416-944-3297

Календар

октобар 17. (Јулијански) / октобар 30. (Грегоријански) 2022.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Спомен светог пророка Осије; Страдање светог преподобномученика Андреја Критског; Страдање светих Бесребрника Козме и Дамјана и са њима: Леонтија, Антима и Евтропија (=Евпрепија); Спомен преноса моштију светог и праведног Лазара Четвородневног; Спомен преподобног оца нашег Антонија Леохновског.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’


Преподобни старац Порфирије Кавсокаливит: Децу спасава живот родитеља у кући

Oно што спасава децу и чини их добром децом јесте живот родитеља у кући. Родитељи треба да се предају љубави Божијој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нови почетак – да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци. Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу. За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост. Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу реакција њихове деце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно. То је велика безбедност и сигурност за децу. Дечије понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља. Када су деца позлеђена рђавим узајамним опхођењем родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те грађевини њихових душа прети опасност да се сваког часа сруши.
Навешћу вам два примера у вези са овим. Неком згодом дођоше к мени две сасвим младе девојке. Једна од њих је имала врло рђава искуства, па ме је питала зашто је то тако. Ја сам јој рекао: „То је све од куће, од ваших родитеља.“ Пошто сам видео душу једне, рекох јој: „Ти си све то наследила од своје мајке.“ „Ма, наши родитељи су савршени људи“, одговори она, „они су хришћани, исповедају се, причешћују се. Можемо слободно рећи да смо живели у духу вере, осим ако је крива сама религија…“ Ја јој одговорих: „Не верујем ништа од овога што си рекла. Ја само једно видим – да ваши родитељи НЕ ЖИВЕ РАДОШЋУ ХРИСТОВОМ.“ На то ће рећи она друга: „Слушај, Марија, добро отац каже. У праву је. Наши родитељи одлазе код духовника, исповедају се, приступају Светом Причешћу. То све стоји. Али да ли смо икад имали мира у кући? Отац и мајка су се стално свађали. Час једно од њих није хтело да једе нешто из љутње, час оно друго није хтело да некуд изађу заједно. Према томе, отац је у праву.“
У душама деце ствара се одређено стање као последица понашања њихових родитеља. Оно оставља трага у њима за читав живот. Њихово потоње држање у животу и њихов однос са другима у непосредној су зависности од доживљаја које су имали у свом детињству. Расту, образују се, али у дубини се не мењају. То се види и у најситнијим животним манифестацијама. Дешава се, на пример, да те спопадне стомакоугађање. Дође ти да стално једеш. Узео си нешто, појео. Видиш нешто друго, хоћеш и то; хоћеш и оно треће. Осећаш глад, чини ти се; ако не једеш, осећаш да те мучи киселина или дрхтавица. Плашиш се да ћеш ослабити. Али то је психолошки објашњива чињеница. Могуће је, рецимо, да си одрастао без оца и мајке. Стога си духовно лишен и духовно гладан, сиромашан и слаб. Та духовна чињеница се одражава на теби и изражава се као телесна слабост. На породицу пада велики део одговорности за духовно стање човека. Да би се деца ослободила разних унутрашњих проблема, нису довољни савети, принуда, логика и претње. Од свега тога бива, у ствари, још горе. Стање се поправља само освећењем родитеља. Постаните свети, па нећете имати никакав проблем са својом децом. Светост родитеља ослобађа децу од проблема. Деца желе крај себе свете људе, испуњене љубављу: људе који их неће застрашивати, нити ће се ограничавати на изрицање поука, него ће им пружати свети живот и молитве. Ви, родитељи, молите се ћутке и са рукама уздигнутим ка Господу Христу, па ћете тајанствено грлити своју децу. А када су немирна, предузмите неке педагошке мере, али не вршите притисак на њих. Првенствено треба да се молите. Често родитељи, а понајвећма мајке, вређају и позлеђују своје дете због неког несташлука и грде га преко сваке мере. Оно је тада дубоко рањено, чак и кад га не изгрдиш на видљив начин, него га изгрдиш само у себи са осећањем гнева. Или га, можда, само грубо погледаш, а дете то осети. У том случају, оно мисли да га мајка не воли. Мајка га воли. Она ће га касније и помиловати. Али оно окреће главу, не прихвата миловање. Сматра да је то лицемерје, јер је његова душа рањена. Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу. Не треба мајка да се задовољава само тиме што ће руком помиловати своје дете, него треба да му истовремено пружи и миловање молитвом. Дете у дубини своје душе осећа духовно миловање којим зрачи миловање његове мајке и зато га она привлачи. Дете осећа безбедност и сигурност када га мајка тајно, али стално грли преко истрајне и топле молитве, и тако га ослобађа од свега што га притиска. Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример.

Мати Магдалина (Есекс, Енглеска): Правила и односи

Правила и стандарди могу да варирају: неки родитељи су строжи по питању одласка на спавање, неки око ношења накита и тако даље. У хришћанском поретку, личности су важније од правила, а правила нису закони, већ корисна упутства: конзистентна, праведна и јасна детету. Ако му узраст омогућава, треба да разуме разлог захтева који му се поставља. Можда ће бити потребно објашњење. оправдање, па чак и преговарање. Истовремено, васпитаче хришћане не сме бити тешко задовољити. Покушавање да добију пристанак не сме да буде нека врста мучења за дете, али ни разлог да вас варају и прећуткују за грешке и преступе. Примена правила се прилагођава са узрастом детета, од његове потпуне зависности до готово потпуне независности. Нема сврхе кротити тинејџерско бунтовништво наметањем строге дисциплине. С друге стране, није решење ни дићи руке у очајању – што младо биће оставља без могућности за сагледавање проблема, али ни лажно „пуштање“. ОДНОСИ се морају ЧУВАТИ. Хришћански ауторитет се гради по узору на Божији ауторитет, чији превасходни квалитет није моћ, чак ни правда, већ МИЛОСТ. Не желим да кажем да треба увек да избегавамо педагошку строгост, да их „лепо молимо“ и објашњавамо – понекад је „по кратком поступку“ управо лекција која је неопходна. И Бог понекад мора да употреби овакву педагогију. Васпитачи не треба да се плаше успостављања квалитета, јер он деци обезбеђује осећање сигурности. Али, тешке лекције дете мора да искуси у контексту љубави и истине.


Отац Горан Ковачевић – Зашто Христос заповеда да волимо своје непријатеље? Па то је неизводљиво и непотребно!? (15 минута)

https://www.youtube.com/њatch?v=hah36-sdjRE

Отац Горан Ковачевић – „Љубите непријатеље своје“ Како да волимо Јасеновачке кољаче, НАТО злочинце и скрнавитеље светиња? (23 минутe)

https://www.youtube.com/њatch?v=egIW_AkB6nA


Hrist

Читање из Светог Писма

Литургија – Зачало 30: Лука 7, 11-16

Васкрсење младића у Наину.
11 И догоди се потом да Он иђаше у град који се зове Наин, и с Њим иђаху многи ученици Његови и мноштво народа.
12 А када се приближи вратима града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она бјеше удовица; и многи народ из града иђаше са њом.
13 И видјевши је Господ, сажали се на њу и рече јој: „Не плачи!”
14 И приступивши, дохвати се носила, а носиоци стадоше; и рече: „Момче, теби говорим: ’Устани!’”
15 И сједе мртвац, и стаде говорити; и даде га матери његовој.
16 А страх обузе све, и слављаху Бога говорећи: „Велики пророк подиже се међу нама”, и: „Бог походи народ Свој.”

Апостол – Зачало 200: Галатима 1, 11-19

Јеванђеље Христово не може бити друго од богооткривенога.
11 А дајем вам на знање, браћо, да Јеванђеље које сам ја благовијестио, није од човјека;
12 нити га ја примих од човјека, нити научих, него откривењем Исуса Христа.
13 Јер сте чули моје живљење некад у Јудејству, да одвише гоних Цркву Божију и пустоших је,
14 и напредовах у Јудејству више од многих врсника својих у роду своме, будући одвише ревнитељ за своја отачка предања.
15 А када благоволи Бог, Који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу Својом,
16 да објави Сина Својега у мени, да Га благовијестим међу незнабошцима, тога часа не питах тијела и крви,
17 нити изиђох у Јерусалим онима који су били апостоли прије мене, него отидох у Арабију, и опет се вратих у Дамаск.
18 А потом, након три године, изиђох у Јерусалим да видим Петра и остадох код њега петнаест дана.
19 А другога од апостола не видјех, осим Јакова, брата Господњега.


Духовна порука светог Теофана Затворника – Мисли за сваки дан у години:

Господ виде мајку која плаче због смрти сина и сажали се на њу (Лука 7, 13). Другом приликом је био позван на свадбу и узе учешћа у породичној радости (Јован 2, 2). Тиме је показао да Његовом Духу није противно да има удела у обичним радостима и жалостима. Тако чине и истински, побожни Хришћани, који са страхом проводе свој живот. Ипак, они праве разлику међу обичајима, који владају у обичном животу. Јер међу њима има много тога на чему не може бити Божијег благовољења. Постоје обичаји који су изазвале страсти и који су измишљени ради њиховог задовољења; другима се храни једино сујета. Ко има Дух Христов, успеће да разликује добро од злог: једног ће се држати, а друго ће одбацивати. Онога који тако поступа, држећи се страха Божијег, други се не клоне. Премда он и не поступа по њиховом. Јер, он увек дејствује у духу љубави и снисхођења према немоћима своје браће. Једино дух ревности, који превазилази меру, боде очи и производи раздвајања и дељења. Такав дух се никако не може уздржати од поучавања и опомињања. Први се брине једино о томе да своју породицу задржи у хришћанском настројењу. Мешање, пак, у туђа дела, он не сматра својим делом, говорећи у себи: „Ко Мене постави за судију?“ Таквом кротошћу он изазива расположење свих, приводећи и друге уважавању његовог начина живота. Самозвани учитељ, пак, и себе чини одбојним, и на добар поредак живота кога се држи навлачи негодовање. Смирење, хришћанско смирење је у таквим случајевима неопходно. Оно је извор хришћанске благоразумности, која уме добро да поступи у датим случајевима.


Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

Мирослављево јеванђеље

Мирослављево јеванђеље

корысть (корист) = плен, пљачка; добитак, стечено богатство

Лука 11, 22

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: єгда же крѣплѣй єгѡ нашедъ побѣдитъ єгѡ, все ѻрѹжїе єгѡ возметъ, на неже ѹповаше, и корысть єгѡ раздаетъ.

ИЗГОВОР: Јегда же крјепљеј јего нашед побједит јего, все оружије јего возмет, на неже уповаше, и корист јего раздајет.

СРПСКИ: А када дође јачи од њега и надвлада га, узме све оружје његово у које се уздао, и раздијели што је заплијенио од њега.


Архива

X