Календар
новембар 28. (Јулијански) / децембар 11. (Грегоријански) 2022.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Житије и страдање светог преподобномученика Стефана Новог, Исповедника; Спомен светих мученика пострадалих за свете иконе са светим Стефаном Новим, међу којима: Василије, два Григорија, Андреј, Петар, Јован и остали; Житије светог оца нашег Теодора, архиепископа Ростовског; Спомен светих мученика: епископа Тимотеја и Теодора + свештеника Петра, Јована, Сергија, Теодора и Никифора + ђакона Василија и Tоме + монаха Јеротеја, Данила, Харитона, Сократа, Комасија, Евсевија и Етимасија; Спомен светог оца нашег Романа, епископа Македонског; Спомен светог мученика Иринарха и седам светих жена; Спомен светог оца нашег Теодора, епископа Теодосиопољског; Спомен светог свештеномученика Јована Персијског; Спомен преподобног оца нашег Марка; Спомен светих мученика два детета; Спомен светог благоверног цара Маврикија; Спомен преподобне матере наше Ане
отац Андреј Лемешонок: О духовном животу
Пост је за православног човека увек празник. Унутрашњи живот, духовни живот је био заборављен; спољашњи подвизи, спољашње деловање је постало само себи циљ. Људи су носили вериге, исцрпљивали себе постом, нису спавали, нису јели, али није било главног – љубави Божије. Шта је умно делање? То је унутрашњи човек који живи са Богом. Борба за унутрашњег човека – то је невидљива борба, али она одређује наш будући живот. Ми не треба да маштамо да постанемо неко ко се начитао православне литературе и није је схватио исправно, неко ко може да постане „православни јогин“, ко ће чинити нека чудеса, не видећи никога поред себе. Људи често питају: „Како се спасити? Како се спасити у окружењу где је стално бука, трка, где је све заслепљено и заглушено грехом?“ Врло једноставно. Отвори очи и види! Не треба мудровати. Господ је дошао у овај свет да спасе човека – и Он је поред сваког. Кроз човека, кога ми срећемо на свом животном путу, ми се можемо спасити, а можемо и погинути. Све околности у нашем животу имају утицаја на наше спасење. Ми можемо да гунђамо, тугујемо и да одемо из живота у очајању и увређености, а можемо и да захваљујемо, тражимо и налазимо Божију промисао. „Ко може да се спасе?“ „Људима је то немогуће, али Богу није, јер све је могуће Богу.“ (Марко 10, 26-27) Како Господ спасава човека? Свакоме Он даје могућност да воли и да помаже другима. Расуђивање – то је велика добродетељ, велики дар Божији. Без размишљања, само са добрим намерама, може се доспети и у пакао. Ми нигде не морамо да трчимо, никуда не морамо да путујемо. Господ је свакоме од нас послао нашу данашњу ситуацију, и у њој ми треба да се снађемо, нешто да учинимо, изменимо, а не да јурцамо тамо-амо са мислима: „Шта да радим?“, „Куда да идем?“, Шта још да прочитам?“ Све је већ прочитано, све речено, после Причешћа већ више ништа не остаје да се каже. Христос је већ све дао. Ми више ништа ново нећемо наћи. Али, треба да прихватимо и схватимо шта је то Причешће, шта је то љубав Божија и за шта је она потребна. Да би се постигла „православна нирвана“? „Да би се лебдело у неким „духовним сферама“? Или, напротив, да бисмо се спустили на земљу и научили се да живимо хришћански, састрадавали, саосећали, волели, разумели и тешили? Ето где је питање, разумете? Нама је потребан унутрашњи живот, унутрашња молитва, да бисмо могли да поделимо тај унутрашњи живот са ближњима. Господ је дошао и обраћа се не неким нарочито изабраним људима. Он је дошао обичном човеку, дошао је свакоме од нас. Све што Он говори је једноставно и схватљиво, али човек се запетљава, мудрује, измишља, а онда ни сам више не зна шта да ради. „Љуби ближњега свога као самога себе.“ (Матеј 22, 39) Никоме се, наравно, не свиђа када нас грде, када нас не разумеју, када се на нас нико не сажали. Али, хајде да се замислимо о нашим ближњима! Нама је тешко да кажемо лепу реч, ми смо нервозни, нетрпељиви. Не схватамо чак ни онога који је поред нас. Почињемо нешто да фантазирамо, да делимо лекције, нешто да призивамо, а да ни сами не знамо, и не схватамо у каквом је стању наш ближњи. Почињемо да говоримо о животу Цркве, о некаквим ланцима, да човек треба свега да се одрекне, да се изолује од свих. А, у ствари, Црква је слобода и радост! Човек иде у цркву радујући се, јер баш тамо он оживљава, тамо добија то што нигде више добити не може. Господ нас заиста воли и прашта нам. А човек са ужасом размишља: „Ккако да прочитам цело молитвено правило?“, „Како да постим када сам овако слабог здравља?“ Човек се боји, он страхује за себе, нема поверења у Бога. Господ свакога зове на гозбу вере! Ма какви да смо, одузети, хроми, безумни, горди, али само не осуђуј никога, само се помири са онима који су те растужили. У молитви пред Свето Причешће ми читамо: „Најпре се помири са онима који су ти нажао учинили. Онда смело једи Тајанствено Јело.“ Људи не виде, не разумеју једни друге. Људи мрзе једни друге, иако су раније били заљубљени једно у друго и желели да живе заједно. Зашто грех тако обогаљи душу, па људи постану туђи једно другом? Ето, ради тога нам је потребан унутрашњи живот. Тога ради нам је потребна унутрашња веза са Богом. Може се цео свој живот претворити у служење Богу. Где ја служим Богу? У продавници, на пијаци… На сваком месту се може постати свет. Ко нам брани? Бог је свугде. Али, ми почињемо да измишљамо. Оправдавајући свој грех, ми окривљујемо друге и, у суштини, ми окривљујемо Бога. Ми кажемо: „Зашто ми је Бог дао такву жену или мужа, такве шефове?“, „Зашто сам се родио баш у овој држави?“ А са Богом је свугде добро. Мени је Старац Николај Гурјанов рекао да је и у затвору добро са Богом. А нама је свуда лоше, и у рају ће нам бити лоше. Пост, богослужење, све што се дешава и што ће се дешавати у Цркви, све је усмерено на то да се човек сједини са Богом. Да би човек нашао Бога и тако Га заволео, тако се везао за Њега, да схвати да без Бога уопште ништа и не може да уради у овом животу. И да у вечном животу он заувек буде са Богом. То је духовна борба.
Свети Владика Николај: Живот као припрема за ходочашће
Ја мислим да ти предложим да ја и ти поступамо пред смрт онако исто како поступају и хаџије, поклоници, пред одлазак у Свету Земљу. Јер, гле, и ја и ти, остављајући овај свет и пригибајући се пред капијом смрти, полазимо за једну свету земљу, за онај други свет, који стоји ближе Богу, Који је Источник овога живота и у коме, место сунца и звезда, светли Сам Бог Својом непосредном светлошћу. А ево како поступа човек који се спрема за Свету Земљу на поклоништво. Прво пости и усрдно се моли Богу дан и ноћ; посећује цркву и причешћује се. Па, онда, чини милостињу, помаже бедне и невољне. Па, онда, иде по селу од куће до куће и прашта се са свима, молећи пријатеље да се одобровоље према њему и опросте му све увреде и неправде. Поред тога, он избегава сујетна весеља и забаве, избегава смех и многоречивост. И, при самом одласку, облачи се у сасвим ново одело, благосиља све који остају у селу, и сроднике и несроднике, и пријатеље и непријатеље, и проси благослов од свију. Јер, гле, полази грешан човек у Свету Земљу, као у ближе присуство Божије, па испуњен страхом и трепетом стара се да се препороди, очисти и обнови, да би се удостојио присуства Божијег. Све то што поклоник чини пред полазак у Свету Земљу, може се изразити једном једином речју – покајање. И све то, пријатељу мој, ја предлажем теби и себи у овим предсмртним часовима нашим, пре него ступимо ногом у Најсветију Земљу, у најближе присуство Небеских кола, уврстимо се у поклонике Бога и Његових светих Ангела.
„Мртав би и оживе“ – Чудесна прича о повратку из мртвих брата Станка из Лесковца (1 сат и 50 минута)
Гвозден Вилић – Осећао сам да ће ме Господ исцелити, молитва је део мог бића (52 минуте)
Читање из Светог Писма
Литургија – Зачало 66: Лука 12, 16-21
Прича о безумном богаташу
16 Каза им, пак, причу говорећи: „У једнога богатог човјека роди њива.
17 И размишљаше у себи говорећи: ’Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју?’
18 И рече: ’Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја;
19 и казаћу души својој: ’Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се.’’
20 А Бог му рече: ’Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио, чије ће бити?’
21 Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.”
Апостол – Зачало 229: Ефесцима 5, 8-19
Живот у хришћанским врлинама
8 Јер некада бијасте тама, а сада сте свјетлост у Господу: владајте се као дјеца Свјетлости;
9 јер плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини.
10 Истражујте што је угодно Господу.
11 И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте.
12 Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине.
13 А све што се разоткрива, свјетлошћу се објелодањује; јер све што је објелодањено, излази на свјетлост.
14 Зато вели: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос.”
15 Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри,
16 користећи вријеме, јер су дани зли.
17 Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња.
18 И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом,
19 говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме;
Духовна порука светог Теофана Затворника – Мисли за сваки дан у години:
Испричавши о богаташу који је намеравао само да једе, пије и весели се, а затим био поражен смрћу, не доживевши насладе које је очекивао, Господ је закључио: „Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.“ (Лука 12, 21) Такав удео њих постиже. Они који се богате богозаборавом, мисле само о телесним утехама. Они, пак, који желе да избегну тај горки удео, нека се потруде да не стичу за себе, већ нека се богате само Богом. Сво богатство је од Бога. Уколико га стекнеш, посвети га Богу и проистећи ће свето богатство. Све вишкове дели са онима који имају потребу. Тако ћеш вратити Богу оно што ти је дао. Ко даје бедноме, Богу даје. Онај ко тако троши богатство, истински се богати. Богатећи се добрим делима, он се богати ради Бога, са намером да му угоди; он се богати Богом, привлачећи Његов благослов; он се богати од Бога, који вернога у маломе поставља над многим; он се богати код Бога, а не сам за себе, будући да себе не сматра господарем, него само приставом и рачуновођом, чија се сва брига састоји у томе да намири све који му долазе са потребама. Он се боји да било шта утроши на себе самог, јер сматра да би неисправно употребио имање које му је поверено.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
кромѣшнїй (кромјешњиј) = спољашњи, крајњи
Матеј 8, 12
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: сыновє жє Цaрствіѧ изгнaни бyдутъ во тьму кромѣшнюю: ту бyдєтъ плaчь и скрєжєтъ зубѡмъ.
ИЗГОВОР: синове же Царствија изгнани будут во тму кромјешњују: ту будет плач и скрежет зубом.
СРПСКИ: а синови Царства биће изгнани у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.
