Мајке хришћанке: Надежда Петровић

Родила се 1873., као прва од тринаесторо деце Димитрија и Милеве Петровић; њен најмлађи брат је био књижевник Растко Петровић. У њиховом дому су се окупљали многи истакнути интелектуалци тога доба и они који су мењали српску историју, што је пресудно утицало на Надеждин даљи пут. Васпитана је у патријархалној и честитој српској породици, у којој је, од малена, учена пожртвованости и љубави према ближњем – то ће бити највеће и највредније сликарско платно њеног живота. Учила је, као дете, цртање и сликање уз оца и ујака, а отац јој је омогућио да даље развија и умножава свој дар кроз школовање. Завршила је 1891. Престижну Вишу женску школу у Београду, која је била расадник првих образованих Српкиња 19. века. Већ 1892. је положила испит за наставницу сликања у средњим школама, што је ускоро постао и њен први позив. Упоредо са тим, имала је приватне часове сликања код професора Ђорђа Крстића, очевог пријатеља, а три године касније уписује и сликарску школу Кирила Кутлика. Године 1898. започиње четворогодишње сликарско школовање код Словенца Антона Ажбеа у Минхену, где упознаје Василија Кандинског и југословенске уметнике и где је за годину дана научила да говори немачки, руски и француски језик. Била је несвакидашње даровита, енергична и предузимљива, пламено је радила све чега се дотакла и померала границе свега познатог. Била је једна од најобразованијих Српкиња свога доба. Године 1900., Надежда је имала своју прву самосталну изложбу у Великој школи у Београду. Иако јој је признавала таленат, тадашња критика је била немилосрдна у погледу њених „новотарија“. Наредне године, започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Морала је да се врати у Србију 1903., јер јој министар просвете није одобрио даље одсуство. По повратку у Србију, улази у вртлог бурних историјских догађаја и подиже српски народ у борбу и помоћ Србима у Старој Србији и Македонији. Са Делфом Иванић покреће оснивање Кола српских сестара, добротворног, патриотског, културно-просветног удружења. На Велику Госпојину 1903., у препуној сали ресторана Коларац, на Позоришном тргу, у присуству више од 3000 жена, одржана је Оснивачка скупштина Кола, „до тада највећи женски митинг у Српству“, а Надежда је одржала 90-минутни говор. Била је један од оснивача и први секретар Кола.

Осмислила је први велики подухват Кола – концерт у Народном позоришту, за прикупљање помоћи пострадалима у Македонији. Певало је Прво београдско певачко друштво, под управом Стевана Мокрањца, а краљ Петар је послао прилог од 1000 динара у злату. Надежда одмах затим креће на југ, носећи ову хуманитарну помоћ, све до Кичева. Пише низ родољубивих чланака да се помогне угроженом народу у јужним крајевима. Као одјек овог пута настала је и њена једина драма, Војвода Мицко Поречки, где је записала: Сви можемо изгинути, али наше споменике морамо сачувати. У време прославе стогодишњице Првог српског устанка, ангажује се на организовању Прве југословенске уметничке изложбе, коју је отворио краљ Петар, а на којој су излагали уметници из Србије, Словеније, Хрватске и Бугарске. Према њеном сликарству критика је и даље била немилосрдна, а велику пажњу су скретали њени текстови, писани на друштвене, националне, политичке и културне теме, које је објављивала у бројним часописима. Речено је за њу: „Да би свуда стигла, та крупна, стамена жена била је увек спремна да крене на пут, на коњу, у возу, пешке, она је непрестано путовала, као неки уметнички мисионар, проповедник и борац.“ Радила је предано на организацији уметничких колонија и изложби, и сама излагала на бројним изложбама, широм земље и у Француској, Италији… Услед анексије Босне и Херцеговине 1908., Надежда сазива митинг на Позоришном тргу, заједно са Колом српских сестара. Прекида наставу и долази са ученицима на митинг, излази на балкон Народног позоришта и држи ватрени патриотски говор, поздрављана бурним овацијама бројног народа. Године 1910. одлази у Париз, где борави у атељеу Ивана Мештровића, упознаје велике уметнике, Матиса, Пикаса, Родена. Њено сликарство се мења и сазрева. Несхваћена у своје време, остала је у историји упамћена као једна од наших највећих сликара. Године 1912. отворила је сликарску школу, а затим кренула у своје највеће, најтеже и најзначајније животне борбе. Била је добровољна болничарка у чак три рата: два балканска и Великом рату. Захтевала је да је пошаљу на фронт, у прве борбене редове. У јеку борби, неуморно је збрињавала рањенике, а помало и сликала, за сведочанство о преживљеним данима. Писала је својима: „Ми овде живимо у непрекидном јауку рањеника, превијању рана, покличу наше јуначке војске, маршевима њиховим, дочеку и испраћају њиховом на бојно поље, да их отуда рањене примамо и негујемо. Па ипак, све оде са одушевљењем, а Турци губе битке и наша победа је на помолу. Наши војници ми изгледају као браћа и њихови узвици: „Сестро, сестро!“, истински су и чине ме поноситом што сам им у помоћи. Рањеници стижу у транспортима по 50 и 70. Надам се за дан-два, да ћу са пољском болницом кренути ка Новом Пазару… Када смо пролазили кроз Краљево, свечано су ме дочекали многи очеви, пријатељи и ђаци…“ Неговала је и по 80 рањеника и тифусних болесника одједном. Кад је букнуо Велики рат 1914., поново се јавила за добровољну болничарку и отишла на фронт, у Дунавску дивизију, са којом је учествовала у борби на Мачковом камену, не прихвативши понуду да ради за Црвени крст у Швајцарској. Стала је на крсно-васкрсну вертикалу свог народа, обукла се у јеванђељску реч да од ове љубави нема веће кад неко живот свој положи за своје ближње. Писала је о биткама на Мачковом камену: „Ми смо овде имали за првих шест дана надчовечанске маршеве из Срема, чак на Јагодњу планину, а овде за четири дана долазак 4000 рањеника… Борбе су биле ужасне и очајне с наше стране, а и отпор Аустријанаца доводио је наше до беса. … Борбе вођене на том положају биле су више него огорчене, борбе до истребљења. Сви командири чета, командири батаљона, водници, пет команданата пука, пет потпуковника … и 64 официра из 18. пука, изгинуло је и смртно рањено, а војника управо је остало на половини из свију пукова. … Рањеника смо имали 4000, ја мишљах полудећу од јада и чуда… имала сам нервну кризу… када су нам одједном донели 20 официра тешко рањених, бејах скамењена… сместила сам их у велики шатор… отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих, милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми: „Храбро, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо остадоше…“ После победе српске војске у Церској и Колубарској бици, најпре обилази своју породицу у Скопљу, а онда, бира најтеже одредиште – Ваљевску ратну болницу, где се једва знало ко је био жив, а ко мртав, због епидемије пегавог тифуса. Болест је косила војнике, рањенике, цивиле, лекаре, болничаре… Крајем марта, оболела је и Надежда, улажући надљудске напоре, носећи свој крст одважно, неодступно и предано до краја. Боловала је седам дана, у тешким мукама. Вељко Петровић је 1955. говорио о њој, приликом откривања њеног споменика у Чачку: „1915., приликом привременог повлачења српске војске, имао сам још ту срећу да је сретнем, у нагорелом, блатњавом шињелу, уз болничке арњеве, с војницима, у крвавим завојима, штакама. Њено здраво, пуно, румено лице, упркос тадашњим напорима и оскудици, сијало је од поуздања, а очи војника одавале су више од привржености, праву љубав према тој њиховој Великој Сестри. Свуда, под оним шаторским крилима, по свим рововима у Србији, причало се тада како су је, после, војници суморно, без престанка, плачући превртали у влажним чаршавима, само да јој смање тифусну ватруштину, да спасу то велико срце које је до краја куцало за њих…“
Надежда Петровић је напустила овај свет у навечерје Васкрса, 3. априла 1915. Сахрањена је у Ваљеву, а данас њени земни остаци почивају на београдском Новом гробљу. Оставила је за собом изузетну уметничку заоставштину и непролазна дела љубави, херојства и човечности.

старац Јефрем Филотејски и Аризонски: Добробит милосрђа

К ада милостив даје, позајмљује Богу, а Бог ће му вратити овај зајам, обећао је, стоструко, и у овоме животу, а у другоме животу удостојиће га Свога вечнога Царства. Или, неко је даривао материјално. Бог ће му вратити духовно. Каже један Свети: „Сети се Бога у време благостања, да би се Бог сетио тебе у време невоље.“ Стално пред очима да имамо милосрђе – духовно и материјално, и да говоримо: „Твоје од Твојих.“ Ништа није наше. Све је Божије. Благословио је Бог? Имам. Није благословио? Немам. Свети Филарет, из Пафлагоније, био је врло богат. Имао је породицу, децу и велику кућу. То га није спречило да буде милостив, да постане благословени Светитељ Божији. Имао је велику љубав. Његово милосрђе није било такво, ето, просто да би се отарасио сиротиње, нешто би им бацио. Видимо да његово милосрђе није било само материјално, било је израз његовог срца, рађало се у дубинама његове душе. Једна друга врста милосрђа не ограничава се само на материјалне ствари. У овој се милостињи подвизавају они који искрено воле своје ближње. Посетиће и утешиће болесног у болници, да размене са њим неколико речи, да му однесу неку књигу, да му олакшају његову невољу. Ови људи речју љубави којом је преиспуњено њихово срце много пута могу да спасу друге од сигурне смрти, телесне и психичке. Једна реч утехе, један покрет, једна мала подршка може да успокоји другога душевно. Ово милосрђе је непроцењиво. Ни једно милосрђе, међутим, није веће од жртве на Часној Трпези. Наше Православље има Свету Литургију, која даје добробит и успокојава хиљаде душа. На једној Светој Литургији помињу се стотине хиљада имена. Свима њима стиже помоћ од ове светиње. И они који прилажу за имена да се помињу на Светој Литургији, као и они којима је та жртва намењена и које свештеник помиње – сви имају велику корист од тога. Људима који су се упокојили нико не може више да помогне, јер по Светоме Писму, после смрти нема покајања. Како да се помилују ове душице које се можда налазе у тамници, у предграђу пакла и муче се? Ко ће им помоћи? Помоћи ћемо им ми живи. Православна Црква је све тако лепо уредила, да би помогла душама које су се упокојиле. Литургија, парастоси, помени, милостиње за њихове душе, бројанице, молитве, метаније, „Упокој, Господе…“ – све ово иде горе и налази душе и помаже им. Ово је велико милосрђе за које нико не зна. Даш прилог за једну Свету Литургију, што у суштини није ништа, и тиме милујеш све оне душе које ће се поменути и које ће наћи покој у другом свету. Наравно, овим прилогом могао си да помогнеш једном, двојици сиромашних да се обуку или да нешто поједу. И ова милостиња је добра. За Светом Литургијом, међутим, чезну душе које се налазе у другом свету и муче се, зато што нису уредиле однос са Богом за живота, налазе се сада у тамници, молећи да неко из њиховог рода постане свештеник, да би их се сећао и помињао. Ревнујмо у овој врлини, која је тако важна. Дајмо милостињу веселог лица, са радошћу и захвалношћу. У мери у којој смо ми милостиви према другима, у тој мери ће и Бог бити милостив према нама. Требало би да будемо свесни духовне користи коју добијамо милосрђем. Удовицу која је дала две лепте Господ је удостојио Свога Царства и похвале у Светоме Јеванђељу. Постала је један златни пример свима покољењима, и добробит њеног милосрђа стално се умножава, јер иде на Небо и тамо је налази. Јер многи су се поучили њеним примером, и ова добробит коју је донела другима, враћа се њеној души! Да се помолимо да нас удостоји Бог да имамо и унутрашње и спољашње милосрђе, да бисмо могли да се надамо да ће на Страшном Суду и нама Богу указати милост и опроштај. Амин.


Свети Николај Охридски и Жички: Јеванђеље о чудесном исцељењу слепорођеног

Преузмите текст (ПДФ)


отац Горан Ковачевић, Антверпен, Белгија


Hrist

Читање из Светог Писма

Литургија – Зачало 34: Јован 9, 1-38

Христос исцјељује у суботу слијепога од рођења. Фарисеји испитују исцјељенога.

1 И пролазећи, видје човјека слијепа од рођења.
2 И запиташе Га ученици Његови говорећи: „Рави (=Учитељу), ко сагријеши: овај или родитељи његови, те се роди слијеп?”
3 Исус одговори: „Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему.
4 Мени ваља чинити дјела Онога Који Ме посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити.
5 Док сам у свијету, Свјетлост сам свијету.”
6 Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме.
7 И рече му: „Иди, умиј се у бањи Силоамској”, што преведено значи: ’послан’. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући.
8 А сусједи, и они који га бијаху видјели прије да бјеше слијеп, говораху: „Није ли ово онај што је сједио и просио?”
9 Једни говораху да је он, а други да је налик на њега. Он говораше: „Ја сам.”
10 Тада му говораху: „Како ти се отворише очи?”
11 Он одговори и рече: „Човјек, Који се зове Исус, начини блато и помаза очи моје, и рече ми: ’Иди у бању Силоамску и умиј се.’ И кад отидох и умих се, прогледах.”
12 Тада му рекоше: „Гдје је Он?” Рече: „Не знам.”
13 Онда њега, некадашњега слијепа, одведоше фарисејима.
14 А бјеше субота кад Исус начини блато и отвори му очи.
15 А фарисеји га тада опет питаху како прогледа. А он им рече: „Блато ми метну на очи, и умих се, и видим.”
16 Тада говораху неки од фарисеја: „Није овај Човјек од Бога, јер не светкује суботу.” Други говораху: „Како може Човјек грјешан таква знамења чинити?” И наста раздор мећу њима.
17 Опет рекоше слијепом: „Шта ти велиш за Онога што отвори очи твоје?” А он рече: „Пророк је.”
18 Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао, док не дозваше родитеље тога што је прогледао.
19 И запиташе их говорећи: „Је ли ово син ваш за кога ви кажете да се роди слијеп? Како, дакле, сада види?”
20 А родитељи његови одговорише им и рекоше: „Знамо да је ово син наш и да се роди слијеп;
21 а како сада види, не знамо, или ко му отвори очи, ми не знамо; сам је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе.”
22 Ово рекоше родитељи његови, јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год Њега призна за Христа.
23 Зато рекоше родитељи његови: „Одрастао је, њега питајте.”
24 Тада по други пут дозваше човјека који је био слијеп и рекоше му: „Подај славу Богу; ми знамо да је онај Човјек грјешан.”
25 А он одговори и рече: „Је ли грјешан, не знам; једно знам: да ја бијах слијеп и сада видим.”
26 Тада му опет рекоше: „Шта ти учини? Како отвори очи твоје?”
27 Одговори им: „Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици Његови?”
28 Они га изгрдише и рекоше: „Ти си ученик Његов, а ми смо ученици Мојсејеви.
29 Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а Овога не знамо откуда је.”
30 Одговори човјек и рече им: „У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје.
31 А знамо да Бог не слуша грјешнике; него, ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша.
32 Откако је вијека, није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепом.
33 Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити.”
34 Одговорише и рекоше му: „Ти си се родио сав у гријесима, па ти нас да учиш?” И истјераше га напоље.
35 Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га, рече му: „Вјерујеш ли ти у Сина Божијега?”
36 Он одговори и рече: „А Ко је Он, Господе, да у Њега вјерујем?”
37 А Исус му рече: „И видио си Га, и Онај Који говори с тобом, Тај је.”
38 А он рече: „Вјерујем, Господе!” И поклони Му се.

Апостол – Зачало 38: Дјела Апостолска 16, 16-34

Павле и Сила у тамници. Крштење тамничара и ослобођење апостола. 

16 Догоди се, пак, кад иђасмо на молитву, да нас срете једна робиња, која имаше дух погађачки, и гатајући доношаше велики добитак својим господарима.
17 Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: „Ови су људи слуге Бога вишњега, који нам јављају Пут спасења.”
18 И овако чињаше много дана. А када се Павлу досади, окрену се и рече духу: „Заповиједам ти Именом Господа Исуса Христа: ’Изиђи из ње!’” И изиђе у тај час.
19 А када виђеше њезини господари да изиђе нада њиховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на трг пред поглаваре.
20 И кад их доведоше војводама, рекоше: „Ови људи узбуњују наш град, а Јевреји су,
21 и проповиједају обичаје које нама не приличи примати ни творити, јер смо Римљани.”
22 И слеже се народ на њих, и војводе им раздријеше хаљине, и заповједише да их шибају.
23 И пошто им ударише много батина, бацише их у тамницу и заповједише тамничару да их добро чува.
24 Примивши такву заповијест, он их баци у најдоњу тамницу и ноге им метну у кладе.
25 А око поноћи Павле и Сила мољаху се и слављаху Бога; а сужњи их слушаху.
26 Одједном, пак, настаде велики земљотрес, тако да се потресоше темељи тамнице; и одмах се отворише сва врата и свима спадоше окови.
27 А кад се пробуди тамничар и видје отворена врата тамничка, извади нож и хтједе да се убије, мислећи да су сужњи побјегли.
28 А Павле повика јаким гласом говорећи: „Не чини себи зла никаква, јер смо сви овдје!”
29 А он, заискавши свјетиљку, улетје и дрхтећи паде пред Павла и Силу;
30 и извевши их напоље, рече: „Господо, шта ми треба чинити да се спасем?”
31 А они рекоше: „Вјеруј у Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој.”
32 И говораху му ријеч Господњу, и свима у дому његову.
33 И узевши их у онај час ноћи, опра им ране; и одмах се крсти он и сви његови.
34 И уведе их у свој дом, и постави трпезу, и радоваше се са свим домом својим што је повјеровао у Бога.


Календар

Mај 16. (Јулијански)

Mај 29. (Грегоријански)

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Преподобни Теодор Освештани, ученик Пахомијев; Блажена девица Муза; Свети мученици Авдис, Авда и остали са њима; Свети Никола Мистик, патријарх Цариградски; Свети новомученик Никола из Мецова; Свети преподобномученик Саваит; Света Ефимија; Свети мученик Папилин; Свети Александар, архиепископ Јерусалимски; Преподобни Јефрем Перекомски, новгородски чудотворац; Свети мученик Петар.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’


Духовна порука светог Теофана Затворника
– Мисли за сваки дан у години:

Спори се простота вере са лукавим неверјем (Јован 9 глава). Пришавши слепцу који је прогледао, вера је просветила и његове умне очи, те је он јасно угледао истину. Гледајте како је код њега све логично. Питају га: „Шта ти кажеш о Ономе Који ти је дао вид?“ „Пророк је“, одговорио је он, то јест посланик Божији, испуњен чудотворном силом. Непротивречан и исправан закључак. Међутим, књишка образованост неће да види ту исправност и xoћe да се уклони од њених последица. Пошто јој то није успело, она се обраћа некњишкој простоти својим предлогом: „Подај славу Богу. Ми знамо да је онај Човек грешан.“ Али простота вере не уме да повеже грешност и чудотворство, те отворено изражава: „Је ли грешан, не знам; једно знам, да ја бејах слеп, а сада видим.“ Шта је могуће peћи против такве речи? Међутим, логика неверника је упорна и при свој очевидности се не стиди да тврди да не зна одакле је Онај Који је отворио очи слепоме. „У томе и јесте чудо“, говори им здрава логика вере, „што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша. Откако је века није се чуло да ико отвори очи рођеноме слепцу. Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити.“ Рекло би се, после овога ништа друго није остајало, него да се преклони глава под силом исправног закључка. Међутим, књишка ученост не може да трпи здраву логику вере, и зато га истераше. Па пођи онда да доказујеш истину вере онима код којих се ум искварио од упорности неверја. Неверници свих времена су људи истог кроја.


Учимо старословенски
(словѣ́ньскъ ѩзъıкъ) їѧѣьъѡщѥѭюѹыѿѵйє

Библијски наводи: Старословенски – Синод СПЦ

Miroslavljevo jevanđelje

Miroslavljevo jevanđelje

истлѣнїє (истљеније) = труљење, пропадљивост, пропаст, смртност, поквареност, кварење

Матеј 21, 12:

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Ѩкѡ нє ѡставиши дѹши моєѧ во адѣ, нижє даси Прпдбномѹ Твоємѹ видѣти истлѣнїѧ.

ИЗГОВОР: Јако не оставиши души мојеја во адје, ниже даси Пр(е)п(о)добному Твојему видјети истљенија.

СРПСКИ Јер нећеш оставити душу моју у аду, нити ћеш дати да Светац Твој види труљење.

Архива

X