Петар Лубарда, Косовски бој
Свети кнез Лазар
Два се царства никад не могу имати,
Ако једно хоћеш, друго мораш дати,
К’о две разне птице у гнезду једноме,
Једна се осећа на огњишту своме,
А друга је туђин у нашем оделу –
Ти сазнаде ово и јави на делу,
Лазаре, војниче, Царства Христовога,
Прослављен од Бога, јер умре за Бога.
Две се војске бију на Косову Пољу,
Једна Небо иште, друга земљу бољу,
За варљиве очи победиће друга –
Победилац друга, а прва јој слуга!
Ал’ очи вечности друкчији суд дају,
Пораз војске Неба у вечноме сјају,
Ти зна ову тајну и исход јој виде,
Зато сад ликујеш, а други се стиде.
Лазаре бесмртни, савести свом роду,
Сад си цар на Небу, некад кнез народу,
Ти си савест српска што на Небу блиста,
Што никад за земљу не издаде Христа,
Блистај, царе Лазо, у Царству Небеском,
Светли своме роду на путу му тесном!
Буди наук роду кад га сумња тлачи –
Од два духа увек Христов Дух је јачи,
Од два царства увек Христово је боље,
То нас учи Лазар и Косово Поље.
О завету и заједници
Професор Доктро Жарко Видовић
Завет је савез склопљен између Бога и саборног народа, окупљеног у сабор ради савеза са Богом. Завет је заједница између саборно окупљених верника и Самог Бога. Српски завет је само једна наша историјска варијанта Новог Завета. Тај завет је склопљен између Срба и Самог Христа, васкрслог на Жичком сабору, који је Свети Сава одржао 1219. године. Ту су се Срби заветовали да ће поштовати догмате свих Седам васељенских сабора, а посебно Символ вере, који ми данас на свакој Литургији читамо, и тако се обнавља на Литургији наш Завет. Завет је, дакле, литургијски догађај и литургијско обнављање савеза између Бога и верника.
Свети кнез Лазар је на Косову био пред дилемом шта му је важније: да ли земаљско царство (=држава) или Небеско Царство (=Црква). Небеско Царство или Црква, то је Царство у којем је човек припадник Небеског народа, а Небески народ је заједница која се догађа Духом Светим на свакој Литургији. То Небеско Царство, које је Црква, за Светога Кнеза је било значајније и од саме државе. Он је државу могао да стави изнад Цркве, али он то није хтео. Кад је Свети Кнез одлучио да, како народна песма каже, следи савет Богородичин да Цркву стави изнад државе, онда је тиме потврдио Жички сабор и светосавски завет.
Зашто је Његош велики? Зато што је Његош схватио суштину српске заједнице. И уопште сваке заједнице. У Старом Завету, Јудеји су схватили да заједница између људи апсолутно није могућа без Божије благодати, да једино Бог може да створи ту заједницу, то јест, да једино у савезу са Богом народ може да буде народ и заједница. Без заједнице са Богом, човек је апсолутно неспособан да припада иједној заједници. Заједница подразумева осећање морално, осећање дужности, осећање припадности, осећање очинства и синовства, осећање кћеринства и материнства, осећање сродности, кумства, пријатељства, одржавање часне речи, поштовање речи која је дата као закон. Христос сабира људе у заједницу са Самим Собом, под условом да се човек уздигне изнад греха, грешности своје индивидуе, у личност. Услов да се уздигне јесте покајање, самоспознаја, критика самог себе, вршење закона.
Пећка патријаршија је обновљена 1557. године, и то на Косовском завету. И Пећка патријаршија, током две стотине година, сабира српски народ. Од Будима до Трста, од Трста до Скадра, од Скадра до Охрида, од Охрида до Арада, па одатле до Будима. И никад српски народ није био боље и јаче окупљен, свеснији себе, и није био бројнији, него за време Пећке патријаршије, кад није имао државу.
Ево, и сад нам одузимају државу. Ако ми обновимо живот у Цркви, не могу нам ништа. Али, ако ми не знамо шта је Црква, сви ће нам и те како моћи наудити. Ми не можемо бити Срби ако не знамо ко је Његош, ко је Иво Андрић, ко је Свети Сава, ко је ђакон Авакум, ко је Свети Вукашин Клепачки и Јасеновачки. Парохијска заједница врши дијалог у ком се дешава самоспознаја. Нема самоспознаје без дијалога. Ја у твом лицу морам да видим себе; ако не видим, нећу се ни видети. Ја не желим да ту чујем критику која јача моју веру. Овај дијалог се води у смирености и доводи до смирености. Ми смо за ових 50 година сигурно сви учествовали, свесно или несвесно, одсуством смелости и повлачењем, у једном колективном греху одрицања од историјске истине. И кад говоримо о универзалним човечанским вредностима, ја кажем да не познајем човечанство, ја познајем људе из парохијске заједнице. То је парохијско искуство – парохија као нови завичај. Без парохијске заједнице апсолутно Литургија није завршена. Не домови културе, већ парохијски домови, то нас треба да спасе. Ту ми водимо дијалоге, а не предавања. Парохијска заједница која може да буде ктитор манастира, која може да се брине о избеглицама, која може да се брине о наталитету, склапању бракова, која може да води рачуна о сиротињи, о напуштенима, очајницима. Она може да спаси од дроге и секти. Секте користе то што ми немамо парохијске заједнице. Не може човек припадати Цркви ако не припада парохијској заједници. Ту се дешава оно што се зове Црква. Парохијска заједница је конкретна појава Цркве. Не постоји светска Црква, већ свест парохијана да припадају заједници са другим парохијанима. Парохијска заједница ствара дух који после обједињује народ. Јер сви ми, васпитани у парохијској заједници, ступамо у јавност носећи дух парохијске заједнице. Дух нације се ствара у парохији. Парохија нарочито у граду враћа људскост, свест да човек није изгубљен. Парохијска заједница је, дакле, нововековни, урбани, оцрквењени завичај, који од човека ствара припадника српске заједнице. Без парохијске заједнице Црква није жива.
Академик Радован Самарџић, историчар: „Косовско опредељење најдубље је усечена црта која обележава заједнички карактер Срба. Ако се том народу, као што се вишпе пута хтело, из његове историјске свести силом избаци предање о Косову, то неће више бити исти народ. Он ће остати духовни богаљ. Чини се, међутим, да је корење српске самосвести, расплићући се, толико урасло у косовско тле, да ће и после најдубљег преоравања, понека жилица ипак надживети и то потоње зло и избацити нове изданке.“
Академик Матија Бећковић: „Косово није само поље на коме се одиграла Косовска битка, ни позорница пораза и издаје, ни гробница два цара – већ Сион, место указања, стајна тачка са које смо кренули увис и показали способност да поверујемо у нешто велико и важније од нас.“
Владика Шабачки Лаврентије: „Вратиће нам Бог Косово – онда када се ми Богу вратимо.“
Зоран Богавац – „Нечујна звона – хришћанско наслеђе Космета“: „Слух смо за метохијска звона изгубили. Звона и иконе бачене су низ стрмину. Какав је звук звона док се са стене у понор котрља? Уме ли звоно да јаукне? Да ли је страшна тишина кад одјеци ‘котраљјућих’ звона утихну? Нечујна звона за мене су постала симбол Косова и Метохије. А можда су, са оне друге стране свега, тамо где је вечност и трајање, све време, вековима, звонила Родопова звона? Можда и данас звоне, неким Србима, од нас достојнијим?“
Свети владика Николај – „Косовски завет“: „Сва твоја дела која учиниш не у име Неба и без дозволе Неба, донеће горак плод. Шта год намераваш, ослушни савет Неба. Што год ткаш, везуј конце за Небо.“
Читање из Светог Писма
Вечерња
Исаија 43, 9-14
9 Сви народи нека се скупе, и нека се саберу племена; ко је између њих напред казао то или нам казао што је било пре? Нека доведу сведоке своје и оправдају се; или нека чују и кажу: „Истина је.
10 Ви сте Моји сведоци”, вели Господ, „и слуга Мој, ког изабрах, да бисте знали и веровали Ми и разумели да сам Ја; пре Мене није било Бога, нити ће после Мене бити.
11 Ја сам, Ја сам Господ, и осим Мене нема Спаситеља.
12 Ја објавих, и спасох, и напред казах, и никоји туђ бог међу вама, и ви сте Ми сведоци”, вели Господ, „и Ја сам Бог.
13 Ја сам од пре него дан поста, и нико не може избавити из Моје руке; кад радим, ко ће смести? ”
14 Овако говори Господ, Избавитељ ваш, Светац Израиљев: „Вас ради послаћу у Вавилон, и побацаћу све пријеворнице, и Халдејце с лађама, којима се хвале.”
Приче Соломонове 3, 1-9
1 Сине мој, не заборављај науке моје, и заповести моје нека храни срце твоје.
2 Јер ће ти донети дуг живот, добре године и мир.
3 Милост и истина нека те не оставља; привежи их себи на грло, упиши их на плочи срца свог.
4 Те ћеш наћи милост и добру мисао пред Богом и пред људима.
5 Уздај се у Господа свим срцем својим, а на свој разум не ослањај се.
6 На свим путевима својим имај Га на уму, и Он ће управљати стазе твоје.
7 Не мисли сам о себи да си мудар; бој се Господа и уклањај се од зла.
8 То ће бити здравље пупку твом и заливање костима твојим.
9 Поштуј Господа имањем својим и првинама од свега дохотка свог;
Јутрења
Зачало 62, 63, 64: Лука 12, 2-12
2 А ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати.
3 Зато оно што у мраку рекосте, чуће се на видјелу; и што на ухо шаптасте у одајама, проповиједаће се на крововима.
4 А кажем вама, пријатељима Својим: ’Не бојте се оних који убијају тијело и потом не могу ништа више учинити.’
5 Него ћу вам указати Кога да се бојите: ’Бојте се Онога Који, пошто убије, има власт бацити у пакао.’ ’Да’, кажем вам, ’Њега се бојте.’
6 Не продаје ли се пет врабаца за двије паре? И ниједан од њих није заборављен пред Богом.
7 А у вас је и свака длака на глави избројана. Не бојте се, дакле; ви сте бољи од много врабаца.
8 Него вам кажем: ’Који год призна Мене пред људима, признаће и Син Човјечији њега пред Анђелима Божијим;
9 а који се одрече Мене пред људима, тога ћу се одрећи пред Анђелима Божијим.
10 И сваки који рече ријеч против Сина Човјечијега, опростиће му се, а који похули на Светога Духа, неће му се опростити.
11 А кад вас доведу у синагоге и пред началства и власти, не брините се како ћете или шта одговорити или шта ћете казати;
12 јер ће вас Свети Дух научити у онај час шта треба рећи.’”
Литургија
Зачало 52, 53: Јован 15, 17-27; 16, 1-2
17 Ово вам заповиједам: да љубите једни друге.
18 Ако вас мрзи свијет, знајте да је Мене омрзнуо прије вас.
19 Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета, него вас Ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет.
20 Опомињите се ријечи коју вам Ја рекох: ’Није слуга већи од господара својега.’ Ако Мене гонише, и вас ће гонити; ако Моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати.
21 Али све ће вам ово чинити због Имена Мојега, јер не познају Онога Који Ме посла.
22 Да нисам дошао и говорио им, не би гријеха имали; а сад изговора немају за гријех свој.
23 Који мрзи Мене, и Оца Мојега мрзи.
24 Да не творих међу њима дјела која нико други није творио, не би гријеха имали; а сада су и видјели и омрзнули и Мене и Оца Мојега.
25 Али да се испуни ријеч написана у Закону њихову: ’Омрзнуше ме ни за што.’
26 А када дође Утјешитељ, Кога ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће свједочити за Мене.
27 А и ви ћете свједочити, јер сте од почетка са Мном.”
1 „Ово сам вам казао да се не саблазните.
2 Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси.
Календар
Jун. 15 (Јулијански) / Jун 28. (Грегоријански) 2020.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети великомученик Лазар, кнез српски; Свети пророк Амос; Свети мученици Вита, Модеста и Крискентије; Свети мученик Дула; Преподобни Дула Папеник; Свети Јефрем, патријарх српски; Свети Спиридон, патријарх српски; Свети апостол Фортунат; Свети апостол Ахаик; Свети апостол Стефан; Свети Јона, митрополит московски и целе Русије; Преподобни Ортисије Тавенисиотски; Свети мученик Граус; Свети мученик Нерс; Преподобни Блажени Јероним; Свети Блажени Августин, епископ ипонски; Свети преподобномученик Григорије и Касијан Авнежски.
Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’
Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника
Свети Теофан Затворник
Ако око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје буде кварно, све ће тело тамно бити“ (Матеј 6, 22-23). Оком се овде назива ум, а телом сво устројство душе. Када је ум прост, у души је светло, а када је ум лукав, у души је тамно. Шта је прост, а шта лукав ум? Прост ум је онај који све што је написано у Светом Писму прима, и који је чврсто убеђен да је све онако како је написано. Лукави ум, међутим, јесте онај који са лукавством приступа речи Божијој, држећи се препредених запиткивања и испитивања. Он не може да једноставно верује, већ реч Божију подвргава свом умовању. Oн јој не приступа као ученик, него као судија и критичар, да би испитао шта она каже и да би се, потом, или подсмехнуо, или са висине рекао: „Да, то није лоше.“ Код таквог ума не постоји сталност. Јер речи Божијој очигледно не верује, а у својим умовањима нема постојаности: данас овако, сутра онако. Због тога код њега и постоје само колебања, недоумице, питања без одговора. Код њега ни једна ствар није на свом месту и он иде уз напор, све пипајући око себе. Прости ум, пак, све јасно види. Свака ствар код њега има своје одређено значење, речју Божијом одређено. Због тога је код њега свака ствар на своме месту. Он тачно зна како се према чему односити. Он иде, значи, по отвореном и светлом путу, са пуном увереношћу да се њиме иде ка правом циљу.
Духовно созерцање:
Пресвета Богородица у Цркви 3. део
О родословљу Господњем, те о светој Богородици
Свети Јован Дамаскин: Тачно изложење Православне вере 87 пдф
Преузмите текст (ПДФ)
Учимо старословенски | словѣ́ньскъ
Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ
Miroslavljevo jevanđelje
- благославный (благославни(ј)) = славан, блештав, гласовит
- благосличный (благослични(ј)) = лепога гласа
- благословеніе (благословеније) = благослов, благосиљање
- благостоѧніе (благостојаније) = чврстоћа, сталност, напредак, добро стање
- благострастіе (благострастије) = сладострашће, телесно уживање, разнеженост
Ускоро
Духовни разговори са оцем Првославом Пурићем – наставак од пре пар седмица – драго нам је да имате пуно питања у вези наше православне вере.
