Отац Милош Весин: О освећењу водице у православном дому
Зашто свештеник посећује и кропи домове својих парохијана Светом водом? Улазећи у домове поверених му парохијана, свештеник, пре свега, доноси Божији благослов. Свештеник никада и никуда не иде у своје име. Он је увек у мисији, у послању јер, речју, делима и, нарочито, свештеним радњама проповеда Онога Који је рекао Својим апостолима: „Који вас прима, Мене прима, а који прима Мене, прима Онога Који Ме је послао.“ (Матеј 10, 40) Улазећи у домове народа Божијег, свештеник, као инструмент Божије благодати и као духовни отац својих парохијана, уноси Христов мир са собом, јер је Христос рекао: „А улазећи у кућу, поздравите је говорећи: ‘Мир дому овоме.’ “ (Матеј 10, 12) Уз то, посећујући сваку породицу у парохији, свештеник, заправо, посећује домаћу цркву, јер је свака породица позвана да буде Црква у малом. Православни Срби, примајући свештеника у дом, не испуњавају тек неки давни обичај, обичаја ради, већ дочекују Благодат коју свештеник доноси, Благодат која се даје кроз Свету воду, али и благодатну силу Часнога Крста, који свештеник са собом носи. С друге стране, свештеников долазак у дом је изванредна прилика да се он, као духовни отац, сретне са својом паством у атмосфери њиховога дома и да се, по могућству, упозна са радостима, успесима, али не мање и бригама, искушењима и проблемима својих парохијана. Зато је пожељно да, том приликом, сви чланови породице буду на окупу. Одбијајући или избегавајући, из ма којих разлога, долазак свештеника у кућу, не чинимо никакву личну увреду свештенику, него избегавамо сусрет са Божијом благодаћу и затварамо врата Часноме Крсту, који нам свештеник уноси у дом. Шта све треба припремити за долазак свештеника у дом? Потребно је, на чистом столу, припремити: мало већу посуду (обично чинију) за воду, свећу, икону и мали поменик (=списак живих и у Господу уснулих чланова породице). Непримерено је дочекати свештеника, који нам доноси Благодат и благослов, у нереду и оставити га да сам крчи простор за Часни Крст, суд са Светом водом, кадионицу и остало. Запамтимо: дом се спрема, не из учтивости према свештенику, већ из осећаја побожности према светом чину који се тога дана врши у нашем дому. Зашто се Светом водом не кропе пси и мачке? Све је чешћа појава да многи верници, приликом свештениковог доласка за ‘Водицу’, траже од свештеника да Светом водом покропи и њихове четвороножне љубимце. Треба напоменути да су, наравно, и животиње Божија створења са одређеном наменом. Међутим, благослов који свештеник доноси у кућу даје се словесним, разумним и крштеним члановима Цркве. Вера тражи комплетну људску личност: разум, осећања и вољу. Свештенорадње нису магија, него примање Божије благодати, Божије љубави, која нам се кроз Свете Тајне и свештенорадње изобилно даје. Да ли постоји одређено време до када свештеник мора да заврши освећење свих домова у парохији? Ако са радошћу дочекујемо долазак нашег пароха, онда заиста не би требало да буде места коментарима у стилу: „Знате, оче, ми смо навикли да нам се кућа освети до краја фебруара.“ Или: „Хвала вам, али ове године не бисмо ‘Водицу’.“ Свештенику би најлакше било да протрчи кроз парохију и обави посао за неколико недеља. Као прво, то је физички немогуће. Друго, свештеник не би смео да протрчи кроз парохију, јер свештеник није покретни аутомат за кропљење домова, нити сервисна служба за верске услуге, него духовни отац својих парохијана! Ко Божији благослов и свештеника с радошћу дочекује, никада неће правити питање да ли је то у јануару, фебруару, марту или у било ком другом месецу. Свештеников долазак се, наравно, услед болести, путовања или каквог другог разлога, увек може померити за неки други дан, недељу или месец, али га никако не би требало избегавати. Надајући се да ћу вас, уз Божију помоћ, током многих година које су пред нама, сусретати, пре свега, у дому Божијем, у светом храму, али исто тако и у вашим домовима и благослов Божији вам у миру доносити, остајем ваш недостојни, али искрени, молитвеник пред Господом.
Весна Никчевић: О тајни имена свете Петке – Параскеве
Србско и бугарско име Петка, Петница и Параскевија, грчки Параскева, руски, украјински и белоруски – Прасковија-Паша и Пјатница вековима је једно од најомиљенијих у словенском православљу. Истраживачи имена, а посебно световни језикословци свесловенско име Петка-Пјатка, Петница-Пјатница обично и код нас сматрају пуким преводом грчке речи Параскеви. Грчка реч Параскеви, међутим, означава шести, а не пети дан у недељи, рачунајући, по хришћанском обичају, недељу као први дан седмичног циклуса и имајући, наравно, на уму да је сваки дан, по јудеохришћанском схватању, почињао након заласка сунца, после вечерње службе и трајао до заласка сунца и новог вечерњег богослужења сутрадан, за разлику од савременог секуларног рачунања, по коме дан од 24 часа почиње од поноћи и траје до наредне поноћи. Седмица, као раздобље од седам дана, које опомиње на Божије стварање света за седам дана, код Јевреја се завршавала шабатом, то јест суботом, као седмим даном или даном одмора, који подразумева обустављање сваког делања, заустављање свега ради хваљења Бога. Имена осталих дана представљала су, заправо, обичне редне бројеве и означавала дане по њиховом редоследу у седмичном циклусу. Од јелинистичког доба (4. век пре Христа), гркојезични Јевреји из расејања увели су као новину да шести дан у недељи називају параскеви, то јест да га поимају и означавају као припрему за шабат, то јест суботу. Оваплоћење, Страдање и Светло Васкрсење Господа нашег Исуса Христа коренито су променили и поимање времена у људском роду, не само у смислу да, поред рачунања времена од Стварања света, у Хришћанству од 6. века временом сасвим претеже рачунање од Рођења Христовог, него и у смислу да је Дан над данима, Дан Васкрсења, као круна Првог доласка Христовог и објава Другог Његовог доласка, постао први дан седмице. Сходно томе, у хришћанском називљу за седмичне дане, називи за шести, седми и први дан, по старом хришћанском начину, издвојени су од оних који се заснивају на простом бројању. Претпоследњи, последњи и први дан у недељи у грчком језику, својим посебним значајем и местом у свештеном времену, заслужили су посебна, суштинскија имена: дан Страдања и Смрти Христове, и то најпре само Велики петак, а онда и сваки петак као Велики петак у маломе, назван је, под утицајем јеврејске праксе, не шестим даном, него јединствено – параскеви, то јест припремом, тачније, почетком тродневне приправе за Дан тродневног Васкрсења, односно, за недељу као Васкрс у маломе. О оваквом осећању ствари на свој начин сведоче и предања простонародне побожности, у којима се, између осталог, зближавају култови Свете Петке и Свете Недеље, при чему се Света Петка назива мајком Свете Недеље. Субота је и код хришћана задржала своје језички прилагођено јеврејско име – сабатон, у знак поштовања према Старом завету, али као последњи (=шести) дан хришћанске седмице, као што је и Стари завет остао испуњен у Новом завету, као последња тачка у предисторији спасења људскога рода, оствареног доласком Спаситељевим. Дан Васкрсења Христовог, у етапама христијанизовани јужни Словени, прозвали су, под неком мешавином нехришћанских утицаја, недељом, даном у који се не дела и одмара, за разлику од чисто хришћанског назива код Руса за недељу – Воскресеније. У сваком случају, у временима из којих потичу најстарије потврде хришћанског имена Параскеви, Параскеве Самарјанке (1. век после Христа) и Параскеве Римљанке (2. век после Христа), име параскеви још увек значи, пре свега, Велики петак, приправу за Васкрс, и тек се постепено преноси и на седмични дан који претходи суботи. Поставља се питање је ли изворно име србске Светитељке, из њеног несачуваног првобитног словенског житија, несачуваног као и србско пражитије Светог кнеза Јована Владимира, из одређених разлога, свесним трудом учењака из саме Цркве (било са латинског Запада, било са грчког Истока), просто накнадно преведено приликом састављања Светитељкиног житија на грчком језику, као за византијски дух богоугодније? Отуда се и могло десити да се и словенско име Епиватске Светитељке преведе на грчки, поступком ненаучног етимологисања, заснованом на ондашњим крајње скромним знањима и произвољним представама учених Грка о србском језику, па и о хришћанском словенском идентитету у настајању уопште. Свођење етимологије србског и словенског личног имена Петка-Петница на назив петог дана у недељи, које у различитим духовним контекстима истичу и црквени и световни истраживачи, није задовољавајуће, пре свега зато што је могућност таквог порекла секундарна. Изворно србско име Петка, у старијем изговору – Пентка, по свој прилици се изводи из веома плодног корена пент – дизати се, пењати се, пропињати се, разапињати, и припада породици речи сабраној око глагола пети се, пењати се, пентрати се, распињати, попут речи: пета, петни (из петних жила – идеја успона, издизања од пете, из све снаге), петњача, петница, петњак (=петна кост), надимак Петоња у Црној Гори; пе(н)тро, пе(н)тар, петар – стара србска реч за удубину и све изграђено под таваницом, плафон, балкон, таван, као место под кровом на које се пентра, пење, одакле је вероватно и средњовековни топоним Петрич за градове утврђење на високом брду; али и распеће, распело или напињање, напон, као успињање на висину Крста и растезање и напињање тела и духа, читавог бића (на сва четири његова крака). Према томе, имена Петан, Петана, Петоња, Петко, Петка, Петкана и Петница, изведени од пе(ња)ти се, имали би значење: онај ко се/она која се диже или пење, односно, на фону хришћанске аскетике: онај ко или она која се пење, успиње, напиње, па и распиње, ходећи за Христом и носећи свој крст. Данас широко распрострањено мишљење о њеном несрпском пореклу, које се, на жалост, наметнуло и нашој црквеној науци (Лазар Мирковић), по аутоматизму прихватања световних академских ауторитета и њихових рационалистичких судова о црквеним стварима, засновао је у 19. веку Иларион Руварац, оспоривши несумњиво и неподељено вековно предање и памћење не само наше помесне Цркве, у чијим се месецословима, типицима и пролозима Света Петка Епиватска називала Србском, него и предање Руске, па и Грчке Цркве, које ову светитељку, епитетом Србска, или од Србије, у својим богослужбеним књигама и календарима, одвајају од осталих трију Параскева (Грци је још називају и Нова или Млађа, за разлику од старих).
Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин – Врлинослов – Постоји ли слободна воља (47 минута)
Читање из Светог Писма
Литургија – Зачало 26: Лука 6, 31-36
Бесједа на гори. 31 И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. 32 И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе. 33 И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако. 34 И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико. 35 Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам, не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је Он благ и према незахвалнима и злима. 36 Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.Апостол – Зачало 194: 2. Коринћанима 11, 31-33; 12, 1-9
Апостолова виђења и откривења Господња. 31 Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Који је благословен ва вијек, зна да не лажем. 32 У Дамаску намјесник цара Арете чуваше град Дамаск желећи да ме ухвати, 33 и спустише ме кроз прозор у котарици преко зида, те избјегох из његових руку. 1 Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња. 2 Знам човјека у Христу, који прије четрнаест година – да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна – би однесен до трећега Неба. 3 И знам да тај човјек – да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна – 4 би однесен у рај и чу неисказане ријечи, које човјеку није допуштено говорити. 5 Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим. 6 Јер кад бих се и хтио хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али се уздржавам, да не би ко помислио за мене више од онога што види у мени или чује од мене. 7 И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео Сатанин, да ми пакости, да се не поносим. 8 За њега трипут Господа молих да одступи од мене; 9 и рече ми: „Доста ти је благодат Моја; јер се сила Моја у немоћи показује савршена.” Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.Духовна порука светог Теофана Затворника – Мисли за сваки дан у години:
Темељна, изворна заповест јесте – љубити. Мала реч, али изражава свеобухватан чин. Лако је рећи – љуби, али није лако достићи до потребне мере љубави. Није сасвим јасно ни како је постићи. Због тога Спаситељ ову заповест окружује другим објашњавајућим правилима: „Љуби, као самог себе; како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.“ (Лука 6, 31) Овде указана мера љубави је, може се рећи, бескрајна. Јер, има ли мере љубави према самоме себи; има ли добра које ми сами себи не бисмо за себе пожелели од других? Међутим, та заповест није неиспуњива, као што се може чинити на први поглед. Читава ствар се састоји у томе да постигнемо савршено саосећање за друге, да доспемо до стања у коме ћемо њихова осећања пренети у себе и осећати оно што они осећају. Када доспемо до тога, више неће бити потребно да нам се указује шта у појединачном случају треба да урадимо за друге. Само срце ће на то указати. Уколико се потрудимо да у себи подржимо то осећање, одмах нам приступа егоизам са намером да нас врати себи самима, да нас закључа у нас саме. Тада је и палац тешко покренути за другога. Нама тада није до њега, па макар он био на самрти. Рекавши: „Љyби ближњег као самога себе“, Господ је хтео да ближњи уместо нас уђе у нас, то јест у наше срце. Уколико се тамо, по староме, буде налазило само наше „ја“, немој очекивати добро.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље