О причешћивању у време епидемије

 

Према речи Господњој, у Цркви се кроз векове веровало да је Свето Причешће „Хлеб Који је сишао с Неба, а не као што су оци јели и помрли. Ко једе овај Хлеб живеће вечно“ (Јован 6, 58). Причешћујући се, ми постајемо једно Тело с Христом Животодавцем. Који се достојно „причешћује Телом и Крвљу Христовом бива истог Тела и Крви с Њим“, вели Свети Кирило Јерусалимски. Врло лепо објашњење како то бива даје нам Свети Григорије Ниски: „Мало квасца све тесто према себи уподоби. Тако обесмрћено Богом Тело Господње, будући у нама, све претвара и мења према себи.“ Још детаљније излаже о томе Никола Кавасила велећи да је Свето Причешће права храна за Цркву Његову. И Црква, причешћујући се њима, не претвара њих у људско тело, као што бива са којом било другом храном, него се она (=Црква) претвара у њих, пошто јаче надвлађује. Као што гвожђе стављено у огањ само постаје огањ, не претвара огањ у гвожђе. И као што усијано гвожђе не видимо као гвожђе, него просто као огањ, пошто се особине гвожђа потпуно губе због огња, тако и Христова Црква, кад би је ко могао видети онда кад се сједини с Њим и причести се Његовим Телом, не би видео ништа друго него само Господње Тело.“ Стога Црква верује да верни, поставши причешћем једно Тело са Христом и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко Светог Причешћа, него да је оно извор живота и здравља. Свети Јован Кронштатски помиње више случајева исцељења од разних болести после Светог Причешћа: „Колико сам пута“,  вели он „имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су после Причешћа божанским тајнама, по својој срдачној жељи, или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо се опорављали“, па износи случај једног старца, једног ученика ниже гимназије, синчића трговца, старице, једне девојчице, одраслог човека итд.

Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, пре увођења кашичице, сви верни, причешћујући се, пили из истог путира. То што се забрањује употреба путира од олова, или бакра, доказује само како старање Цркве о указивању поштовања Светим Тајнама, тако и искључење могућности штете која би могла настати за здравље верних кад би у таквом путиру стајало вино, које не постаје одмах, чим се улије у њега, Крв Христова. Било би прекомерно уздање у милост Божију, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника, помоћника Божијих (1. Коринћанима 3, 9), кад би свештеник, знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за Причешће. Јер треба схватити да ми верни не мислимо да је Свето Причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јован 6, 54). У хришћанству је свагда било главно и „једино од потребе“: задобити „уместо земаљског – Небеско, уместо привременог – вечно, уместо трулежног – нетрулежно.“ Све привремено, телесно долази у други план. Зато се у молитвама све три Литургије свагда налазе прозбе о вечном, а о телесним потребама, здрављу и другом ретко. Може звучати парадоксално ако сада, после свега онога што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето Причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти. Говорећи о приступању Телу и Крви Христовој, Свети апостол Павле вели: „Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло…“ (1. Коринћанима 11, 30). Но ту он не говори о зарази од бацила, бактерија и вируса, добијених преко Причешћа, него о опасности за онога који „недостојно једе Хлеб и пије Чашу Господњу.“ Ова мисао налази се и у молитви Литургије Светог Василија Великог: „Боже наш, Боже спасати… ниже немошчна душеју и тјелом от јеже недостојње свих причатисја.“ Тумачећи ово место 1. Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: „Многи у недоумици питају један другог: ‘Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести? ‘Узрок многих, говори он (=Павле), од ових изненадних невоља налази се у гресима.“ Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела. Вековно искуство, дакле, и пракса Православне Цркве не даје за право схватању оних који, из бојазни од заразе, траже увођење више кашичица или брисање једне после причешћа сваког верног.

 

О примању Христа

Његова Светост блаженопочивши Патријарх српски господин Павле

 

Причестили смо се данас, браћо и сестре, Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа, а Он је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Моје Тело и пије Моју Крв – у Мени борави и Ја у њему, и Ја ћу га васкрснути у последњи дан.“ Какав је значај те највеће Тајне наше вере, Свете Евхаристије, Тела и Крви Господње, из ових речи нам је јасно. Нећемо имати живот вечни ако не приступимо највећој Тајни. С друге стране, Свети апостол Павле каже: „Јер, ко само једе и пије – суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње. Зато су многи међу вама болесни, и много их је умрло. Кад бисмо испитивали себе, не би нам се судило.“ Дакле, с једне стране, ако се не причешћујемо, живота нећемо имати. С друге стране, ако приступамо недостојни, живота нећемо имати. Свакако да нико од живих људи и од Светих нису сматрали себе достојним највеће светиње наше, али се морамо трудити да уз помоћ благодати Божије будемо што достојнији, што чистији, да на тај начин покажемо своју веру у Господа животом својим чистим по науци еванђељској. Зато је потребно кад год учинимо неки грех да то исповедимо, да не би неисповеђени, да не би нечистога срца и душе прилазили тој највећој Светој Тајни.

 


Hrist

Читање из Светог Писма

 

Литургија
Зачало 53: Лука 10, 25-37

О милостивом Самарјанину.

25 И гле, законик неки устаде, и кушајући Га, рече: „Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни?”
26 А Он му рече: „Шта је написано у Закону? Како читаш?”
27 А он одговарајући рече: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе.”
28 А Он му рече: „Право си одговорио; то чини и живјећеш.”
29 А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: „А ко је ближњи мој?”
30 А Исус одговарајући рече: „Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше, и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише.
31 Случајно, пак, силажаше оним путем неки свештеник, и видјевши га, прође.
32 А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и прође.
33 А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје, сажали му се.
34 И приступивши, зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу и постара се око њега.
35 И сутрадан полазећи, извади два динара (=2 x сребрник од 3,85г), те даде гостионичару и рече му: ’Побрини се за њега, а што више потрошиш, ја ћу ти платити кад се вратим.’
36 Шта мислиш, дакле: ’Који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике?’

 

Aпостоли
Зачало 224: Ефесцима 4, 1-6

Јединство Духа и вјере у Цркви.

1 Молим вас, дакле, ја, сужањ у Господу, да се владате достојно звања на које сте позвани,
2 са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави,
3 старајући се да чувате јединство Духа свезом мира:
4 једно Тијело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега;
5 један Господ, једна вјера, једно крштење,
6 један Бог и Отац свију, Који је над свима, кроза све, и у свима нама.


Календар
Новембар
16. 2020
Новембар 29. (Грегоријански)

 

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:

Свети апостол и евангелиста Матеј; Преподобни Сергије Малопинежски; Свети кнез етиопски Фулвијан (=епископ Матеј).

Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’


Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника

 

Свети Теофан Затворник

Свети Теофан Затворник

Ономе који га је упитао како да се спасе, Господ је узвратио питањем: „Шта је написано у Закону? Како читаш?“ (Лука 10, 26). Тиме је показао да се за решење свих недоумица треба обраћати речи Божијој. Да, пак, не би било недоумица, најбоље је читати Божанско Писмо. Читај са пажњом, расуђивањем, саосећањем, повезујући све са својим животом: оно што се тиче мисли – испуњавај у мислима; што се тиче осећања – осећањима и расположењима, а што се тиче дела – делима. Онај ко слуша реч Божију сабира светле појмове о свему што је у њему, око њега и изнад њега. Он себи разјашњава обавезе у односима који се јављају у животу, те света правила, као драгоцене бисере, ниже на нит савести која му, затим, тачно и одређено указује како и када поступати на начин који је угодан Господу. Он обуздава и страсти. Јер, читање речи Божије увек на њих делује смирујуће. Ако почнеш да читаш реч Божију, страст ће, ма каква била, почети да бива све слабија и слабија, да би на крају сасвим ишчезла. Ко се богати знањем речи Божије, стиче над собом стуб од облака, који је водио Израиљце у пустињи.


Духовно созерцање:
Преподобни Ава Исаија Нитријски (отшелник)

Άγιος Ησαίας Ο Αναχωρητής (агјос Исаиас О Анахоритис)

IV: O чувању ума + V: поглавља о подвижништву и безмолвију
Преузмите текст (ПДФ)


Учимо старословенски | словѣ́ньскъ

Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ

 

Miroslavljevo jevanđelje

Miroslavljevo jevanđelje

  • выситисѧ (виситисја) = висити + се = подизати се
  • высокоглаголанїє (високоглаголаније) = хвалисање, разметање
  • высокомудрствовати (високомудрствовати) = гордити/поносити се, бити надмен/охол
  • выспръ (виспр) = горе, поврх, узвишено
  • вышенїє (вишеније) = охолост, бес
  • выѧ (вија) = шија, врат

 

Архива

X