Календар
јул 10. (јулијански) / јул 23. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Страдање светих четрдесет пет мученика: Леонтија, Маврикија, Александра, Сисинија, Данила, Антонија и осталих, пострадалих у Никопољу јерменском; Житије преподобног и богоносног оца нашег Антонија Печерског; Повест о преносу чесне ризе Господа нашег Исуса ХристА; Спомен светих мученика Вианора и Силуана; Спомен светог мученика Аполонија; Спомен светих преподобних десет хиљада египатских пустињака.
Митрополит Амфилохије: Карађорђе и свети Петар Цетињски
У новијој нашој историји, у посљедњих 200-250 година, међу значајнијим личностима које су обиљежиле ова два вијека, личност Светога Петра Цетињског и личност Карађорђа су без премца. Ја ћу бити слободан да кажем да није зачетник Устанка српског Карађорђе: зачетник српског Устанка, тог новог двига у бићу српског народа је свети Петар Цетињски. Тај покрет на чијем је челу био свети Петар Цетињски, духовно је родио вожда Карађорђа 1804. године. Карађорђе и његов етос, од самог почетка, његов однос према слободи, према народу, његов однос према Богу, је истовјетан са односом светог Петра Цетињског.
Зна се да је Карађорђе био човјек дубоке вјере. Зна се да је прије покретања Устанка походио манастир Студеницу и узео благослов од светога краља Стефана Првовјенчанога. Није ишао безглаво у рат, као што се то догодило у ово новије вријеме. Говорио је покојни владика Данило (Крстић): „За вријеме Карађорђа ишли смо у рат са Крстом Часним, а у наше вријеме смо ишли у рат са таргетом.“ Карађорђе је човјек изворни, из народа. Тражио је од ондашњих главара, који су покренули Устанак: „Немојте мене, ја сам пријек, нађите неког другог, нисам ја за то.“ На њихово инсистирање прихватио се тога, као што и свети Петар Цетињски није био по некаквој својој идеји и замисли то што је био, него управо по призиву Божјем и по призиву народа Божјег, по призиву Цркве Божје.
Да та сличност између једног и другог постоји, да је она реална, то сведочи и брзо успостављање односа између светог Петра Цетињског и Карађорђа. Нико није толико био срећан на глас о устанку у Србији, колико је то био свети Петар Цетињски. Као што је био пресрећан кад је чуо да је покренут и устанак на Пелопонезу.
Има једно потресно писмо светог Петра Цетињског, гдје он са радошћу подсјећа своје Црногорце: „Ево, нијесмо сами, ево и наша браћа, православна Грци, су кренули да се боре за слободу, као што је кренуо и у Србији вожд Карађорђе.“ Велика преписка постоји између свети Петра Цетињског и вожда Карађорђа. Свети Петар Цетињски је непрекидно пратио шта се догађа у Србији и радио је што је било у његовим рукама да помогне вожда Карађорђа. И не само што је радио, него је и, благодарећи њему, благодарећи тој његовој великој љубави и поштовању према вожду Карађорђу, васпитао и свог синовца Петра Другога Петровића Његоша, у том истом расположењу и духу, тако да је Петар Други Петровић Његош, надахнут примјером и ријечју свога стрица, као нико у нашем народу и нашој историји, у нашој књижевности, вазнио у Небеса личност вожда Карађорђа, посвјетивши му, на првом мјесту, Посвету праху оца Србије, посвјетивши њему Горски вијенац, опјевавши и сабљу његову, коју је купио од своје сиротиње, нашавши је негдје у Бечу, па је ту сабљу послије поклонио Александру Првом Карађорђевићу.
Свети Петар Цетињскије био дубоко потресен кад је чуо да је Карађорђе убијен у Радовањском Лугу 1817. године. То је била дубока рана, о којој он пише у својим писмима, и ту рану је он пренио и на свога синовца, тако да он у Горском вијенцу нигдје не помиње Милоша Обреновића, новог господара Србије, зачетника Другог српског устанка. Никада Петар Други Петровић Његош, као ни Петар Први, није опростио Милошу Обреновићу то убиство вожда Карађорђа у Радовањском Лугу.
И Карађорђе и свети Петар Цетињски су носиоци и свједоци Косовског завјета. Косовски завјет, по својој природи, по свом садржају, није ништа друго него у бићу, у судбини српског народа, оваплоћен Нови Завјет, Завјет Онога Који је живот Свој жртвовао за спасење свих. У темељима свијета, у темељима Цркве, у темељима Хришћанства јесте глава Христа Мученика, Онога Који потврђује Својим чином да нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближњег свога. То је суштина Јеванђеља, то је суштина Новога Завјета. Великомученик косовски Лазар ништа друго није урадио, него је покушао да сљедује примјер Учитеља свога, Христа Бога.
Наша историја је утемељена на три главе: прва је глава светог Јована Владимира, Зетскога владара мученика, дивна, чудесна глава, на правди Бога посјечена, уграђена у темеље, у биће српскога народа. Друга глава, златна глава, као што је назива пјесник, која је сијала из извора, јесте глава великомученика косовског Лазара, уграђена у биће, у темеље српскога народа. Трећа глава, која је уграђена у темеље овог народа, то је глава посјечена у Радовањском Лугу. Не би било Милоша Обреновића да није било главе вожда Карађорђа и Карађорђевог подвига. Једна је чињеница: све што је свето и честито, што носи у себи будућност, истинску будућност овога народа, то је жртва. На то је био спреман Карађорђе, и зато му је отишла глава; на то је био спреман мученик косовски Лазар, на то је био спреман свети Петар Цетињски, и житије Св. Јована Владимира то потврђује, то је основна компонента, она унутарња покретачка сила судбине овога народа, и то је оно на чему се гради и његова истинска будућност.
Свети владика Николај: О крви праведника
Наша вера, која је најблагороднија међу верама, потребовала је и најблагородније крви за свој узраст и одржање. Таква је судбина, браћо, нашег рода, да се најбољи у њему морају жртвовати, да би мањи и лошији могли живети. Пожртвовањем своје најбоље браће људи се спасавају. Све најбоље, што се у људском роду одгаји, мора да се принесе на жртву ради искупљења већине. Зато су људи од вајкада и веровали да само праведничка крв спасава и искупљује. Велики људи и не долазе у свет да уживају у радости света, но да те радости открију и омогуће својој малој браћи. Али, ова њихова браћа често их не разумеју и не слушају, но их гоне и муче и на стотине начина смрти предају. Но, Бог тако хоће, драга браћо, да велики људи у смрти постану још већи, још моћнији, још речитији. Кад уста њихова замукну, крв њихова виче и враћа људе са њихових вратоломних, заблудних странпутица. И тад се тек људи враћају, у стиду и покајању, на оно место где су крв великог човека пролили, подижу му споменик, и тек тада ударају оним путем који им је он, посланик Божији, за живота указивао.
отац Рафаило Бољевић: Миротоворци
Читање из Светог Писма
Апостол – Зачало 116: Римљанима 15, 1-7
Прокимен, глас 6.: Спаси, Господе, народ Твој и благослови наслеђе Твоје. (Псалам 27, 9)
Стих: Теби, Господе, завиках, Боже мој, немој заћутати од мене. (Псалам 27, 1)
Браћо, дужни смо ми јаки слабости слабих носити, и не себи угађати. Сваки од нас нека угађа ближњему на добро ради напретка. Јер и Христос не угоди Себи, него као што је писано: Ружења оних који руже тебе, падоше на мене. Јер што се раније написа за нашу се поуку написа, да кроз трпљење и утехом Писма имамо наду. А Бог трпљења и утехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу, да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа. Зато примајте један другога, као што је и Христос примио вас на славу Божију
Алилуја: Који живи у помоћи Вишњега, под кровом Бога Небескога настаниће се. (Псалам 90, 1)
Стих: Рећи ће Господу: Заступник мој јеси Ти, и уточиште моје, Бог мој, и уздаћу се у Њега. (Псалам 90, 2)
Литургија – Зачало 33: Матеј 9, 27-35
Лијечење двојице слијепих и других.
27 А кад је Исус одлазио оданде, за Њим иђаху два слијепа вичући и говорећи: „Помилуј нас, сине Давидов!”
28 А када дође у кућу, приступише Му слијепи, и рече им Исус: „Вјерујете ли да могу то учинити?” А они Му рекоше: „Да, Господе.”
29 Тада се дохвати очију њихових говорећи: „По вјери вашој нека вам буде.”
30 И отворише им се очи. И запријети им Исус говорећи: „Гледајте да нико не дозна!”
31 А они, изишавши, разгласише Га по свој земљи оној.
32 Када, пак, они излажаху, гле, доведоше Му човјека нијема и бјесомучна.
33 И пошто изагна демона, проговори нијеми. И дивљаше се народ говорећи: „Никада се то није видјело у Израиљу.”
34 А фарисеји говораху: „Помоћу кнеза демонског изгони демоне.”
35 И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповиједајући Јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
„По вјери вашој нека вам буде”, рекао је Господ двојици слепаца и одмах им се отворише очи (МАТЕЈ 9, 29). Колико је вере, толико је и прилива Божанске силе. Вера је пријемник, уста и прихватилиште благодати. Као што су плућа код неког већа, а код неког мања, те једна примају више ваздуха, а друга мање, тако је и вера код једног већа, а код другог мања, и једна прима више дарова од Бога, а друга мање. Бог је свуда, све обухвата и покрива и радо обитава у душама људским. Међутим, Он у њих не улази насилно, иако је свемогућ, него кад Га позову, будући да неће да нарушава власт човека над самим собом, његово право власности над собом, које му је Сам даровао. Онога ко се отвори вером – Бог испуњава. У онога, пак, ко се затворио неверјем, Он не улази, премда је и њему близак. Господе, додај нам вере, јер је и вера Твој дар. Свако од нас је дужан да исповеда: „Ја сам ништ и yбoг.“ (Псалам 69, 6)
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
наказанїє (наказаније) = кажњавање, карање; саветовање, васпитавање, поука; опомена
Јеврејима 12, 5-6
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: „Сыне мой, не пренемогай наказанїемъ Гднимъ, ниже ѡслабѣй ѿ Негѡ ѡбличаемь. Є҆гоже бо любитъ Гдь, наказѹетъ: бїетъ же всѧкаго сына єгоже прїемлетъ.”
ИЗГОВОР: „Сине мој, не пренемогај наказанијем Г(оспо)дњим, ниже ослабјеј от Њего обличаемь. Јегоже бо љубит Г(оспо)д, наказујет: бијет же всјакаго сина јегоже пријемљет.”
СРПСКИ: „Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те Он покара. Јер кога љуби Господ, онога и кара; и бије свакога сина којега прима.”
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске