416-944-3297

Блаженопочивши митрополит Амфилохије:
Свети Апостол Петар

 

Кроз вјекове одјекује Христово питање упућено Његовим првим ученицима, али и свим људским покољењима до краја свијета и вијека: „Шта кажу људи, Ко сам Ја?“ Његови ученици одговорише: „Једни кажу да си пророк Илија, други да си Јеремија, трећи кажу да си Јован Крститељ.“ Он их опет пита: „Шта ви кажете, Ко сам Ја?“ Господ понавља исто питање, на које кроз вјекове, кроз сва људска покољења, људи одговарају свако на свој начин. Одговор на Његово питање, истински прави одговор, чуо се из уста светог апостола Петра првоврховнога: „Ти си Христос, Син Бога живога.“ Зато је апостол Петар и назван првоврховним апостолом, јер је исповједио Христа. Све дотле докле Га је исповиједао као Сина Божијега, дотле је он био стијена на којој је Христос градио Цркву Своју. Међутим, и апостол је био човјек, поколебао се од страха. У једном тренутку се одрекао Христа. Три пута се одрекао, као што му је Господ и прорекао. Апостол Петар, који је био човјек, који је тијело носио и који се уплашио (као што се и ми сви уплашимо у тешкоћама овога живота), покајао се. Као што се три пута одрекао, три пута је поново исповиједио Господа. Чувен је дијалог покајаног Петра и Господа: „Ти знаш, Господе, да Те ја волим“, каже Петар, а Господ ће њему: „Паси јагањце Моје.“ И опет га Господ пита: „Да ли Ме волиш, Петре?“, а Петар ће: „Ти знаш, Господе, Ти све знаш и знаш да Те ја волим.“ На то му Господ каже: „Паси јагањце Моје.“ Три пута му је Господ то рекао и повратио га у апостолско достојанство. Поново је Петар постао стијена на којој се гради Црква Божија кроз вјекове.


Мајке Хришћанке:
Света Царица Александра Романова

Света Царица Александра РомановаОву свету жену, супругу последњег руског цара, Николаја Романова, мајку петоро деце, оклеветану од стране бољшевика и злурадих кругова ондашњег племства, могуће је разумети  само кроз хришћанско поимање света. Живећи у савременом свету, царица Александра је, заправо, живела изван времена и пролазних земаљских збивања, до краја посвећена служењу Христу, породици и народу.

Рођена је 6. јуна 1872. у Дармштату, у Немачкој, као принцеза Аликс, шеста од седморо деце херцога Лудвига Хесен-Дармштатског и принцезе Алисе, унука енглеске краљице Викторије. Од мајке Алисе добила је васпитање, које је пресудно утицало на њен потоњи породични живот и материнство. Алиса је децу васпитавала у духу једноставности и милосрђа, испуњавајући им дане смислом. Водила их је у сиротишта и болнице, учећи их да је радост за човека у томе да другоме донесе радост и ослободи га патње. Од седморо деце, Алисино двоје деце се посветило: најстарија кћи Ела (потоња Света мученица Јелисавета Романова) и Аликс (Света мученица царица Александра Романова). Аликс је од детињства била мила, весела девојчица, умиљата и увек насмејана, а звали су је „Сунашце“. Добила је изузетно образовање, говорила неколико језика и била добра пијанисткиња. Била је изузетно стидљива, са чиме се целог живота мучила. Када јој је болест однела мајку и млађу сестру, за Аликс се живот сасвим променио: упознала је велику патњу и пролазност живота. Ради удаје за цара Николаја Романова, требало је да промени своју веру и прими Православље, чему се посветила са пуном пажњом. Одговорно и усрдно је приступила духовним припремама за улазак у православну веру и брак, за улогу мајке руске нације и стуба породице. Нежна љубав између Николаја и ње је до тада пет година сазревала, иако су сусрети били веома ретки, а љубав се одржавала путем писама и говора срца. На дан венчања, записала је у свом дневнику: „Никада не бих поверовала да може да постоји оваква пунота среће на овом свету – такво осећање јединства два смртна бића. Више се нећемо растати. Напокон смо заједно и наши животи су везани до краја, а када се овај живот заврши, у другом свету ћемо се поново срести, и више се никада нећемо растати.“ Царица Александра је била искрено дотакнута добротом, благошћу и племенитошћу свога мужа, а њихова приврженост је постала дубока и трајна. Обоје су сматрали да им спасење зависи од тога колико ће достојно извршити од Бога им поверен владарски задатак, и да је за добробит народа пресудна морална и духовна чистота самих владара, што је тада сматрано за политичку наивност. Царица је имала префињен карактер, била је жена дубоке вере, осећајности и мисли. Мужу је пружала безрезервну подршку, уливала му храброст и снагу. Настојала је да му, као и деци, у дому створи удобност и мир, да га дочекује насмејана, не оптерећујући га својим проблемима и испразним причама, самостално је решавала све што је могла, знајући колико је тешко бреме одговорности за читаву нацију положено на њега. Он је ценио њено мишљење и често се са њом саветовао, чак и по питању државних послова. Никада му се није обраћала нервозно, прекорно и заповеднички, веома је уважавала његову личност, разумевајући и његове слабости. Имали су петоро деце: четири кћери и сина. Пружили су им веома добро васпитање и образовање. У њиховом дому се много разговарало о свему, проводили су много времена и у природи и читању, усмерили су децу на спорт, учење, добротворне активности, рад, игру и молитву. Заједно су редовно одлазили на недељна и празнична богослужења и певали читаву Литургију. Царица је децу надахнула живом вером. Имала је своју капелицу на двору, али је често одлазила у храм и молила се пред иконом Богородице Казањске, на коленима, скривена иза стуба. Поштовала је слободу личности своје деце, постигавши добрим васпитањем то да је пет сасвим различитих личности њене деце живело као једно, сложно и у великој љубави. Крај кивота Светог Серафима Саровског, царица је измолила сина, престолонаследника Алексеја. Овом прелепом, даровитом детету је врло рано откривена урођена болест – хемофилија, због чега је детињство провео у тешким мукама и боловима. Сваки ударац или пад могао је за њега бити смртоносан. Породица је чинила све да му олакша патње, али је истинску утеху налазио у мајци, надајући се све више смрти, као једином избављењу од мука. Од свеноћних бдења над постељом и патњама свога малог сина, царици је здравље нагло почело да слаби, доневши јој болест срца, одузетост ногу и неуралгију лица. Свој крст је носила трпељиво, усрдно благодарећи Богу за све дарове које јој је дао кроз породицу. Била је веома посвећена и добротворном раду, заједно са кћерима. Оснивала је радне куће, школе за милосрдне сестре и болничарке, клинике за болесну децу, школу народних заната за жене. Током рата, преузела је на себе читаву организацију збрињавања војника и рањеника, помагала у болницама, чак и при операцијама, а рањеници би је дозивали и пружали јој немоћне руке, верујући да ће од додира њене руке оздравити. Писала им је писма и слала књиге, храну и лекове. Када су бољшевици прогнали царску породицу у Тобољск и Јекатеринбург, породица је дисала као једно. Царица се и тада бавила подучавањем деце, а њена вера у милосрђе Божије била је задивљујућа, упркос тешким условима. У ноћи 17. јула 1918. мучки је стрељана последња руска царска породица. Царица Александра је страдала крстећи се. Ове године, 17. јула, навршава се 103 година њихове мученичке кончине.


Hrist

Читање из Светог Писма

Литургија
Зачало  18: Матеј 6, 20-33

Служењу Богу и уздању у Оца Небеског.

20 него сабирајте себи блага на Небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду.
21 Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.
22 Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити.
23 Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама!
24 Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону (=богатству).
25 Зато вам кажем: ’Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути.’ Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела?
26 Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш Небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих?
27 А ко од вас, бринући се, може придодати расту своме лакат један?
28 И за одијело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се, нити преду.
29 Али Ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих.
30 Па када траву у пољу, која данас јесте, а сутра се у пећ баца, Бог тако одијева, а камоли вас, маловјерни?
31 Не брините се, дакле, говорећи: ’Шта ћемо јести?’, или: ’Шта ћемо пити?’, или: ’Чиме ћемо се одјенути?’
32 Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш Небески да вама треба све ово.
33 Него иштите најприје Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати.

Aпостоли
Зачало 88: Римљанима 5, 1-10

Христос умрије за наше оправдање и помирење са Богом.

1 Оправдавши се, дакле, вјером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа,
2 кроз Којега и приступисмо вјером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије.
3 И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење,
4 а трпљење искуство, а искуство наду;
5 а нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим, Који је дат нама.
6 Јер Христос, још док бјесмо немоћни, умрије у одређено вријеме за безбожнике.
7 Јер једва ће ко умријети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре.
8 Али Бог показује Своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници, Христос умрије за нас.
9 Много ћемо, дакле, прије бити кроз Њега спасени од гњева сада када смо оправдани крвљу Његовом.
10 Јер када смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина Његова, много ћемо се прије, већ помирени, спасти животом Његовим.


Календар

Jун 28. (Јулијански)
Jул 11. (Грегоријански)

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:

пренос моштију светих мученика Кира и Јована, бесплатних лекара; Свети свештеномученик Донаг, епископ Либије; Свети мученик Папије; Преподобна Павле Лекар; Свети мученици двоје дечице; Преподобни Улкијан; Преподобни Сенуфије Заставоносац; Свети мученик Македоније; Свети 70 мученика; Свети тројица галатијских мученика; Блажени и праведни Сергије Магистар, ктитор Никитијатског манастира Пресвете Богородице; Преподобни оци Сергије и Герман, Валаамски чудотворци; Преподобни Магн; Преподобни Мојсије Отшелник; Преподобни Ксенофонт Робејски; Сабор новомученика Дабробосанских и Милешевских.

Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’



Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника

Свети Теофан Затворник

Свети Теофан Затворник

Ако око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје буде кварно, све ће тело тамно бити.“ (Матеј 6, 22-23) Оком се овде назива ум, а телом сво устројство душе. Када је ум прост, у души је светло, а када је ум лукав, у души је тамно. Шта је прост, а шта лукав ум? Прост ум је онај који све што је написано у Светом Писму прима, и који је чврсто убеђен да је све онако како је написано. Лукави ум, међутим, јесте онај који са лукавством приступа речи Божијој, држећи се препредених запиткивања и испитивања. Он не може да једноставно верује, већ реч Божију подвргава свом умовању. Oн јој не приступа као ученик, него као судија и критичар, да би испитао шта она каже и да би се, потом, или подсмехнуо, или са висине рекао: „Да, то није лоше.“ Код таквог ума не постоји сталност. Јер, речи Божијој очигледно не верује, а у својим умовањима нема постојаности: данас овако, сутра онако. Због тога код њега и постоје само колебања, недоумице, питања без одговора. Код њега ни једна ствар није на свом месту и он иде уз напор, све пипајући око себе. Прости ум, пак, све јасно види. Свака ствар код њега има своје одређено значење, речју Божијом одређено. Због тога је код њега свака ствар на своме месту. Он тачно зна како се према чему односити. Он иде, значи, по отвореном и светлом путу, са пуном увереношћу да се њиме иде ка правом циљу.


Патријарх срспки Павле:
Да нам буду јаснија нека питања наше вере

 

Патријарх српски господин Павле

Патријарх српски господин Павле

ХIХ – Како се пева „Јелици…“ на крштењу?

Преузмите текст (ПДФ)


Учимо старословенски
(словѣ́ньскъ ѩзъıкъ) їѧѣьъѡщѥѭюѹыѿѵйє

Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ

Miroslavljevo jevanđelje

Miroslavljevo jevanđelje

  • єлижди (јелижди) = колико, коликогод пута, кадгод
  • єликѡ (јелико) = колико
  • єликъ (јелик) = колики, какав, који; колико, док, доклегод

    Литургија: Јелици оглашени, изидите, оглашени, изидите: јелици оглашени, изидите: да никто от оглашених, јелици вјерни, паки и паки миром Господу помолимсја.

    Литургија: Ви који сте оглашени, изиђите; оглашени, изиђите; ви који сте оглашени, изиђите; нико од оглашених (да не остане); а ви који сте верни, опет и опет у миру Господу се помолимо.

 

Архива

X