Календар
октобар 24. (Јулијански) / новембар 6. (Грегоријански) 2022.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Страдање светог великомученика Арете и оних с њим; Спомен светог Елезвоја, цара Етиопског; Спомен Свете мученице Севастијане; Житије преподобног оца нашег Арете Печерског; Спомен свете иконе Пресвете Богородице „Свих жалосних радост“; Спомен светих мученика Марка, Сотириха и Валентина; Спомен светог мученика Акакија Презвитера; Спомен светог мученика Нердона; Спомен светог оца нашег Папа, епископа Хитре на Кипру; Спомен преподобног oцa нашег Јована, затворника Псковско-Печерског; Спомен свете мајке и њеног детенцета.
Свети великомученик Димитрије
Рођен је у Солуну, по вековном предању самих Солуњана, док византолози тврде да је рођен у Сирмијуму, на тлу данашње Сремске Митровице. Отац му је био солунски војвода. Живели су у време великих прогона хришћана, па су његови родитељи веру држали тајно, молећи се у скривеној молитвеници своје палате, пред иконама Господа и Богородице, пред којима је горело кандило. Сиромасима су често делили милостињу. Но, били су бездетни, молећи се неодступно Господу за наследника. Када их је Бог, напослетку, благословио сином Димитријем, славио је цео Солун. Још као дечака, отац је Димитрија у њиховој тајној молитвеници крстио и поучавао вери Христовој. По очевој смрти, будући да је био храбар и паметан младић, цар Максимијан је поставио Димитрија за царског намесника целе Солунске области. Наложио му је да гони и убија хришћане. Димитрије је у Солуну дочекан од народа са великим почастима, али царев захтев није послушао. Јавно је исповедао веру у Христа, славећи Га увек и свуда, због чега је за Солуњане постао други апостол Павле. Када је цар Максимијан сазнао да је Димитрије много народа крстио у хришћанство, разгневи се и пошаље по њега. Димитрије предаде свом верном слуги Лупу све своје имање, речима: „Раздај ово земаљско богатство, да потражимо себи Небеско.“ Пред царем отворено исповеди веру у Христа, разобличујући његово безбожништво. Цар га баци у тамницу. Ђаво му је у тамници приређивао разне саблазни, али је то само јачало његову веру. Постом и молитвом припремао се за мученички венац. Јавио му се и Анђео Божији, крепећи га речима: „Мир ти, страдалче Христов, буди храбар и крепи се!“ Цар је приређивао народу представу у којој је мегданџија Лије побеђивао противнике на бини и бацао их на подигнута копља, док је народ одушевљено гледао како у мукама издишу. Кад није било противника, из водили би недужне хришћане. Видевши то Димитријев ученик Нестор, затражи од Димитрија благослов да савлада Лија. Он победи Лија, али цар наложи, те га због тога посеку мачем, а Димитрија у знак освете избодоше у тамници копљима. Свети Димитрије тако пострада 8. новембра, током молитве. Хришћани га тајно сахранише, а над тим местом, много времена касније, подиже се црква у његову част. Од његових нетрулежних и мироточивих моштију долазила су бројна исцељења, међу њима и илирског велможе Леонтија, који у знак захвалности, на том месту подиже нов, велики храм. У њега положише мошти Светог Димитрија у сребрни кивот, опточен драгим камењем. Током историје Свети Димитрије је пројављивао многа чуда, а понајвише у Солуну, чији је заштитник. Запретио би огњеним искрама из кивота свакоме ко би покушао да измести његове свете мошти, па одатле никада нису ни однете. Спасавао је Солун од најезда непријатеља, пожара, глади и ропства, заузимајући се ватрено за Солуњане, а потом и васцело Православље. Руси га сматрају заштитником Сибира, који је на његов празник освојен 1581. године. Култ Светог Димитрија се прославља од VI века. Веома је слављен и у Цариграду, а Солуњани га сматрају првим после Господа. Током вишедневних Митровданских свечаности, Солуном иду бројне литије, организују се музичке и културне манифестације, као и трговачки вашари. Из Србије пут на Свету Гору води кроз Солун, а Свети Сава се, при сваком проласку кроз Солун, дуго молио Светом Димитрију за помоћ. Монументална солунска базилика са његовим моштима крајем XV века је претворена у џамију, а почетком XX века је оштећена пожаром. Данас је богато украшена, а њени мозаици су права ремек дела византијске уметности.
Зоран Костић – Цане: Очајање или борба?
Све је као тражење злата, мора да се испира гомила неке руде да би се нашао грам тог злата. Ми треба да се ослобађамо ђубрета из себе, то је наша одговорност, не смемо то да остављамо онима који долазе иза нас. Људи стално кукају да је све пропало. Ништа није пропало, тек почиње. Наше је да издржимо све; задржати живот у себи, наћи одговоре, не препуштати се нагонима и инерцијама, то нас разбија. Треба остати на ногама, као у боксу. Имамо ожиљке, али треба остати жив, стварно жив, изнутра. Наш утрошак се види у нашој борби за оно што је право. Не можемо да живимо мимо света, мораш да знаш одакле потичеш, из које културе долазиш. Наше је једино да волимо и да се боримо. Не смеш да се поведеш за вештачким светлима, мораш да будеш свестан да се та светла гасе. Мораш да будеш добар; ако нећеш, ставиће те неко на право место да схватиш ко си и куда треба да идеш. Ја сам мостић између две обале, ја треба да сведочим људима нешто; ако ја нисам добар, моје сведочење неће бити добро, људи неће прелазити преко тог мостића. Многи људи нестају зато што су посумњали у понуђену шансу. Сваки наш нови живот неминовно трпи критике старог живота, наше околине, то треба истрпети и остати доследан себи, треба да покажемо да су ствари могуће, шанса увек постоји. Ми до последњег тренутка не знамо да ли смо у плусу или у минусу. Ми не знамо колико смо урадили, шта је иза нас. Бориш се до последњег тренутка, бориш се за вечност.
Отац Јован Пламенац, отац Саша Петровић, отац Горан Ковачевић – Како новопаганска западњачка глобалистичка идеологија продире у биће Цркве и како се пројављује? (1 сат и 47 минута)
https://www.youtube.com/watch?v=gMQvzLXpWcI
Читање из Светог Писма
Литургија – Зачало 35: Лука 8, 5-15
Прича о сијачу и сјемену.
5 „Изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га.
6 А друго паде на камен, и изникавши, осуши се, јер немаше влаге.
7 А друго паде усред трња, и узрасте трње, и угуши га.
8 А друго паде на земљу добру, и изникавши, донесе стоструки род.” Говорећи ово, повика: „Ко има уши да чује, нека чује!”
9 А ученици Његови питаху Га говорећи: „Шта значи ова прича?”
10 А Он рече: „Вама је дано да знате тајне Царства Божијега, а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију.
11 А ова прича значи: сјеме је ријеч Божија.
12 А које је крај пута, то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу.
13 А које је на камену, то су они који, када чују, с радошћу примају ријеч; и ови коријена немају, те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну.
14 А које у трње паде, то су они који чуше, и живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени и не донесу рода.
15 А које је на доброј земљи, то су они који, чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу.” Ово говорећи повика: „Ко има уши да чује, нека чује!
Апостол – Зачало 203: Галатима 2, 16-20
О оправдању вјером, а не дјелима Закона.
16 па знајући да се човјек не оправдава дјелима Закона, него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом, а не дјелима Закона, јер се дјелима Закона „ниједно тијело неће оправдати”.
17 Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај!
18 Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник.
19 Јер ја Законом Закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех;
20 а живим, не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, Који ме заволи, и предаде Себе за мене.
21 Не одбацујем благодат Божију; јер ако праведност кроз Закон бива, онда Христос узалуд умрије.
Духовна порука светог Теофана Затворника – Мисли за сваки дан у години:
Господњи ученици су тргали класје, трли рукама и јели у суботу. Дакле, чињаху дела врло мало важна и по спољашњости и по суштини својој. Међутим, фарисеји нису издржали, већ их укорише (Лука 6, 1-2). Шта их је навело да поведу реч о томе? По спољашњости – неразумна ревност, а у суштини – дух оговарања. Тај дух се качи за све, и све представља у мрачном виду безакоња и погубности. Та немоћ је у већој или мањој мери, готово општа за људе који не пазе на себе. Речи се још и могу избећи, али од осуђивачких мисли ретко ко ће успети да се уздржи. Неко чучи поред срца и подстиче га на осуђивање. Оно почиње да точи осуђивање. У исто време оговарач је и сам спреман на рђава дела, чим га нико не види. Он непромењиво стоји у рђавом настројењу у сваком погледу. Изгледа да он зато и суди и осуђује да би осећање правде, које је погођено и пригушено у њему самоме, надокнадио нападима на друге, премда и неоправданим. Онај, пак, ко је правдољубив и који стоји у правди, зна како је тешко бити исправан на делу, а још теже у осећањима, те никада неће почети да осуђује. Он је пре готов да снисхођењем покрије, не само мале, него и велике преступе других. Господ није судио фарисејима који су оговарали, него им је снисходљиво објаснио да су ученици прибегли поступку, који свако може лако да оправда, уколико га просуди како треба. И готово увек бива овако: расуди о поступку ближњег и наћи ћеш да он уопште нема онај тежак и ужасан карактер, који се нама приказивао на први поглед.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
корица (корица) = цимет
Откривење 18, 13
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: и корицы и ѳѷмїама, и мѵра и лївана, и вїна и єлеа, и семїдала и пшеницы, и скота и ѻвецъ, и коней и колесницъ, и тѣлесъ и дѹшъ человѣческихъ.
ИЗГОВОР: и корици и тимјама, и мира и ливана, и вина и јелеја, и семидала и пшеници, и скота и овец, и коњеј и колесниц, и тјелес и душ человјеческих.
СРПСКИ: И цимета и балсама и тамјана, и мириса и ливана, и вина и уља, и бијела брашна и пшенице, и говеда и оваца, и коња и кола, и тијела и душа људских.
