Календар
фебруар 27. (Јулијански) / март 12. (Грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Спомен преподобног оца нашег Прокопија Декаполита, исповедника; Спомен преподобног оца нашег Талалеја; Житије преподобног оца нашег Титa, презвитера Печерског; Спомен светог и богоносног оца нашег Маркијана; Спомен преподобног оца Тимотеја; Спомен светог мученика Нисија; Спомен преподобних отаца Асклипија и Јакова; Спомен светог мученика Геласија; Спомен светог Стефана; Спомен светог новомученика Илије Трапезунтског.
Доктор Наталија Волкова, психотерапеут – Лек против кривице
Човек одувек има осећај кривице. Још у Рају, Адам је окривио Еву због саблазни, Ева је окривила змију за искушење. Од првог греха, грешници покушавају да пребаце своју кривицу на другога. Свако од нас, на овај или онај начин, препознаје ово мучно осећање: урадили смо нешто што није требало да урадимо, прекршили смо неки завет познат нашој савести.
У савременој поп-психологији, посебно западној, распрострањене су теорије и праксе које имају задатак да на било који начин уздижу човекову самовредност. Сматра се да људи треба да престану да суде себи и да треба да осећају своју важност независно од својих поступака и од околности. Претпоставља се да је човеку одређено да удовољава својим потребама („Ја сам заслужио…“), и зато никакве кривице и не може бити. Резултат покушаја да се „залечи“ или „анулира“ кривица довео је до повећања броја људи са хроничном депресијом, стањем патолошког немира, неуроза, психоза, самоубистава. Непрестано се повећава број оних који покушавају да „утопе кривицу у кривици“ или побегну од ње у наркотичке отрове. Често људи сами долазе код психотерапеута да би се ослободили мучних осећања, често и откривају своје природне падове, али очекујући да чују да увек има нешто или неко – муж, жена, родитељ, деца, тешко детињство, друштво, недостатак новца – што их је навело да изврше глуп поступак, да наруше морални закон. Једном речју, кривица за учињено не лежи у њима, а то значи да немају никакве одговорности. Формално оправдавање греха у ординацији психотерапеута има само привремени ефекат, и то само у ретким случајевима. Непознавање или непризнавање кривице, као скривени гнојни чир, настављаће да обавља свој рушилачки посао у човеку. Човек није у стању да сам себе ослободи од кривице. Ето због чега су чак и најискренија жаљења и гриже савести, преживљавања у самоћи – а без Бога – у ствари безуспешни.
Наш природни идеал није ништа друго него наша савест, која има у себи закон Божији о добру и злу, о томе шта је добро, а шта лоше. Ми увек имамо избор – залепити је фластером самооправдавања или открити своје душевне ране, верујући у њихово исцељење. Учинити прво је, без сумње, лакше. За кривицу непоказану отворено, за душевну рану – многи од мојих пацијената су платили скупо: годинама очајања и болести. А онима који не одбацују веру, већ покушавају да нађу до ње свој пут, увек се даје могућност спознаје важне истине, а то је да, када нарушавамо законе исписане у нашој савести, криви смо независно од тога да ли се ми осећамо кривима или не. Када се искрено кајемо, прашта нам се, чак и ако ми не осећамо у себи да нам је опроштено. Кривица, осећај кривице и конфликт долазе од осећаја духовне изгубљености. Зато њено решење треба тражити у човековом душевном животу, у вери.
Као православни психолог трудим се, пре свега, да се ослањам на веру у самом процесу терапије. Када људи постану свесни своје одговорности за учињено, они сами траже прочишћење кроз покајање и дубоко жале. И тек тада – кроз бол и радост – у човекову душу улази мир, тек тада настаје исцељење, то јест оздрављење.
Покајање није могуће без смирења и кротости. Савременом човеку, који је слаб и није у стању да реши своју кривицу, то се не даје лако; смета наша гордост, надувена до гигантских размера. Смиривати је – велика је победа. Бог зна нашу кривицу, али и верује у нашу способност очишћења. Очишћење се не дешава на интелектуалном нивоу, него се догађа у срцу. Често ми дубоко скривамо душевне трауме, као ужасну тајну, коју не можемо рећи чак ни ближњима, бојећи се да не изгубимо њихову љубав или уважавање. Покајана кривица само гради наше јединство са Богом. Покајање је Божији дар нама, свакоме од нас, дат бесповратно и бесплатно. Како се ми користимо овим даром – предајемо га забораву јер нам је незгодан и непотребан, или га брижљиво носимо у животу – то је на нама. Психотерапија може бити корисна у првој етапи пробуђивања личности, када човек учи да разликује своје искрене и лажне осећаје, мотивацију поступака, узроке конфликата, побеђује неповерљивост и страх, да призна и исприча тачно своју кривицу. Но, истинско очишћење се догађа у вишим духовним сферама, у Цркви, кроз исповест. Врата Цркве Божије су отворена. То је наш избор – проћи поред ње, ућуткати своју савест, или ући и стати са својом кривицом пред Бога, Који истински даје утеху нашем болу.
Професор Светомир Бојанин
Човек који је у депресији може на исповести свашта да прича, па чак и оно што не стоји, зато што се осећа као да је он за све крив. Депресивног човека треба прво ослободити кривице, а не кажњавати га и давати му епитимије. Код Лествичника се лепо види шта је исповест. Ту се наводи пример у коме један младић, који је променио више исповедника, долази код једног Старца, носи цедуљу са својим гресима и даје му је, јер му је тешко чак и да их изговори, толико је потонуо и опхрван кривицом. Старац му каже да му не треба та цедуља и додаје: „ЗНА БОГ ДА СИ ТИ ДОБАР…“ Разумевање је претходница љубави, једина основа са које се може поћи у односима са људима.
ЕИсповедање/покајање/грех – осврт са свештeничке стране наспрам лаичке (56 минута)
Читање из Светог Писма
Литургија – Зачало 7: Марко 2, 1-12
Излијечење одузетога у Капернауму.
1 И уђе опет у Капернаум послије неколико дана; и чу се да је у кући.
2 И одмах се скупише многи, тако да не могаху ни пред вратима да се смјесте; и казиваше им ријеч.
3 И дођоше к Њему са одузетим, кога ношаху четворица.
4 И не могући приближити се к Њему од народа, открише кров од куће гдје Он бијаше, и прокопавши, спустише одар на коме одузети лежаше.
5 А Исус, видјевши вјеру њихову, рече одузетоме: „Синко, опраштају ти се гријеси твоји!”
6 А ондје сјеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим:
7 „Што Овај тако хули на Бога? Ко може опраштати гријехе осим једнога Бога?”
8 И одмах, разумјевши Исус духом Својим да они тако помишљају у себи, рече им: „Што тако помишљате у срцима својим?
9 Шта је лакше? Рећи одузетоме: ’Опраштају ти се гријеси’, или рећи: ’Устани и узми одар свој и ходи’?
10 Но да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе”, рече одузетоме:
11 „Теби говорим: ’Устани и узми одар свој, и иди дому своме.’”
12 И уста одмах, и узевши одар, изиђе пред свима, тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: „Никада тако што не видјесмо.”
Литургија – Зачало 36: Јован 10, 9-16
О добром Пастиру и Његову стаду.
9 Ја сам Врата; ако ко уђе кроза Ме, спашће се; и ући ће, и изићи ће, и пашу ће наћи.
10 Крадљивац не долази за друго, него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају, и да га имају у изобиљу.
11 Ја сам Пастир добри. Пастир добри живот Свој полаже за овце.
12 А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце, и бјежи; и вук разграби овце, и распуди их.
13 А најамник бјежи, јер је најамник, и не мари за овце.
14 Ја сам Пастир добри и познајем Своје, и Моје Мене познају,
15 као што Отац познаје Мене, и Ја Оца; и живот Свој полажем за овце.
16 И друге овце имам, које нису из овога тора, и те Ми ваља привести, и чуће глас Мој, и биће једно стадо и један Пастир.
Апостол – Зачало 304: Јеврејима 1, 10-14; 2, 1-3
Христос је виши од Анђела
10 И опет: „Ти, Господе, у почетку основа земљу, и Небеса су дјело руку Твојих;
11 они ће проћи, а Ти остајеш, и све ће остарјети као одијело,
12 и савићеш их као хаљину, и измјениће се, а Ти си увијек исти, и године Твоје неће минути.”
13 А коме од Анђела икад рече: „Сједи Мени са десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим”?
14 Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наслиједити спасење?
Слушати Христа.
1 Због тога морамо веома пазити на оно што чусмо, да не скренемо.
2 Јер ако је ријеч казана преко Анђела потврђена, и сваки преступ и непослушност доби заслужену казну,
3 како ћемо је ми избјећи ако не маримо за тако велико спасење, које отпоче проповиједати Господ,
Апостол – Зачало 318: Јеврејима 7, 26-28; 8, 1-2
Христос је Првосвештеник Новог Завјеша.
26 Јер такав нам Првосвештеник требаше: свет, незлобив, чист, одвојен од грјешника и виши од Небеса;
27 Који нема потребе, као они првосвештеници, да сваки дан приноси жртве, најприје за Своје гријехе, а потом и за народне, јер Он ово учини једном заувијек принијевши Самога Себе.
28 Јер Закон поставља за првосвештенике људе који имају слабости, а ријеч заклетве, послије Закона, поставља Сина вавијек савршенога.
Новозавјетни Првосвештеник је с десне стране Богу.
1 А од овога што говорисмо главно је: ми имамо таквога Првосвештеника, Који сједе с десне стране Пријестола Величанства на Небесима,
2 Свештенослужитељ Светиње и истинске Скиније (=Храма), коју постави Господ, а не човјек.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
„Ја сам Врата; ако ко уђе кроза Ме спашће се.“ (Јован 10, 9) Исто Господ говори и на другом месту: „Нико не долази Оцу осим кроз Мене.“ (Јован 14, 6) И још једном то потврђује када каже: „Без Мене не можете чинити ништа.“ (Јован 15, 5) Све вредно што у себи има Хришћанин, који је сав у Христу, добија једино од Христа. Његово оправдање је од Христа, и тело његово – такође је Христово. Онај ко се спасава, спасава се због тога што је обучен у Христа. Само у таквом стању он може да приђе Оцу. Ми смо отпали од Бога и зато смо изазвали гнев према себи. (Суђење по) правди Божијој одступа од нас и милост се Његова пружа ка нама и прима нас, који се приближавамо, само ако се приближавамо Њему у Христу и Христом. Печат Христов се отискује на целој природи Хришћанина. Онај ко га носи поћи ће усред сенке смрти и неће се уплашити зла. Да бисмо били такви; ми имамо тајне – Крштење и Причешће, које у грешницима, по Крштењу, делују покајањем. Но, и то је од стране Господа. У наш удео, пак, спада да у своме духу образујемо погодна расположења за њихово примање – веру, која исповеда: „Ја сам пропао, но спасавам се само Господом Исусом Христом“; љубав, која ревнује да све посвети Господу, ништа не штедећи; и наду, која се не нада на себе, него је уверена да неће бити остављена од Господа, очекујући сваку помоћ од Њега, било унутрашњу било спољашњу, током целог свог живота, све док човек не буде узет тамо где је и Он сам.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
лоно (лоно) = недро, крило, наручје
Лука 16, 22
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Бысть же ѹмрети нищемѹ, и несенѹ быти Агглы на лоно Авраамле: ѹмре же и богатый, и погребоша єго.
ИЗГОВОР: Бист же умрети нишчему, и несену бити Анг(е)ли на лоно Авраамље: умре же и богатиј, и погребоша јего.
СРПСКИ: А кад умрије сиромах, однесоше га Анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га.
