Календар
новембар 14. (Јулијански) / новембар 27. (Грегоријански) 2022.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Житије светог апостола Филипа; Житије преподобног оца нашег Филипа Ирапског; Спомен Светог Јустинијана I, цара Византијског; Спомен свете Теодоре, царице; Страдање светог новомученика Константина, са острва Идре; Житије светог оца нашег Григорија Паламе, архиепископа Солунског; Спомен светог оца нашег Tоме Новог (Другог), патријарха Цариградског.
Његова Светост блаженопочивши патријарх српски Павле: О причешћивању у време епидемије
Према речи Господњој, у Цркви се кроз векове веровало да је Свето Причешће: „Хлеб Који је сишао с Неба, а не као што су оци јели и помрли. Ко једе овај Хлеб, живеће вечно.“ (Јован 6, 58) Причешћујући се, ми постајемо једно тело с Христом Животодавцем. Који се достојно „причешћује Телом и Крвљу Христовом, бива истог Тела и Крви с Њим“, вели Свети Кирило Јерусалимски. Врло лепо објашњење како то бива даје нам Свети Григорије Ниски: „Мало квасца све тесто према себи уподоби. Тако обесмрћено Богом Тело Господње, будући у нама, све претвара и мења према себи.“ Још детаљније излаже о томе Никола Кавасила велећи да је Свето Причешће права храна за Цркву Његову. И (Црква), причешћујући се њима, не претвара њих у људско тело, као што бива са којом било другом храном, него се она (=Црква) претвара у њих, пошто јаче надвлађује. Као што гвожђе стављено у огањ само постаје огањ, не претвара огањ у гвожђе. И као што усијано гвожђе не видимо као гвожђе, него просто као огањ, пошто се особине гвожђа потпуно губе због огња, тако и Христова Црква, кад би је ко могао видети, онда кад се сједини с Њим и причести се Његовим Телом, не би видео ништа друго него само Господње Тело.“ Стога Црква верује да верни, поставши Причешћем једно Тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко Светог Причешћа, него да је оно извор живота и здравља. Свети Јован Кронштатски помиње више случајева исцељења од разних болести после Светог Причешћа: “Колико сам пута“, вели он, „имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су после Причешћа божанским тајнама, по својој срдачној жељи, или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо се опорављали“, па износи случај једног старца, једног ученика ниже гимназије, синчића трговца, старице, једне девојчице, одраслог човека итд.
Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, пре увођења кашичице, сви верни причешћујући се, пили из истог путира. То што се забрањује употреба путира од олова или бакра, доказује само како старање Цркве о указивању поштовања Светим Тајнама, тако и искључење могућности штете која би могла настати за здравље верних кад би у таквом путиру стајало вино, које не постаје одмах, чим се улије у њега, Крв Христова. Било би прекомерно уздање у милост Божију, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника, помоћника Божијих (1. Коринћанима 3, 9), кад би свештеник, знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за Причешће. Јер треба схватити да ми верни не мислимо да је Свето Причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јован 6, 54).
У хришћанству је свагда било главно и „једино од потребе“ задобити „уместо земаљског – небеско, уместо привременог – вечно, уместо трулежног – нетрулежно.” Све привремено, телесно, долази у други план. Зато се у молитвама све три Литургије свагда налазе прозбе о вечном, а о телесним потребама, здрављу и другом ретко. Може звучати парадоксално ако сада, после свега онога што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето Причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти. Говорећи о приступању Телу и Крви Христовој, Свети апостол Павле вели: „Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло…“ (1. Коринћанима 11, 30) Но ту он не говори о зарази од бакцила, бактерија и вируса, добијених преко Причешћа, него о опасности за онога који „недостојно једе Хлеб и пије Чашу Господњу“. Ова мисао налази се и у молитви Литургије Светог Василија Великог: „Боже наш, Боже спасати… ниже немошчна душеју и тјелом от јеже недостојње свих причатисја.“ Тумачећи ово место 1. Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: „Многи у недоумици питају један другог: ‘Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести?’ Узрок многих, говори он (=Павле), од ових изненадних невоља налази се у гресима.“ Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела. Вековно искуство, дакле, и пракса Православне Цркве не даје за право схватању оних који, из бојазни од заразе, траже увођење више кашичица или брисање једне после Причешћа сваког верног.
Из размишљања једне искушенице: О сијању душе
Постоје тако људи огрезли у грех, у пороке, са црним срцем, за које мислимо да нико не може да их воли. Видимо све оно најгоре што раде и никако не можемо да их прихватимо. А то није добро, није нас Бог позвао на такав однос према ближњем. У томе и јесте наш подвиг, баш са таквим људима који су највише лошег починили, они су под најгорим ударима нечастивог, њима је најгоре, горе него што можемо да замислимо. Па, и таквим људима је потребно да их неко воли. И њих Бог воли, као и нас. Али, ако их ми стално осуђујемо, ако се љутимо на њих, ако причамо ружно о њима, ми им не помажемо, ми их само још више тиме гурамо у пропаст. А нећемо дати пред Господом одговор само какви смо били према онима које волимо и који су добри, него и какви смо били према онима који су у греху. Па, и ми смо грешни. Можда баш наша љубав спасе неког од тих несрећних људи, који и не схватају у чему су. Можда тек кроз нашу љубав схвате у чему су, можда им та љубав да снагу да се промене. Ми смо у манастиру имали искушеницу која нас је напустила. Сестре је то јако повредило, замериле су јој, сматрале су да су јој много пружиле, а да је отишла без правог разлога. Али, ја сам им рекла: „То ми само мислимо да смо јој пружиле љубав. Можда смо ишле намрштеног лица, можда јој се нисмо радовале, можда јој нисмо показале колико нам је важна. Можда наша лица, једноставно, нису довољно сијала пред њом. Да су наша лица сијала, она не би отишла. Не можемо зато окривити њу, него једино себе.“ Заиста, ако наша лица и наша срца не сијају пред људима, ма какви они били, значи да немамо довољно љубави, да не сведочимо Живог Христа. Једино нашим сијањем људи могу да се преображавају, мењају, буду бољи. Један добар човек може да спаси великог грешника.
отац Серафим, Бијеле Воде: Не-понашање у цркви и шта све стављамо испред бога (10.5 минута)
отац Рафаило Бољевић – Како се постепено долази до смирења (смирење је навика) (7.5 минута)
отац Рафаило Бољевић – Између људи нема разлике, сви смо робови гријеха (11 минута)
Читање из Светог Писма
Литургија – Зачало 39: Лука 8, 40-56
Васкрсење Јаирове кћери.
40 А кад се врати Исус, срете Га народ, јер Га сви очекиваху.
41 И гле, дође човјек, по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге; и павши пред ноге Исусове, мољаше Га да уђе у дом његов.
42 Јер у њега бјеше јединица кћи, око дванаест година, а умираше. А кад иђаше Исус, народ се тискао око Њега.
43 И бјеше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на љекаре, и ниједан је није могао излијечити.
44 И приступивши састраг, дотаче се скута хаљине Његове, и одмах стаде течење крви њене.
45 И рече Исус: „Ко је то што Ме се дотаче?” А када сви одрицаху, рече Петар и који бијаху с њим: „Наставниче, народ Те опколио и гура Те, а Ти говориш: ’Ко је то што Ме се дотаче?’”
46 А Исус рече: „Неко Ме се дотаче, јер Ја осјетих силу која изиђе из Мене.”
47 А кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред Њим, и каза Му пред свим народом зашто Га се дотаче и како одмах оздрави.
48 А Он јој рече: „Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру.”
49 Док Он још говораше, дође неко од старјешине синагоге и рече му (=Јаиру): „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља.”
50 А када чу Исус, одговори му (=Јаиру) говорећи: „Не бој се, само вјеруј, и биће спасена.”
51 И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери.
52 И сви плакаху и јаукаху за њом. А Он рече: „Не плачите; није умрла, него спава.”
53 И подсмијеваху Му се знајући да је умрла.
54 А Он, изгнавши све, узе је за руку и зовну говорећи: „Дјевојко: ’Устани!’”
55 И поврати се дух њен, и устаде одмах; и Он заповједи да јој даду да једе.
56 И задивише се веома родитељи њени. А Он им заповједи да никоме не казују шта се догодило.
Апостол – Зачало 221: Ефесцима 2, 14-22
Помирење са Богом у Тијелу Христовом, у Дому Божијем.
14 Јер Он је мир наш, Који и једне и друге састави у једно, и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство,
15 укинувши тијелом Својим Закон са његовим заповијестима и прописима, да оба сазда у Самоме Себи, у једнога новога човјека, стварајући мир;
16 и да помири са Богом и једне и друге у једном Тијелу крстом, убивши непријатељство на њему.
17 И Он, дошавши, благовијести „мир вама који сте далеко и онима који су близу”.
18 Јер кроз Њега имамо и једни и други приступ ка Оцу у једном Духу.
19 Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани Светих и домаћи Божији,
20 назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони Камен Сам Исус Христос,
21 на Коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу,
22 у Кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу.
Духовна порука светог Теофана Затворника – Мисли за сваки дан у години:
Павши пред Спаситељеве ноге, Јаир је гласно пред свима молио Господа за исцељење своје кћери. И био је услишен. Ништа не рекавши, Господ је устао и пошао дому његовом. На путу ка Јаиру била је исцељена крвоточива жена, свакако, не без њене молитве, премда и није звала речима, нити падала пред ноге Господње. Она је имала само срдачну молитву вере. Господ је, пак, и њу услишио и исцелио. Ту се све извршило неприметно. Крвоточива се срцем обратила Господу; Господ је чуо вапај њеног срца и услишио молбу. И код жене и код Јаира молитва је по суштини једна, премда се и може направити разлика у степену. Такве молитве, пуне вере, наде и преданости, никада не остају без услишења. Понекад се чује: „Молим се, молим се, а молитва моја никако да се услиши.“ Потруди се, међутим, да дођеш до мере молитве којој се не отказује, и увидећеш због чега није била услишена. Уколико будеш у молитвеном положају као Јаир, или у простом, обичном, као и сви остали, слично крвоточивој, у твом срцу ће се јавити права молитва, и несумњиво доћи до Господа, приволевши га на милост. Најважније је, дакле, доћи до такве молитве. Труди се и доћи ћеш. Сва молитвена правила имају за циљ да молитвенике доведу до такве мере молитве. Сви, који разумно проходе тај молитвени пут, долазе до свога циља.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
кратъ ((крат) = пут (у смислу двапут, трипут…)
Матеј 18, 21-22
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Тогда пристyпль къ Нему Пeтръ рече: „Г’ди, колькрaты аще согрѣшитъ въ мѧ брaтъ мой, и ѿпущy ли єму до сeдмь крaтъ?“ Г’ла єму Їисъ: „Не г’лю тебѣ: до сeдмь крaтъ, но до сeдмьдесѧтъ крaтъ седмерицею.“
ИЗГОВОР: Тогда приступ(и)љ к Њему Петр рече: „Г(оспо)ди, кољкрати ашче согрјешит в мја брат мој, и отпушчу ли јему до седм крат?“ Г(лаго)ла јему И(су)с: „Не г(лаго)љу тебје: до седм крат, но до седмдесјат крат седмерицеју.“
СРПСКИ: Тада Му приступи Петар и рече: „Господе, колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута?” Рече му Исус: „Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам.“
