Свети Цар Константин И Царица Јелена

Свети Цар Константин И Царица Јелена

Свети Цар Константин И Царица Јелена

Мати и син, покровитељи Цркве Христове, остали су запамћени у историји хришћанства и у вечности по грађењу цркава, Божијим откривењима и проналажењу највећих светиња. Њихова делатност коренито је променила ток хришћанске историје уопште.

Цар Константин издао је 313. године „Милански едикт“, којим је престао прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је престони град на Босфору, Константинопољ (=Константинов град), касније назван Цариград и Истамбул. Био је жесток борац против незнабожаца.

Пред борбу са Максенцијем, на небу му се указало знамење Крста, као знак победе. Тада је наложио да се искује велики крст који је ношен испред војске, те је тако донео победу. Пошто се тешко разболео, јавили су му се свети апостоли Петар и Павле, саветовавши га да се крсти, након чега је оздравио. Још за живота назван је равноапостолним. Упокојио се у Никомидији 337. године, а сахрањен, по свом завештању, у цркви светих апостола у Цариграду.

Његова мати, царица Јелена, пошла је, по његовом налогу, у Јерусалим на поклоњење Христовом Гробу, будући да се он сматрао недостојним да посети ову највећу светињу. Она је са тог поклоњења донела сину честицу Часног Крста. Град Јерусалим обележен је њеним именом на свим највећим светилиштима. Уз помоћ епископа Макарија, пронашла је Часни Крст, са крстовима двојице разбојника, које су незнабошци бацили изван града на ђубриште. То место се данас налази недалеко од параклиса бичевања у цркви Христовог Гроба и Васкрсења.

Подигла је многе цркве: велелепну цркву над пећином Рождества Христова у Витлејему (најстарија црква у читавој Светој Земљи), цркву Васкрсења на Голготи, цркву на месту Вазнесења Господњег у Гетсиманији (са отвореним кровом, као символом Вазнесења), цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 цркава.

Пронашавши Часни Крст, ставила га је на мртвог човека кога је носила поворка, те је он оживео силом ове светиње. Тај дан Црква празнује као Крстовдан, 27. септембра. Многи незнабошци су тада пришли хришћанској Цркви, а Часни Крст је стављен на чување у сребрни ковчег. Пронашла је и место последњег сусрета Васкрслог Господа са апостолима пред Вазнесење, где је данас подигнута црква Оче наш и где постоји једна од ретко сачуваних пећина из доба Исусовог, у којој је Он ученицима говорио о последњим временима. Открила је и место последње молитве Исусове у Гетсиманском врту.

До њеног доласка у Јерусалим молитве хришћана биле су тајне, од тада постају јавне и признате. Ова света царица упокојила се 327. године у 80. години живота.

протојереј-ставрофор Првослав Пурић


Старац Пајсије Светогорац

Порука Светог Пајсија Светогорца

 

Пре него што почнеш да читаш списе Светих Отаца, помоли се макар на два минута да те Господ просветли да можеш да разумеш њихов Божански промисао. Ако немаш времена да завршиш поглавље које си почео, немој журити да то учиниш, јер наш циљ није да прелазимо поглавља, него да нешто од прочитанога остане у нашој глави. Такође, није корисно ни да само читаш и одушевљаваш се Светим Оцима. Тако нешто чине световни људи који читају о најновијим Тарзановим авантурама и забављају се. Наш циљ је духовни и ми треба, мало по мало, да себе приморавамо да живимо на начин на који су живели наши Свети Оци.


Hrist

Недељно Литургијско читање

Зачало 44: Дела Апостолска 20, 16-18; 20, 28-26)

16 Јер Павле одлучи да прође мимо Ефес, да се не би задржао у Азији; јер хиташе, ако би му било могуће, да о Педесетници буде у Јерусалиму. 17 Из Милита, пак, посла у Ефес и дозва старјешине црквене. 18 И кад дођоше к њему, рече им: „Ви знате од првога дана када дођох у Азију, да бијах са вама све вријеме; 28 Пазите, дакле, на себе и на све стадо, у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога, коју стече крвљу Својом. 29 Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; 30 и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. 31 Зато пазите и опомињите се да три године, дан и ноћ, не престајах поучавати са сузама свакога од вас. 32 А од сада, браћо, предајем вас Богу и ријечи благодати Његове, која може назидати и дати вам насљедство међу свима освећенима. 33 Сребра, или злата, или руха, ни од кога не зажељех. 34 Сами знате да потребама мојим, и оних који су са мном били, послужише ове руке моје. 35 Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се ријечи Господа Исуса коју Он рече: ’Блаженије је давати, него примати.’” 36 И ово рекавши, клече на кољена своја са свима њима и помоли се Богу.

 

Зачало 56: Јеванђеље по Јовану 17, 1-13

1 Ово изговори Исус, па подиже очи Своје Небу и рече: „Оче, дошао је час, прослави Сина Својега, да и Син Твој прослави Тебе; 2 као што си Му дао власт над сваким тијелом, да свему што си Му дао, дарује им живот вјечни. 3 А ово је вјечни живот: да познају Тебе, једнога истинитога Бога, и Кога си послао, Исуса Христа. 4 Ја Те прославих на земљи; дјело сврших, које си Ми дао да извршим. 5 И сада прослави Ти Мене, Оче, у Тебе Самога, славом коју имадох у Тебе прије него свијет постаде. 6 Објавих Име Твоје људима које си Ми дао од свијета; Твоји бијаху, па си их Мени дао, и Твоју су ријеч одржали. 7 Сад разумјеше да је све што си Ми дао од Тебе. 8 Јер ријечи које си Ми дао, дао сам њима; и они примише, и познаше заиста да од Тебе изиђох, и вјероваше да Ме Ти посла. 9 Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које си Ми дао, јер су Твоји. 10 И све Моје Твоје је, и Твоје Моје; и прославио сам се у њима. 11 И више нисам у свијету, а они су у свијету, и Ја долазим Теби. Оче Свети, сачувај их у Име Твоје, оне које си Ми дао, да буду једно као Ми. 12 Док бијах с њима у свијету, Ја их чувах у Име Твоје; оне које си Ми да сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо. 13 А сада долазим Теби, и ово говорим на свијету, да имају радост Моју испуњену у себи.


Календар
Mај 18. (Јулијански) / Mај 31. (Грегоријански) 2020.

 

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети мученик Теодот и седам светих мученица девојака: Текуса, Александра, Клавдија, Фаина, Ефрасија, Матрона и Јулија; Страдање светих мученика Петра, Дионисија, Андреја, Павла, Христине, Ираклија, Павлина и Венедима; Страдање светих мученика Симеона, Исака и Вахтисија; Свети Стефан, патријарх цариградски; Свети мученик Јулијан; Света мученица Ефрасија; Свети свештеномученик Теодор, папа римски; Свети мученици Клирик и Лаик; Света Анастаса лавкадијска; Преподобни Мартинијан у Ареовинту; Свети мученици Давид и Таричан.

Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’


Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника

 

Свети Теофан Затворник

Свети Теофан Затворник

„Арије је почео да пориче Божанску природу Сина Божијег и Његову једносуштност са Богом Оцем. И на њега се одмах подигла сва Црква, са свих страна света, једним устима исповедајући да је Господ Исус Христос – Син Божији Јединородни, Бог од Бога, рођен, не створен, јединосуштан Оцу. Неко би могао да помисли да се ради о случајном одушевљењу за једномисленост. Међутим, та вера је потом прошла кроз огњено испитивање када се на страну аријанаца преклонила власт и сила. Ни огањ, ни мач, ни гоњења нису могли да је истребе. Она се одмах свагде пројавила, чим је престао притисак спољашње силе. То значи да она саставља срце Цркве и суштину њеног исповедања. Слава Господу Који у нама чува ту веру! Јер, док је ње, ми смо још Хришћани, макар и рђаво живели. Нестане ли она – и Хришћанству је крај.“


Духовно созерцање:
Поштовање икона 2. део

Свети Јован Дамаскин – Апологетска слова против опадача светих икона 1. део

 

(II, 4) Непријатељ истине и противник спасења људи, који је у своје време преварио, не само многобошце, него чак и саме синове Израиљеве, да праве слике демона и безбожних људи и птица и животиња и гмизаваца, и да им се клањају као боговима, покушава сада да унесе немир у спокојну Цркву Божју, устима неправедника и језиком лукавим речима Божјим, зло подмећући и трудећи се да његову ружноћу и мрачни вид прикрије и да срца верних помери из истинског и Оцима преданог обичаја.

(III, 2) Јер устадоше неки говорећи да не треба сликати и предлагати за гледање и прослављање и дивљење и ревновање Христова спасоносна чудеса и страдања, као ни јуначке подвиге Светих против ђавола. А ко не увиђа од оних који имају божанско знање и духовну мудрост да се ту ради о ђавољем подметању? Јер он не жели да буде објављен његов пораз и посрамљење, нити слава Божја и његових Светих да буде описана.

(II, 5) „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.” (1. Коринћанима 13, 12)

И заиста, ако бисмо ми правили слику (=икону) невидљивог Бога, грешили бисмо, јер је немогуће изобразити оно што је бестелесно и без облика, невидљиво и неописиво. Ако опет правимо слике (=иконе) људи и сматрамо их за богове и као боговима им служимо, стварно безбожно радимо. Међутим, ми ништа од свега тога не чинимо. Јер то није грех ако сликамо икону Бога Који се оваплотио и јавио телесно на земљи и по неизрецивој доброти поживео са људима, и примио на Себе природу и тежину и облик и боју тела. То је само израз наше чежње да видимо Његов лик. Јер као што каже божански Апостол: „Сада видимо у огледалу и у загонетци.” А икона и јесте огледало и загонетка прикладна тежи нашега тела. Јер по речима божанског Григорија: „ма колико се ум трудио, није у стању да изађе из телесности.”

БЛАГОВЕСТИ

БЛАГОВЕСТИ. Охрид, Народни музеј. Двојна икона. 94,5 џ 80,3 цм. Почетак XИВ века.

(II, 6; III, 3) „Али ако вам и ми или Анђео с Неба проповиједа Јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!” (Галатима 1, 8)

О непомениче, завидљиви ђаволе, криво ти је да видимо Владичин прилик, подобије и да се преко њега осветимо и видимо Његова спасоносна страдања, и да се дивимо Његовом снисхођењу, да созерцавамо Његова чудеса, и познамо и прославимо силу Његовог божанства. Ти завидиш Светима на части коју им је Бог подарио. Не желиш да гледамо описану њихову славу и да постанемо ревнитељи њихове храбрости и вере. Не подносиш телесну и душевну корист коју од вере у њих задобијамо. Но, нећемо ти се покорити, завидљивче, демоне и човекомршче! Почујте народи, племена, језици, људи, жене, децо, старци, младићи, одојчади, народе хришћански свети: ако вам неко проповеда другачије од онога што је примила Католичанска Црква од светих Апостола, Отаца и Сабора и до сада сачувала, не слушајте га и немојте примити змијин савет, као што га је Ева примила и пожнела смрт; било Анђео или цар да вам проповеда другачије од онога што сте примили, затворите уши ваше. Надајући се у поправку, устручавам се да засад кажем оно што рече божански Павле: „(такав) проклет да буде!”

(II, 7; III, 4) „Нек се стиде сви који се клањају киповима, који се хвале идолима својим. Поклоните Му се сви богови.” (Псалам 97, 7)

„Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на Небу, или доље на земљи, или у води испод земље.” (2. Мојсијева 20, 4)

„Не гради себи лика резанога, нити какве слике од твари које су горе на Небу, или које су доље на земљи, или које су у води испод земље.” (5. Мојсијева 5, 8)

„Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о Мени;” (Јован 5, 39)

„Бог, Који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко пророка,” (Јеврејима 1, 1)

„Бога нико није видио никад: Јединородни Син, Који је у наручју Оца, Он Га објави.” (Јован 1, 18)

„И рече: ’Али нећеш моћи видјети лица Мојега, јер не може човјек Мене видјети и остати жив.’” (2. Мојсијева 33, 20)

Него они који не истражују смисао Писма кажу да је Бог рекао преко Мојсија законодавца: „Не прави себи слике од онога што је на Небу и што је на земљи”, и преко пророка Давида: „Нека се посраме сви који се клањају извајаним предметима и који се хвале својим идолима”, и много шта друго овоме слично. Јер све оно што су навели из Светог писма и из Светих Отаца има исти смисао.

Дакле, шта на ово да одговоримо? Шта друго ако не оно што је рекао Господ Јудејима: „Истражујте Писма”; јер је добро истраживање Писама. Међутим, овде добро обратите пажњу! Немогуће је, вољени, да Бог лаже. Јер један је Бог, један Законодавац Старог и Новог завета, Који је у древна времена говорио многострано и на разне начине Оцима преко пророка, а у последња времена преко Јединородног Сина Свога. Зато, добро пазите, реч није моја. Дух Свети је објавио преко светог Павла: „Многострано и на разне начине говорио је некада Бог оцима преко пророка.” Видиш ли да је многострано и на много начина Бог говорио. Јер као што вешти лекар не даје увек свима исту врсту лека, него свакоме даје прикладан и одговарајући лек, разликујући и место и болест и моменат, то јест време и стање и узраст; други даје детету, а одрасломе други; један болесноме, а други здравоме; усто, не даје исти свакоме болеснику, него према стању и болести. Други лек даје лети, а други зими, у јесен и у пролеће и на сваком месту сагласно месним приликама.

Тако и одлични Лекар душа забранио је прављење слика онима који су још увек духовна одојчад и који болују од болести идолослужења, који идоле сматрају за богове и клањају им се као боговима, и који славу Божју приносе твари. Јер је немогуће направити слику (=икону) Бога бестелесног и невидљивог и невештаственог, који нити има облика ни описа ни појмљивости. Како је могуће изобразити оно што је невиђено? „Бога нико није видио никад: Јединородни Син, Који је у наручју Оца, Он Га објави” и „Нико неће видети Лице Моје и жив остати”, рекао је Бог.

СВЕТИ ПАНТЕЛЕЈМОН

СВЕТИ ПАНТЕЛЕЈМОН. Хиландар, музеј. 41џ34 цм. Почетак XИВ века.

(II, 8; III, 5) „А народ, видјевши гдје Мојсије за дуго не силази с горе, скупи се народ пред Арона, и рекоше му: ’Хајде, начини нам богове, који ће ићи пред нама, јер томе Мојсију, који нас изведе из земље мисирске, не знамо шта би.’” (2. Мојсијева 32, 1)

„А он, узев из руку њиховијех, сали у калуп и начини теле саливено. И рекоше: ’Ово су богови твоји, Израиљу, који те изведоше из земље Мисирске.’” (2. Мојсијева 32, 4)

„и замијенише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човјека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца…који замијенише истину Божију лажју, и више поштоваше и послужише твари него Творцу, Који је благословен у вијекове. Амин.” (Римљанима 1, 23…25)

„и проговори Господ к вама исред огња; глас од ријечи чусте, али осим гласа лика не видјесте;” (5. Мојсијева 4, 12)

„Зато чувајте добро душе своје; јер не видјесте никакога лика у онај дан кад вам говори Господ на Хориву испред огња, да се не бисте покварили и начинили себи лик резан или каку год слику од човјека или од жене, слику од какога живинчета, које је на земљи, или слику од каке птице крилате, која лети испод неба; слику од чега што пуже по земљи, или слику од каке рибе, која је у води под земљом; и да не би, подигавши очи своје к Небу и видјевши сунце и мјесец и звијезде, сву војску Небеску, преварио се и клањао им се и служио им; јер их Господ, Бог твој, даде свијем народима под цијелијем небом;” (5. Мојсијева 4, 15-19)

А да су се клањали идолима као боговима, чуј шта о томе каже Свето Писмо. У време изласка синова Израиљевих, када се Мојсије попео на Синајску гору, па одоцни, чекајући да прими Закон од Бога, побуни се неблагодарни народ говорећи Арону, слузи Божјем: „Начини нам богове који ће ићи пред нама; јер човек овај Мојсије, не знамо шта би са њим.” Онда, пошто скидоше украсе са својих жена и истопише, једоше и пише и опише се вином и заблудом, и почеше играти говорећи у безумљу: „Ови су богови твоји, Израиљу.” Видиш ли да су имали идоле за богове, чак нису начинили идол Зевса или овог или оног божанства, него дадоше злато да се како било направи идол било кога, и изађе глава телета. Тако су имали за богове те одливке и њима се као боговима клањаху, ономе што је било обиталиште демона. А да су служили твари, а не Творцу, то потврђује и божански Апостол: „Они заменише славу нетрулежног Бога подобијем трулежнога човека и птица и четвороножаца и гмизаваца, и послужише твари наместо Творцу.” Ето, ради тога забрани Бог прављење сваког подобија (=прилика) као што каже Мојсије у Поновљеним Законима: „И говори Господ вама из огња: ’Глас рече чусте, а подобије не видесте, него би глас’”, и мало после: „Чувајте крепко душе ваше, јер подобије не видесте, у дан у који вам говори Господ на Гори Хориву из огња, да не би пали у безакоње и направили себи извајано подобије, свакакву слику, прилик мушког или женског, подобије сваке животиње од оних што су на земљи, подобије сваке птице крилате…” и тако даље, а мало после: „Да не би, погледавши на небо и угледавши сунце и месец и звезде и сав украс неба, пао у заблуду и поклонио им се и служио им.”

(I, 4) „Чуј, Израиљу: ’Господ је Бог наш једини Господ.’” (5. Мојсијева 6, 4)

„Тада му Исус рече: ’Иди од Мене, Сатано, јер је написано: ’Господу, Богу своме, клањај се и Њему јединоме служи!’’” (Матеј 4, 10)

„Немој имати богова других до Мене.” (5. Мојсијева 5, 7)

„Не гради себи лика резанога, нити какве слике од твари које су горе на небу, или које су доље на земљи, или које су у води испод земље.” (5. Мојсијева 5, 8)

„Нек се стиде сви који се клањају киповима, који се хвале идолима својим. Поклоните Му се сви богови.” (Псалам 97, 7)

„и савићеш их као хаљину, и измјениће се, а ти си увијек исти, и године твоје неће минути.” (Јеврејима 1, 12)

„Овако им реците: ’Богова, који нијесу начинили неба ни земље, нестаће са земље и испод неба.” (Јеремија 10, 11)

„А ово је вјечни живот: да познају Тебе, јединога истинитога Бога, и Кога си послао, Исуса Христа.” (Јован 17, 3)

А ја знам онога који је нелажно рекао: „Господ, Бог твој, Господ је један”, и „Господу, Богу твоме, се поклони и Њему јединоме богослужи”, и „немој имати других богова”, и „не прави било какво вајано подобије (=прилик) од онога што је на небу горе и што је на земљи доле”, и „нека се постиде сви који се клањају вајаним ликовима”, и „богови, који нису створили небо и земљу, пропашће”; и све што је на тај начин „из давнине Бог говорио оцима преко пророка, у ове последње дане говорио је нама у Јединородном Своме Сину, кроз Кога је и векове створио”. Знам онога који је рекао: „А ово је живот вечни: да познају Тебе, јединога истинитога Бога и Кога си послао, Исуса Христа.” Верујем у једнога Бога, једино начело свега, беспочетног, нествореног, непропадљивог и бесмртног, вечног и вековитог, несхватљивог, бестелесног, невидљивог, неописивог, необликог, једну надсуштаствену суштину, надбожанствено Божанство, у три Лица (=ипостаси), Оцу и Сину и Светоме Духу, и Њему јединоме богослужим и Њему јединоме приносим богослужно поклоњење. Једноме Богу се клањам, једноме Божанству, али и Тројици богослужим Лица, Богу Оцу и Богу Сину отеловљеном и Богу Духу Светом, једноме Богу… Не клањам се твари наместо Творцу, него се клањам Творцу створившем оно што је моје и сишавшем у твар непонижајно и непроменљиво, да би прославио моју природу и учинио је заједничарем божанске природе. Заједно с Царем и Богом клањам се и „порфири” тела Његовог, не као оделу, нити као четвртом лицу (да не буде!), него као ономе што је постало и остало скупнобожно, као богопомазано, на непроменљив начин. Јер природа тела Христовог није постала Божанство, него као што је Логос постао тело и непроменљиво остао оно што је био, тако и тело постаде Логос не изгубивши оно што јесте, поистовећено уз то са Логосом по ипостаси. Отуда мени и смелост да изображавам Бога невидљивог, но не као невидљивог, него као Онога Који је за нас постао видљив, заједницом тела и крви. Не изображавам, дакле, невидљиво Божанство, него изображавам виђено Божје тело. Јер ако је немогуће насликати душу, то тим пре важи за Самога Бога Који је дао нематеријалну душу.

КРШТЕЊЕ ХРИСТОВО

КРШТЕЊЕ ХРИСТОВО. Београд, Народни музеј. 40 џ 32 цм. XИВ век.

(I, 6) „Немој имати богова других до Мене.” (5. Мојсијева 5, 7)

Сада видиш да има једно за циљ оно што говори Мојсије: Не служити твари наместо Творцу и не приносити поклоњење богослужја сем једино Створитељу. Зато Мојсије свугда додаје поклоњењу богослужје, па опет каже: „Да ти не буду други богови осим Мене.”

(I, 7) „И Отац, Који Ме посла, Он је и посвједочио за Мене. Нити сте глас Његов икада чули, ни лице Његово видјели.” (Јован 5, 37)

Као што се види, због идолослужења забрањује се сликање ликова, као и због тога што је немогуће изображавати безкаквотног и неописивог и невидљивог Бога. „Нисте”, речено је, „лице Његово видели.” То каже и Апостол Павле ставши посред Ареопага: „Кад смо, дакле, род Божији, не треба да мислимо да је Божанство подобно злату или сребру или камену резаном по вјештини и замисли човјечијој.” (Дјела Апостолска 17, 29)

(I, 8) „И Отац, Који Ме посла, Он је и посвједочио за Мене. Нити сте глас Његов икада чули, ни лице Његово видјели.” (Јован 5, 37)

Ово је Јудејима постављено као Закон због њихове склоности идолослужењу. А ми, богословски речено, који смо побегли од сујеверне заблуде, којима је дато да у чистоти будемо са Богом, који смо познали истину и да једином Богу служимо, и богатимо се савршенством богопознања, како би достигли у мужа савршена, прешавши детињство, нисмо више под васпитачем, стога што смо примили дар расуђивања од Бога и познали шта је оно што је сликом изобразиво, а шта оно што је неописиво. Јер је речено: „Његово лице нисте видели.” Дивне ли мудрости Законодавца! Како изобразити оно што је невидљиво?! Како описати каквотно и невеличаво и неодредиво?! Како уобличити безоблично?! Како бојом изразити бестелесно?! Шта је онда оно што се нама тајанствено објављује? Јасно је да невидљивог Бога нећеш изобразити. Но, када видиш Бестелесног, Који је ради тебе постао човек, онда ћеш израдити образ људског лика. Када Невидљиви постане видљив телом, онда ћеш изобразити лик Виђенога; када Бестелесни и неуобличиви, некаквотни и неколичиви и невеличави, по преимућству Своје природе, када Он, Који постоји у обличју Бога, прими обличје слуге, њиме се сажме (=скупи) до каквоће и количине, и обвије се обликом тела, тада се Онај, Који је тако примио да буде видљив, уцртава на плочама и поставља за гледање. Сликај, дакле, Његово неизрециво снисхођење, од Дјеве рођење, крштење у Јордану, преображење на Тавору, страдања која су проузроковала бестрашће, чудеса, символе Његове божанске природе, која се творе кроз дејство тела божанским деловањем, онда спасоносни крст, погребење, васкрсење, вазнесење на Небо. Све то описуј и речју и бојом… Не бој се и не плаши – и те како ми је позната разлика врста поклоњења! Некада се Аврам поклонио синовима Еморовим, када је двоструку пећину купио за гробницу, и то незнабожним људима, болујућим од непознавања правог Бога. Поклонио се Јаков Исаву, брату својем, и фараону, човеку Египћанину, и то се поклонио на врху штапа. Поклонили су се, али му нису као Богу служили. Поклонио се Исус Навин и Данило Анђелу Божјем, али му нису богослужили. Јер друго је богослужно поклоњење, а друго приношено из почасти онима који су по неком достојанству уздигнути.

(I, 9) Но, пошто је реч о икони и поклоњењу, дај да објаснимо ту реч о њима. Икона је слика (=подобије), која карактерише прволик, тако што поседује и одређену разлику у односу на њега. Јер икона није по свему слична са праликом (=архетипом). Жива, пак, икона невидљивога Бога, природна и непроменљива, Син, Који носи у Себи целога Оца, поседује по свему истоветност са Њим, разликујући се једино узрочношћу. Јер Отац је природни узрок, а Син проузрочени. Отац није из Сина, него Син из Оца. Од Њега додуше јесте, али нема биће после Њега, то јест после родившег Га Оца.

(I, 10) И у Богу постоје иконе и парадигме (=праузори) онога што је од Њега настало, то јест Његов предвечни савет, вечно истоветни. Јер оно што је Божанско, по свему је непроменљиво и нема у њему промене или сенке измене. Свети Дионисије, дубоки зналац божанских ствари, који је размишљао о Богу богонадахнут, назива ове иконе и парадигме (=праузоре) предодређењима. Јер у Његовом савету је, пре свога настанка, уцртано и насликано све оно што је Он предодредио и што ће неизоставно бити, слично човеку који намерава да сагради кућу, те најпре оцртава и одсликава њен план у своме уму.

(I, 11) „Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, Његова вјечна сила и божанство, да немају изговора.” (Римљанима 1, 20)

Поред овога постоје иконе (=слике) невидљивих и неизобразивих ствари које се чулно изображавају ради бољег разумевања. Тако и божанствено Писмо приписује образе Богу и Анђелима. Тражећи томе објашњење, исти божански муж каже да би се могло рећи, да то што се употребљавају образи неизобразивих ствари и облици онога што је безобликовно, за то није једини разлог нама примерена аналогија (=узвођење), која није у стању да се непосредно уздигне до умних сазерцања, па се стога остварује у себи својственим и урођеним аналогијама (=узвођењима). Зато, ако се божанска реч стара о нама и од свуда проналази оно што нас узводи, придајући и стварима, које су просте и неизобразиве, неке образе, како онда да не ослика изображењима ствари по самој природи обликоване, оне за којима човек чезне, а није у стању да их види зато што нису присутне? Јер се чулним путем ствара у предњем делу мозга нека врста маште, која се онде доставља моћи расуђивања и бива похрањена у памћењу. То потврђује и богоречити Григорије Богослов: „Ма колико се ум трудио, немоћан је да изађе из телесности” [Беседа 28, 44], али „и оно што је код Бога невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види.” Отуда видимо иконе (=слике) у створењима, које нам дискретно објављују божанска указања. Као на пример, кад кажемо: „света надначална Тројица”, да се изображава: ’сунцем, светлошћу и зраком’; или: ’извором извирућим, водом која извире и ушћем’; или: ’нашим умом, речју и духом’; или: ’кореном биљке, цветом и мирисом’.

(I, 12) Икона се такође зове и оно што тајанствено оцртава оно што ће се догодити у будућности, као на пример: кивот и штап и сасуд – Свету Богородицу; као што је змија указања – на Онога Који је преко Крста уништио свезлу змију; или море, вода и облак – на Духа Крштења.

(I, 13) Икона се назива и сећање на догађаје или неко чудо или почаст, посрамљење, врлину или зло, ради користи оних који ће доцније ићи путем обожења, да би од зла бежали, а у добру ревновали. Таква слика (=икона) је двострука: она или се записује у књиге као реч, као што је Бог на плочама урезао Закон и заповедио да се записују животи богољубивих људи, или чулним (=опипљивим, естетским) виђењем, као што заповеди Бог да сасуд и штап буду положени у кивот завета на спомен. Тако исто и ми данас сликамо иконе (=слике) догађаја и врлина. Зато или треба одбацити сваку слику и окренути се против Онога Који нам је наредио да ово чинимо, или сваку прихватити по смислу и на начин који свакој од њих приличи.

Дотакнувши се, пак, начина изображавања (=сликања) иконе, да кажемо нешто и о самом поклоњењу њој.

БОГОРОДИЦА УМИЛЕНИЈА

БОГОРОДИЦА УМИЛЕНИЈА. Манастир Дечани. Иконостас. 164,5џ56 цм. Око 1350.

(I, 14) Поклоњење је символ припадања и поштовања. Познати су нам његови различити начини. Прво поклоњење је богослужног типа: њега приносимо једино Богу, по природи поклоњења достојном. Онда поклоњење приношено, ради, по природи поклоњења достојног Бога, Његовим пријатељима и слугама, као што су се Исус Навин и Данило поклонили Анђелу, или божанским местима, по Давидовим речима: „Поклонимо се месту на коме стајаху ноге његове”; или ономе што је њему посвећено – тако се сав Израил поклонио шатору и храму у Јерусалиму около стојећи и непрестано се од свуда према њему клањајући; или кнезовима које је он изабрао: као Јаков Исаву, као старијем брату по Богу, и фараону, Богом постављеном кнезу, и Јосифу његова браћа. Знам и за почасно узајамно приношење поклоњења, као Аврам синовима Еморовим. Зато, дакле, или укини свако поклоњење или свако прихвати са одговарајућим смислом и начином.

(I, 15) „И начини два херувима златна, једноставне их начини, на два краја заклопцу. И начини херувима једнога на једном крају, а другога херувима на другом крају; на заклопцу начините два херувима на оба краја. И нека херувими рашире крила у вис да заклањају крилима заклопац, и нека буду лицем окренути један другом, према заклопцу нека су окренута лица херувимима.” (2. Мојсијева 25, 18-20)

„Јер Закон, имајући само сјенку будућих добара, а не сами лик ствари, не може никада једним те истим жртвама, које се приносе стално сваке године, усавршити оне који приступају.” (Јеврејима 10, 1)

Одговори ми на питање: Је ли Бог један Бог? Да, рећи ћеш, тако мислим, један је Законодавац. Па зар Он даје противуречне законе? Јер херувими спадају у творевину. Како онда Он заповеда да вајани херувими и израђени људском руком заклањају Ковчег Измирења. Зар није јасно да је немогуће правити икону Бога, као неописивог и неизрецивог, или некога као Бога, да не би дошло до поклоњења творевине на начин само Богу доличан. За херувиме, пак, као описиве и као оне који као слуге стоје око престола Божјег, заповеда да буде начињена њихова икона (=слика) и да у ставу служења заклања Ковчег Измирења. То стога што је требало да се иконом (=сликом) Небеских служитеља заклони икона (=слика) божанских тајни.

А шта кажеш за кивот, сасуд (=стамну), Ковчег Измирења? Зар и они нису руком рађени? Нису ли дела руку човечијих? Зар нису направљени од, како ти кажеш, „нечасне” материје? Шта је цела Скинија? Зар и она није икона (=слика)? Зар није сенка и предуказање? Зато божанствени Апостол, говорећи о Законским свештеницима, и каже: „Који служе праслици и сјени Небеских стварности, као што бјеше речено Мојсеју, када је требало да начини скинију: ’Гледај’, рече, ’да начиниш све по обрасцу, који ти је показан на гори.’” (Јеврејима 8, 5). Но, Закон није био чак ни икона, него само преднацрт иконе. Зато исти Апостол каже: „Јер Закон, имајући само сенку будућих добара, а не сами лик ствари.” Ако, дакле, Закон забрањује иконе (=слике), а сам представља преднацрт (=сенку) иконе, шта на то да кажемо? Ако је Скинија сен и образац образа (=лика), како онда да Закон забрањује иконописање? Но, није то тако, није! Пре ће бити да „свака ствар има своје време.”             

(I, 16) „Још рече Мојсије свему збору синова Израиљевих говорећи: ’Ово је заповједио Господ и рекао: ’Скупите између себе прилог Господу; ко год хоће драге воље, нека донесе прилог Господу: злато и сребро и мјед, и порфиру и скерлет и црвац и танко платно и костријет, и коже овнујске црвене обојене и коже јазавичје и дрво ситим, и уље за видјело, и мирисе за уље помазања и за кад мирисни, и камење онихово, и камење за укивање по оплећку и по напрснику. И који су год вјешти међу вама нека дођу да раде што је заповједио Господ: шатор, и наслон његов, и покривач његов, и куке његове, и даске његове, пријеворнице његове, ступове његове и стопице његове, ковчег, и полуге његове, и заклопац, и завјес, сто, и полуге његове и све справе његове, и хљеб за постављање, и свијетњак за видјело са справама његовијем, и жишке његове, и уље за видјело, и олтар кадиони, и полуге његове, и уље помазања, и кад мирисни, и завјес на врата од шатора, олтар за жртву паљеницу, и решетку његову од мједи, полуге његове и све справе његове, умиваоницу и подножје њезино, завјесе за тријем, ступове његове и стопице његове, и завјес на врата од тријема, коље за шатор, и коље за тријем с ужима њиховијем. Хаљине службене за службу у светињи, и хаљине свете Арону свештенику, и хаљине синовима његовијем за службу свештеничку.’’” (2. Мојсијева 35, 4-19)

„Ево ја, Павле, кажем вам да ако се обрезујете, Христос вам ништа неће користити. А свједочим, опет, свакоме човјеку који се обрезује да је дужан сав Закон творити. Одвојисте се од Христа, ви који себе Законом оправдавате, и од благодати отпадосте. (Галатима 5, 2-4)

„Сви ми, пак, који откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа.” (2. Коринћанима 3, 18)

 

ХРИСТОС СПАСИТЕЉ. Хиландар, музеј, 120џ90 цм. XИИИ век

Истина је да у старини бестелесни и неизобразиви Бог уопште није сликан. Сада, међутим, када се јавио у телу и поживео са људима, слика се оно што је код Бога видљиво. Не клањам се материји него се клањам Творцу материје, ономе који је ради мене постао материја, и изволео да се настани у материји, и који ми је преко материје остварио спасење. Но, не поштујем њу као Бога, не дао Бог! Јер како може бити Бог оно што је из ничега настало? Ако и јесте Божје тело постало Бог непроменљиво због ипостасног јединства, као помазано али и као остало оно што је по природи било: тело одушено душом разумном и умном, започело, не нестворено. А и осталу материју, преко које ми је дошло спасење, поштујем и одајем јој почаст, као испуњеној божанском силом и благодати. Зар није материја предивно и трипут блажено крсно дрво? Или зар није материја чесна и света Гора, место Лобање (=распећа)? Или зар није материја животодавни и живоносни камен, Гроб свети, извор нашег васкрсења? Или зар није материја мастило и свесвета књига Еванђеља? Зар није материја и живоносна трпеза која нам даје Хлеб живота? Или зар није материја злато и сребро од којих се праве крстови, плоче и чаше. Или, пре свега овога, зар није материја тело и крв Господа мога? Зато или одбаци поштовање и поклоњење према свему овоме или уступи место црквеном предању и поклоњењу икона Божјих и пријатеља Божјих именом освећених, и отуда осењених благодаћу Духа Божјег. Не називај материју злом јер она није нечасна: ништа од онога што је Бог створио није нечасно. Такво схватање је манихејско. Само оно је нечасно што нема узрок у Богу, него представља нашу измишљотину, слободним скретањем и стремљењем воље из онога што је природно у оно што је неприродно, а то управо и јесте грех. Ако обешчашћујеш иконе ради Закона и забрањујеш их зато што су направљене од материје, пази шта каже Свето писмо: „И рече Бог Мојсију говорећи: ’Гле, позвах по имену Веселеила, сина Урије, сина Орова, од племена Јудина. И напуних га Духа Светога, мудрости и знања и сваке вештине, да обликује и обрађује злато и сребро и мјед (и драгоцено камење и порфиру и црвену нит и љубичасти конац), да умије резати камење и тесати дрво и радити сваки посао. И Ја сам му дао Елијава, сина Ахисамахова, од племена Данова; и свакоме мудроме срцем Ја сам дао мудрост, и израдиће све што сам ти заповедио.’” (2. Мојсијева 31, 1-6). И опет: „Још рече Мојсије целоме збору синова Израиљевих говорећи: ’Чујте ову реч, коју заповеди Господ говорећи: ’Скупите између себе самих прилог Господу… Сваки пријемчива срца, нека принесе првине Господу… И сваки мудар срцем међу вама нека дође да ради све оно што је заповедио Господ: шатор и све друго.” Као што се види, материја која је по вама нечасна, достојна је поштовања. Има ли шта бедније од козјих длака и боја? И зар нису боје црвено и порфира и јакинт? Гле, ту је и подобије херувима. Како онда кажеш да Закон забрањује управо оно што Закон заповеда? Ако ради Закона забрањујеш иконе, онда си обавезан и суботу да празнујеш, и да се обрезујеш, јер то Закон тражи неизоставно. Знајте, међутим, „да ако Закон држите, Христос вам ништа неће користити. Ви, који се Законом оправдавате, отпали сте од благодати”. Стари Израиљ није видео Бога, „а ми откривеним лицем славу Господњу гледамо.”

(I, 17) Тако видљиво постављамо свуда Његов лик, то јест лик оваплоћеног Бога Логоса, и освећујемо прво међу чулима, а прво међу чулима је вид, слично као што речима освећујемо слух. Јер икона је подсетник: оно што је књига за писмене, то је икона за неписмене; и што је за слух реч, то је икона за вид. Њоме се умно са Њим (=Христом) сједињујемо. Зато је Бог и заповедио да се направи кивот од немољчавог дрвета и да он буде позлаћен споља и изнутра, да се у њега положе плоче Закона, штап Аронов, златни сасуд са маном, ради сећања на догађаје и прасликовања онога што ће се збити. И ко не би назвао ове иконе (=слике) очевидним проповедницима? А све то је стајало, не негде по страни у шатору, него пред лицем целог народа: гледајући на њих, они су приносили преко тога дејствујућему Богу поклоњење и богопоштовање. Наравно, не тако што су те предмете обожавали, него што су се преко њих сећала чудеса и приносили чудотворцу Богу поклоњење. Слике су им биле дате на подсећање, да буду поштоване не као богови, него као оно што подсећа на божанска дејства.

(I, 18) „А кад те запита син твој у напредак говорећи: ’Шта је то?’, реци му: ’Руком крјепком изведе нас Господ из Мисира, из дома ропскога.’” (2. Мојсијева 13, 14)

Бог је такође заповедио да се узме и дванаест каменова из Јордана, па додаје разлог речима: „Да испричаш, када те пита син твој: ’Шта је то камење?’, како пресахну вода у Јордану заповешћу Божјом, па пређе кивот Господњи и сав народ.” Како онда да ми не изобразимо спасоносна страдања и чудеса Христа Бога нашега, да би, када ме упита син мој: ’Шта је ово?’, могао рећи: ’Бог Реч постаде човек и преко њега пређе Јордан, не само Израиљ, него се цела природа поврати древном блаженству, кроз које се наша природа уздигла из дубина земаљских изнад сваког начела и села на самом Престолу Оца.’

(I, 19) „А кад смо дјеца, и насљедници смо; насљедници, дакле, Божији, а сунасљедници Христови; пошто с Њим страдамо, да се с Њим и прославимо.” (Римљанима 8, 17)

„Љубљени, сада смо дјеца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо, да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видјети као што јесте.” (1. Јованова 3, 2)

У реду, кажеш: насликај изображење Христово и тиме се задовољи… или и изображење Његове Матере, Богородице. О, како је то неумесно! Тиме си отворено признао да си непријатељ Светих! Јер ако сликаш Христа, а не и Свете, онда је јасно да ти не забрањујеш икону, него поштовање Светих, што се од памтивека нико није усудио да учини, па чак ни да покуша такву дрскост. Сликајући икону Христа као прослављеног, одбацујеш изображење Светих као непрослављених и тиме покушаваш да прикажеш истину за лаж. „Јер Ја живим” (Јован 14, 19), каже Господ, „и оне, који Ме славе, прослављам”, а божански Апостол: „Тако ниси више роб, него син; ако ли си син, и насљедник си Божји кроз Христа” (Галатима 4, 7), и још: „Пошто с Њим страдамо, да се с Њим и прославимо.” Очевидно, не ради се о борби против икона, него против Светих. Јован, пак, Богослов, најприснији ученик, каже „да ћемо слични Њему бити”. Јер као што гвожђе, кад се сједини с огњем, постаје огањ, али не природом, него сједињењем и усијаношћу и заједничарењем, тако и обожени човек, не природом, него заједничарењем постаје бог. Овде не мислим на тело оваплоћеног Сина Божјег, јер оно је ипостасним јединством и заједничарењем са божанском природом постало Бог непроменљиво, не енергијом Божјом помазано као сваки поједини од пророка, него целосним присуством Помазујућег. А да и Свети постају обожењем богови види се из реченога: „Стаде Бог на сабору богова, посред богова ће пресудити” (Псалам 82, 1) – то када стане Бог посред богова да раздељује достојанства, по тумачењу Григорија Богослова.

(I, 20) Бог је заповедио Давиду да Му сазида храм преко његовог сина Соломона и да Му сагради дом покоја. Соломон га сазида и направи херувиме, као што каже Књига Царева (1. Царевима 6, 1-38), и обложи херувиме златом и све зидове около изрезане ослика херувимима и палмама, споља и изнутра, не каже ’са стране’ – но ’около’, уз то и воловима и лавовима и речицама. Зар није много прикладније да се зидови дома Господњег украсе ликовима Светих и изображењима, него ли животињама и дрвећем? Где је Закон који заповеда: „Не прави себи резана лика?” Него као што Соломон, на кога се излила мудрост, није изображавао Бога тиме што је сликао херувиме и лавове и слике волова, зато што то Закон забрањује, тако ни ми не сликамо Бога када правимо изображења Светих. Јер као што се у оно време чистио храм и народ крвљу животиња и пепелом јунице, тако се сада Црква саградила крвљу Христовом „који је мученички пострадао у време Понтија Пилата”, и Самог Себе показао првином мученика, а уз то и светом крвљу Светих. Исто тако је тада био украшен дом Господњи ликовима и изображењима животиња, а сада ликовима Светих, који су сами себе учинили храмовима духовним и словесним за обитавање Бога живога у Духу.           

                  (II, 10 сравнај са III, 9а) Тако и по питању икона треба тражити истину и циљ оних који их праве, па ако истинито и правилно и у славу Божју и Његових Светих то бива, за подстицање на врлину и избегавање зла и спасење душа, онда их треба примати и поштовати као иконе и узоре и слике и књиге за неписмене; и поштовати и љубити, и очима и уснама и срцем целивати као подобије оваплоћеног Христа или Његове Мајке или Светих, заједничара страдања и славе Христове и победника и уништитеља ђавола и демона и њихове обмане. А ако се неко дрзне да прави икону невештаственог, бестелесног и невидљивог и неизобразивог и необојивог Божанства, њу одбацујемо као лажну. Ако ли је, пак, прави у славу и поклоњење и почаст ђавола или демона, презиремо је и огњем спаљујемо. Ако, пак, неко обоготвори слику људи или птица или гмизаваца или другог неког створења, таквога проклињемо. Јер, као што Свети Оци порушише олтаре и храмове демонске и на њихова места подигоше храмове посвећене Имену Божјем и Светима, и ми их поштујемо, тако они уништише и слике (=иконе) демона и поставише наместо њих иконе Христа и Његове Мајке и Светих, па и њих поштујемо. У Старом Завету Израиљ није подизао ни храмове посвећене људима, нити се празновао спомен на људе, јер се људска природа још увек налазила под проклетством, а смрт била осуда, па се зато туговало и тело умрлог сматрало за нечисто, као и онај који би га се дотакао сада, пак, откада је само божанство прожело нашу природу, као неки животворни и спасоносни лек, наша природа се прослави и у нетрулежност претвори. Зато се празнује и смрт Светих и подижу им се храмови и њихове иконе сликају.

SRPSKI PATRIJARH PAJSIJE. Ravena, Museo Nazionale. 34x24 cm. 1663. Rad majstora Jovana.

(II, 11) „Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част.” (Римљанима 13, 7)

„Будите, дакле, покорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару, као господару, ако ли намјесницима, као његовим посланицима, за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине.” (1. Петрова 2, 13-14)

Нека сваки човек зна да онај који покушава да уништи икону начињену из божанске љубави и ревности у славу и спомен Христа или Његове Мајке, свете Богородице, или некога од Светих, и на посрамљење ђавола и победу њега и његових демона, и који је не поштује и нечествује и не целива као чесну икону, а не као Бога, такав је непријатељ Христов и свете Богородице и Светих и заговорник ђавола и његових демона. Он на делу показује жалост што се Бог и Његови Свети поштују и прослављају, а ђаво посрамљује. Јер икона је победа и откривење и обелиск у спомен победе оних који су били сјајни и изврсни у борби, посрамљеност и побеђених и поражених. Често сам гледао чезнутљиве када виде хаљину онога за којим чезну, како је целивају очима и уснама, као самог вољеног. „Треба дати свакоме што смо дужни”, по светом Апостолу Павлу, „коме част – част” и „цару као господару, началницима као његовим посланицима – свакоме по мери достојанства”.

(II, 12) „И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцјељивања, помагања, управљања, различитих језика.” (1. Коринћанима 12, 28)

„И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље,” (Ефесцима 4, 11)

„Сјећајте се својих старјешина, који вам проповиједаше ријеч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову.” (Јеврејима 13, 7)

„Слушајте старјешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих, да би то с радошћу чинили, а не са уздисањем, јер вам ово не би било од користи.” (Јеврејима 13, 17)

„Али ми Бог рече: ’Нећеш сазидати дома Имену Мојему, јер си ратник и крв си прољевао’.” (1. Дневника 28, 3)

Није за цареве да дају законе Цркви. Пази шта каже божански Апостол: „И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће пастире и учитеље, за сазидање Цркве.” Цареве не помиње! И опет: „Слушајте старешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих…” И поново: „Памтите старешине ваше, који вам проповиједаше ријеч Божју; гледајући на њихов живот, будите ревносни у вери.” Цареви вам нису проповедали реч Божју, него пророци и апостоли, пастири и учитељи. Када је Бог заповедио Давиду да Му сагради дом, рече му: „Нећеш Ми ти саградити дом, зато што си ти човек крви.” „Треба дати свакоме што смо дужни”, закликта Апостол Павле, „коме част – част, коме страх – страх, коме порез – порез, коме царину – царину.” Царевима, дакле, припада грађански поредак, а црквено устројство је за пастире и учитеље. Разбојнички метод је то, браћо! Саул поцепа Самуилову хаљину и шта је доживео? Поцепа Бог његово царство и даде га веома смерном Давиду. Језавеља протера Илију и пси се купаху у њеној крви. Ирод посече Јована и, изједен од црва, издахну. Тако и сада блажени Герман, патријарх цариградски, који заблиста животом и речју, би шамаран и протеран, и многи други епископи и оци, чија нам имена нису знана. Зар то није разбојништво!? Господ, када Му приступише ради кушања књижевници и фарисеји, да Га ухвате у речи, и упиташе Га: „Да ли треба давати порез ћесару?”, одговори им: „Донесите Ми новац”. Када га донесоше, рече: „Чији лик има?” Кад Му рекоше: „Ћесарев”, каза: „Подајте ћесарево ћесару, а Божје Богу” (Матеј 22, 15-21). Слушаћемо те, о царе, у питањима која се тичу свакидашњег живота, порезима, царинама, давањима и узимањима, у ономе што ти је од нашега поверено. У црквеном устројству имамо пастире који су нам проповедали реч Божју и који су обликовали црквене уредбе. Нећемо померити вечне границе, које поставише Оци наши, него држимо предања као што смо их примили. Јер, ако почнемо рушити грађевину Цркве, макар у најмањем, мало-помало биће цела разорена.

.


 Учимо старословенски | словѣ́ньскъ

Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ

 

Miroslavljevo jevanđelje

Miroslavljevo jevanđelje

–  благодѣѧніе (благод(ј)ејаније) = добро дело; доброчинство

Дјела Апостолска 4, 9: ашче ми днес истјазујеми јесми о благод(ј)ејанији человека немошчна

ако нас данас испитујете због доброчинства болесном човјеку

–  благозаконіе1 (благозаконије) = уважење/испуњење/праведност закона
–  благозаконіе2 (благозаконије) = једнакост/равноправност пред законом
–  благолѣпіе (благолепије/благољепије) = красота, часност, пристојност
–  благолюбіе (благољубије) = склоност/љубав према добру
–  благомощіе (благомошчије/благомоштије) = снага, јакост

Наставићемо речи са ‘благо’ следеће недеље да се што боље упознамо са овим прекрасним језиком.

 


 Ускоро

Духовни разговори са оцем Првославом Пурићем – наставак од пре пар седмица – драго нам је да имате пуно питања у вези наше православне вере.

 

Архива

X