Календар
октобар 31. (Јулијански) / новембар 13. (Грегоријански) 2022.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Спомен светих апостола Стахија, Амплија, Урвана, Наркиса, Апелија и Аристовула; Спомен светог преподобномученика Епимаха Египћанина; Житије преподобних отаца наших Спиридона и Никодима, просфорника Печерских; Помен светих 9. мученика Стефана, Варнаве, Трофима, Доримедонта, Козме, Дамјана, Саве, Васе, Аврамија и осталих са њима; Спомен светог непознатог Исповедника; Спомен светог новомученика Николе Хиоског; Спомен светог оца нашег Јакова, епископа Мигдонијског у Низибији; Спомен светих мученика Селевка и Стратонике; Спомен светог мученика Паиса; Спомен светих мученица дванаест девојака; Спомен светог мученика Гордијана; Спомен светог мученика Епимаха Грка („Ромеја“); Спомен преподобне матере наше Мавре; Спомен светих трију мученика Мелитинских; Спомен преподобног оца нашег Анатолија Печерског.
О усамљености и самоћи
Иако су данашњи часописи и књиге из такозване популарне психологије преплављени „рецептима“ за брже и лакше проналажење партнера (10 начина како да…; 5 тајних оружја којима…; 7 пречица до…), као и саветима како да усамљени креативно организују свој самачки живот, људи су ипак веома усамљени, отуђени једни од других и преиспуњени тугом брижљиво скриваном иза лажних осмеха. На крају свако спозна да до другог човека не постоје пречице ни рецепти, а суштински квалитет самачком животу не дају дијете, јога-вежбе и најновији модни детаљи. Наш однос према Богу је тај који одређује јесмо ли сами или усамљени, јесмо ли радосни или очајавамо, јесу ли нам душе и животи празни или богати смислом. Самоћа испуњена Богом, љубављу, тишином и молитвом јесте дубоки, тихи разговор са Свевишњим, житница душе у којој зри све што је Божије и непролазно, што нас чини истински живима и враћа нас Извору Живота.
„Осамити се, то значи очистити се“, говорио је песник Јован Дучић, слично речима светог владике Николаја: „Све драгоцене ствари леже заривене дубоко у осами и ћутању.“ Генијални уметник Микеланђело објашњавао је оно што су код њега људи сматрали особењаштвом и чудаштвом: „Људи говоре за мене да сам особењак, зато што волим самоћу. Али да немам своју самоћу, како бих иначе чуо глас Божији?“
Најчешће се људи боје самоће, страхујући, заправо, од сусрета са собом. Тек кроз веру човек осмишљава тај сусрет, знајући да су сви наши сусрети са собом и ближњима заправо сусрети са Богом. Истинска самоћа не постоји, сем ако Царство Небеско доживљавамо као апстрактан појам и ако је наша вера тек формално извршавање одређених правила. Међутим, ако је наш однос са Богом жив, пламтећи, боготражитељски, непосредан, будан, онда смо у сваком тренутку свесни и присуства Христовог у нашем животу, присуства Мајке Божије и Светих. Онда срцем знамо да никада нисмо сами, ни у часовима највеће тишине, бола, невоље, радости. Нисмо сами ни међу ближњима, ни без њих. По речима београдског проте Петра Лукића: „Временом, што си ближе Богу, то се више удаљујеш од свијета. Мање причаш, мање слушаш туђе судове, а више свој и глас Господњи у себи. И то дјелује заиста често као усамљеност, понекад се и тешко подноси. Али зато, каква се ту само пространства отварају са Господом, који свијетови, какве нам ширине Бог отвара, које неслућене љепоте открива. Тада схватиш колико самоћа може бити лијепа и дивна, јер те је вратила себи, Богу, правим вриједностима у животу. Онда те мање погађају људске глупости, а и сам их мање правиш јер знаш куда идеш.“
Често бива да Господ склања људе из наших живота, остављајући нас у неким тренуцима чак и сасвим саме, са болним осећањем напуштености и изневерености, не бисмо ли се свим срцем и немоћним вапајем обратили Њему, спознали тако све своје слабости и открили једину праву снагу – снагу љубави према Богу и потпуне преданости Његовој вољи. Самоћа је велики дар Божији, потребна свакоме као чист и свеж ваздух, као извор лековите воде. Но, усамљеност нас удаљава од Бога и људи, а њени су плодови сасвим супротни плодовима самоће. Усамљеност рађа тугу, очајање, затвореност, страхове, себичност. Неуропсихијатар др Душан Петровић ово објашњава: „Јако је важно да људи не живе сами. Самачки живот је опасан, јер је смањена комуникација и могућност одбране. Човек мора да живи у некој групи, у заједници. Ако је без заједнице, он нема обавезе према другима, а онда смањује и обавезе према себи.“ Не смемо остајати задуго у стању туге и усамљености. јер, како говори Патријарх Порфирије, „грех нас води у стање самоће, отуђености. Кад осећамо лепоту, радост и мир, ми смо са Богом. И обрнуто, кад грешимо, лишавамо се тога и имамо предукус пакла. Грех носи тугу и мрак. Бог не кажњава, чак ни кад нас доводи у тешку позицију, то је врста педагошке мере, из љубави, не да би нас мучио, већ, знајући нас, чини све да у нама пробуди потребу за Њим и за ближњим.“
Није важно шта нас од других разликује и одваја, већ шта нас са њима спаја, сједињује. Ако се осећамо усамљенима, значи да сами немамо довољно љубави, да је не пружамо другима, а одраз те своје празнине видимо на другима. Једини пут повратка и лека за ово јесте покајање. Усамљен човек је непокајани грешник. Човек који љуби самоћу, али и ближњег, јесте човек који се непрестано кајањем чисти и ходи Господу у загрљај.
Припрема за најважнији пут
Bог нам није дао коначне одговоре о животу и смрти, али нам је зато дао Исуса Христа. Његово Васкрсење је дало коначне одговоре. Исус Христос нам је оставио све оно што нам је за спасење потребно. У том смислу је поучна прича о богаташу и Лазару. За све у животу се припремамо: за школу, посао, састанке, одлазак на пут, а не припремамо се за оно што је најважније, за онај главни Пут, за живот после живота. Мало њих разуме важност те припреме.
Академик Владета Јеротић
Ми не знамо када ће доћи крај. Ми не можемо да се осећамо спремнима, с обзиром на то да не испуњавамо вољу Божију на земљи. Зар, умирући, неко од вас може да каже да је испунио све што му је Бог наложио? Онда, чему се надамо? Само Његовом великом милосрђу. Он је био распет за нас, понео је све наше грехе, и због тога смо стекли смелост да молимо Његово заступништво за нас пред Богом Оцем. Ми не можемо да тврдимо како смо, бар делимично, извршили заповеђено, али у самртном часу би требало да имамо чисту савест и свест у души да смо се, колико су нам то снаге допуштале, максимално трудили да учинимо све што је Господ тражио од нас. Нисмо нешто успели да урадимо – ништа. Главно је да нас наша савест ни у чему, ни у најмањем, не укорева. Ето, не можемо да будемо спремни, али, умирући, треба да имамо чисту савест.
Свети баћушка Алексиј Мечов
Реч је Божија: „Будите свети, јер сам Ја свет“, Господ Бог ваш. А свети човек је онај који се, извршавајући заповести Божије, припрема за блаженство Царства Небеског већ овде у овоме свету. Блаженство, то није срећа. Срећа је ствар овога света, која не зависи од нас. Сви желимо да будемо срећни. Блаженство је у нашим рукама. Може човек бити блажен и болестан. Може бити блажен да је и у затвору. Може чак да буде блажен и када га поведу на гиљотину. Од њега зависи то блаженство. У његовим је рукама. Е, на тај начин се постаје свет. Извршавајући заповести Божије, које нису тешке, и ми свој живот приближавамо том блаженству и Богу.
Патријарх Павле
Српско наслеђе – протојереј ставрофор др Милош Весин и др Милош Ковић (1 сат и 11 минута)
Читање из Светог Писма
Литургија – Зачало 83: Лука 16, 19-31
О богаташу и убогом Лазару.
19 Човјек, пак, неки бјеше богат, и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан.
20 А бијаше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав,
21 и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов.
22 А кад умрије сиромах, однесоше га Анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га.
23 И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама, и Лазара у наручју његову.
24 И он повика и рече: ’Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик, јер се мучим у овоме пламену.’
25 А Авраам рече: ’Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада, пак, он се тјеши, а ти се мучиш.
26 И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они, који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе.’
27 Тада рече: ’Молим те, пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега;
28 јер имам петорицу браће; нека им посвједочи, да не би и они дошли на ово мјесто мучења.’
29 Рече му Авраам: ’Имају Мојсеја и Пророке, нека њих слушају.’
30 А он рече: ’Не, оче Аврааме, него, ако им дође неко из мртвих, покајаће се.’
31 А он му рече: ’Ако не слушају Мојсеја и Пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити.’
Апостол – Зачало 215: Галатима 6, 11-18
Хвалимо се крстом Христовим, а не обрезањем.
11 Видите како вам великим словима написах својом руком!
12 Који хоће да се допадну по тијелу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов.
13 Јер ни сами обрезани не држе Закон, него хоће да се ви обрезујете, да би се вашим тијелом хвалили.
14 А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету.
15 Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар.
16 И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији.
17 Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим.
18 Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин.
Духовна порука светог Теофана Затворника – Мисли за сваки дан у години:
Прича о богаташу и Лазару показује да ће се они који нису живели како треба, изненада отрезнити, премда им неће бити могуће да поправе свој положај. Њихове очи ће се отворити и они ће јасно видети у чему је истина. Сетивши се да је на земљи много слепих, сличних њима, они ће желети да неко од умрлих буде послан да их увери да треба живети и ствари разумевати по указању Откривења Господњег. Међутим, и у томе ће бити одбијени, зато што је за оне који желе да знају истину довољно само Откривење. За оне, пак, који не желе и не воле истину, ни само васкрсење мртвога неће бити убедљиво (Лука 16, 19-31). Осећање овог богаташа из приче насигурно деле сви који одлазе одавде. По тамошњем убеђењу (које ће бити убеђење свих нас), јединствено руководство на путу живота јесте Откривење Господње. Међутим, за многе ће тамо бити касно за такво убеђење. Оно би у овом животу било добро дошло, иако га многи немају. Поверујемо, у крајњем случају, сведочанству тамошњих, преносећи себе у њихово стање. Они који се налазе у мукама неће лагати. Жалећи нас, они би хтели да се отворе наше очи како и ми не бисмо дошли на место њиховог мучења. О том предмету не бисмо смели да говоримо, као што, често, говоримо о обичним стварима: „Може бити да ће то некако и да прође.“ Не, то већ неће проћи било како. Треба да имамо основано осведочење да нећемо допасти на место богаташа.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
крамола (крамола) = устанак, буна; узнемиривање, досађивање
Дјела Апостолска 19, 40
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Ибо бѣдствѹемъ порицаеми быти ѡ крамолѣ днешней, ни єдинѣй винѣ сѹщей, ѡ нейже возможемъ воздати слово стремленїѧ сегѡ.
ИЗГОВОР: Ибо бједствујем порицајеми бити о крамоље днешњеј, ни једињеј виње сушчеј, о њејже возможем воздати слово стремљенија сего.
СРПСКИ: Иначе смо у опасности да будемо оптужени за данашњу буну; а нема ни једнога разлога којим бисмо могли оправдати овај метеж.
