416-944-3297

Александар Иванов:
Хришћанин у савременом свету

 

У прошла времена, хришћане су убијали само због исповедања Христа за Бога. Кроз прва три века постојања хришћанства, пратиоци тога учења су били подвргавани најтежим гоњењима. Хиљаде мученика и исповедника, мушкараца и жена, стараца и омладине, бедни и богати, ишли су на мучења и смрт, али се нису одрицали своје вере. Ради застрашивања народа формиране су безбројне јавне казне, али је број хришћана сваким даном растао. И сурови многобожачки свет био је побеђен хришћанским смирењем, кротошћу и љубављу.

Данас ми се налазимо на ручку код колега и због нечега се не подиже рука макар и да се само прекрстимо пре ручка. Гледамо ТВ са друговима, на којем почиње на пример некористан филм, негодујемо у себи, али нас невидљива сила прикива за фотељу и не даје да одемо. Пролазимо поред православног храма, рука постаје тешка као челик и ми нисмо у могућности да је подигнемо да бисмо се прекрстили. Шта се са нама дешава? Зар се стварно ми, исти они верујући када смо сами и у храму, бојимо да покажемо своју религиозност пред непознатима – речју: зар се стидимо своје вере? Да, ми се бојимо. Бојимо се подсмеха и косих погледа, бојимо се да ће нас сматрати заосталима, да ће иза наших леђа људи да се згледају са неверицом. Ми се трудимо да живимо као сви.

Али, где ми живимо? Какав је тај савремени свет, на који начин живи и чему стреми? Могу ли се помирити хришћански идеали са вредностима овога света? „Ми не одговарамо обичајима овога света, а ако им одговарамо у данашњем свету, онда ми нисмо истински хришћани. Истински хришћанин се не може осећати својим у свету и не може а да се не чини себи и другима помало чудно“ – то су речи изузетног проповедника и учењака, јеромонаха Серафима Роуза.

Неупоредивост православног хришћанства и савременог света видљива је голим оком. Свет је егоцентричан, а у основи хришћанства лежи самопожртвовање. Светски човек живи за себе, а хришћанин се одриче самоугађања ради служења ближњем. Свет и истинско хришћанство су у потпуности супротни и могућност њихове комбинације је само илузија. У прве векове постојања хришћанства људи су се јасно делили на прогоњене и гонитеље, мучитеље и мученике. Данас се са „љубављу“ сви односе према хришћанству. Политичари пуне своје наступе библијским цитатима, интелигенција расправља о високим идеалима православне културе; гатари, „исцелитељи“ и магови у паузама између сеанси шаљу људе у храм да упале свећу; средства јавног информисања говоре о црквеном животу. Али, при свој видљивости тако лојалног односа према хришћанству, свет стреми да га стрпа у оквире „културног наслеђа“ или дејствујућег музејског експоната. И само што човек прими јеванђељске заповести, као руковођење како да поступа и покуша да измени свој живот, он одмах губи своју нормалност у очима друштва, на њега почињу да показују прстом, њега жале, њему се подсмевају. Овде је потребна велика храброст да се не би сломио, да не би одступио од своје вере и да се не би одрекао Христа. То је подвиг који је сличан подвигу првих хришћанских мученика и исповедника.

У чему се састоји „ненормалност“ хришћанина? Представимо себи овакву ситуацију: човек стоји пред избором: рећи истину или слагати? Ако каже истину, на пример призна свој недоличан поступак, њега очекују различите непријатности, то ће усложњавати његов живот, а могуће је и живот његових ближњих. Ако он слаже, никоме од тога неће бити лошије, нико ништа неће сазнати, живот ће ићи својим током, сви ће остати задовољни.  Како ће поступити човек? Он ће све да сагледа, увериће се да је та лаж безначајна за околину, да другог избора нема и, мало се поколебавши, сакриће истину. Нешто ће га за тренутак зауставити у тој намери: слаби протест савести зачуће се из дубине душе, али ће ту замукнути под гвозденим закључцима хладног разума. Познато, зар не? Колико пута смо тако поступали са својом савешћу? Па, тако радимо, не из злобе, него из крајње потребе, у животним ситницама које не заслужују пажњу. А остало време ми остајемо поборници истине. Такав двојни морал, таква неискреност јесте општеприхваћена норма односа у савременом свету, где је постало могуће упоређивати љубав према човечанству са мржњом према комшији иза зида. Може ли хришћанин да прихвати ову норму? Бити хришћанин данас значи: бити исповедник. Није исповедник онај ко галами о својој вери и ко је намеће другима, већ то значи сачувати јединство речи, дела и помисли, како у заједници једномишљеника, тако и иза црквене ограде. Отац Серафим Роуз је писао: „Или си православац у било које доба дана, у било којој животној ситуацији, или ти, уствари, уопште ниси православан. Наше православље се открива не само у нашим религиозним погледима, него у свему што радимо и говоримо. Човек са истински православним погледом на свет сваки део свог живота живи као православац.“


Професоф доктор Мила Алечковић Николић: Говор предака у нама

Иако је уобичајено да лаици већ деценијама константно понављају реченицу како је највећи део људског мозга неистражен, наука у тој области, а поготово психологија, психијатрија и неурологија, напредовале су крупним корацима. Сада је увелико доказано да у сивој кори мозга, у виду биохемијских молекула постоје такозвани енграми. Њихова функција је несвакидашња. Они су одговорни за сећање на давне претке. Подвлачим, не на сећања из сопственог живота, већ на оно што су преживљавали они који су живели пре нас. Пракса нам је показала да људи који су проживели изузетно стресне ситуације или су, опет, имали тешке, механичке повреде мозга, умеју да проговоре језиком својих дедова, за који смо поуздано сигурни да га не познају. Однекуд из њих почињу да извиру реченице које никада раније нити су изговорили, нити су у стању да их разумеју. То је језик, мета језик, којим су говорили људи које ови пацијенти никада нису могли да упознају, јер су, заједно са својим начином живота, упокојени већ неколико векова. И то је необично важно, јер баца потпуно ново светло на то колико су нам важни они који су пре нас живели, и колико, уствари, живе у нама. Тако је доказано да се не можемо отети прошлости, јер заједно са прецима чинимо значајну целину, чији смо настављачи и у психолошком смислу. Већ је доказано да су они који су заборављали или прекидали контакт са традицијом или цивилизацијом својих предака често психички обољевали.


Hrist

Читање из Светог Писма

Литургија
Зачало 56: Јован 17, 1-13

Христова Првосвештеничка молитва.

1 Ово изговори Исус, па подиже очи Своје Небу и рече: „Оче, дошао је час, прослави Сина Својега, да и Син Твој прослави Тебе;
2 као што си Му дао власт над сваким тијелом, да свему што си Му дао, дарује им живот вјечни.
3 А ово је вјечни живот: да познају Тебе, једнога истинитога Бога, и Кога си послао, Исуса Христа.
4 Ја Те прославих на земљи; дјело сврших, које си Ми дао да извршим.
5 И сада прослави Ти Мене, Оче, у Тебе Самога славом коју имадох у Тебе прије него свијет постаде.
6 Објавих Име Твоје људима које си Ми дао од свијета; Твоји бијаху, па си их Мени дао, и Твоју су ријеч одржали.
7 Сад разумјеше да је све што си Ми дао од Тебе.
8 Јер ријечи које си Ми дао, дао сам њима; и они примише, и познаше заиста да од Тебе изиђох, и вјероваше да Ме Ти посла.
9 Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које си Ми дао, јер су Твоји.
10 И све Моје Твоје је, и Твоје Моје; и прославио сам се у њима.
11 И више нисам у свијету, а они су у свијету, и Ја долазим Теби. Оче Свети, сачувај их у Име Твоје, оне које си Ми дао, да буду једно као Ми.
12 Док бијах с њима у свијету, Ја их чувах у Име Твоје; оне које си Ми даo, сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо.
13 А сада долазим Теби, и ово говорим на свијету, да имају радост Моју испуњену у себи.

 

Aпостоли
Зачало 44: Дјела Апостолска 20, 16-18; 28-36

Пут (Павлов) из Троаде у Милит и опроштај са старјешинама Цркве из Ефеса.

16 Јер Павле одлучи да прође мимо Ефес, да се не би задржао у Азији; јер хиташе, ако би му било могуће, да о Педесетници буде у Јерусалиму.
17 Из Милита, пак, посла у Ефес и дозва старјешине црквене.
18 И кад дођоше к њему, рече им: „Ви знате од првога дана када дођох у Азију, да бијах са вама све вријеме,
28 Пазите, дакле, на себе и на све стадо, у коме вас Дух Свети постави за епископе, да напасате Цркву Господа и Бога, коју стече крвљу Својом.
29 Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци, који не штеде стада;
30 и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако, да одвлаче ученике за собом.
31 Зато пазите и опомињите се да три године, дан и ноћ, не престајах поучавати са сузама свакога од вас.
32 А од сада, браћо, предајем вас Богу и ријечи благодати Његове, која може назидати и дати вам насљедство међу свима освећенима.
33 Сребра или злата или руха ни од кога не зажељех.
34 Сами знате да потребама мојим, и оних који су са мном били, послужише ове руке моје.
35 Све вам показах, да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се ријечи Господа Исуса коју Он рече: ’Блаженије је давати, него примати.’”
36 И ово рекавши, клече на кољена своја са свима њима и помоли се Богу.


Календар

Maj 31. (Јулијански)
Jун 13. (Грегоријански)

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:

Свети апостол Јерма (један од седамдесеторице); Свети мученик Ермије; Свети мученик Маг (=Волхв); Светих 5 мученика Аскалонских; Свети мученик Философ; Свети мученици Јевсевије и Харалампије.

Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’


Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника

Свети Теофан Затворник

Свети Теофан Затворник

Арије је почео да пориче Божанску природу Сина Божијег и Његову једносуш(т)ност са Богом Оцем. И на њега се одмах подигла сва Црква, са свих страна света, једним устима исповедајући да је Господ Исус Христос – Син Божији јединородни, Бог од Бога, рођен, не створен, јединосуш(т)ан Оцу. Неко би могао да помисли да се ради о случајном одушевљењу за једномисленост. Међутим, та вера је потом прошла кроз огњено испитивање када се на страну аријанаца преклонила власт и сила. Ни огањ, ни мач, ни гоњења нису могли да је истребе. Она се одмах свагде пројавила, чим је престао притисак спољашње силе. То значи да она саставља срце Цркве и суштину њеног исповедања. Слава Господу који у нама чува ту веру! Јер, док је ње, ми смо још Хришћани, макар и рђаво живели. Нестане ли она – и Хришћанству је крај.


Патријарх срспки Павле:
Да нам буду јаснија нека питања наше вере

 

Патријарх српски господин Павле

Патријарх српски господин Павле

ХV – Шта је акривија, а шта икономија?

Преузмите текст (ПДФ)


Учимо старословенски
(словѣ́ньскъ ѩзъıкъ) їѧѣьъѡщѥѭюѹыѿѵйє

Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ

Miroslavljevo jevanđelje

Miroslavljevo jevanđelje

  • досѧщи (досјашчи/досјашти) = досећи
  • дрєвїє (древије) = дрва, исцепана дрва
  • дрєвлє (древле) = некада, давно; најпре
  • дрєколъ (дрекол) = батина, мотак, колац

 

Архива

X