У ишчекивању празника Светог Великомученика Георгија желимо да вам дамо неколико обавештења. На првом месту честитамо Крсну Славу свима онима којима је овај божији угодник кућни заштитник. У овој ванредној ситуацији у коју нас је увела појава вируса COVID-19 покушавамо да се организујемо како би смо изашли у сусрет вашим духовним и молитвеним потребама, а у исто време се придржавали наредби грађанских власти о социјалном дистанцирању.

На сам дан Светог Великомученика Георгија организоваћемо славске обреде са почетком у 7:00 часова. Молимо свечаре да нам се најаве како би смо организовали распоред славских обреда, са циљем да не чекате испред цркве у редовима, пошто је ограничен број присутних унутар цркве. Онe свечарe који желе да славске обреде обаве у својим домовима, молимо да нам се јаве на време како би смо направили распоред посета.

Са божијим благословом,
Проте Милован и Првослав

Свети Великомученик Георгије – Витез Бога живога

Богозарних свјетилника и богодоличних свједока Христових бивало је кроз читаву историју Цркве, у свим њеним нараштајима. Они су оно свето сјеме, посијано Божијом руком, свештена садница Очева, која увијек изнова доноси правог плода, како показује и примјер једнога од њих, Великомученика и Витеза Бога живога – Светог Георгија Побједоносца, међу Србима од миља радије називаног Светим Ђурђем или Ђорђем. То је онај дивни млади војвода, који је остао вјеран Господу све до смрти, принијевши Му на уздарје све што је имао – и имање своје и младост и сам живот свој, као што је и Господ на Голготи њему и свима нама принио на дар Себе Самога.

Sveti Georgije

Свети Великомученик Георгије

Именом будући земљо-дјелац, Свети Ђурађ постао је својим мученичким подвижништвом духовни дјелатељ у Земљи живих, Христу Господу. Као Христовом љубављу порођени цвијет Кападокије, у Лиди Палестинској узрастао, побједним се вијенцем мученичким увјенчао у великом прогону цар-Дуклијановом 303. године, а његове часне мошти примила је и у својој лидијској цркви похранила Света Земља. Одатле се, пак, овај великомученик Христов убрзо, честицама својих часних моштију и чудесним дјелима свога христољубља, као и срцима својих поштоватеља, разишао на све четири стране хришћанске васељене, и отада до данас походи оне који му се моле у најразличитијим невољама, од Јерусалима до Русије и Далеког Истока, и од Италије преко Океана.

Осјећајући непрестано заступничку моћ и помоћ овог побједоносца Христовог, крштени народи Божији су му, у знак благодарности и искања вјечног покровитељства, вјековима приносили на стотине и хиљаде својих цркава и манастира и најразноврснијех прилога, као што су његовим именом називали и толика покољења своје дјеце и разноврсне установе својих држава и својих култура. Светом Ђурђу данас је у српском народу посвећено више од 370 цркава и манастира. Најстарији споменици његовог култа, који се на српским просторима ширио заслугом мјесних византијских јерараха, велможа и војних заповједника, јесу првобитна црква Светога Ђорђа у Старом Бару, на локалитету званом Лонxа, црква Светог Ђорђа под Горицом, она у Дривасту, и она у Стону, као и у унутрашњости, на југу – црквица у утврди Звечану и призренском Вишеграду на Косову, и цркве по Македонији, као и преднемањићки оловни печат кнеза Ђурђа Војислављевића, сина Бодина Зетскога. Поред цркве посвећене овоме Светитељу у новоствореној немањићкој држави, постају, на два њена краја, двије двоструке светођурђевске духовне куле и два духовна темеља њена – Ђурђеви Ступови рашки, у Србији, и Стубови Ђурђеви будимљански, у Црној Гори, које подижу велики жупан Стефан Немања и његов синовац, жупан Првослав. Ту су, такође, и капеле посвећене Светитељу у Хиландару, Студеници и студеничкој Горњој испосници, и Светој Земљи, у граду Акри (данас Ако [ʻAkkō]), чији су ктитори или обновитељи свештена српска двојица, Симеон Мироточиви и Светитељ Сава. Свети Ђурађ, као чудесни помоћник у ратним походима двојице Светих Краљева српских, Милутина и Стефана Дечанског, добио је и од њих многе нове и обновљене цркве и манастире, са краја на крај њихове државе, од Велбужда до Бара.

У полету обнове Српске Патријаршије послије 1557, обнављају се, у мјери у којој то дозвољавају турски закони и силе народне, и старе светођурђевске цркве. Свети Василије Острошки, обновљењем пирга Светога Георгија у Хиландару, уочи свога престављења 1671, поново високо уздиже светођурђевски барјак у српском роду. У новијој историји и светогеоргијевске српске цркве дијелиле су крстоносну судбину народа који их је изњедрио, како у ратовима са Турском, тако и у Првом и Другом свјетском рату, и у овом посљедњем рату: са стотинама хиљада српских глава, ратника и нејачи – стараца, жена и дјеце, ратни вихори су до темеља однијели, поред осталих, и на десетине цркава Светог Ђурђа, од Косова до Јадовна.

Оставши одани завјетној вјери, изабрали су као пут свој – пут Богочовјека Христа, по угледу на великомученика Христовога, између осталих, и многи по њему названи христољупци у роду нашем: од Светога младића Георгија Кратовца, кога уморише Турци, до деспота Ђорђа Бранковића, сина Преподобне Мајке Ангелине, потоњег Светог епископа Максима, чије мошти Турци спалише са манастиром Крушедолом и моштима мајчиним 1716. године; и од Карађорђа Петровића, чијој се мајци, по предању, прије него што ће га родити, јавио један свијетли муж-ратник, вјероватније Свети Ђорђе но Милош Обилић, и наговијестио јој његову вождовску судбину, а можда му и име нарекао, до свих оних непребројних српских очева Георгија, Ђурађа и Ђорђа и матера Георгина, Ђурђија и Ђурђица и њихове ђурђоимените дјечице, који се увјенчаше мученичким вијенцима Христове крстоваскрсне побједе у посљедњим свјетским и балканским ратовима.

Ђурђевдански уранци, уз купање и умивање на ријекама и изворима, уткали су се тако дубоко у народне обичаје. Ђурђевданак је тако био и остао не само хајдучки састанак, него и духовни простор сретања људи и народа, народних обичаја и цивилизација.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије



Hrist

Недељно Литургијско читање

Јутрења

А. зачало 71: Јеванђеље по Марку 16, 9-20

9. А Исус, васкрснувши рано у први дан недеље, јави се најпре Марији Магдалини, из које беше истерао седам демона. 10. И она отиде, те јави онима што су били с Њим, који плакаху и ридаху. 11. А они, чувши да је жив и да Га је она видела, не вероваше. 12. А после тога јави се на путу двојици од њих у другоме обличју, кад су ишли у село. 13. И они, отишавши, јавише осталима; али ни њима не вероваше. 14. Најпосле јави се њима Једанаесторици када бејаху за трпезом, и прекори их за њихово неверовање и окорелост срца, што не вероваше онима који Га видеше васкрслога. 15. И рече им: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. 16. Који поверује и крсти се, биће спасен, а који не верује, биће осуђен. 17. А знаци онима који верују биће ови: Именом Мојим изгониће демоне; говориће новим језицима; 18. узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити; на болеснике полагаће руке, и оздрављаће.“ 19. А Господ, пошто им ово изговори, узнесе се на Небо и седе Богу са десне стране. 20. А они отидоше и проповедаше свуда, и Господ им помагаше, и реч потврђиваше знацима који су се потом показивали. Амин.

 

Литургија

зачало 16: Дела Апостолска 6, 1-7

1. И у ове дане, када се множаху ученици, подигоше јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дељаше помоћ сваки дан. 2. Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: „Не доликује нама да, оставивши реч Божију, служимо око трпеза. 3. Потражите, дакле, браћо, између вас седам осведочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу. 4. А ми ћемо у молитви и у служби речи приљежно остати.“ 5. И реч ова би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човека испуњенога вером и Духом Светим, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу прозелита из Антиохије. 6. Ове поставише пред апостоле, и они, помоливши се Богу, положише руке на њих. 7. И реч Божија растијаше и веома се множаше број ученика у Јерусалиму, и велико мноштво свештеника покораваху се вери.

зачало 69: Јеванђеље по Марку 15, 43-47; 16, 1-8

43. дође Јосиф, из Ариматеје, угледан саветник, који и сам Царство Божије чекаше, и усуди се, те уђе Пилату и заиска тело Исусово. 44. А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: „Је ли давно умро?“ 45. И дознавши од капетана, даде тело Јосифу. 46. И он, купивши платно и скинувши Га, обави платном, и положи Га у гроб који беше исечен у камену, и навали камен на врата гроба. 47. А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху где Га полагаху. 1. И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да Га помажу. 2. И врло рано у први дан недеље дођоше на гроб, око изласка сунца. 3. И говораху међу собом: „Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?“ 4. И погледавши, видеше да камен беше одваљен; а беше врло велики. 5. И ушавши у гроб, видеше младића обучена у белу хаљину где седи с десне стране; и уплашише се. 6. А он им рече: „Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде; ево места где Га положише. 7. Него, идите и кажите ученицима Његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете Га видети, као што вам рече.“ 8. И изишавши, побегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху.

 

Календар – април 20. (Јулијански) / мај 03. (Грегоријански) 2020.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети Николај Велимировић, владика Охридски и Жички; Преподобни Теодор Трихина; Преподобни Анастасије Синајски; Блажени Анастасије Синаит, патријарх Антиохијски; Блажени Григорије, патријарх Антиохијски; Свети апостол Закхеј; Преподобни Атанасије Метеорит; Преподобни Јоасаф Метеорит; Свети Ветран и Теотим; Преподобни Александар Онешевски; Свети Мученик Гаврило (6-огодишње дете). види

 

Mисли за сваки дан у години:
Духовна порука Светог Теофана Затворника

Свети Теофан Затворник„Ето, постао си здрав, више не греши, да ти се шта горе не догоди“ (Јован 5, 14). Грех не погађа само душу, него и тело. У неким случајевима је то врло очигледно. У другим случајевима то није тако јасно, премда истина да су болести тела све и увек од греха и због греха – остаје истина. Грех се збива у души и одмах делује на њу чинећи је болесном. Међутим, пошто је живот телу од душе, код болесне душе ни живот не може бити здрав. Наносећи мрак и тугу, грех не може благотворно утицати на крв у којој се налази основа телесног здравља. Но, ако се сетимо да грех одваја од Бога Који је извор живота, и чини да човек долази у несагласност са свим законима који делују у њему самом и у природи – зачудићемо се како грешник уопште остаје жив после греха. То је само по милости Божијој која чека покајање и обраћење. Из тога следи да болесник треба пре сваког другог дела да пожури да се очисти од греха и да своју савест помири са Богом. Тиме ће се поставити основа за благотворно дејство лекова. Један знаменити лекар није приступио лечењу све док се болесник није исповедио и причестио Светим Тајнама. И што је болест била тежа, утолико је он упорније захтевао духовну припрему.“!

 

Издвајамо: 9 чинова Анђела Божијих

Свети Дионисије Ареопагит: ‘О Небеској јерархији’, глава 15

Arhangeo MIhailoПсалам 33, 6: „Ријечју Господњом Небеса се створише, и Духом уста Његовијех сва војска њихова.“  По тумачењу црквених Отаца, Отац се назива Господ, Син – Реч Оца, а Свети Дух – Дах Оца.

Анђео (מלאך = малах / άγγελος = ангелос): гласник, весник, посланик. Невидљиви, бестелесни и бесмртни дух (=биће), посредник између Бога и људи, преносилац Божијих заповести; име које означава службу или дужност (Матеј 22,30); тајновита бића у духовном свету који измиче људском поимању.

Бог је створио духовни свет, Анђеле, да Гa славе, слушају, чине разна добра и служе. Успостав-љена Небеска јерархија подразумева и подељене улоге појединих чинова. Виши чинови, будући непо-средно пред лицем Божијим, од Њега бивају очишћени, просвећени и усавршени у мери у којој је то њима могуће, јер чак ни они немају потпуно сазнање о Богу. Поштујући устројену Небеску јерархију, они анђелски чинови који о Творцу знају више од других чинова, предају своја сазнања онима испод себе, а они, пак, предају онима који су иза њих. Трећа тријада Небеске јерархије, Начела, Арханђели и Анђели, тим истинама учи Црквену јерархију.

Виши:

1. Сераф(ими) (שְׂרָפִים = с’рафим / σεραφείμ = серафим): ужарени, пламени, горући – четворо/шестокрили симболи светлости, жар Божије ватре, најближи су Богу и распаљују огњену љубав према Њему (Језекиљ 1, 5; Исаија 6, 1-2).

2. Херув(ими) (כרובים = х’рувим / χερουβίμ = херувим): велики, моћни – многоочити, просвећују премудрошћу и богопознањем и чувари су раја (1. Мојсијева 3, 24).

3. Офан(ими) (אוֹפַנִּים = оф’ним / Θρόνος = тронос): „точкови“, престоли – разумни и по благодати богоносни, изливају силу правосуђа на престоле земаљских судија и владара (Колошанима 1, 16; упореди Ефесцима 1, 21).

Средњи:

4. Господства (שליטה κυριότητες = кириотитес):  господаре нижим чиновима, нису робови, већ служе са радошћу, дају силу и мудрост земним господствима, уче нас да владамо вољом и осећањима (Колошанима 1, 16; упореди Ефесцима 1, 21).

5. Силе (δινάμεις = динамис): дају силу чудотворства, помажу послушницима и слабима, и спроводе непоколебиво вољу Божију (Ефесцима 1, 21).

6. Власти (εξουσία = ексусиа): представљају неуништављујућу хармонију, кроте демоне, одбијају искушења, помажу подвижницима (Колошанима 1, 16; упореди Ефесцима 1, 21).

Нижи:

7. Начала/Начела (αρχαί = архе): начелују нижим чиновима, брину за државе, народе, племена, световни суд, уче нас да поштујемо старешине и узводе достојне на старешинство (Колошанима 1, 16; упореди Ефесцима 1, 21).

8. Арханђели (רב־מלאך = равмалах / άρχάγγελος = архангелос): главни анђели – благовесте, пророкују, укрепљују веру.

9. Анђели (מלאך = малах / άγγελος = ангелос): посланик, весник, гласник – чувари, војска Небеска, духови, јављају мање тајне и намере Божије, подстичу на врлину, стоје људима најближе.

За Анђеле се обично каже да немају тела, да су бестелесни и зато се називају дусима. Мада, и то је условно речено, јер једино је Бог истински Дух без тела, Који је свеприсутан. Самим тим, иако су ‘духови’ и ‘пламени огњени’ (Псалам 104, 4; Јеврејима 1, 7) који обитавају тамо где време и простор не постоје, ипак су ограничени временом и простором, и понашају се на ‘материјалан’ начин, тако да и Свети Оци често говоре о ‘ваздушним телима’ Анђела.

Свети Василије Велики у свом делу ‘О Светом Духу’, пише да су по својој природи, Анђели ваздушасти духови, нематеријални огањ, и да су због тога, просторно ограничени, а постају видљиви само онима који су тога достојни, и то у обличју свог властитог тела. По питању просторне ограничености, он каже: „Верујемо да се свака Небеска сила налази на одређеном месту. Јер Анђео који се појавио испред Корнилија није у исто време био и са Филипом (Дела Апостолска 10, 3; 8, 26); и Анђео који је причао са Заријем поред олтара док је кадио (Лука 1, 11), није у исто време био и на свом месту на Небесима.“ (Дела Светог Василија том I; странице 608, 622; глава 16, 23; Петроград, 1911)

Свети Григорије Богослов на сличан начин описује Анђеле и пише: „Другостепени, после Свете Тројице, Којима припада Царска слава, су блистави невидљиви Анђели. Они се слободно крећу око Престола, јер су они брзопокретни умови, пламени огњени и божански духови, који се брзо крећу кроз ваздух.“ (Беседа VI, ‘О мисленим бићима’)

Свети Јован Дамаскин поводом бестелесности каже: „Бестелесним и нематеријалним назива се Анђео у поређењу са нама. Јер све, у поређењу са Богом, Јединим несравњивим, показује се грубо и материјално. Само Једно Божанство, у строгом смислу, није материјално и бестелесно је. Анђели су ограничени, јер кад су на Небесима, нису на земљи, а када их Бог пошаље на земљу, они не остају на Небесима. Међутим, они нису условљени зидовима, вратима, резама и печатима, јер нису везани законима природе. Кажем да нису везани, јер се не показују праведницима и другима којима Бог хоће да се покажу, онаквим какви заиста јесу. Они се показују у оном облику у коме могу да их виде они који их посматрају.“ (‘Тачно изложење Православне Вере’, књига 2, глава 3; col. 881 С – 872 A)

Свети Јован Дамаскин, поводом природе и суштине анђелског тела, пише: „Облик и својства њихове суштине зна само Творац.“

У поређењу са људским грубим материјалним телом, сасвим је свеједно да ли ћемо за Анђеле рећи да су ‘бестелесни’ или да имају ‘ваздушаста тела’. Због тога морамо бити опрезни када говоримо о ‘телима’ Анђела, да им не би приписали карактеристике грубих материјалних тела.

 

Дешавања

  • У ПРИПРЕМИ: наставак духовних разговора са протом Првославом Пурићем  –  драго нам је да имате пуно питања у вези наше православне вере
  • Учимо старословенски

 

Архива

X