнем да си подлегао искушењу.“ Бог нам даје веома много, а затим нам каже: „ЧИТАВИМ ПУТЕМ ДО САДА САМ ИШАО СА ТОБОМ. Да ли ћеш сада имати верности да поступаш у складу са оним што знаш о Мени и што знаш о нашем односу, ако чак и не осећаш да сам Ја негде поред тебе?“ И, тада човек може да каже: „Да, Господе! Чак и ако не осећам Твоје присуство, ипак Те знам, и зато ћу живети у складу са оним знањем које већ имам, а кад Теби буде угодно да ми покажеш Своје присуство, ја ћу се с радошћу на то одазвати!“
Недељно Литургијско читање
Јутрења
зачало 63: Јеванђеље по Јовану 20, 1-10
1 А у први дан седмице дође Марија Магдалина на гроб рано, док још бјеше мрак, и видје да је камен дигнут са гроба. 2 Онда отрча, и дође Симону Петру и другом ученику кога љубљаше Исус, и рече им: „Узеше Господа из гроба, и не знамо гдје Га положише.” 3 Тада изиђе Петар и други ученик, и пођоше ка гробу. 4 Трчаху, пак, оба заједно, и други ученик трчаше брже од Петра, и стиже први на гроб. 5 И надвиривши се, видје покрове гдје леже; али не уђе. 6 Тада стиже Симон Петар за њим, и уђе у гроб, и видје покрове гдје леже, 7 и убрус који бјеше на глави Његовој да не лежи са покровима, него посебно савијен на једном мјесту. 8 Тада, дакле, уђе и други ученик, који први дође на гроб, и видје, и вјерова; 9 јер још не знађаху Писмо да Он треба да васкрсне из мртвих. 10 Онда се ученици опет вратише дома.
Литургија
зачало 28: Дела Апостолска 11, 19-26; 11, 29-30
19 Они, међутим, који се расијаше од невоље која наста због Стефана, прођоше све до Феникије и Кипра и Антиохије не проповиједајући ријеч никоме до само Јудејцима. 20 А неки од њих бијаху Кипрани и Киринејци, који, ушавши у Антиохију, говораху јелинистима проповиједајући Јеванђеље о Господу Исусу. 21 И рука Господња бијаше с њима; и велики број их повјерова и обрати се Господу. 22 А дође ријеч о њима до ушију Цркве у Јерусалиму; и послаше Варнаву да прође све до Антиохије. 23 Кад овај дође и видје благодат Божију, обрадова се, и мољаше све да искреним срцем остану у Господу; 24 јер бјеше човјек благ и пун Духа Светога и вјере. И обрати се многи народ Господу. 25 Варнава, пак, изиђе у Тарс да потражи Савла, и када га нађе, доведе га у Антиохију. 26 И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учише многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани. 29 А ученици одлучише да сваки од њих, колико који могаше, пошаље на помоћ браћи која живљаху у Јудеји. 30 Ово и учинише, пославши старјешинама преко руке Варнавине и Савлове.
зачало 12: Јеванђеље по Јовану 4, 5-42
5 Тако дође у град самаријски, звани Сихар, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. 6 А ондје бијаше извор Јаковљев. Исус, пак, уморан од пута, сјеђаше тако на извору; бјеше око шестога часа (=подне). 7 Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: „Дај Ми да пијем.” 8 Јер ученици Његови бијаху отишли у град да купе хране. 9 Рече Му жена Самарјанка: „Како Ти, Који си Јудејац, тражиш од мене, жене Самарјанке, да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима.” 10 Одговори Исус и рече јој: „Кад би ти знала дар Божији, и Ко је Тај Који ти говори: ’Дај Ми да пијем’, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу.” 11 Рече Му жена: „Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле Ти онда вода жива? 12 Еда ли си Ти већи од оца нашега, Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше, и синови његови, и стока његова?” 13 Одговори Исус и рече јој: „Сваки који пије од ове воде опет ће ожедњети; 14 а који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.” 15 Рече Му жена: „Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам.” 16 Рече јој Исус: „Иди, зови мужа својега и дођи овамо.” 17 Одговори жена и рече: „Немам мужа.” Рече јој Исус: „Добро каза: ’Немам мужа’; 18 јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала.” 19 Рече Му жена: „Господе, видим да си Ти пророк. 20 Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати.” 21 Рече јој Исус: „Жено, вјеруј Ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. 22 Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо Ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца. 23 Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који Му се клањају. 24 Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.” 25 Рече Му жена: „Знам да долази Месија, звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све.” 26 Рече јој Исус: „Ја сам – Који говорим с тобом.”
27 И утом дођоше ученици Његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: „Шта тражиш?”, или: „Што говориш са њом?” 28 А жена остави свој крчаг и отиде у град, и рече људима: 29 „Ходите да видите Човјека Који ми каза све што сам учинила. Да није Он Христос?” 30 Изиђоше, дакле, из града и пођоше Њему. 31 А у међувремену, мољаху Га ученици Његови говорећи: „Рави (=Учитељу), једи!” 32 А Он им рече: „Ја имам јело да једем за које ви не знате.” 33 Тада ученици говораху међу собом: „Да Му неко не донесе да једе?” 34 Исус им рече: „Јело је Моје да вршим вољу Онога Који Ме је послао, и извршим Његово дјело. 35 Не кажете ли ви да су још четири мјесеца, па ће настати жетва? Ето, велим вам: ’Подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву.’ 36 И који жање, прима плату, и сабира род за живот вјечни, да се радује заједно и који сије и који жање. 37 Јер у томе је истинита ријеч: да је други који сије, а други који жање. 38 Ја вас послах да жањете гдје се ви нисте трудили; други су се трудили, а ви сте у труд њихов ушли.”
39 А из града онога многи од Самарјана повјероваше у Њега за ријеч жене која је свједочила: „Каза ми све што учиних.” 40 Када, дакле, дођоше к Њему Самарјани, мољаху Га да остане код њих; и остаде ондје два дана. 41 И много их више вјерова за ријеч Његову, 42 те жени говораху: „Сад не вјерујемо више због твога казивања, јер сами смо чули и знамо да је Ово заиста Спаситељ свијета, Христос.”
Календар
Mај 4. (Јулијански) / Mај 17. (Грегоријански) 2020.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Света мученица Пелагија Тарсанка; свештеномученик Силуан, епископ Газски и с њим 40 мученика; Преподобни Никифор; Свети свештеномученик епископ Алвиан и његов ученик; Преподобни Иларије Чудотворац; Свети мученик Еразмо; Преподобни Никифор, игуман манастира Мидикијског; Преподобни Атанасије, епископ Коринтски; Преподобни Никифор Светогорац; Света Афродисија, Антонина, Мелуса, Валеријана, Макровија и друге с њима; Преподобни Никита, Кирило, Никифор, Климент и Исак; пренос моштију Светог Лазара Четвородневног и сестре његове, Свете жене Мироносице Марије.
Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’
Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника
Свети Теофан Затворник
Духовно созерцање:
Поштовање Светих/Светитеља – 2. део
Свети Јован Дамаскин – Тачно изложење Православне вере: 88. О поштовању Светитеља и њихових моштију
Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве, том III, део 2, Црква свих Светих: Светитељи Божији / Свете Мошти
Преподобни Јустин Ћелијски
Нема сумње, материја је најзагонетније, најтајанственије и најсложеније заступљена у људском телу. Мозак!? Каква се све чудесна тајанства збивају између његове материје и душе! Свеколико је искуство рода људског: ничим се та тајанства не могу докучити ни осазнати. Тек нешто од тога доступно је људском чулноразумном испитивању. Исто тако и срце човеково – саткано све од самих небоземних тајни. Тако саткани – и свака ћелија у телу људском и сваки молекул и сваки атом. Све и сва је на овом тајанственом путу ка Богу, ка Богочовеку. Јер створена Богом Логосом, материја је самим тим богоцентрична. Поред тога, Својим доласком у наш земаљски свет, и Својим целокупним Богочовечанским домостројем спасења света, Господ Христос је очигледно показао да је, не само душа, него и материја створена од Бога и за Бога, и да је Богочовек и за њу све, и ова као и за душу. Јер, саздана Богом Логосом, материја је сва својим најунутрашњијим нервом бoгoчeжњивa, христочежњива.
Очигледан доказ тога је то што је Бог Логос постао тело, постао човек: „И Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу Његову, славу као Једино-роднога од Оца, пун благодати и истине” (Јован 1, 14). Тиме је материја, узвеличана божанским величањем, и ушла у благодатно-врлински подвиг обогочовечења, охристовљења. Бог је постао тело, постао човек, да би се сав човек, све тело испунило Богом и Његовим чудотворним силама и моћима. Са Богочовеком, Господом Христом, са Његовим телом, материја је сва кренула Христовим путем: путем обогочовечења, преображења, освећења, васкрсења, вазнесења, ка надхерувимској слави и вечности. И све то бива и све се то збива кроз Богочовечанско Тело Цркве, која и јесте Богочовек Христос, у васцелој пуноћи Своје Богочовечанске Личности, пуноћи која све испуњава у свему: „која је тијело Његово, пуноћа Онога, Који све испуњава у свему” (Ефесцима 1, 23). Тим богочовечанским живљењем својим у Цркви Тело се, као материја, као вештаство, освећује Духом Светим, и тако отројичује Светом Тројицом. На тај начин материја постиже свој врховни божански смисао и циљ, своје вечно блаженство и своју богочовечанску бесмртну радост.
Светост Светитеља, светост и њихове душе и њиховог тела је од њиховог ревносног благодатно-врлинског живљења у Богочовечанском телу Цркве Христове. Таква светост обухвата целокупну личност човекову: сву душу и тело, све што улази у тајанствено устројство човекова бићa. Светост Светитеља се не задржава само у души њиховој, већ се неминовно распростире и на тело њихово, те је у Светитеља свето и душа и тело. И ми, побожно поштујући Светитеље, поштујемо целокупну личност њихову, не раздељујући при томе свету душу од светог тела. Отуда је побожно поштовање светитељских моштију природан саставни део побожног поштовања и молитвеног призивања Светитеља. Све то сачињава један недељиви подвиг, као што душа и тело сачињавају једну недељиву личност светитељску. Очигледно, Светитељ, за живота на земљи, непрекидном и једнодушном благодатно-врлинском сарадњом душе и тела свог, постиже светост личности своје, испуњује и душу и тело благодаћу Светога Духа и тако их претвара у сасуде Светих Тајни и светих врлина. Стога је сасвим природно указивати побожно поштовање и једном и другом светом сасуду Божје благодати. Јер благодатна сила Христова прониче, облагодаћује свe састојке човекове личности и сву личност као целину. Непрекидним Еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Духа: „Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа, Који је у вама, Којега имате од Бога, и нисте своји?” (1. Коринћанима 6, 19) и: „Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви” (1. Коринћанима 3, 17). Уселивши Христа вером у срца своја: „да се Христос вјером усели у срца ваша” (Ефесцима 3, 17), а Бога Оца делотворном љубављу и испуњавањем заповести: „Јер у Христу Исусу нити што вриједи обрезање ни необрезање, него вјера која кроз љубав дјела” (Галатима 5, 6) и: „Чусте да вам Ја казах: ’Идем, и доћи ћу вама’. Кад бисте Ме љубили, обрадовали бисте се што рекох: ’Идем Оцу’; јер Отац Мој већи је од Мене.” (Јован 14, 28), утврдивши се у Духу Светом благодатним подвизима: „да вам по богатству славе Своје даде силу, да ојачате Духом Његовим у унутарњем човјеку” (Ефесцима 3, 16), „да се мени по откривењу обзнани тајна, као што раније писах укратко” (Ефесцима 3, 3) и: „А ми не примисмо духа овога свијета, него Духа, Који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога” (1. Коринћанима 2, 12), Светитељи се отројичују, постају обитељи Свете Тројице: „Одговори му Исус и рече: ’Ако Ме неко љуби, ријеч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи, и у њему ћемо се настанити’” (Јован 14, 23) и: „Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду, да свијет вјерује да си Ме Ти послао. И славу, коју си Ми дао, Ја сам дао њима, да буду једно, као што смо Ми једно. Ја у њима и Ти у Мени, да буду усавршени у једно, и да позна свијет да си Ме Ти послао, и да љубиш њих, као што Мене љубиш.” (Јован 17, 21-23), храмови Бога живога: „И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: ’Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити Мој народ’” (2. Коринћанима 6, 16), и сав им живот протиче: од Оца кроз Сина у Духу Светом: „Благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама. Амин.” (2. Коринћанима 13, 13). И поштујући побожно свете мошти светитељске, Црква поштује храмове Светога Духа, храмове Бога живога, у којима Бог благодаћу живи и после телесне смрти Светитеља, и по премудром благовољењу Свом чини чудеса из њих и кроз њих. И та чудеса, која бивају од светих моштију, посведочавају да је побожно поштовање њихово од стране људи угодно Богу.
Побожно поштовање светих моштију, засновано на њиховом чудотворству, води порекло из Божанског Откривењa. Још у Старом Завету Бог је благоволео да свете мошти неких Својих угодника прослави чудесима. Тако је од додира светих моштију пророка Јелисеја васкрснуо мртвац: „И догоди се, кад погребаваху некога човјека, угледаше чету и бацише човјека у гроб Јелисијев; и кад човјек паде и дотаче се костију Јелисијевих, оживје и уста на ноге своје” (2. Царевима 13, 21) и: „Илија, кад је вихором био сакривен, Јелисеј се испуни духа његовог; и у данима својим не поколеба се од кнезова и не загосподари њиме нико. Ниједна ријеч није га превазишла и при упокојењу пророкова тијелом својим; и у животу своме учини чудеса, и до кончине била су дивна дјела његова.” (Сирах 48, 12-14). Гроб и кости пророка, који је Јеровоаму претсказивао разрушење идолских олтара, били су у великом поштовању код Јудејаца: „А он рече: ’Оставите га, нико да му не креће кости.’ Тако се сачуваше кости његове с костима онога пророка, који дође из Самарије.” (2. Царевима 23, 18) и: „А пошто га погребе, рече синовима својим говорећи: ’Кад умрем, погребите ме у гробу гдје је погребен човјек Божји, покрај костију његовијех метните кости моје.’” (1. Царевима 13, 31). Патријарх Јосиф оставља завештање синовима Израиљевим да чувају кости његове у Египту и, при одласку, однесу их у земљу oбeћану: „И закле Јосиф синове Израиљеве и рече: ’Заиста ће вас походити Бог; а ви онда однесите кости моје одавде’” (1. Мојсијева 50, 25).
Нови Завет је уздигао тело људско на небивалу божанску висину и прославио га славом какву немају Херувими и Серафими. Благовест је Новог Завета ο телу: смисао и циљ тела људског јесте да, заједно са душом, стекне и наследи живот вечни у блаженству вечном. Господ Христос је дошао да спасе = охристови = обожи = обогочовечи целога човека, то јест и душу и тело, и да им васкрсењем осигура победу над смрћу и живот вечни. И нико никада није тако прославио тело људско, као што је то учинио Господ Христос васкрсењем Својим са телом, и вазнесењем тела на Небо, и вечним седењем у њему с десне стране Бога Оца. На тај начин Васкрсли Господ је унео залог васкрсења у природу људског тела и „сваком телу пропутио пут у живот вечни.” Од тада човек зна да је тело створено за вечност кроз богочовечност, и да је божански посао његов на земљи: заједно са душом борити се за живот вечни, борити се свим благодатно-врлинским средствима, и тако облагодатити себе, испунити себе благодаћу Божјом, претворити себе у храм Духа Светога, у храм Бога живога: „Бори се добрим подвигом вјере, хватај се за живот вјечни у који си и позван, и исповједио си добро исповиједање пред многим свједоцима” (1. Тимотеју 6, 12), „Нама, који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види, привремено, а оно што се не види, вјечно” (2. Коринћанима 4, 18), „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви” (1. Коринћанима 3, 16-17), „Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа, Који је у вама, Којега имате од Бога, и нисте своји?” (1. Коринћанима 6, 19) и: „И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: ’Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити Мој народ’” (2. Коринћанима 6, 16).
Имајући у виду да је овакав новозаветни циљ тела људског постигнут и остварен у личностима Светитеља, хришћани и указују побожно поштовање телима светитељским, светим моштима њиховим, као светим храмовима Духа Светога, Који благодаћу Својом борави у њима. Но Свето Откривење показује да, по неизмерном човекољубљу Свом, Дух Свети борави благодаћу Својом, не само у телима Светитеља, већ и у одећи њиховој. Тако убруси светог апостола Павла исцељују болеснике и изгоне нечисте духове: „тако да су убрусе знојаве од тијела његова, или појасеве, носили на болеснике и они се исцјељиваху од болести, и зли духови излажаху из њих” (Дјела Апостолска 19, 12); плаштом својим пророк Илија удара по води, раздваја воду Јордана и сухим коритом прелази Јордан са својим учеником Јелисејем: „И узе Илија плашт свој, и савив га, удари њим по води, а она се раступи тамо и амо, те пријеђоше обојица сухим” (2. Царевима 2, 8); то исто, са истим плаштом, чини сам пророк Јелисеј, по узећу Илијином на Небо: „И узев плашт Илијин, који бјеше спао с њега, удари по води и рече: ’Гдје је Господ, Бог Илијин?’ А кад и он удари по води, раступи се вода тамо и амо, и пријеђе Јелисије” (2. Царевима 2, 14). Α све то има своју божанску потврду и објашњење у божанској сили која је боравила у хаљинама Спаситељевим, које су обавијале Његово пречисто божанско тело: „И гле, жена, која је дванаест година боловала од течења крви, приступи састраг и дохвати се скута хаљине Његове. Јер говораше у себи: ’Ако се само дотакнем хаљине Његове, оздравићу.’ А Исус, обазревши се и видјевши је, рече: ’Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је.’ И оздрави жена од онога часа.” (Матеј 9, 20-22).
Штавише, по неисказаном човекољубљу Свом, Божански Господ чини да слуге Његовог Божанства чине чудеса, не само телом и оделом, већ и сенком тела свог, што сведочи догађај са светим апостолом Петром – његова сенка исцељује болеснике и изгони нечисте духове: „Тако да су на улице износили болеснике, и полагали на постељама и носилима, да би, кад прође Петар, бар сјенка његова осјенила кога од њих. А стицаше се и мноштво народа из околних градова у Јерусалим, доносећи болесне и од нечистих духова мучене, и сви се исцјељиваху.” (Дјела Апостолска 5, 15-16).
Бесмртна благовест Светог Откривења ο светим моштима и њиховом побожном поштовању посведочена је, и непрекидно се посведочава, Светим Предањем од Апостолскога доба до данашњега дана. Безбројне су свете мошти светих Угодника Божјих широм православнога света. Чудеса њихова су неизбројна. Побожно поштовање њихово од стране православних хришћана је посвеместно. И то несумњиво зато што свете мошти чудотворством својим побуђују њих на побожно поштовање њихово. Од самог почетка, у апостолско доба, хришћани су побожно чували чесне мошти Светог Претече и светих Апостола, те су оне могле доћи до нас; а за време гоњења, они су склањали и скривали по домовима својим свештене остатке тела светих Мученика. И од тада, па све до данашњега дана, свете мошти светих Угодника Божјих чудесима својим разливају бесмртну радост богочовечанске вере наше по срцима православних хришћана. Сведочанства ο томе безбројна су; навешћемо само неколико.
Како су свечано преношене и сретане свете мошти Светитеља, дирљиво описује Свети Златоуст у својој Похвалној речи ο Светом Игњатију: „Ви, житељи Антиохије, отпустили сте епископа и примили мученика; отпустили сте га с молитвама, а примили с венцима; и не само ви, него и сви житељи успутних градова. Замислите, шта су све сви они морали осећати при повратку светих остатака његових! каквом су се слашћу наслађивали! у каквом усхићењу били! како су се радовали! каквим су похвалама одасвуд обасипали венценосца! Као што храброг ратника, који је победио све своје противнике и у триумфу иде са бојишта, усхићено сусрећу гледаоци, не дају му чак ни на земљу да стане, него га подижу и на рукама носе дома, обасипајући га безбројним похвалама, тако исто су и овог Светитеља сви житељи градова, почињући од Рима, једни за другима носили на својим раменима и предали нашем граду, славећи венценосца, хвалећи победника… у то време свети Мученик је даровао благодат свима тим градовима, утврдио их у побожности; а од тога доба, па све до данас, он обогаћује ваш град.”
Говорећи ο чудотворној сили светих моштију, Свети Јефрем Сирин вели ο светим Мученицима: „Они и по смрти дејствују као живи, исцељују болне, изгоне ђаволе и силом Господњом одбијају сваки зли утицај њихов. Јер је светим моштима свагда присутна чудотворна благодат Светога Духа.”
При открићу светих моштију Светога Гервасија и Протасија, Свети Амвросије се обраћа слушаоцима и говори са побожним усхићењем: „Ви сте дознали, и чак сами видели многе, који су се ослободили демона, а још више таквих, који су се само руком коснули одеће Светих и одмах се излечили од својих болести. Обновила су се чудеса древних времена од онога доба откако се доласком Господа Исуса излила на земљу благодат преизобилна: ви својим очима видите многе где су се исцелили као неком сенком Светих. Колико се убруса предаје из руке у руку! колико хаљина, које су биле положене на свештене остатке и од самог додира постале лековите, траже верни једни од других. Сви се труде да их се макар мало дотакну, и ко их се дотакне, оздрављује.” Образлажући зашто хришћани указују побожно поштовање светим моштима, Свети Амвросије благовести: „У телу Мученика ја поштујем ране примљене за Име Христово; поштујем успомену онога, који живи бесмртношћу врлина; поштујем освећени прах исповедањем Господа; поштујем у праху семе вечности; поштујем тело, које ме поучава љубити Господа и не бојати се смрти за Њега… Да, ја поштујем оно тело које је Христос удостојио мучеништва, и које има царовати са Христом на Небу.”
Говорећи ο чудотворству светих моштију, блажени Августин вели: „Ο чему другом сведоче та чудеса, ако не ο вери, која проповеда да је Христос васкрсао у телу и вазнео се са телом на Небо? Јер и сами Мученици били су мартири (=сведоци) те вере. За ту веру они су положили живот свој и добили могућност да све ово измољују од Господа, за Чије су Име окусили смрт. Ради те вере они су претходно показали необично трпљење, да би се затим појавила таква сила њихова у свим чудесима.”
Свети Јован Дамаскин
Свети Дамаскин, сумирајући животворно учење Светога Писма и Светога Предања ο побожном поштовању светих моштију, херувимски благовести из олтара своје богоносне христолике душе: „Светитељи су постали по благодати оно што је Господ Христос по природи. То јест, постали су богови по благодати: чиста и жива обиталишта Божја.” Јер говори Бог: „И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: ’Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити Мој народ’” (2. Коринћанима 6, 16) и: „И ходићу међу вама, и бићу вам Бог, и ви ћете бити Мој народ” (3. Мојсијева 26, 12). Притом, Свето Писмо говори: „Душе праведника су у руци Божјој, и неће их се дотаћи невоља” (Премудрости Соломонове 3, 1). Јер смрт Светаца је пре сан, неголи смрт. Јер потрудиће се у веку овом и живеће до конца: „Велик је откуп за душу и неће бити нигда, да ко довијека живи и не види гроба.” (Псалам 49, 8-9). И: „Скупа (=драгоцјена) је пред Господом смрт Светаца Његовијех” (Псалам 116, 15). Према томе, шта је драгоценије, него бити у руци Божјој? Јер Бог је Живот и Светлост, и који се налазе у руци Божјој, налазе се у Животу и Светлости. Α да Бог и преко ума обитава и у телима Светаца сведочи свебожји Апостол: „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?” (1. Коринћанима 3, 16). „Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа, Који је у вама, Којега имате од Бога, и нисте своји?” (1. Коринћанима 6, 19). Господ је Дух: „А Дух Свети је Господ; а гдје је Дух Господњи, ондје је слобода” (2. Коринћанима 3, 17). И још ова еванђелска истина: „Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви” (1. Коринћанима 3, 17). Стога, како не поштовати побожно одухотворење Божје, одухо-творена телесна жилишта Божија? Јер они, будући живи, са смелошћу стоје пред Богом. Господ Христос нам је даровао мошти Светаца као спасоносне изворе, који точе разноврсна доброчинства и изливају миро слаткомирисно. Нека нико у то не сумња! Јер када је по вољи Божјој из кршевите и тврде стене у пустињи потекла вода за жедни народ: „’А Ја ћу стајати пред тобом, ондје на стијени, на Хориву; а ти удари у стијену, и потећи ће из ње вода да пије народ.’ И учини Мојсије тако пред старјешинама Израиљским” (2. Мојсијева 17, 6), и из магареће чељусти за жеднога Самсона: „И кад он дође до Лехије, Филистеји га сретоше, вичући од радости; а Дух Господњи сиђе на њ, и ужа на рукама његовима посташе као конци изгорјели од ватре, и спадоше свезе с руку његовијех. И он нађе чељуст магарећу, још сирову, и пружив руку своју, узе је, и поби њом тисућу људи. Потом рече Самсон: ’Чељушћу магарећом једну гомилу, двије гомиле, чељушћу магарећом побих тисућу људи.’ А кад изрече, баци чељуст из руке своје, и назва оно мјесто Рамат-Лехија. И бијаше жедан јако, те завапи ка Господу и рече: ’Ти си учинио руком слуге Својега ово избављење велико; а сада хоћу ли умријети од жеђи или ћу пасти у руке необрезанима?’ Тада Бог расцијепи стијену у Лехији, и протече вода из ње, те се напи, и поврати му се дух и оживје. Зато се прозва онај извор Ен-Акоре, који је у Лехији до данашњега дана.” (Судијама 15, 14-19); зар је онда невероватно да из моштију светих Мученика изобилно тече миомирисно миро? Несумњиво тече, по свемогућству Божјем и по Божјем поштовању и уважавању Светаца.
По старозаветном Закону, ко се дотакао мртвога тела сматран је за нечистог седам дана: „Ко се дотакне мртва тијела човјечијега, да је нечист седам дана” (4. Мојсијева 19, 11). Али Свеци нису мртви. Јер од како је Онај, Који је сам Живот и Виновник живота, био убројан у мртве, ми већ не називамо мртвима оне који су уснули, преминули у нади на васкрсење и са вером у Њега, ми их не називамо мртвима. Та и како може мртво тело творити чудеса? И на који се начин кроз свете мошти изгоне демони, удаљују болести, лече болни, прогледају слепи, очишћавају губави, прекраћују искушења и невоље, и сваки добри дар од Оца Светлости силази на оне, који моле са чврстом вером: „Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца Свјетлости, у Којега нема измјенљивости ни сјенке промјене” (Јаковљева 1, 17).
Колико ли ћеш учинити да пронађеш заступника да те приведе смртноме Цару и да Му рекне реч у твоју корист? He треба ли, дакле, поштовати заступнике целокупнога рода, који се за нас Богу моле? Дакако да треба да их поштујемо, подижући храмове Богу у њихово име, приносећи дарове од својих плодова, почитујући њихов спомен и духовно у њима радост налазећи, али да та радост прикладна буде онима који нас сазивају, да их не бисмо, покушавајући им угодити, уместо тога разгневили. Јер чиме се Богу угађа, томе ће се радовати и они, који My угађају; а оно што расрђује Бога, расрђује и војнике Његове. Угодимо, дакле, ми, верници, светитељима псалмима и химнама и песмама духовним, те умиљењем и милошћу према потребитима, чиме се највише и Богу угађа. Подигнимо им споменике и видиве иконе, те да, опонашајући њихове врлине, постанемо њихови живи споменици и иконе: „говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме” (Ефесцима 5, 19). Поштујмо Богородицу као праву и истинску Мајку Божију: „што погледа на смјерност слушкиње Своје; јер гле, од сада ће Ме звати блаженом сви нараштаји” (Лука 1, 48) и: „и повика узвишеним гласом и рече: ’Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје! И откуд мени ово да дође Мати Господа мојега мени?’” (Лука 1, 42-43). Поштујмо пророка Јована као претечу и крститеља, те апостола и мученика: „Заиста вам кажем: ’Међу рођенима од жена, није се појавио већи од Јована Крститеља; а најмањи у Царству Небескоме већи је од њега’” (Матеј 11, 11), као што је рекао Господ, те као првога проповедника Царства Божијега: „У оне, пак, дане дође Јован Крститељ и проповиједаше у пустињи јудејској. И говораше: ’Покајте се, јер се приближило Царство Небеско.’” (Матеј 3, 1-2). Апостоле поштујмо као браћу Господњу и очевице и слуге Његових страдања: „као што нам предадоше они, који су од почетка били очевидци и слуге Ријечи (=Логоса)” (Лука 1, 2), њих које Бог и Отац унапред позна, унапред и одреди да буду саобразни лику Сина Његова: „јер које унапријед позна, унапријед и одреди, да буду саобразни лику Сина Његова, да Он буде Прворођени међу многом браћом” (Римљанима 8, 29) и: „И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће (пастире и) учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцјељивања, помагања, управљања, различитих језика” (1. Коринћанима 12, 28). Мученике Господње, из сваког реда одабране, поштујмо као војнике Христове: „Ти се, дакле, злопати као добар војник Исуса Христа” (2. Тимотеју 2, 3) и као оне који су испили Његову чашу и крстили се крштењем Његове животворне смрти: „А Исус им рече: ’Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју Ја пијем и крстити се крштењем којим се Ја крстим? ’” (Марко 10, 38), као заједничарима Његових страдања и Његове славе: „да познам Њега, и силу васкрсења Његова, и удио у Његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој” (Филипљанима 3, 10), чији родоначалник је првођакон Христов и апостол и првомученик Стефан; поштујмо и преподобне наше Оце, богоносне подвижнике, који су страдали дуговременим и претегобним мучеништвом савести: „камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они, којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским” (Јеврејима 11, 37-38). Поштујмо оне, који су били свети пре благодати, то јест пророке, патријархе, праведнике, оне, који су унапред објављивали долазак Господњи. Угледајући се на њихов живот, следујмо њихову веру, љубав, наду, ревност, живот, подношење страдања, трпљење до крви: „Сјећајте се својих старјешина, који вам проповиједаше ријеч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову” (Јеврејима 13, 7), да бисмо постали заједничари и њихових венаца славе: „И кад се јави Архипастир, примићете вијенац славе, који не вене” (1. Петрова 5, 4).
Васељенску веру Цркве ο побожном поштовању светих моштију потврдили су богоносци Оци Светога Седмог Васељенског Сабора својом одлуком: „Господ наш, Исус Христос, подарио нам је мошти Светитеља као спасоносне изворе, који изливају разноврсна доброчинства на немоћне. Стога они, који се дрзну одбацити мошти Мученика: ако су епископи – да се свргну, а ако су монаси и световњаци – да се лише општења.” У 7. Правилу истог Васељенског Сабора вели се: „Ако су који свети храмови освећени без светих моштију Мученика, наређујемо да се у њима положе мошти уз уобичајену молитву.”
Да је побожно поштовање светих моштију саставни део Богочовечанског домостроја спасења сведоче и ове чињенице: од најдубље светопредањске старине храмови су зидани на гробницама и моштима Светитеља, и света Литургија се врши једино на антиминсу у коме се налазе честице светих моштију. Поред тога, богослужбене књиге, нарочито Минеји, препуни су молитава и песама које се односе на побожно поштовање светих моштију. Α Житија Светих изобилују сведочанствима ο њиховом чудотворном делању, разливајући по срцима православних хришћана бесмртну радост вере наше православне (=богочовечанске).
Све у свему, тајна светих моштију је у срцу новозаветне светајне – оваплоћења Бога: „И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се Анђелима, проповједи се незнабошцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави” (1. Тимотеју 3, 16). Јер васцела тајна човечијег тела објашњена је оваплоћењем, отеловљењем Бога Богочовеком Господом, Исусом Христом. Отуда благовест, свеблаговест ο телу: „Јела су за стомак и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути. А тијело није за блуд, него за Господа, и Господ за тијело.” (1. Коринћанима 6, 13). Α кроз тело човеково и сва твар, сва материја добила је свој божански смисао, богочовечански свесмисао: „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због Онога, Који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада. А не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо, и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тијела нашега.” (Римљанима 8, 19-23). Јер човеком, освећеним у Цркви Светим Тајнама и светим врлинама, освећује се, охристовљује се и твар и материја. Α уз то иде и ова радост – мироточивост многих светих моштију. То мило чудо дато је светим моштима да покаже да су хришћани заиста „Христов мирис Богу”, миришу на Бога, на Небо: „јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају” (2. Коринћанима 2, 15). Еванђелска је истина: грех је човеков смрад пред Богом; и сваки грех смрди на ђавола. Кроз Свете Тајне и свете врлине хришћани постају „Христов мирис Богу”. Отуда су и свете мошти Светитеља мироточиве.
Учимо старословенски | словѣ́ньскъ
Miroslavljevo jevanđelje
– бѣ́съ1 (бес) = зао дух, демон, ђаво
5. Мојсијева 32, 17: Пожроша бесовом, а не Богу, Богом, ихже ен ведеша – Приносише жртве ђаволима, не Богу, боговима којих нијесу знали
Матеј 7, 2: и твојим именем беси изгонимох – и Твојим Именом демоне изгонили
Јован 10, 21: једа может бес слепим очи отверсти – Зар може демон слијепима очи отварати?
1. Коринћанима 10, 20: јаже жрут јазици, бесом жрут, а не богови – оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу
– бѣ́съ2 (бес) = зараза, болест, мора, помор, (демон)
Псалам 91, 6 (превод Ђуро Даничић): от срјашта и беса полуденнаго – болести која у подне мори
Псалам 90, 6 (превод умировљени епископ Атанасије Јевтић): од сусрета и демона подневнога
Ускоро
Духовни разговори са оцем Првославом Пурићем – наставак од пре пар седмица – драго нам је да имате пуно питања у вези наше православне вере.
