отац Александар Шмеман: Крстопоклона седмица
Усред Великог поста, на крају треће недеље, у свакој цркви се износи крст на средину храма. Верници прилазе да му се поклоне, започињемо да се приближавамо најважнијем, најтајанственијем од свих елемената наше вере – теми распећа, страдања и смрти. Зашто је ово тајанствено? Зар није страдање у самој сржи живота? Зар није сувише често свако од нас свестан тога? Да, ово је свакако тачно. Али, овде нисмо у питању ми, већ Христос. Зар ми не тврдимо да је Христос Бог? Зар није, исто тако, чињеница да од Бога, од вере, ми тражимо утеху (ако не и потпуни нестанак наших патњи)? Зар присталице вере, као и њени противници, не тврде, служећи се, на чудан начин, да религија, пре свега, подразумева помоћ, утеху, својеврстан мелем за душу, како они кажу? Па, ипак, овде је крст, који се поново појављује на Велики петак, када слушамо исте речи: „Поче се жалостити и туговати. И рече: ‘Жалосна је душа моја до смрти.’“ Уместо да помаже Својим апостолима, који су обамрли од туге и очаја, Он тражи помоћ од њих: „Останите овде и бдите са Мном.“ И, након тога, оно усамљено страдање: прво, хватање, онда ругање, вређање, пљување, клинови у рукама и ногама. И најстрашније од свега – напуштање. Сви Га напуштају, сви беже. То је као да се читаво Небо скрило, јер око деветога часа повика Исус из свега гласа: „Боже Мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио?“ Ако ово почнемо испитивати, ако послушамо пажљиво, видећемо да се овде нешто чудно догађа са самом религијом. Изгледа као да ништа познато не преостаје – нема помоћи, нема подршке, нема јемства. Упали свећу, одслужи службу за помоћ или помен, и све ће бити добро, Бог ће нам притећи у помоћ, овде, исто као и тамо, након страшне и тајанствене смрти. Зар ово није поједностављен концепт вере, који преовладава код већине верника? Зар нису, још у Христово време, за Њим ишле велике масе, надајући се исцељењу, помоћи и корисним поукама? Обратите пажњу на то како се у јеванђељским описима та гомила постепено смањује. Њега напушта богати младић, који мисли да је испунио све заповести вере, али који, на крају, није у стању да схвати Христове речи: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди, продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на Небу, па хајде за Мном.“ У ноћи велике Вечере љубави, Његов ученик намерава да Га изда. И, коначно, сви Га напуштају и беже. У нашем животу, ствари су управо обрнуте: почињемо сами, у тами, а онда долази награда и признање, гомила обожавалаца. У Јеванђељу, међутим, када се ствари свршавају на Крсту, Христос остаје сам. Штавише, Он о долазећем времену каже: „Ако Мене гонише, и вас ће гонити. У свету ћете имати жалост.“ Постоји само један позив нама упућен, само један захтев – да узмемо свој крст и да га носимо; и ми већ знамо шта је тај крст. Заиста се нешто чудно овде догађа са религијом: уместо помоћи, дат нам је крст, уместо обећавања утехе и благостања, чујемо као сасвим извесно: „Ако Мене гонише, и вас ће гонити.“ И, када чујемо Јеванђеље о фарисејима, који су се ругали распетоме Христу: „Друге спасе, а Себе не може да спасе…“, зар нас то не подсећа одмах на ругање и оптужбе које се чују у данашње време: „Па, није ли ти твој Бог могао помоћи?“ И, заиста, докле год очекујемо од Бога само ту врсту помоћи, само чуда која би одстранила патње из нашег живота, наставиће се са овом врстом оптужби. Наставиће се, јер је свака обична таблета сигурно пре у стању да ублажи главобољу, него молитва или религија. Никада нећемо разумети тајну Крста, докле год очекујемо овакву таблету од религије – било да је у питању тривијално или важно. Све док ствар тако стоји, упркос свом злату и сребру којим је обложен, Крст остаје оно што је апостол Павле рекао у освит хришћанства: „Јудејима саблазан, а Јелинима лудост.“ У овом нашем случају, Јудеји представљају оне који траже помоћ само од религије, док су Јелини они који траже паметна и лака објашњења. У том случају, Крст је стварно саблазан и лудост. Поново се крст износи у литији, а приближава се она јединствена недеља свих недеља, када нас Црква позива, не толико да испитујемо и расправљамо, већ да нечујно и снажно пратимо сваки Христов корак, да пратимо Његов лагани и неповратни пут ка страдању, ка Распећу и ка смрти. Она нас позива да узмемо сам тај крст. Нешто чудно нам се догађа. Одједном, са наших сопствених проблема, са наших сопствених тешкоћа, и чак са наших сопствених страдања, скрећемо пажњу ка другом, ка тој нечујној, ојађеној и напаћеној Личности, тој ноћи ужаса, издаје и самоће, али такође и славља, љубави и победе. Стога, покушајмо да макар умом, у нашим будућим разговорима, пратимо Христа на том путу, док носи Свој Крст, идући ка Голготи, па ће се нама, нашим душама, можда нешто вечно и вечито важно још једном открити. Управо зато се, средином Великог поста, крст износи у средиште цркве. То је оно на шта нас Црква позива у такозваној Крстопоклоној седмици, не бисмо ли тако могли да започнемо сопствени, лични подвиг (=двиг) ка коначној, можда и најстрашнијој, но, у крајњој линији, и најрадоснијој тајни вере.
свети Лука Кримски: Духовна зараза и духовна чистота
Да ли ми живимо у дубинама нашег духа? Да ли се бавимо размишљањем о души, о најважнијим задацима које треба да разрешимо – о нашем животу? Не, ми се бавимо кућним и службеним пословима, трчањем за почастима, за имућним животом, а захтеви духа су нам туђи. Људи не само да не траже сабраност душе, већ, напротив, теже томе да угуше сва немирна трагања духа, траже расејаност: у гомилама иду у биоскоп, препуштају се вулгарним разонодама. Они не подносе усамљеност, увек им је потребно друштво празних људи, сличних њима, с којима губе време у разонодама, брбљању и псовкама, у игрању карата – и тако одвлаче своја срца и мисли од највишег. Ако се не храни духовном храном, човек постаје нервозан и из његових очију лако врцају сузе. И нема му мира, и не може да се заборави ни у каквим разонодама. То је знак да се човек предао демонским лукавствима. Зашто се људи пецају на демонске мамце? Човек живи у друштвеној средини, његово схватање света, његове мисли, жеље и дела у огромној мери зависе од утицаја средине која га окружује. Ако се здрав човек дуго буде налазио поред човека који болује од туберкулозе и буде удисао његов ваздух, засићен најситнијим капљицама влаге која садржи туберкулозне бациле, удишући овај ваздух и сам се заражава. На сличан начин се заражавамо од грипозног болесника. Тако је и у духовном животу. Ако човек живи у атмосфери мноштва духова злобе у поднебесју, међу саблазнима и у развраћености, глупости и вулгарности, у атмосфери незадрживих људских страсти, његова душа не може да се не зарази прљавштином. Куда да одемо од ове смртне духовне опасности? Где је наша заштита од демона? На сва тешка питања тражите одговор у Светом Писму. Ако се будемо бавили послом корисним за ближње, увек тежећи ка сабраности душе, чистоти и светости, живећи у љубави према Богу и људима, лукави ће са срамотом напустити наше срце. Међутим, дешава се да се непријатељ поново враћа и налази потпуно гостопримство, јер поново лако и брзо пуштамо нечистоту и злобу у своја срца. Нека буду наша срца увек чиста и света. Амин.
Свети Николај Охридски и Жички:
Омилије – Јеванђеље о крсту и спасењу душе
– Преузмите текст (ПДФ)
Oтац Горан Ковачевић:
Не псујмо
игуман Георгије Станковић, Озерковић:
Незнање је карактеристично за робове
Читање из Светог Писма
Литургија
Зачало 37: Марко 8, 34-38; 9, 1
О самоодрицању и ношењу крста.
34 И дозвавши народ са ученицима Својим, рече им: „Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде.
35 Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати.
36 Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет, а души својој науди?
37 Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?
38 Јер ко се постиди Мене и Мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и грјешном, и Син ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца Својега са светим Анђелима.”
1 И рече им: „Заиста вам кажем: ’Има неки међу овима што стоје овдје, који неће окусити смрти, док не виде Царство Божије да је дошло у сили.’”
Aпостоли
Зачало 311: Јеврејима 4, 14-16; 5, 1-6
Христос – Велики Првосвештеник.
14 Имајући, дакле, Првосвештеника великога, Који је прошао Небеса, Исуса, Сина Божијега, треба да се држимо чврсто вјере коју исповиједамо.
15 Јер немамо првосвештеника, који не би могао састрадати немоћима нашим, него Првосвештеника Који је у свему кушан као и ми, али без гријеха.
16 Стога приступајмо смјело Пријестолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за благовремену помоћ.
Христос – Првосвештеник по чину Мелхиседекову.
1 Јер сваки првосвештеник који се узима између људи, поставља се за људе на служење Богу, да приноси и дарове и жртве за гријехе,
2 који може да саосјећа са онима који су у незнању и заблуди; јер је и сам подложан слабостима,
3 и због тога је дужан, како за народ, тако и за самога себе да приноси жртве за гријехе.
4 И нико сам себи не присваја ту част, него призван од Бога, као и Арон.
5 Тако и Христос не даде Сам Себи славу да буде Првосвештеник, него Онај Који Му рече: „Син Мој јеси Ти, Ја Те данас родих.”
6 Као што и на другом мјесту вели: „Ти си Свештеник вавијек по чину Мелхиседекову.”
Календар
Mарт 7. (Јулијански)
Mарт 20. (Грегоријански)
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Преподобни Бенедикт; Преподобни Евсхимон Исповедник, епископ Лампсакијски; Свети Теогност, митрополит Кијевски.
Види ‘Пролог’
Види ‘Житија Светих’
Духовна порука светог Теофана Затворника
– Мисли за сваки дан у години:
Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде.“ (Марко 8, 34) За Господом Крстоносцем није могуће ићи без крста. Сви који за Њим иду, нужно иду са крстом. А шта је тај крст? Неприлике, тешкоће и жалости сваке врсте, које се срећу и изван и унутра, на путу савесног испуњавања Господњих заповести, у животу по духу Његових наредаба и захтева. Такав крст је срастао са Хришћанином: тамо где је Хришћанин, тамо је тај крст, а где нема тог крста – нема ни Хришћанина. Олакшице сваке врсте и живот у утехама не приличе истинском Хришћанину. Јер његов задатак је да се очисти и исправи. Он је као болесник на коме треба да се врше час операције, час превијања. Зар се то може без бола? Он хоће да се истргне из заробљеништва снажнога непријатеља: зар је то могуће без борбе и рана? Он је дужан да иде насупрот свих поредака који га окружују: како то извршити без неприлика и тескоба? Радуј се што осећаш крст на себи, јер поседујеш знак да идеш за Господом путем спасења, у рај. Потрпи мало. Јер брзо ће крај, а за њим – венци!
Учимо старословенски
(словѣ́ньскъ ѩзъıкъ) їѧѣьъѡщѥѭюѹыѿѵйє
Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ
Miroslavljevo jevanđelje
- изимати (изимати) = извлачити, ослобађати, избављатиДјела Апостолска 26, 17:изимаѧ тѧ ѿ людій їѹдейскихъ и ѿ ѩзыкъ къ нимже Азъ тѧ послю,
изимаја тја људиј јудејских и от јазик к нимже Аз тја посљу,
избављајући те од народа јудејскога и од незнабожаца у које те Ја шаљем,
РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА
Недеља, 13. март НЕДЕЉА ЧИСТА – ПРАВОСЛАВЉА
Света Литургија – 10:00
ЛИСТА СЛАВА:
7. април – Благовести
6. мај – свети Георгије (=Ђурђевдан)
8. мај – свети јеванђелист Марко (=Марковдан)
12. мај – свети Василије Острошки
14. мај – свети пророк Јеремија (=Јеремијиндан)
21. мај – свети апостол и јеванђелист Јован Богослов
22. мај – пренос моштију светог Николе (=летњи свети Никола)
24. мај – свети Ћирило и Методије
