Raspece HristovoДрага браћо и сестре, у недељу другу по Васкрсу, Недељу Мироносица, наше Коло Сестара обележило је своју Крсну Славу. У условима које нам је наметнула појава вируса COVID-19 није било традиционалне славске трпезе. Наше дивне сестре заступљене у овогодишњој домаћици Славе Фриди Вукмановић и Председници Кола Душанки Рашовић нису пропустиле прилику да Славу обележе славским колачом и кољивом што и јесте суштина Славе. Користимо прилику да похвалимо и одамо признање вредним и пожртвованим чланицама Кола Сестара Жене Мироносице за све што чине за своју цркву. Молимо се Господу Дародавцу свих добара да им узврати здрављем, напретком и сваким Божијим благословом. НА МНОГАЈА ЉЕТА, драге нам сестре.

Са божијим благословом,
протојереј-ставрофор Првослав Пурић


Oтац Рафаило Бољевић

Недеља седмице треће по Васкрсу – О Светом Василију Острошком

Свети Василије Острошки

Свети Василије Острошки

Свети Василије Острошки је био архијереј Цркве, браћо и сестре. И био и јесте! Ми га називамо чудотворцем, па смо дошли до неких поремећаја у том односу према њему. И он највише страда од тога: колико ту има паганштине, колико ту има нецрквене свијести, нецрквеног односа, колико људи њега потпуно погрешно доживљава, колико људи упорно покушава да га одвоји од Цркве, колико људи покушава да га одвоји од Христа, од Свете Тројице! Замислите то! Поштовати Светог Василија ван Цркве, браћо и сестре, то је страшна хула на Светитеља! Светитељ се на такве људе гњеви.

Одвајати га од Цркве, одвајати га од његовог свештеног чина и поштовати га као неког факира, чудотворца – то је страшна увреда за њега! Јер, он је и био и остао ВЈЕРНИ СЛУГА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ. По части раван светим апостолима! Све оно што су свети апостоли проповиједали, говорили, творили, у своје вријеме, то је и свети отац Василије говорио и проповиједао и, истина, и чудотворио, али тим чудотворством потврђивао оно што је говорио!

Господ, и дан-данас, сваким чудом које се деси у Светом Острогу или на призвање Његовог Светог Имена, потврђује науку Господњу, науку апостолску, проповијед Цркве.

Oтац Рафаило Бољевић

Oтац Рафаило Бољевић

Кад год се деси неко чудо у Светом Острогу, ми чујемо кроз њега: ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Кад год дође до исцијељења од неке болести, ми у том чуду треба да чујемо славу и славословље које се приноси Светој Тројици. Кад год дође до исцијељења, умних, духовних, душевних и тјелесних болести, ми чујемо у том исцијељењу: СЛАВА ОЦУ И СИНУ И СВЕТОМЕ ДУХУ! Чујемо: БЛАГОСЛОВЕНО ЦАРСТВО ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА! Сваким дејством Светога Василија Острошког прославља се Света и Живоначална Тројица – Отац, Син и Свети Дух. То је много важно да препознамо.

Свети Василије од нас уопште не тражи да ми долазимо горе – можемо и добро смо дошли, али, прије свега и изнад свега, он жели да се ми укључимо у живот Цркве – тамо гдје јесмо, тамо гдје постоји црква, парохијска, манастирска, гдје постоји активан литургијски живот или гдје се, макар, служи Света Литургија, која даје могућност да се такав живот формира око Светог Престола. Каже Господ: „Ја сам Пастир добри и познајем Своје, и Моји Мене познају.“ Тако и ми, ако смо заиста словесне овце Господње, треба да познајемо Њега. Познајемо Га преко Његових пастира, познајемо Га и препознајемо Га у Његовим светитељима, посебно у светим архијерејима!

КО ДЈЕЛУЈЕ У СВЕТОМ ОСТРОГУ? ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС, СИН БОЖИЈИ! Он ПОКРЕћЕ, и то МОЋНО ПОКРЕЋЕ! И то не једном годишње, него свакодневно тамо долазе и осјећају да је СИЛА ПРИСУТНА. Колико исцијељења! И сам празник је пројава великог чуда – права пасхална атмосфера!

Љети, кад пођете у Острог, па видите сав онај народ који лежи, видите бизнисмена који лежи поред свог аутомобила, паркирана лимузина и он лежи поред ње, главом испод точкова – и одлично му је! Осјећа благослов! И његова намучена и растрзана душа, од сујете и многобројних брига, које га као пиране растржу – дошао је и он мало да почине, главу да наслони на својега пастира…

То су редовне сцене, БИБЛИЈСКЕ СЦЕНЕ У ОСТРОГУ! Ко може, браћо и сестре, људе око себе да окупи, ако не Господ Исус Христос? Он је Благодаћу, дакле, енергијама Својим, енергијама Духа Светог, ПРИСУТАН НА ТОМ МЈЕСТУ! И дјелује кроз човјека! Јер, Он је открио да ће тако бити, Он је послао апостоле у свијет. А преко апостола долазе архијереји. Свети отац Василије је законити наследник светих апостола! Све што је Господ обећао и предао апостолима, то је и наш свети отац Василије примио. Не само он: примио је и свети Сава, примио је и свети Петар Цетињски, примио је и свети Арсеније Пећки и Ждребаонички, примио је и свети Амфилохије Почајевски.

Вечерас у Почајеву – ријеке људи! Светитељ нашег времена, 20. вијека, вечерас је тамо велико бденије, и хиљаде и хиљаде људи. Кад смо били тамо, нисмо ни улазили у цркву, нисмо били на Литургији, не можеш ни да приђеш, то је све пуно! И то је пуно увече, народ спава у храму! Мајке са дјецом на грудима, сву ноћ стоје да би биле на Литургији и поклониле се Свецу. То су страшне сцене! И РАВНЕ ПО СИЛИ ОНИМ ДАНИМА КАД ЈЕ НАРОД ОКО ГОСПОДА ИШАО, тискао се да Га дотакне и да се исцијели од својих болести јер из Њега, како читамо у Јеванђељу, излажаше сила велика и исцијељиваше их све. ТА ИСТА СИЛА, БЛАГОДАТНА СИЛА, налази се у моштима наших светих отаца, посебно се пројављује код светог Василија Острошког, који има ту посебну харизму и дар Духа Светога да чудотвори.

 

Hrist

Недељно Литургијско читање

Јутрења
зачало 112: : Јеванђеље по Луки 24, 1-12

1 А у први дан недјеље дођоше врло рано на гроб и донесоше мирисе што приправише, а с њима и неке друге жене; 2 али нађоше камен одваљен од гроба. 3 И ушавши, не нађоше тијело Господа Исуса. 4 И док се оне чуђаху томе, гле, два човјека стадоше пред њих у блиставим хаљинама. 5 А када се оне уплашише и оборише лица земљи, рекоше им: „Што тражите живога мећу мртвима? 6 Није овдје, него устаде; сјетите се како вам каза, док бјеше још у Галилеји, 7 говорећи како Син Човјечији треба да буде предан у руке људи грјешника, и да буде разапет, и трећи дан да васкрсне.” 8 И сјетише се ријечи Његових. 9 Па вративши се од гроба, јавише све ово Једанаесторици и свима осталима. 10 А то бијаху Магдалина Марија, и Јована, и Марија Јаковљева, и остале с њима, које казаше ово апостолима. 11 И овима се учинише њихове ријечи као бунцање, и не вјероваше им. 12 А Петар устаде, па отрча на гроб; и нагнувши се, видје само покрове гдје леже, и отиде чудећи се у себи томе што се догодило.

 

Литургија
зачало 23: Дела Апостолска 9, 34-42

32 И догоди се да Петар, обилазећи све, сиђе и Светима који живљаху у Лиди. 33 И нађе тамо једнога човјека, по имену Енеја, који већ осам година лежаше на одру, јер бјеше узет. 34 И рече му Петар: „Енеја, исцјељује те Исус Христос; устани и простри сам себи!” И одмах устаде. 35 И видјеше га сви који живљаху у Лиди и Сарону, и обратише се Господу. 36 А у Јопи бјеше једна ученица, по имену Тавита, што преведено значи: ’Срна’, и она бјеше пуна добрих дјела и милостиња које чињаше. 37 И догоди се у те дане да се она разбоље и умрије; онда је окупаше и положише у горњу собу. 38 И будући да је Лида близу Јопе, ученици, чувши да је Петар у њој, послаше два човјека молећи га да без оклијевања дође до њих. 39 А Петар, уставши, отиде с њима; и кад дође, уведоше га у горњу собу, и скупише се око њега све удовице плачући и показујући кошуље и хаљине што је радила Срна, док је била с њима. 40 А Петар, изгнавши све напоље, клече на кољена и помоли се Богу, и окренувши се тијелу, рече: „Тавито: ’Устани!’” А она отвори очи своје, и видјевши Петра, придигну се и сједе. 41 Он, пак, давши јој руку, подиже је; и дозвавши Свете и удовице, показа је живу. 42 И ово се разгласи по свој Јопи, и многи вјероваше у Господа.

зачало 14:
Јеванђеље по Јовану 5, 1-15

1 Потом бјеше Празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. 2 А у Јерусалиму, код Овчијих врата, постоји бања која се јеврејски зове Витезда, и има пет тријемова. 3 У њима лежаше велико мноштво болесника, слијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. 4 Јер Анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао, пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. 5 А ондје бијаше неки човјек који тридесет и осам година бјеше болестан. 6 Кад видје Исус овога гдје лежи, и разумје да је већ много година болестан, рече му: „Хоћеш ли здрав да будеш?” 7 Одговори Му болесник: „Господе, човјека немам да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе прије мене.” 8 Рече му Исус: „Устани, узми одар свој и ходи!” 9 И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше. А тај дан бјеше субота. 10 Тада говораху Јудејци исцијељеном: „Субота је, није ти допуштено да носиш одар.” 11 Он им одговори: „Који ме учини здравим, Он ми рече: ’Узми одар свој и ходи!’” 12 А они га запиташе: „Ко је тај Човјек Који ти рече: ’Узми одар свој и ходи!’?” 13 А излијечени не знађаше Ко је; јер се Исус бјеше удаљио због многог народа на ономе мјесту. 14 Потом га нађе Исус у храму и рече му: „Ето, постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди.” 15 Човјек отиде и јави Јудејцима да је Исус Тај Који га учини здравим.

 

Календар – април 13. (Јул.) / 26. (Грег.) 2020.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: спаљивање моштију Светог Саве; Свети апостол Симеон, сродник Господњи, епископ Јерусалимски; Преподобни Јован Исповедник; Преподобни Стефан, епископ Владимиро-Волински; Свети Евлогије Странопримац; Свети мученик Поплион; Свети мученик Лолион Нови.

Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’

 

Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника

Свети Теофан Затворник„Ето, постао си здрав, више не греши, да ти се шта горе не догоди“ (Јован 5, 14). Грех не погађа само душу, него и тело. У неким случајевима је то врло очигледно. У другим случајевима то није тако јасно, премда истина да су болести тела све и увек од греха и због греха – остаје истина. Грех се збива у души и одмах делује на њу чинећи је болесном. Међутим, пошто је живот телу од душе, код болесне душе ни живот не може бити здрав. Наносећи мрак и тугу, грех не може благотворно утицати на крв у којој се налази основа телесног здравља. Но, ако се сетимо да грех одваја од Бога Који је извор живота, и чини да човек долази у несагласност са свим законима који делују у њему самом и у природи – зачудићемо се како грешник уопште остаје жив после греха. То је само по милости Божијој која чека покајање и обраћење. Из тога следи да болесник треба пре сваког другог дела да пожури да се очисти од греха и да своју савест помири са Богом. Тиме ће се поставити основа за благотворно дејство лекова. Један знаменити лекар није приступио лечењу све док се болесник није исповедио и причестио Светим Тајнама. И што је болест била тежа, утолико је он упорније захтевао духовну припрему.“

 

Духовно созерцање:
Поштовање Светих/Светитеља – 1. део

Свети Јован Дамаскин – Тачно изложење Православне вере: 88. О поштовању Светитеља и њихових моштију
Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве, том III, део 2, Црква свих Светих: Светитељи Божији / Свете Мошти

Преподобни Јустин Ћелијски

Преподобни Јустин Ћелијски

Преподобни Јустин Ћелијски: Самом природом Цркве одређен је однос мећу члановима Цркве, па били они на земљи или у загробном свету – „за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на Небу и што је на земљи, у Њему” (Ефесцима 1, 10). Пошто сви чланови Цркве сачињавају једну тајанствену недељиву органску целину – Богочовечанско тело Господа Христа, коме је Сам Он бесмртна Глава, пуноћа, Која све испуњава у свему – „све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега за Главу Цркви, која је Тијело Његово, пуноћа Онога, Који све испуњава у свему” (Ефесцима 1, 21-22); и пошто, као таква, Црква никада не умире, нити подлеже смрти, то телесна смрт земаљских чланова Цркве не прекида везу која постоји између земаљских и преминулих чланова њених, већ је она увек жива и непрекидна. Чудом благодатне вере и христолике љубави, сједињени и сљубљени у једно Богочовечанско тело Христово, сви Небески и земаљски чланови Цркве су сутелесници Христови: њих оживљава један бесмртни живот, једна благодат Светога Духа, домаћи су Богу и сажитељи Светима, и опште међу собом као делови једнога тела, као житељи једнога града Божјега – Јерусалима Небеског, који је мати свима. „Да су незнабошци сунасљедници и сутјелесници и судионици обећања Његова, у Христу Исусу, кроз Jеванђеље” (Ефесцима 3, 6), „Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани Светих и домаћи Божији” (Ефесцима 2, 19), „Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму Небескоме, миријадама Анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на Небесима, и Богу, Судији свију, и духовима савршених праведника.” (Јеврејима 12, 22-23), „а Горњи Јерусалим слободан је, и мати је свима нама” (Галатима 4, 26). Но однос земаљских чланова Цркве није подједнак према свој усопшој (=упокојеној) браћи нашој по вери – друкчији је према Светитељима, то јест према оним преминулим члановима Цркве, који су својим благодатно-врлинским животом на земљи постигли еванђелско савршенство душе, због чега их је Бог прославио; друкчији, пак, према осталим несавршеним члановима.

Побожно поштовање Светитеља састоји се у молитвеном односу према њиховим христоликим личностима, у прослављању њихових богочежњивих врлина, у смиреном подражавању светог живота њиховог и у молитвеном призивању њихове благодатне помоћи. Прослављајући свете подвижнике вере, Црква их прославља као прославитеље Бога, као богоносце, као оне у којима је Бог неисказано диван: „Диван је Бог у Светима Својим” – „а диван си, Боже, у светињи Својој! Бог Израиљев даје силу и крјепост народу. Благословен Бог!” (Псалам 68, 35). Величајући њихове благодатне подвиге на земљи, Црква их велича као неуморне трудбенике и испунитеље Еванђеља Христова, као Христоносце, као оне у којима Христос живи и обитава. У самој ствари, указујући побожно поштовање Светитељима, ми га указујемо Богу у њима, Богу, Који у Светима обитава; указујемо га Христу у њима, Христу, Који живи у светим душама – „Одговори му Исус и рече: ’Ако Ме неко љуби, ријеч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи, и у њему ћемо се настанити’” (Јован 14, 23), „а живим, не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, Који ме заволи и предаде Себе за мене” (Галатима 2, 20). Поштујући Светитеље побожно и молитвено, ми их ни у ком случају не боготворимо, не поштујемо као богове, већ као угоднике Божје, као пријатеље Божје, као пријатеље Христове, као домаће Богу, као сажитеље Богу, као сунаследнике Христове, као посреднике и заступнике наше пред Богом. То своје побожно поштовање ми им указујемо на разне начине: празновањем њихових празника, подизањем храмова у њихово име, угледањем на њихове врлине и подвиге, молитвеним призивањем. „Угледајте се на мене, као и ја на Христа” (1. Коринћанима 11, 1), „Молим вас, дакле, угледајте се на мене” (1. Коринћанима 4, 16).

Божанска светост је циљ људског живота на земљи. Ради тога је Бог и постао човек, да нам као Богочовек покаже како се може постати божански свет. Помоћу чега? Помоћу Светих Тајни и светих врлина. Ради тога је Бог и створио човека боголиким: да би за њега било природно живети у Богочовеку, Господу Христу, у Богочовечанском Телу Цркве, и тако постати божански свет. Та благовест бруји кроз свето Еванђеље. Свети апостол Петар, позивајући хришћане да буду свети као што је и сам Бог и Господ Христос свет, благовести: „По Свецу (=Господу Христу), Који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу. Јер је написано: ’Будите свети, јер сам Ја свет.’” (1. Петрова 1, 15-16), и: „Јер Ја сам Господ, Који сам вас извео из земље мисирске, да вам будем Бог; будите, дакле, свети, јер сам Ја свет” (3. Мојсијева 11, 45), и: „Кажи свему збору синова Израиљевих, и реци им: ’Будите свети, јер сам Ја свет, Господ Бог ваш.’” (3. Мојсијева 19, 2). Сам Спаситељ наређује Својим следбеницима: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш Небески” (Матеј 5, 48). Сав у срцу богочовечанских благовести Спасових свети апостол Павле благовести хришћанима: „А Сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васцијели дух ваш, и душа и тијело да се сачува без порока за долазак Господа нашега, Исуса Христа” (1. Солуњанима 5, 23). Јер шта Бог хоће од вас? Светост. Воља Божја је светост ваша: „да се нико не поколеба у овим невољама; јер сами знате да нам то предстоји” (1. Солуњанима 3, 3).

Светитељ је у ствари једини прави човек. Господ Христос је зато и постао човек, да као Богочовек развије човека у благодатног богочовека. Богочовечанско Тело Христово, Црква, и јесте божанска радионица, која помоћу Светих Тајни и светих врлина преображава људе у свете људе, у благодатне богољуде. У њој се сваки освећује по мери свога живљења у Светим Тајнама и светим врлинама. У томе су најревноснији Светитељи, који подвизима својим постају чудотворни христоносци, богоносци. И ми, побожно поштујући њих и угледајући се на њих, величамо у њима јединог истинитог Бога и Господа рода људског, Исуса Христа, Који је једини извор божанске светости за бескрајно загонетно биће што се човек зове.

Колико је светост Светитеља драгоцена и важна у очима Самога Бога, показује то што Сам Бог велича и слави праведнике, који су својим богоугодним животом постигли светост: „Мрски су Господу који су опака срца; а мили су Му који су безазлени на свом путу” (Приче Соломонове 11, 20); „Па ће се радовати сви који се у Те уздају; довијека ће се веселити које Ти заклањаш; дичиће се који љубе Име Твоје. Јер Ти, Господе, благосиљаш праведника, као штитом заклањаш га милошћу Својом” (Псалам 5, 11-12); „И рече Господ Сотони: ’Јеси ли видио слугу Мојега, Јова? Нема онакога човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања се ода зла, и још се држи доброте своје, премда си Ме наговорио, те га упропастих ни за што’” (Јов 2, 3) и: „А кад Господ изговори оне ријечи Јову, рече Господ Елифасу Теманцу: ’Распалио се гњев Мој на тебе и на два пријатеља твоја, што не говористе о Мени право као слуга Мој, Јов. Зато сада узмите седам телаца и седам овнова и идите к слузи Мојему, Јову, и принесите жртве паљенице за се, и слуга Мој, Јов, нека се помоли за вас, јер ћу доиста погледати на њ, да не учиним с вама по вашој лудости, јер не говористе о Мени право као слуга Мој, Јов.’” (Јов 42, 7-8). Њих Божанско Откривење назива пријатељима Божјим, јер су свеврлинском вером постали блиски и домаћи Богу: „Нијеси ли Ти, Боже наш, одагнао становнике ове земље испред народа Својега, Израиља, и дао је навијек сјемену Аврама, пријатеља Својега?” (2. Дневника 20, 7), „Али ти, Израиљу, слуго Мој, Јакове, којега изабрах, сјеме Аврама, пријатеља Мојега” (Исаија 41, 8), „И испуни се Писмо, које говори: ’Аврам повјерова Богу, и прими му се у правду, и пријатељ Божији назва се’” (Јаковљева 2, 23), „Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца Својега, објавих вам” (Јован 15, 15) и: „А кажем вама, пријатељима Својим: ’Не бојте се оних који убијају тијело и потом не могу ништа више учинити’” (Лука 12, 4). Сам Бог толико воли праведнике, толико их цени, да због њих спасава читаве безаконе градове и снисходи њиховим молитвама: „Очи су Господње обраћене на праведнике, и уши Његове на јаук њихов” (Псалам 34, 15); „Вичу праведни и Господ их чује, и избавља их од свијех невоља њиховијех. Господ је близу онијех који су скрушена срца, и помаже онима који су смјерна духа.” (Псалам 34, 17-18) и: „И приступив, Аврам рече: ’Хоћеш ли погубити и праведнога с неправедним? Може бити да има педесет праведника у граду; хоћеш ли и њих погубити, и нећеш опростити мјесту за онијех педесет праведника што су у њему? Немој то чинити, ни губити праведника с неправедником, да буде праведнику као и неправеднику; немој; еда ли Судија цијеле земље неће судити право?’ И рече Господ: ’Ако нађем у Содому педесет праведника у граду, опростићу цијелом мјесту њих ради.’ А Аврам одговори и рече: ’Гле, сада бих проговорио Господу, ако и јесам прах и пепео. Може бити праведника педесет мање пет, хоћеш ли за овијех пет затрти сав град?’ Одговори: ’Нећу, ако нађем четрдесет и пет.’ И стаде даље говорити, и рече: ’Може бити да ће се наћи четрдесет.’ Рече: ’Нећу ради онијех четрдесет.’ Потом рече: ’Немој се гњевити, Господе, што ћу рећи; може бити да ће се наћи тридесет.’ И рече: ’Нећу, ако нађем тридесет.’ Опет рече: ’Гле, сада бих проговорио Господу; може бити да ће се наћи двадесет.’ Рече: ’Нећу их погубити за онијех двадесет.’ Најпослије рече: ’Немој се гњевити, Господе, што ћу још једном проговорити; може бити да ће се наћи десет.’ Рече: ’Нећу их погубити ради онијех десет.’” (1. Мојсијева 18, 23-32). Када свесавршени и свемоћни Господ тако уважава праведнике, онда је природно што им Црква указује побожно и молитвено поштовање. Јер, поштујући Светитеље, ми, уствари, поштујемо Онога у њима, Који је једини свет и Који једини има љубави и моћи да Светитеље чини светима. Следећи заповестима Божјим, побожни људи Старога Завета побожно су поштовали праведнике, не само за њихова живота за земљи, већ и после њихове смрти (Сирах главе 44-50). Вечна је старозаветна благовест: „Јер неће посрнути довијека, праведник ће се спомињати увијек” (Псалам 111, 6) и: „Спомен праведников остаје благословен, а име безбожничко трухне” (Приче Соломонове 10, 7). Под укор и осуду падали су они, који нису одавали дужно поштовање праведницима и после њихове смрти: „ми смо лажни по његовом схватању и избјегава путеве наше као нечистоту; назива блаженом кончину праведника и горди се Богом као Оцем” (Премудрости Соломонове 2, 16) и: „Тако су они мислили, али су се преварили, јер их заслијепи злоба њихова, па не познаше тајне Божје, нити се понадаше у награду за побожност, нити признаше части душама чистим” (Премудрости Соломонове 2, 21-22). Сећање на њих треба да је бесмртно, јер је врлина бесмртна, и њу признају и Бог и људи: „Боља је бездјетност са врлином; јер бесмртност је у сјећању на њу, стога што је позната и Богу и људима” (Премудрости Соломонове 4, 1).

У Новом Завету Сам Творац богочовечанског домостроја спасења даје нову заповест ο побожном поштовању Христоносних апостола и Подвижника вере. Он говори Својим Ученицима: „Ви сте пријатељи Моји, ако творите што вам Ја заповиједам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца Својега, објавих вам.” (Јован 15, 14-15), „Који вас прима, Мене прима; а који прима Мене, прима Онога Који Ме је послао” (Матеј 10, 40) и: „Ко се вас одриче, Мене се одриче; а ко се Мене одриче, одриче се Онога Који је Мене послао” (Лука 10, 16).

Нема сумње, ове божанске речи Спасове траже указивање побожног поштовања Христоносцима и Богоносцима. Указивано њима, оно се указује Њему у њима, а преко Њега – Његовом Небеском Оцу. Такав смисао имају и друге Спасове речи, упућене Апостолима: „Ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд, него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући. Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела, и славе Оца вашега, Који је на Небесима.” (Матеј 5, 14-16) Ове Спасове речи значе: Апостоли-Светитељи нису по себи светлост, већ преноситељи истините Светлости – Христа, Који вели за Себе: „Исус им опет рече говорећи: ’Ја сам Свјетлост свијету; ко иде за Мном, неће ходити у тами, него ће имати Свјетлост Живота.’” (Јован 8, 12), „Бјеше Свјетлост истинита, Која обасјава свакога човјека, који долази на свијет” (Јован 1, 9), „Док сам у свијету, Свјетлост сам свијету” (Јован 9, 5) и „А Исус им рече: ’Још је мало времена Свјетлост са вама; идите док Свјетлост имате, да вас тама не обузме; а ко иде по тами, не зна куда иде’” (Јован 12, 35). Међутим, Апостоли су помоћу вере и љубави упалили душе своје том Светлошћу, и они светле њоме. Отуда се прослављањем њих, слави Господ Христос у њима, јер је Он њихова слава и Светлост. Такав смисао имају и Спаситељеве речи ο поштовању које људи указују пророцима и праведницима: „Који прима пророка у име пророчко, награду пророчку примиће; и који прима праведнике у име праведничко, награду праведничку примиће” (Матеј 10, 41).

Христоумни апостол Павле, који је рекао: „А Цару вијекова, непролазноме, невидљивоме, јединоме премудроме Богу, част и слава у вијекове вијекова. Амин.” (1. Тимотеју 1, 17), поставља као правило вере: „А слава и част и мир свакоме, који чини добро, а најприје Јудејцу и Јелину” (Римљанима 2, 10), то јест свакоме верноме слузи Божјем, који веру своју пројављује у богоугодним делима светих богочовечанских врлина, и тиме прославља Бога у себи и у онима око себе. Христоносни апостол не кори Галаћане, већ им одобрава што су њега, проповедника Еванђеља, примили као Ангела Божја, као Христа Исуса: „А знате да вам због слабости тијела проповиједах Јеванђеље први пут, и искушење моје на тијелу мојему не презресте, нити попљувасте, него ме примисте као Анђела Божијега, као Христа Исуса.” (Галатима 4, 13-14). Исто тако он богонадахнуто велича, поштује и слави све свете подвижнике вере, стављајући њих изнад свега и ценећи њих више него сав свет, њих „којих не беше достојан сав свет” (Јеврејима, 11, 38). Горећи побожним поштовањем према светим подвижницима вере, он даје јасну заповест како се хришћани имају односити према њима: „Сјећајте се својих старјешина, који вам проповиједаше ријеч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову” (Јеврејима 13, 7) и „Молимо вас, пак, браћо, одајите признање онима који се труде међу вама, и вашим претпостављеним у Господу, и онима који вас поучавају, и да их поштујете веома много са љубављу, због дјела њиховога. Живите у миру међу собом” (1. Солуњанима 5, 12-13). Свети апостол Јаков благовести: „Молитва праведнога може много помоћи” – „Исповиједајте, пак, једни другима сагрјешења, и молите се Богу једни за друге, да оздравите. Много је моћна усрдна молитва праведника” (Јаковљева 5, 16),

У Богочовечанском телу Цркве сваки живи у свима и и сви у свакоме. Све им је саборно – богочовечански саборно: сви су сутелесници један другоме, под једном Главом, Господом Христом, Богочовеком: „да су незнабошци сунасљедници и сутјелесници и судионици обећања Његова, у Христу Исусу, кроз Јеванђеље” (Ефесцима 3, 6). Сваки саосећа свима, и сви свакоме, и то по мери благодатно-врлинске развијености своје душе. Светитељи саосећају неисказано шире и дубље и осетљивије него обични чланови: „да се Христос вјером усели у срца ваша, да бисте, укорјењени и утемељени у љубави, могли разумјети са свима Светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову, која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом” (Ефесцима 3, 17-19). Они далеко саосећајније осећају муку грешника од њихове грешности, него сами грешници. Зато је природна и спасоносна нада и уздање грешника у спасоносну силу молитава Божјих Светитеља. И непрекидна у Цркви Спасовој. Очигледна је чињеница: сва богослужеља у Цркви препуна су молитава, упућених Светитељима, да се моле за спасење наше, за обожење наше, за охристовљење наше, за отројичење наше. Το непобитно сведоче и Октоих и Минеји са свакодневним службама разним Светитељима. Но, најречитије и најубедљивије то сведочи света Литургија. Разуме се, то сведоче све молитве, и оне личне и оне саборне, даноноћно упућиване од стране Цркве светим Угодницима Божјим.

Из тог безобалног мора црквене молитвености, да наведемо само једну, са Литијског Вечерња, молитву: „Спаси Боже људе Своје и благослови наслеђе Своје, посети свет Твој милошћу и добротом, прослави православне хришћане и ниспошљи нам милост Своју обилату: молитвама свепречисте Владарке наше, Богородице и Приснодјеве, Марије; силом часног и животворног Крста; молитвеним посредовањем чесних Небеских Сила Бестелесних; чесног славног пророка, претече и крститеља Јована; светих славних и свехвалних Апостола; светих Отаца наших и великих васељенских учитеља и светитеља: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста; светог оца нашег, Николаја, архиепископа Мирликијског, Чудотворца; светих равноапостолних Кирила и Методија, учитеља словенских; светог равноапостолног великог књаза Владимира; светих Отаца наших целе Русије чудотвораца: Михаила, Петра, Алексија, Јоне и Филипа; светих српских просветитеља и учитеља: Симеона Мироточивог, светитеља Саве, Арсенија, Максима, Василија и Петра; светих славних и добропобедних Мученика; преподобних и богоносних Отаца наших; светих и праведних богородитеља Јоакима и Ане (и име светога чији је храм, и име светога чији је дан), и свих Светих – молимо Те, многомилостиви Господе, услиши нас грешне, који Ти се молимо, и помилуј нас.”

Да, чудесна богочовечанска света саборност, увек: сви Свети; увек: на челу свих Светих Пресвета Богомајка; увек: сав живот и свака молитва у Цркви са свима Светима: „да бисте, укорјењени и утемељени у љубави, могли разумјети са свима Светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина” (Ефесцима 3, 18). То сведочи и Еванђеље Спасово преведено у живот људски: „Житија Светих“. Та саборност и држи и подржава код хришћана свете врлине, нарочито храбру врлину наду: „Јер се надом спасосмо. А нада, која се види, није нада. Јер кад ко види нешто, како и да се нада?” (Римљанима 8, 24). Због грешности наше спасавамо се надом, у којој је наша молитва, наша љубав, наша милостивост, и свака наша богочовечанска врлина. Када у нас грешних малаксава у нама нада, или због слабе вере наше или због грехова наших, онда нас од дављења у мору грехољубиве немоћи наше спасава једино нада у свете молитве самилостивих и жалостивих Светитеља Божјих, којих је пуна и препуна Црква Божија. Свакога дана имамо безброј помоћника наших у Светитељима Божјим, које празнујемо.

При томе је потребно да вера наша и свака врлина наша расте њиховом вером, њиховом врлином. Спасење верних, нарочито оних грешних, у многоме се састоји у молитвеном призивању Светитеља Божјих, увек неизмерено самилостивих и бесмртно човекољубивих самилошћу и човекољубљем Јединога Човекољубца. Α кроз све то, и у свему томе, наше ревносно благодатно-врлинско живљење „са свима светима”. То је нада наша, то љубав наша, то спасење наше, то охристовљење наше, то обожење наше, то отројичење наше, то све наше у свима световима Божјим. Под молитвеним условом помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владарку нашу, Богородицу и Приснодјеву, Марију, са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајемо!

Свети Јован Дамаскин

Свети Јован Дамаскин

Свети Јован Дамаскин: Светитеље треба поштовати као пријатеље Христове, и као чеда и наследнике Божије, као што вели свети Јован Богослов и Јеванђелист: „А онима, који Га примише, даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у Име Његово” (Јован 1, 12). Тако нисте више робови, него синови, „а кад смо дјеца, и насљедници смо: насљедници, дакле, Божији, а сунасљедници Христови; пошто с Њим страдамо, да се с Њим и прославимо” (Римљанима 8, 17). И Господ у светим Јеванђељима вели апостолима: „Ви сте пријатељи Моји, ако творите што вам Ја заповиједам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца Својега, објавих вам.” (Јован 15, 14-15). A ако се, пак, Саздатељ свега и Господ назива Цар царева и Господар господара: „које ће у Своје вријеме показати блажени и једини Владар, Цар царева и Господар господара” (1. Тимотеју 6, 15), те Бог над боговима: „Јер је Господ, Бог ваш, Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики, силни и страшни, Који не гледа ко је ко, нити прима поклона” (5. Мојсијева 10, 17), свакако да су и светитељи богови и господари и цареви. Њихов Бог је Бог и Господ и Цар, Који то јесте и тако се именује. „Још рече: ’Ја сам Бог оца твојега, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев.’ А Мојсије заклони лице своје, јер га страх бијаше гледати у Бога.” (2. Мојсијева 3, 6). И учинио је Мојсија богом, ради Фараона: „И Господ рече Мојсију: ’Ево, поставио сам те да си бог Фараону; а Арон, брат твој, биће пророк твој’” (2. Мојсијева 7, 1). Но, називам их боговима и царевима и господом, не по њиховој природи, већ због тога што царују и господаре над својим страстима, те што су подобије божанскога образа, по коме су и створени, сачували непатвореним, јер царем се именује и образ царев, као и због тога што су, сјединивши се по својој слободној вољи са Богом и примивши Га да се усели у њих, те заједничарећи са Њим, благодаћу постали оно што je Он по природи. Како онда да не поштујемо оне који су постали служитељи и пријатељи и синови Божији? Јер част указана изабранима међу слугама којима и ми припадамо, знамен је благонаклоности према заједничком Владици.

 

Ускоро

Духовни разговори са оцем Првославом Пурићем – наставак од пре пар седмица – драго нам је да имате пуно питања у вези наше православне вере.
 

Учимо старословенски

– вешт1 = ствар Дела Апостолска 5, 4
что/што јако положил јеси в сердци твојем вешт/вешч сију = Зашто си такву ствар метнуо у срце своје?
– вешт2 = догађај Лука 1, 1

Понеже убо мнози начаша чинити повест о извествованих в нас вештех/вешчех = Будући да су многи покушали изложити казивање о догађајима који су се догодили међу нама

– вешт3 = парница, жалба, тужба 1. Коринћанима 6, 1

Смеет ли кто от вас, вешт/вешч имеја ко иному, судитисја от неправедних, а не от свјатих = Усуђује ли се неко од вас, имајући жалбу на другога, да се суди код неправедних, а не код Светих?

– вешт4 = посао 5. Мојсијева 24, 5

и да не наложитсја јему никајаже вешт/вешч = и не намећи на њ никаквога посла

– вешт5 = ствар/материја (=дрво/шума) Јаковљева 3, 5

Се, мал огњ, и кољ велики вјешти/вјешчи сожигаjет = Гле, малена ватра, како велике ствари запали!

– вешт6 = ствар (државна) 2. Макавејева 4, 21; 4, 31; 14, 10

возмнев антиох чужда јего бити својих вештеј/вешчеј = дознаде Антиох да је овај (цар) противан његовим стварима (обласним/државним)

Скоро убо цар прииде укротити вешти/вешчи = Цар, зато, брзо отиде да смири ствари (у држави)

донележе бо јуда жив јест, невозможно мира получити вештем/вешчем = јер док Јуда остаје (у животу), немогуће је да (државне) ствари имају мира.

– вешт7 = природа
– вешт8 = лице, личност
– вешт9 = суштина
– вештествен = телесан, чулан, тваран, материјалан
– вештество = твар, материја

НАПОМЕНА: вештествен/вештество се у данашњем говору чешће изговара вештаствен/вештаство

 

Архива

X