отац Миодраг Поповић – ПИСМО И ИДЕНТИТЕТ
Навика је, кажу, једна мука, а одвика пет. Запрепашћујуће је колико је човек у стању да своје поступке правда навиком, а поготово колико људи сматрају да се таквим оправдањем може објаснити и решити све. О погубности олаког прихватања навике и мирења са њом можда најбоље сведочи број оних око нас који нису у стању да изговоре реченицу без хуле на Бога или неку светињу. Можете их ви опомињати колико хоћете, можете им до миле воље објашњавати да вам није свеједно када се у вашем присуству хули и грди оно што вам је најсветије, не вреди. Све и да својим очима гледају, све и да се на свом примеру уверавају у стравичну истинитост речи светог владике Николаја: „Богохулни народ – богаљасти пород“ и „Ко Бога псује, кућу истребљује“, они ће на све опомене слегнути раменима и рећи: „Шта да радим – навика.” Толика је моћ навике. По Божијем допуштењу, данашњи нараштаји српског народа се, на бројним сопственим примерима, уверавају у пуну веродостојност Господњих, апостолских и светоотачких опомена. Баш као и у наведеном примеру псовача-робова навике, све је више Срба који не умеју да пишу писмом свог матерњег језика, ћирилицом. Ако би се, неким случајем, међу таквима организовала анкета са циљем да се утврде разлози таквог стања, многи би сигурно одговорили: „Шта ћу – навика.” Понижавајуће је како смо, од народа који је знао како му се зове језик и које му је писмо,за непун век успели да се преобратимо у народ који не зна ни једно ни друго. Може ли бити нормално да човек који је завршио свој радни век и зашао у године достојне поштовања, није у стању да ћирилицом срочи ни најобичнију поруку на цедуљици, док колико јуче његовом оцу није било ни на крај памети да латиница уопште може имати било какве везе са српским језиком? А таквих примера има тушта и тма. Оправдања се може наћи безброј: лобализација, англиканизација, Интернет, СМС поруке, лакше учење страних језика, ‘Ја сам лекар’, ‘Ја сам телеграфиста’, ‘Живим дуго у иностранству’. Али погледамо ли како ствари стоје код других народа (јер све набројано постоји у читавом свету, а не само код нас), видећемо да код њих нема таквих радикалних промена у језику и писму, или барем ни издалека у мери у којој се то нама дешава. Једном Русу, Грку, Бугарину сасвим је нормално да на страним језицима пише латиницом, а на свом језику својим писмом. Данас смо дошли до тога да, ако на пример, код гравера наручујете исписивање неке фирме или плочице за кућна врата, морате нагласити да текст треба да буде на ћирилици, јер се у супротном подразумева да ћете то што сте тражили добити исписано латиницом. Статистика је неумољива: огромна већина српских књига и новина данас се штампа латиницом, латиница је преплавила ТВ канале, мање од 30% фирми у српској престоници исписано је ћирилицом. Штавише, и на овом примеру потврђује се тужно правило да је свест о народном идентитету развијенија код појединаца, него код јавних и државних институција. Дакле, не треба кривити народ (мада од савремених мисионара добре воље и толеранције недавно сазнадосмо да, ето, постоји и та категорија: кривица читавог једног народа), већ узроке треба тражити међу онима који народ воде. У водећим слојевима друштва, међу онима који припадају елити (или се, барем, не буне превише када их неко сврста међу елиту) није занемарљив број оних који се на речима представљају као поштоваоци закона, а на делу ноншалантно крше уставну одредбу по којој је званични језик у држави српски, а службено писмо ћирилица. Од друштвених чинилаца, једино Црква у пракси постојано поштује ову уредбу, али тај усамљени пример је очигледно недовољан, јер језик и писмо нису превасходна мисија Цркве, него научних, културних и просветних посленика. У свести и подсвести покољења одраслих на утопији братства-јединства у свему, па и у језику и писму, остала је дубоко уврежена ирационална потреба да се не замере ‘браћи’, чак и сада, када се то јединство, на најбруталнији могући начин, преселило међу мучне детаље и наше и ‘братских’ историја. Латинизација српског језика је само једна од логичних последица извитопереног система елементарних вредности, у овом случају поремећаја у идентитету, личном и народном. Ако мислимо да макар мало ублажимо трљење које ће наша деца осећати у зубима због киселог грожђа које смо јели, наши оци и ми морамо васпоставити елементарни редослед ствари: прво треба и свако од нас понаособ, и као читав народ, да потражимо одговор на питање: „Ко сам ја?“, па тек онда на питање: „Какав је мој однос према окружењу?“ Ни човеку, ни народу који није у стању да дефинише самога себе у томе не могу, све и да хоће, да помогну други. Што пре то схватимо, пре ћемо моћи и да се ухватимо у коштац са свим апсурдима који су нам остали као наслеђе из периода наопаких уређења кроз који смо прошли. Утолико ће нам бити лакше и да схватимо свеу апсурдност и погубност шизофреног ‘двоазбучног’ система који данас влада над српским језиком, те да рационално и аргументовано, без позивања на ненакве завере и квази-патриотске маштарије, подигнемо глас против болесног стања у коме се налази српски језик и ћирилица, витално важни елементи народног идентитета. Ако нам је већ толико стало да се пред светом представимо у лепом светлу, то сигурно нећемо постићи представљајући се као народ који је тако наиван да му се шизофренија може потурити као богатство.
Акатист Покрову Пресвете Богородице(37 минута) https://www.youtube.com/watch?v=R5GDb4IllLE&t=1806s
Читање из Светог Писма
Литургија – Зачало 32: Марко 8, 1-10
Друго умножавање хљеба. 1 У те дане опет, кад бијаше много народа и не имађаху шта јести, призва Исус ученике Своје и рече им: 2 „Жао Ми је народа, јер већ три дана стоје код Мене и немају шта да једу. 3 А ако их отпустим гладне кућама њиховим, малаксаће на путу; јер су неки од њих дошли издалека.” 4 И одговорише Му ученици Његови: „Откуд их може неко нахранити хљебом овдје у пустињи?” 5 И запита их: „Колико имате хљебова?” А они рекоше: „Седам.” 6 И заповједи народу да посједају по земљи; и узевши оних седам хљебова и заблагодаривши, преломи, па даде ученицима Својим да поставе, и поставише народу. 7 И имаху мало рибица; и благословивши их, рече да и њих поставе. 8 И једоше, и наситише се, и накупише комада што претече седам котарица. 9 А оних што су јели бијаше око четири хиљаде; и отпусти их. 10 И одмах уђе у лађу са ученицима Својим, и дође у предјеле далманутске.Апостол – Зачало 217: Ефесцима 1, 7-17
Благодат у Христу и Духу. 7 у Коме имамо избављење крвљу Његовом, опроштење гријехова по богатству благодати Његове, 8 коју је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости, 9 обзнанивши нам тајну воље Своје, по благовољењу Својему, које унапријед одреди у Њему, 10 за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на Небу и што је на земљи, у Њему, 11 у Коме и постасмо насљедници, унапријед одређени према намјери Онога Који све чини по савјету воље Своје, 12 да будемо на похвалу славе Његове, ми који смо се унапријед надали у Христа, 13 у Којему и ви, чувши ријеч истине, Јеванђеље спасења вашега, и повјеровавши у Њега, бисте запечаћени обећаним Духом Светим, 14 Који је залог насљедства нашега, за искупљење тековине, на похвалу славе Његове. 15 Зато и ја, чувши за вашу вјеру у Господа Исуса и љубав према свима Светима, 16 не престајем благодарити за вас спомињући вас у својим молитвама: 17 да вам Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде Духа мудрости и откривења да Га познате,Духовна порука светог Теофана Затворника – Мисли за сваки дан у години:
Нахранивши четири хиљаде душа са седам хлебова, Господ одмах уђе у лађу… и дође у пределе далманутске (Марко 8, 1-10), баш као да ништа нарочито није урадио. Таква је истинска врлина – дела и само дела, а не oбpaћa пажњу на оно што је учињено. Она увек заборавља оно што је за њом, стремећи ка ономе што је пред њом. Код оних који су испуњени добротом, то се одвија као по природи. Снажан човек подиже велики терет без напора, а слаби се напреже и са малим товаром. Тако и снажни добротом свако добро дело врши без напрезања, чим му се само укаже прилика. Сиромашни добротом, пак, без напора ништа не може учинити. Прилика му је пред очима, а он се све погледа и све се осврће. Добро срце је жедно доброг дела и није задовољно када не нађе довољно прилика да своју жељу испуни, као што човек не бива сит, док се не наједе. Гладан човек не заборавља јело све док не утоли глад. Кад је, пак, глад утољена, јело се заборавља. Тако и онај ко је истински добар, стално мисли на добро дело све док га не уради, а затим га одмах заборавља.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље