Oтац Миодраг Поповић:
Писмо и идентитет
Навика је, кажу, једна мука, а одвика пет. Запрепашћујуће је колико је човек у стању да своје поступке правда навиком, а поготово колико људи сматрају да се таквим оправдањем може објаснити и решити све. О погубности олаког прихватања навике и мирења са њом можда најбоље сведочи број оних око нас који нису у стању да изговоре реченицу без хуле на Бога или неку светињу. Можете их ви опомињати колико хоћете, можете им до миле воље објашњавати да вам није свеједно када се у вашем присуству хули и грди оно што вам је најсветије, не вреди. Све и да својим очима гледају, све и да се на свом примеру уверавају у стравичну истинитост речи светог владике Николаја: „Богохулни народ – богаљасти пород“ и „Ко Бога псује, кућу истребљује“, они ће на све опомене слегнути раменима и рећи: „Шта да радим – навика.” Толика је моћ навике.
По Божијем допуштењу, данашњи нараштаји српског народа се, на бројним сопственим примерима, уверавају у пуну веродостојност Господњих, апостолских и светоотачких опомена. Баш као и у наведеном примеру псовача-робова навике, све је више Срба који не умеју да пишу писмом свог матерњег језика, ћирилицом. Ако би се, неким случајем, међу таквима организовала анкета са циљем да се утврде разлози таквог стања, многи би сигурно одговорили: „Шта ћу – навика.” Понижавајуће је како смо, од народа који је знао како му се зове језик и које му је писмо,за непун век успели да се преобратимо у народ који не зна ни једно ни друго. Може ли бити нормално да човек који је завршио свој радни век и зашао у године достојне поштовања, није у стању да ћирилицом срочи ни најобичнију поруку на цедуљици, док колико јуче његовом оцу није било ни на крај памети да латиница уопште може имати било какве везе са српским језиком? А таквих примера има тушта и тма. Оправдања се може наћи безброј: лобализација, англиканизација, Интернет, СМС поруке, лакше учење страних језика, ‘Ја сам лекар’, ‘Ја сам телеграфиста’, ‘Живим дуго у иностранству’. Али погледамо ли како ствари стоје код других народа (јер све набројано постоји у читавом свету, а не само код нас), видећемо да код њих нема таквих радикалних промена у језику и писму, или барем ни издалека у мери у којој се то нама дешава. Једном Русу, Грку, Бугарину сасвим је нормално да на страним језицима пише латиницом, а на свом језику својим писмом. Данас смо дошли до тога да, ако на пример, код гравера наручујете исписивање неке фирме или плочице за кућна врата, морате нагласити да текст треба да буде на ћирилици, јер се у супротном подразумева да ћете то што сте тражили добити исписано латиницом. Статистика је неумољива: огромна већина српских књига и новина данас се штампа латиницом, латиница је преплавила ТВ канале, мање од 30% фирми у српској престоници исписано је ћирилицом. Штавише, и на овом примеру потврђује се тужно правило да је свест о народном идентитету развијенија код појединаца, него код јавних и државних институција. Дакле, не треба кривити народ (мада од савремених мисионара добре воље и толеранције недавно сазнадосмо да, ето, постоји и та категорија: кривица читавог једног народа), већ узроке треба тражити међу онима који народ воде. У водећим слојевима друштва, међу онима који припадају елити (или се, барем, не буне превише када их неко сврста међу елиту) није занемарљив број оних који се на речима представљају као поштоваоци закона, а на делу ноншалантно крше уставну одредбу по којој је званични језик у држави српски, а службено писмо ћирилица. Од друштвених чинилаца, једино Црква у пракси постојано поштује ову уредбу, али тај усамљени пример је очигледно недовољан, јер језик и писмо нису превасходна мисија Цркве, него научних, културних и просветних посленика. У свести и подсвести покољења одраслих на утопији братства-јединства у свему, па и у језику и писму, остала је дубоко уврежена ирационална потреба да се не замере ‘браћи’, чак и сада, када се то јединство, на најбруталнији могући начин, преселило међу мучне детаље и наше и ‘братских’ историја. Латинизација српског језика је само једна од логичних последица извитопереног система елементарних вредности, у овом случају поремећаја у идентитету, личном и народном. Ако мислимо да макар мало ублажимо трљење које ће наша деца осећати у зубима због киселог грожђа које смо јели, наши оци и ми морамо васпоставити елементарни редослед ствари: прво треба и свако од нас понаособ, и као читав народ, да потражимо одговор на питање: „Ко сам ја?“, па тек онда на питање: „Какав је мој однос према окружењу?“ Ни човеку, ни народу који није у стању да дефинише самога себе у томе не могу, све и да хоће, да помогну други. Што пре то схватимо, пре ћемо моћи и да се ухватимо у коштац са свим апсурдима који су нам остали као наслеђе из периода наопаких уређења кроз који смо прошли. Утолико ће нам бити лакше и да схватимо свеу апсурдност и погубност шизофреног ‘двоазбучног’ система који данас влада над српским језиком, те да рационално и аргументовано, без позивања на ненакве завере и квази-патриотске маштарије, подигнемо глас против болесног стања у коме се налази српски језик и ћирилица, витално важни елементи народног идентитета. Ако нам је већ толико стало да се пред светом представимо у лепом светлу, то сигурно нећемо постићи представљајући се као народ који је тако наиван да му се шизофренија може потурити као богатство.
Знају ли Срби над чим се веселе?
За озлоглашеног шиптарског терористу Азема Бејту, српског џелата, вођу до зуба наоружаних ‘качака’ (=одметника), др. Арчибалд Рајс писао је у политици 20-их година прошлога века: „Тај човек није само лопов и зликовац, био је садиста који је волео да мрцвари своје жртве…“
После његове смрти његову злочиначку групу преузела је његова жена Шерима, која га је за живота увек пратила у његовим качачким походима, у мушком оделу (представњала се као Шерим), комплетно наоружана. Њено право име било је Шота Галица. Она иста Шота којој су Албанци у Дреници посветили песму по којој је назвала албанска игра ‘шота’, и уз коју се, на језиву срамоту српског народа пред Богом, прецима и невиним жртвама игра на већини свадбених и другиљ весеља у Србији, у потпуном незнању.
Како је забележено у антологијској књизи Зорана Богавца ‘Нечујна звона – хришћанско наслеђе Космета’: „Играју је српкиње, а нико да им каже како је само у једном нападу на српска села, који су предводили Бејта и Шота, убијено 60 Срба, о чему је расправљано у Скупштини Краљевине Југославије.“
У српском народу сачувано је сећање на ужасан догађај, када је Шота ухватила шесторо српске деце, чобанчића крај стада, на планини Мокра, на северозападу Косова, везала их, запалила ватру и живе их пекла. Док су невина деца горела у најгорим мукама, Шота је са својим качацима, играла ову игру око њих, оргијала и певала. На месту страдања деце-мученика подигнута је спомен-плоча, која је стајала до краја Другог светског рата, када су је уклонили комунисти, опет због ‘братства и јединства’. Текст о овом зверству објављен је последњих година у више новина СПЦ, али је то очито недовољно да би се призвала свести читава српска јавност. Све и да останемо у мањини, боље нам је привремено напустити славље или, ако смо славље лично организовали, прекинути ту срамну песму, него остати део таквог понора пред лицем Божијим, пред мучеништвом невино страдале деце и вапијућим болом њихових родитеља.
Читање из Светог Писма
Јутрења
Зачало 17: Лука 5, 1-11
Чудесан риболов и позив тројице апостола
1 А догоди се када се народ слеже к Њему да слуша ријеч Божију, и Он стајаше крај Генисаретског језера,
2 и видје двије лађе гдје стоје украј језера, а рибари бијаху изишли из њих и испираху мреже.
3 И уђе у једну лађу, која бијаше Симонова, и замоли га да одмакне мало од обале; и сједе, и учаше народ из лађе.
4 А кад преста говорити, рече Симону: „Хајде на дубину и баците мреже своје за лов.”
5 И одговарајући Симон рече Му: „Учитељу, сву ноћ смо се трудили и ништа не ухватисмо; али на Твоју ријеч, бацићу мрежу.”
6 И учинивши то, уловише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цијепати.
7 И дадоше знак друштву, које бјеше на другој лађи, да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху.
8 А кад видје Симон Петар, припаде кољенима Исусовим говорећи: „Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грјешан.”
9 Јер запрепашћење обузе њега и све који бијаху с њим због лова рибе што ухватише,
10 а тако исто и Јакова и Јована, синове Зеведејеве, који бијаху другови Симонови. И рече Исус Симону: „Не бој се, од сада ћеш људе ловити.”
11 И извукавши обје лађе на земљу, оставише све и отидоше за Њим.
Aпостоли
Зачало 188: 2. Коринћанима 9, 6-11
О служби доброчинства Светима
6 А ово велим: ко шкрто сије, шкрто ће и жњети, а ко са благословима сије, са благословима ће и жњети.
7 Сваки како одлучи у срцу, не са жалошћу или принудно; јер Бог љуби онога који драговољно даје.
8 А Бог је кадар да вас обогати сваком благодаћу, да у свему свагда имајући довољно свега, изобилујете у сваком добром дјелу.
9 Као што је написано: „Просу, даде сиромасима; правда Његова остаје до вијека.”
10 А Онај Који даје сјеме сијачу и хљеб за јело, даће и умножиће сјеме ваше, и даће да узрасту плодови праведности ваше;
11 богатећи се у свему за сваку простодушност, која кроз нас приноси захвалност Богу;
Календар
Септембар 28. 2020
Oктобар 11. (Грегоријански)
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Преподобни Харитон Исповедник; Свети пророк Варух; Свети мученици Марко пастир, Александар, Алфеј и Зосим (браће ковача), Никон, Неон и Илидор, деце и девственица и других 30 са њима пострадалих; Свети Вацлав, краљ чешки; Свети мученик Евстатије; Преподобни Иродион Илојезерски.
Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’
Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника
Свети Теофан Затворник
Рибари су се целу ноћ трудили и ништа нису ухватили. Међутим, када је Господ, после проповеди, ушао у њихову лађу и рекао да баце мрежу, они ухватише толико да нису могли да извуку мреже, које почеше да се цепају од тежине риба (Лука 5, 5-6). Ето слике сваког труда без Божије помоћи, и труда уз помоћ Божију. Док се човек труди, ослањајући се једино на своје силе, све му испада из руку, а кад му се приближи Господ – одмах потекне добро за добром. У духовно-наравственим односима немогућност успеха без Господа је видљива и очигледна. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ. Тај закон делује у сваком. Грана која није срасла са дрветом не само да не доноси плода, већ се и суши. Тако ни људи који не стоје у живом општењу са Господом не могу приносити плодове правде који су значајни за вечни живот. Понеко добро које се код њих може наћи, у ствари само носи изглед добра, а у суштини нема својство доброте. Шумска јабука је наизглед лепа. Међутим, ако је пробаш, видећеш да је кисела. И у спољашњим, овоземаљским односима живота такође је могуће опипљиво видети: човек се мучи, труди, а успех све изостаје. Али када сиђе благослов Божији, изненада све полази за руком. Они који пазе на себе и на путеве живота, из искуства знају ту истину.
Духовно созерцање:
Преподобни Ава Исаија Нитријски (отшелник)
Άγιος Ησαίας Ο Αναχωρητής (агјос Исаиас О Анахоритис)
I – Слова Преподобног Исаије Ученицима (1-4)
Преузмите текст (ПДФ)
Учимо старословенски | словѣ́ньскъ
Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ
Miroslavljevo jevanđelje
- вочеловѣчитисѧ (вочелов(ј)ечитисја) = постати човек
- вперити (вперити) = окрилити, оснажити, ојачати
- впрѧмѡ (впрјамо) = управо
- вравїй (врави(ј)) = врабац
- врагь (враг) = непријатељ
- вражда (вражда) = непријатељство
- враждебный (враждебни(ј)) = непријатељски, злобан, непријатан
- враждовати (враждовати) = непријатељевати, беснити, мрзити (на некога)
