Породица или каријера?
У једној београдској парохији живео је складним породичним животом млади брачни пар са дететом. Но, жена је закључила да жели да ради перспективан посао и напредује у томе, с обзиром да се за то и школовала. Запослила се у једној од институција са западњачким начином рада, а њен живот се из темеља променио. Почела је да упознаје нове људе, отварале су се нове могућности, на послу је остајала све дуже, дотерала је свој изглед и говорила да је нашла посао из снова. Подизање детета је препустила супругу и рођацима, а сама постала нетрпељива према детету, као према сметњи за њену успешну каријеру. Но, Божија је промисао била да њу и супруга по други пут благослови дететом, очито не случајно. Отац детета је био пресрећан, схватајући то као двоструки благослов – дар новог живота и очување породице чији је распад већ био у току. Но, жена је закључила без договора са њим, да се трудноћа не уклапа у њен план о каријери, а поквариће и њен тек дотеран изглед. Извршила је чедоморство, о чему је обавестила супруга тек касније. Убрзо затим, развела се од њега и оставила дете.
Ми, заправо, и не сањамо шта све крију многа задовољна лица јавног, „културног“ и пословног света. У 44.броју часописа „Двери српске“, посвећеном породици, у тексту Бранимира Нешића, наводи се: „Зашто се људи тако лако одлучују на абортус? Једни проналазе оправдања у недостатку материјалних услова за живот. Други кажу да им је каријера тренутно најбитнија, а да за децу има времена. Трећи веле да су још незрели да буду родитељи и да би дете, поред незрелих родитеља, само патило. Четврти: „Шта има везе, то је само абортус.“ Пети: „Шта се то тебе тиче, то је моје тело и ја са њим могу да радим шта хоћу.“
Оправдања има на хиљаду. И превише. Људи имају велики дар да лако пронађу оправдање за све своје слабости и грешке. Проблем је, заправо, у свакоме од нас појединачно. Можемо навести хиљаду разлога, и пронаћи хиљаду других људи, и тврдити да су они највећи кривци, а не ми, али одговор(ност) лежи у свакоме од нас. Егоцентричност, (не)свест о самодовољности, посвећеност својим и само својим потребама и жељама, физичка и духовна уљуљканост, неспремност да се преузму одговорности и обавезе, прави су разлози зашто се људи не одлучују на брак и рађање новог живота. Остало су изговори. Узрок свега је немање оне праве љубави, оне љубави која се не надима, која дуго траје, која се добровољно даје, која не тражи своје… Ако немам жељу да се некоме прилагођавам, да се несебично дајем не тражећи ништа заузврат, онда љубави немам. А ако љубави немам, ништа сам, онда немам ни породицу, ни пород. Најлакше је оженити се, а најтеже је одржати добар брак. Све те велике обавезе нису толико тешке ако у себи имаш љубави за друге. Брак је најбоља провера за хришћане. Лако је научити „Оче наш“, „Богородице Дјево“, лако је прочитати стотине књига и ићи у цркву, али ако то нема свој опипљив траг и потврду у браку, дакле – на делу, онда ту нешто није у реду. Речи без дела су ништа. Која је тајна добре брачне заједнице? Тајна је у исијавању љубави између чланова породице. Од те количине љубави зависи и да ли ће наша деца сутра бити добри и срдачни или хладни и самодовољни људи.
У основи, нема ничега негативног у „каријеризму“. Сваки нормалан човек је „каријериста“: молер би хтео да буде најбољи у свом занату, песник да напише најбољу песму, лекар да буде најбољи у својој струци. Чак је и хришћанин амбициозан: непрестано се труди да буде што бољи верник, да се стално уздиже ка Христу. Питање које се поставља јесте: да ли брак, жена, деца и обавезе које иду с њима, сметају у каријери једног мушкарца. Брак и деца су, најблаже речено, отежавајућа околност у професионалној каријери. Али, нико не поставља питање да ли је професионална каријера једина каријера која постоји. Брак, жена и деца управо помажу човеку у његовој најважнијој – животној каријери, а то је да буде добар човек, да буде добар муж, добар отац, добар верник, добар пријатељ, и свакако, да буде добар у свом послу. Брак и све оно што иде са њим само помажу да осмисли и употпуни све облике амбиција које има у себи. Испуњеношћу других „каријеризама“, и његова професионална каријера добија праве облике и јачину. Од свих великих прича, заборавили смо ону малу, а најважнију причу. Причу о породици…“
До данас се турски народ бројчано увећао за 400%, албански за 700%, румунски за 45%, бугарски за 38%, грчки за 35%. Једини народ који се не увећава него умире, јесте управо српски народ!
Преподобна Анастасија Српска
Мајка најсветијег источника у нашем народу, родоначелника српске Цркве и духовности, Светитеља Саве, и супруга родоначелника српске државности, Стефана Немање – Светог Симеона Мироточивог, ова света жена је била и остала стуб српског Православља, као што се иза многих светитеља налазила христољубива мајка. Била је краљевског порекла, рођена 1125. године као Ана, кћи византијског грчког цара Романа Четвртог Диогена. Брак са великим српским жупаном Стефаном Немањом учврстио је српско-византијске везе. Родила је синове Вукана и Стефана, а у позним годинама (сматра се да је имала око 50 година), попут праведне Јелисавете, мајке Светог Јована Крститеља, родила је и Растка, измоливши га са мужем од Господа. Као жена и мајка тројице светитеља (и Стефан Првовенчани је канонизован), била је темељац прве српске краљевске лозе која је канонизована.
На Благовести 1196. године, када је имала 71. годину, заједно са Стефаном Немањом прима монашки постриг. Он одлази у Студеницу, она у манастир Пресвете Богородице код Куршумлије, обе њихове задужбине. Њено монашко име – Анастасија – значи Васкрсење. Након што је СветиСава напустио краљевски двор ради монашења на Светој Гори 1192. године, никада више није видела свога сина у овоземаљском царству.
Уснула је у Господу 5. јула 1200. године, четири месеца након упокојења свога супруга. Сребрни кивот са њеним светим моштима, уметнички рад проте Војислава Билбије, налази се у манастиру Студеница, крај кивота са моштима Светог Симеона.
Тропар преподобној Анастасији, глас 4.
Богата врлинама, кротошћу и побожношћу украшена, засијала си чистотом живота твога. Због тога те је благи Бог благословио да будеш мајка свећњака рода нашег, Светога Саве. Зато ти кличемо: „Радуј се, преподобна мати Анастасија!“
Читање из Светог Писма
Литургија
Зачало 93: Римљанима 6, 18-23
18 ослободивши се, пак, гријеха, постадосте слуге праведности.
19 Као човјек говорим, због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење.
20 Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности.
21 Какав, дакле, плод имадосте тада од онога чега се сада стидите? Јер је крај онога – смрт.
22 А сад, ослободивши се од гријеха и поставши слуге Божије, имате плод свој на освећење, а крај – живот вјечни.
23 Јер је плата за гријех смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем.
Зачало 25: Матеј 8, 5-13
5 А кад уђе у Капернаум, приступи Му капетан молећи Га и говорећи:
6 „Господе, слуга мој лежи дома одузет и страшно се мучи.”
7 А Исус му рече: „Ја ћу доћи и исцијелићу га.”
8 И капетан одговори и рече: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци ријеч и оздравиће слуга мој.
9 Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: ’Иди’, и иде; и другоме: ’Дођи’, и дође; и слуги своме: ’Учини то’, и учини.”
10 А кад чу Исус, задиви се и рече онима што иду за Њим: „Заиста вам кажем: ’Ни у Израиљу толике вјере не нађох.’
11 А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом и Исаком и Јаковом у Царству Небескоме;
12 а синови Царства биће изгнани у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.”
13 А капетану рече Исус: „Иди, и како си вјеровао нека ти буде.” И оздрави слуга његов у тај час.
Календар
Jун. 22 (Јулијански) / Jул 5 (Грегоријански) 2020.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети свештеномученик Јевсевије, епископ самосатски; Свети мученици Зинон и Зина; Свети мученици Помпиан, Гала(к)тион, Јулијана и Сатурнин.
Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’
Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника
Свети Теофан Затворник
Каква је само вера капетана! Задивила је и Самог Господа. Њена суштина је у исповедању Господа Богом свега, свемоћним Владиком и Наредбодавцем свему што постоји. Због тога је и молио: „Само реци реч и оздравиће слуга мој. Верујем да се Теби све потчињава и да све слуша Твоје наредбе“. Такву веру Господ тражи од свих. Такву и од нас очекује. Ко има такву веру, ни у чему нeћe оскудевати, и добиће све што тражи. Тако је обећao Сам Господ. О, када бисмо и ми пошли за таквом вером! Но, и она је дар, и тај дар треба тражити и то опет – са вером. Тражимо је, у крајњој мери, из oceћaњa потребе за њом, тражимо је стално, са напором, потпомажући њено развијање у нама одговарајућим размишљањем, а изнад свега послушношћу заповестима Божијим.
Свети Антоније Велики
Духовно созерцање:
Свети Антоније Велики
Άγιος Αντώνιος ο Μέγας (=Агјос Антониос о Мегас)
Поуке светог оца нашег Антонија o животу у Христу, преузете из животописа који је саставио свети Атанасије и из 20 посланица и 20 слова преподобнога
1-41 пдф
Преузмите текст (ПДФ)
Учимо старословенски | словѣ́ньскъ
Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ
Miroslavljevo jevanđelje
- благостынѧ (благостиња) = доброта, благост, поштење; племенитост; честитост
- благоувѣтливъ (благоуветљив) = помирљив; повратљив; лакоумољив
- благоугожденіе (благоугожденије) = угађање, пријатност
- благоуспѣтисѧ (благоуспетисја) = леп успех, добро напредовање
- благоустроити (благоустројити) = уредити, довести у ред
Ускоро
Духовни разговори са оцем Првославом Пурићем – наставак од пре пар седмица – драго нам је да имате пуно питања у вези наше православне вере.
