Александар Шмеман – Недеља Крстопоклона
У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога, назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесно је да се још једном присетимо места које Крст, као главни и узвишени символ Хришћанства, заузима у хришћанској вери. Тај символ има два међусобно уско повезана значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат, римски управитељ Јудеје, коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: „Овај Човек никаква зла није учинио.“ Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: „Распни Га, распни Га!“
Тако Крст Христов представља вечно питање, које је упућено самој дубини човековога бића: „Зашто добро увек изазива, не само противљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету?“ Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.
Сви мислимо: „Да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни.“ Али, авај, негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако. Ми врло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи „попут свих осталих“, а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је затим предложио гомили да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, испред гомиле руље опрао руке, показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести.
Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да „перемо руке“ у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и неповратно и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: „Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да неутралишемо неког скитницу, који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта уосталом о томе има да се прича?“ Поред Пилата и римских војника, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: „Осана, осана!“’ Исти ти људи су сада урлали: „Распни Га, распни Га!“ Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети „објаснили“’ да је тај Човек Зпреступник, Који је нарушио Закон и обличје и Који, стога, по Закону, увек по закону, увек по одговарајућем параграфу, мора да умре. Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, „у праву“, те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека, Који „никаквог зла није учинио“.
Зато је први смисао Крста, смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну победу на овој земљи.
Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: „Ко хоће да иде за Мном… нека узме крст свој.“ (Марко 9, 34) То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви – и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили – стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који „никаквога зла нису учинили“, муче их и бију, бацају у тамницу или конц-логоре. И све то „по закону“, све по послушности и дисциплини, све „у име поретка“ и „за добро свих“. И колико је и дан-данас „Пилата“ који перу руке, колико је само и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају, ћутке посматрају тај тријумф зла у свету.
На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету – тријумф зла и тмине. „На суд сам дошао у свет овај“, говори Христос. На том суду – суду распете Љубави, Истине и Добра – стоји свако од нас.
Блажени Нишчи Духом
Изношење крста на Крстопоклону недељу подсећа нас на смисао наших великопосних подвига и молитава, а то је припрема за Страсну седмицу, када се сећамо страдања, Распећа и крсне смрти Господа. Једино тако, подвигом очишћени у овим данима тишине, духовним више но телесним постом, смирени, покајани, измирени са свима, укрепљени силом Часног и Животворног Крста Господњег, можемо и ми сами носити крст свога живота. У Крстопоклоној недељи нашу свакодневицу треба да наткрили сећање на Христова страдања за нас, свест о неопходности наших страдања и крстоношења ради очишћења душе и тела, али и помоћ онима који пате и страдају можда много више него што можемо и претпоставити.
У манастиру Свете Петке Изворске крај Параћина основано је у Другом светском рату прво црквено прихватилиште за децу без родитеља, избеглу из БиХ, Хрватске и Крајине. Након рата, комунисти су их све одвели у непознато, видевши да су деца ту пронашла и дом и Бога. Уместо њих, довезли су, у два камиона, децу са телесним и менталним ретардацијама и обољењима. Након стравичног призора, тадашња игуманија Јефимија, која је у народу већ била сматрана светом женом, организовала је са сестринством комплетну бригу о болесној деци, која траје све до данас. „Многи не могу чак ни да се покрену“, говорио је о тој деци отац Милош Весин, „али кад ставимо длан на њихове образе, кад их гледамо у очи, видимо да су они бића љубави, да се са њима комуницира љубављу.“ Овај манастир је метох манастира Раваница, а центар за бригу о болесној деци се сматра једним од најстручнијих и најбоље вођених у Европи. Данас тамо има око 90-оро деце.
Упућени смо углавном на оне за које мислимо да нас могу чути, не увиђајући да око нас живе они тихи и неприметни који, кроз своја страдања, чују и осећају више од других. Док њих не обрадујемо, док их не дарујемо, нећемо спознати шта је љубав на делу. Данашњи расхристовљени свет бучно нам поручује да су на цени само они „моћни“, богати, доброг изгледа, са значајним социјалним статусом. Господ нам, више од 2000 година, у тишини срца говори да је све то прах и пепео, који ће се развејати пред смрћу, а остаће само наше душе, као једине ризнице у које вреди улагати. Говори нам и да пред Њим нису мали они којих се људи стиде, одричу, изложени подсмеху и скрајнути у друштву. Јер Он је Својим страдањима све убоге узвисио и ка њима раширио Своје руке. Пред Њим узрастају сиромашни духом, то јест очишћени од сујете и својих гордих замисли и хтења, они који чувају једноставност, простоту и чистоту душе. Наша делатна љубав и помоћ потребитима је и наш одговор на Божију љубав према нама. Тамо где је крст и страдање, тамо се отвара и место сусрета са Богом и ближњима. „Бог жели да човек живи љубављу“, објашњава отац Милош Весин, „човеков одговор би требало да буде говор љубави. Сви ми би требало тако да ишчекујемо једни друге, јер смо једни другима и поверени на чување.“ Свети Епифаније Грчки учио је: „Права љубав је као пламен свеће: колико год свећа да упалимо на њу, њен пламен се неће смањити.“ На Олимпијади у Сијетлу, девет такмичара – сви ментално и физички оболели – стајало је на стартној линији за трку од 100м. Тркали су се у тројкама. Нису сви могли да трче, али су сви желели да учествују и победе. Један младић се саплео и пао, преврнуо се неколико пута и почео да плаче. Осталих осморо га је чуло и застало. Вратили су се по њега сви до једног. Девојка са Дауновим синдромом села је крај њега и загрлила га. Затим је свих деветоро, раме уз раме, наставило заједно да корача, све до линије финиша. Читав стадион се подигао и проломио се аплауз, вероватно један од најдужих у историји Олимпијских игара.
Читање из Светог Писма
Литургија
Зачало 7: Марко 2, 1-12 + Зачало 36: Јован 10, 9-16
О самоодрицању и ношењу крста.
34 И дозвавши народ са ученицима Својим, рече им: „Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде.
35 Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати.
36 Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет, а души својој науди?
37 Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?
38 Јер ко се постиди Мене и Мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и грјешном, и Син ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца Својега са светим Анђелима.”
Преображење Господње.
1 И рече им: „Заиста вам кажем: ’Има неки међу овима што стоје овдје, који неће окусити смрти, док не виде Царство Божије да је дошло у сили.’”
Aпостоли
Зачало 311: Јеврејима 4, 14-16; 5, 1-6
Христос – Велики Првосвештеник.
14 Имајући, дакле, Првосвештеника великога, Који је прошао Небеса, Исуса, Сина Божијега, треба да се држимо чврсто вјере коју исповиједамо.
15 Јер немамо првосвештеника који не би могао састрадати немоћима нашим, него Првосвештеника Који је у свему кушан као и ми, али без гријеха.
16 Стога приступајмо смјело Пријестолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за благовремену помоћ.
Христос – Првосвештеник по чину Мелхиседекову.
1 Јер сваки првосвештеник који се узима између људи, поставља се за људе на служење Богу, да приноси и дарове и жртве за гријехе,
2 који може да саосјећа са онима који су у незнању и заблуди; јер је и сам подложан слабостима,
3 и због тога је дужан, како за народ, тако и за самога себе да приноси жртве за гријехе.
4 И нико сам себи не присваја ту част, него призван од Бога, као и Арон.
5 Тако и Христос не даде Сам Себи славу да буде Првосвештеник, него Онај Који Му рече: „Син Мој јеси Ти, Ја Те данас родих.”
6 Као што и на другом мјесту вели: „Ти си Свештеник вавијек по чину Мелхиседекову.”
Календар
Март 22. (Јулијански)
Aприл 4. (Грегоријански)
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Свети свештеномученик Василије, презвитер Анкирски; Свети мученица Дросида, ћерке цара Трајана и са њом пет монахиња; Преподобни новомученик Јевтимије; Свете мученице Калиника и Василиса.
Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’
Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника
Свети Теофан Затворник
Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде.“ (Марко 6, 34). За Господом крстоносцем није могуће ићи без крста. Сви који за Њим иду, нужно иду са крстом. А шта је тај крст? Неприлике, тешкоће и жалости сваке врсте, које се срећу и изван и унутра, на путу савесног испуњавања Господњих заповести, у животу по духу Његових наредаба и захтева. Такав крст је срастао са Хришћанином: тамо где је Хришћанин, тамо је тај крст, а где нема тог крста – нема ни Хришћанина. Олакшице сваке врсте и живот у утехама не приличе истинском Хришћанину. Јер, његов задатак је да се очисти и исправи. Он је као болесник на коме треба да се врше час операције, час превијања. Зар се то може без бола? Он хоће да се истргне из заробљеништва снажнога непријатеља: зар је то могуће без борбе и рана? Он је дужан да иде насупрот свих поредака који га окружују: како то извршити без неприлика и тескоба? Радуј се што осећаш крст на себи, јер поседујеш знак да идеш за Господом путем спасења, у рај. Потрпи мало. Јер, брзо ће крај, а за њим – венци!
Патријарх срспки Павле:
Да нам буду јаснија нека питања наше вере
Патријарх српски господин Павле
IV – Начин и редослед целивања икона у храму
Преузмите текст (ПДФ)
Учимо старословенски
(словѣ́ньскъ ѩзъıкъ) їѧѣьъѡщѥѭюѹыѿѵйє
Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ
Miroslavljevo jevanđelje
- гортань (гортањ) = гркљан, непце, грло
- гортанобѣсїє (гортанобјесије) = [=грло-злодушје] прождрљивост
