О божијем промислу
Отац Серафим Роуз
Преподобни отац Серафим Роуз
Не смемо да гледамо на живот кроз наочаре наших страсти, нити да гледамо како да „подешавамо“ живот, е да би био онакав какав бисмо ми хтели да он буде – било да је то живот миран и тих, или онај у којем је све у реду и на свом месту, или живот са пуно буке и изненађења. Уколико покушамо да овако „подешавамо“ живот, догодиће се потпуна катастрофа. Посматрајући живот, морамо да прихватимо све што нам дође као оно што је по Божијем Промислу, знајући да ово служи да нас пробуди из наших страсти, да нас води ка Богу, или да нам укаже на богоугодне ствари које можемо да учинимо. Будимо осетљиви на то да видимо знакове Божије око себе. Ови знаци долазе са свих страна: из природе, од наших ближњих, од наизглед случајних догађаја. Скоро свакодневно у нашим животима постоји нешто што нам показује вољу Божију. Морамо за то да будемо отворени.
Волети
Архимандрит Силуан Висан
Неколико година пре Другог светског рата, живео је један диван супружнички пар. Веома су се волели. Муж се, кад год је било могуће, трудио да изрази жени своју љубав. А она је била лепа, осетљива и нежног здравља. Али почео је рат и муж је морао да оде на фронт. Тамо је прошао многа тешка искушења, али сваки пут је чудом остајао жив. И сваког дана се молио Богу да му помогне да преживи, да би се вратио кући жени коју је тако волео. Мисао о томе да ће је опет загрлити загревала му је душу и помагала му да издржи глад, хладноћу и ране. Када се рат завршио, он је, срећан као никада у животу, трчао кући као на крилима. Ево, већ се види село и у сусрет му иде друг! Када се стишала радост због тога што се виде живи и неповређени, друг је почео да га теши, говорећи о некаквом искушењу које га је задесило. „О каквом искушењу говориш?“ – упита човек, коме је срце стало. „Шта, ти ништа не знаш? Твоја жена је била тешко болесна.Преживела је, наравно, преживела, само јој је лице сада изобличено“ – саосећајно је одговорио друг. Муж као покошен паде на земљу и горко заплака. Увече стиже он својој кући. Жена, видевши га, није могла да се нарадује, па је непрестано благодарила Богу за чудо што се он вратио кући жив. А, потом, они седоше за сто. И одједном она схвати да је њен вољени муж у рату изгубио вид! Мислећи да је ослепео од последица рањавања, она га ни о чему није испитивала, да му не би причињавала додатну патњу. Почела је да се као и раније брине о њему, како доликује жени која воли, и они су срећно проживели још 15 година. После тих 15 година потпуне среће, али и тајних страдања јер је била неизлечиво болесна, жена је предала душу Богу. А муж, који ју је волео, затворио је њене очи … и отворио своје! Све те године, претварао се да је слеп, да не би увећавао њене патње. Е, то значи волети! Ослепети себе да не би повредио другог. И нама би често било боље да затварамо очи, јер наш поглед може бити много тежи него што мислимо, а томе у кога гледамо може постати још горе од тог нашег прекорног погледа. Многи људи губе снагу за борбу са собом или са искушењима кроз која пролазе, само зато што смо их погледали како није требало! Због нас њихов живот може постати још тежи, јер ми не видимо како њих боли душа скривена у том погледу инвалида, или покривена ружноћом, или чиме год ружним, или пороком који је узео власт над њима, или депресијом са којом се боре. Али да бисмо пред тим затворили очи, морамо ВОЛЕТИ! Не можемо да престанемо да видимо туђу ружноћу ако смо равнодушни, или тупи, или желимо да маргинализујемо човека, већ само ако показујемо саосећање, деликатност (=пажљивост) и великодушност.
Да ли је неопходна љубав да бисмо се понашали једноставно и природно? Очигледно, да! Неопходно је да волимо да не бисмо дозволили другом човеку да се осети повређеним или прекореним, да не бисмо постали разлог његове патње, него да бисмо му, напротив, помогли, ублажавали његов бол, колико год можемо. А зар то не ради и Христос у нашем животу? Мени се чини као да нас Он гледа са затвореним очима јер, иначе, ми не бисмо могли ни да погледамо у Њега, осећајући се тако грешнима пред Њим.
И још сам помислио: како ретко, у данашње време, чујемо за случајеве попут овог! Љубав као да је охладнела, као да немамо више снаге да волимо, или смо, можда, просто постали сувише себични? Раније су односи међу онима који се воле били много трајнији, лепши, срећнији. Раније је постојала лепота и свештена љубав двоје људи. Један прост гест, цветић, један поглед, већ су постајали извори радости, трепета срца и суза-радосница. А сада само чујеш за разводе и тугу. За скандале и оптужбе. Сви се на некога жале.Сви некога окривљују. Врло је мало оних који би на себе преузели кривицу и одговорност за растанак. Можда више не можемо да волимо? Више не можемо да опраштамо? За нас љубав више нема никакво значење? Или смо, просто, толико заробљени самозаљубљеношћу, да ближњи за нас постаје терет? Сви ми знамо: да би односи и породични живот функционисали, неопходно је да једно, својом љубављу, увећава срећу и лепоту живота другога. Од давнина је познато: Љубав је ватра, али гори само ако убацујеш дрва, и тада је могуће волети непрестано. Ни у једној књизи није написано и нико није рекао да волети значи само осећати срећу; не – волети значи: желети добро и срећу другоме. То значи: одрећи се свог егоизма и гордости, смирити се, да би владао мир, молити се у нади, задовољавати се оним малим што имаш, и благодарити за то, бити срећан видећи да је други срећан, и живети успињући се.
ВОЛЕТИ – У ТОМЕ ЈЕ МУДРОСТ ЖИВОТА. Волети значи: имати мудро срце. Волети значи: владати науком која исцељује, а не умртвљује, пружа утеху, а не уништава! Можда ће они који читају ове редове бити другачијег мишљења, сматрајући да мени не приличи да пишем о љубавним односима, јер ја не знам „како је то тешко“. Можда су они и у праву, али као и сваки свештеник, ја патим много више него што ви можете да замислите, кад видим сломљено срце, сузе на прекрасном лицу другог. А љубави је тако тешко да то види.
Читање из Светог Писма
Литургија
Зачало 116: Римљанима 15, 1-7
1 Дужни смо, пак, ми, јаки, слабости слабих носити, и не себи угађати.
2 Сваки од нас нека угађа ближњему на добро, ради напретка.
3 Јер и Христос не угоди Себи, него као што је писано: „Ружења оних који руже Тебе, падоше на мене.”
4 Јер што се раније написа, за нашу се поуку написа, да кроз трпљење и утјехом Писма имамо наду.
5 А Бог трпљења и утјехе нека вам да исто да мислите међу собом, по Христу Исусу,
6 да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа.
7 Зато примајте један другога, као што је и Христос примио вас на славу Божију.
Зачало 33: Матеј 9, 27-35
27 А кад је Исус одлазио оданде, за Њим иђаху два слијепа вичући и говорећи: „Помилуј нас, сине Давидов!”
28 А када дође у кућу, приступише Му слијепи, и рече им Исус: „Вјерујете ли да могу то учинити?” А они Му рекоше: „Да, Господе.”
29 Тада се дохвати очију њихових говорећи: „По вјери вашој нека вам буде.”
30 И отворише им се очи. И запријети им Исус говорећи: „Гледајте да нико не дозна!”
31 А они, изишавши, разгласише Га по свој земљи оној.
32 Када, пак, они излажаху, гле, доведоше Му човјека нијема и бјесомучна.
33 И пошто изагна демона, проговори нијеми. И дивљаше се народ говорећи: „Никада се то није видјело у Израиљу.”
34 А фарисеји говораху: „Помоћу кнеза демонског изгони демоне.”
35 И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповиједајући Јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу
Календар
Jул 13. (Јулијански) / Jул 26. (Грегоријански) 2020.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Сабор светог Архангела Гаврила; Преподобни Стефан Саваит; Свети мученик Серапион; Преподобна Сара; Свети Јулијан; Свети мученици и подвижници Илиофот, Епафродит, Амоније, Хулелеј, Евстеније, Авксутеније, Олвијан, Памегист, Епифаније, Фотије, Харетис, Христофор, Авакум, Георгије, Александар, Памфодит, Пафнутије, Варнава, Георгије, Ириник, Елпидије, Епифаније, Ефимијан, Ираклије, Теодосије, Иларион, Јосиф, Корнут, Лаврентије, Орест, Полемије, Созомен, Сотирих, Христофор и осталих који из Палестине дођоше на Кипар; Свети мученик Маркијан; Свети преподобномученик Кирил
Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’
Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника
Свети Теофан Затворник
По вери вашој нека вам буде“, рекао је Господ двојици слепаца и одмах им се отворише очи (Матеј 9, 29). Колико је вере, толико је и прилива Божанске силе. Вера је пријемник, уста и прихватилиште благодати. Као што су плућа код неког већа, а код неког мања, те једна примају више ваздуха, а друга мање, тако је и вера код једног већа, а код другог мања, и једна прима више дарова од Бога, а друга мање. Бог је свуда, све обухвата и покрива и радо обитава у душама људским. Међутим, Он у њих не улази насилно, иако је свемогућ, него кад Га позову, будући да неће да нарушава власт човека над самим собом, Његово право власности над собом, које му је Сам даровао. Онога ко се отвори вером Бог испуњава. У онога, пак, ко се затворио неверјем, Он не улази, премда је и њему близак. Господе, додај нам вере, јер је и вера Твој дар. Свако од нас је дужан да исповеда: „Ја сам ништ и yбoг“ (Псалам 69, 6).
Свети Антоније Велики
Духовно созерцање:
Свети Антоније Велики
Άγιος Αντώνιος ο Μέγας (=Агјос Антониос о Мегас)
Ii – поуке о доброј наравствености и о светом животу у 170 поглавља
Преузмите текст (58-113 ПДФ)
Учимо старословенски | словѣ́ньскъ
Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ
Miroslavljevo jevanđelje
- блюсти1 (бљусти) = гледати, чувати, пазити, држати, страж
- блюсти2 (бљусти) = поразити, сатрти
- боговѣдѣніє (боговеденије) = бого(по)знање, наука о богу
- боговѣщаніє (боговешчаније) = проповедање о богу; слављење бога
- богоглаголивый (богоглаголиви(ј)) = богобеседник, проповедник бога
- богодѣѧнный (богодејани(ј)) = богом саздан/начињен/произведен
Ускоро
Духовни разговори са оцем Првославом Пурићем – наставак од пре пар седмица – драго нам је да имате пуно питања у вези наше православне вере.
