Oтац Александар Јељчанинов – Беседа пре исповести

 

Ка томе блаженом очишћењу води пут који није лаган. Још нисмо ни пришли да се исповедимо, а душа наша чује гласове који је искушавају: „Да одгодимо за касније? Да ли сам се довољно спремио, да се не спремам сувише често за Причест?“ Треба се чврсто одупрети овим сумњама. „Ако ти ступиш у службу Господу Богу, тада припреми душу своју на искушења.“ (Премудрост Исуса, сина Сирахова 2, 2) Ако си одлучио да се припремиш за Причешће, појавиће се мноштво препрека, унутарњих и спољних, које ће нестати ако покажеш одлучност у својим намерама. Треба се исповедати много чешће него што је то код нас уобичајено, у крајњој мери у току сва четири поста. Потребно је повући паралелу између две исповести, да би време између припрема за Причест било испуњено духовном борбом, напорима, утисцима од последњег поста и у напетом ишчекивању наредне поновне исповести.

Друго питање које нас мучи је питање о духовнику: „Коме ићи?“ „Држати се једнога по сваку цену?“ Оци искусни у духовном животу тврде да не треба мењати. Дешава се, истина, да после добре исповести код свештеника, касније исповести код њега бивају некако суве и слабо се доживљавају, и тада се појављује мисао о промени духовника. Али то није довољан разлог за овако смели корак. Да не говоримо о томе да се наши лични осећаји на исповести не тичу суштине ове Тајне. За човека који заиста страда од рана свога греха, нема разлике преко кога се он исповеда за тај терет греха, само како би могуће брже могао да га исповеди и да добије олакшање.

Друго је ако ми оставимо по страни суштину Тајне Покајања и идемо на исповест да бисмо поразговарали. Управо ово је важно разликовати – исповест од духовног разговора, који се може водити и ван оквира Тајне, и боље је ако се одвија одвојено од ње, јер разговор, иако о духовним стварима, може расејати, охладити онога који се исповеда, увући га у богословске расправе, ослабити снагу покајног осећања. Исповест није разговор о својим недостацима, сумњама, није обавештавање духовника о себи и тим мање није „побожан обичај“. Исповест – то је пламено покајање срца, жудња за очишћењем, која потиче од осећања светиње, умирања за грех и оживљавања за светост.

Обично људи, који нису искусни у духовном животу, не виде ни мноштво својих грехова, ни њихову „гнусобу“. „Ништа посебно… као и сви други… само мали греси… нисам крао, нисам убио“ – тако почињу многи да се исповедају. А самољубље, реаговање на укоре, отврдлост, човекоугађање, слаба вера и љубав, малодушност, духовна лењост – зар то нису важни греси? Зар ми можемо да тврдимо да довољно волимо Бога, да је наша вера постојана и пламена? Да сваког човека волимо као брата у Христу? Да смо достигли кротост, безгневље, смирење? Ако нисмо, онда из чега се састоји наше хришћанство? Треба направити разлику између основних грехова и произвољних, чији симптоми имају дубље узроке. На пример веома важни: расејаност на молитви, поспаност и непажња у Цркви, одсуство интереса ка читању Светога Писма – нису ли то греси услед маловерја и слабе љубави према Богу? Потребно је приметити у себи самовољу, непослушност, самооправдање, нетрпљење укора, тврдоглавост, али је још важније открити њихову везу са самољубљем и гордошћу. Ако приметимо у себи стремљење ка друштву, да нас привлаче дуги разговори, смехотворство, претерана брига о свом изгледу и изгледу својих ближњих, изгледу куће – треба пажљиво испитати не представља ли то облик разноврсне сујете. Ако сувише тешко примамо срцу животне невоље, тешко премостимо разлаз, неутешно тугујемо за онима који одлазе, тада – осим снаге и дубине наших осећања – не сведочи ли то ипак и о невери у промисао Божији?

Припрема за исповест се не састоји у томе да се у потпуности сетимо и запишемо своје грехе, него да достигнемо оно стање усредсређености, озбиљности и молитве, при којем, као при светлости, постану јасни греси. Не треба приносити духовнику списак грехова, него покајни осећај, не детаљно обрађену дисертацију, него скрушено срце. Иако је веома тешко, треба избећи саблазан самооправдавања, покушаје објашњавања духовнику „олакшавајућих околности“, позивајући се на трећа лица која су нас навела на грех.

Митрополит Амфилохије
О светој тајни причешћа

Чаша Причешћа је Чаша Љубави. То је Бог Који нам дарује ту љубав и на коју нас призива, јер ако се причешћујемо из исте Чаше, онда смо призвани ми, који се причешћујемо, да љубимо један другога, јер смо примили исту Светињу, имамо исто Крштење, исто Миропомазање, исту вјеру, истога Бога, исти призив, исти смисао живота. Иста је Црква којој припадамо и онда смо призвани да љубимо једни друге, да волимо једни друге, да поштујемо једни друге – на то нас призива Света Тајна Причешћа. Јер њу примамо на здравље душе и тијела, и на просвећење ума примамо ту велику и Свету Тајну Причешћа Христовог. Свете Тајне Божије, преко којих се Бог улива у нас, сједињује са нама и ми са Господом. На првом мјесту, изнад свега, она свеобухватна тајна, светајна Цркве Божије, то је Тајна Светога Причешћа – тајна Евхаристије. Све тајне из ње извиру и у њу се враћају, јер она је Тајна Христа – Његовог Тијела и Његове Крви. Она је Тајна Свете Вечере, гдје седе око Господа ученици Његови. Не само они први ученици, него сви они који су се у Његово Име крстили и миропомазали, и по Његовом закону живјели до данас, сва људска покољења, сабрани су око Тајне Вечере, око Трпезе Господње. Ништа љепше, ништа чудесније, ништа умилније, ништа радосније нема него бити са Господом. Са Њим живјети и са Њим се радовати, Његовом свјетлошћу бити обасјан, бити носилац Његове истине, бити свједок Његовог присуства у нама, међу нама, у нашој историји.


Hrist

Читање из Светог Писма

Литургија
Зачало 40: Марко 9, 17-31 + Зачало 10: Матеј 4, 25; 5, 1-12

Исцјељење дјечака с нечистим духом.

17 И одговарајући један из народа рече: „Учитељу, доведох Теби сина својега у коме је дух нијеми.
18 И кад год га ухвати, ломи га, и пјену баца, и шкргуће зубима, и суши се. И рекох ученицима Твојим да га истјерају; и не могоше.”
19 А Он одговарајући рече: „О роде невјерни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпјети? Доведите га к Мени.”
20 И доведоше га Њему; и кад Га (=Исуса) видје дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу, ваљаше се бацајући пјену.
21 И упита оца његова: „Колико има времена како му се то догодило?” А он рече: „Из дјетињства.
22 И много пута баца га у ватру и у воду, да га погуби; него, ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.”
23 А Исус му рече: „Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује.”
24 И одмах, повикавши, отац дјетета са сузама говораше: „Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју!”
25 А Исус, видјевши да се стјече народ, запријети духу нечистоме говорећи му: „Душе нијеми и глухи, Ја ти заповиједам: ’Изиђи из њега и више не улази у њега!’”
26 И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав, тако да многи говораху: „Умрије.”
27 А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде.
28 И кад уђе у кућу, питаху Га ученици Његови насамо: „Зашто га ми не могосмо истјерати?”
29 И рече им: „Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом.”
30 И изишавши оданде, иђаху кроз Галилеју; и не хтједе да ко дозна,
31 јер учаше ученике Своје и говораше им да ће Син Човјечији бити предан у руке људи, и убиће Га, и када Га убију, трећег дана васкрснуће.

Прва чуда.

25 И за Њим иђаше народа много из Галилеје, и из Декапоља, и из Јерусалима, и Јудеје, и испреко Јордана.

Бесједа на гори: блаженства.

 1 А кад Он видје народ многи, попе се на гору и сједе, и приступише Му ученици Његови.
2 И отворивши уста Своја, учаше их говорећи:
3 „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско;
4 блажени који плачу, јер ће се утјешити;
5 блажени кротки, јер ће наслиједити земљу;
6 блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити;
7 блажени милостиви, јер ће бити помиловани;
8 блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети;
9 блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати;
10 блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско.
11 Блажени сте када вас срамоте и прогоне, и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи због Мене.
12 Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на Небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас.

Aпостоли
Зачало 314: Јеврејима 6, 13-20 + Зачало 229: Ефесцима 5, 9-19

Чувати се отпадништва од вјере и са надом се држати обећања Божијег.

13 Јер кад Бог даде обећање Аврааму, немајући ни у кога већега да се закуне, закле се Самим Собом
14 говорећи: „Заиста ћу те богато благословити и обилно те умножити.”
15 И тако Авраам, стрпљиво чекајући, дочека обећање.
16 Јер се људи заклињу већим од себе, и сваком њиховом препирању завршетак је заклетва, као јемство.
17 Зато и Бог, желећи да насљедницима обећања што поузданије покаже неизмјенљивост Своје одлуке, послужи се заклетвом,
18 да бисмо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми, који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама;
19 њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе,
20 гдје као претеча за нас уђе Исус, поставши Првосвештеник вавијек по чину Мелхиседекову.

Живот у хришћанским врлинама.

9 јер плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини.
10 Истражујте што је угодно Господу.
11 И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте.
12 Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине.
13 А све што се разоткрива, свјетлошћу се објелодањује; јер све што је објелодањено, излази на свјетлост.
14 Зато вели: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих”, и обасјаће те Христос.
15 Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри,
16 користећи вријеме, јер су дани зли.
17 Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња.
18 И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом,
19 говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме;


Календар

Март 29. (Јулијански)
Aприл 11. (Грегоријански)

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:

Преподобни Марко, епископ Аретуски, и Кирил, ђакон, и многи други; Преподобни Јован Бунарац; Преподобни Евстатије Исповедник, епископ Витинијски; Свети мученици Јона, Варахисије и оних с њима; Преподобни Диадох, епископ Форике у Епиру; Преподобни Јона и Марко Псково-Печерски.

Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’


Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника

Свети Теофан Затворник

Свети Теофан Затворник

У Својој речи о блаженствима Господ оцртава рајско срце (Матеј 5, 1-12). У његово расположење улазе: смирење, плач и скрушеност, кротост и безгневље, пуна правдољубивост, савршена милостивост, чистота срца, мирољубивост и миротворност, трпљење мука, клевета и гоњења за веру и хришћански живот. Ако хоћеш рај – буди такав. Тако ћеш још овде стећи предукус раја, у који ћеш спремно да ступиш по смрти, као унапред изабрани наследник.


Патријарх срспки Павле:
Да нам буду јаснија нека питања наше вере

 

Патријарх српски господин Павле

Патријарх српски господин Павле

VI – Треба ли жене да покривају главу у храму за време богослужења

Преузмите текст (ПДФ)


Учимо старословенски
(словѣ́ньскъ ѩзъıкъ) їѧѣьъѡщѥѭюѹыѿѵйє

Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ

Miroslavljevo jevanđelje

Miroslavljevo jevanđelje

  • грєбсти (гребсти) = возити, пловити

  • грєзнъ (грезн) = грозд

  • гробищє (гробиште/гробишче) = гробље

 

Архива

X