Календар
август 14. (јулијански) / август 27. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се:
Спомен светог пророка Михеја; Спомен светог свештеномученика Маркела, епископа Апамејског; Спомен светог мученика Урсикија (Урсикина); Спомен светог мученика Лукија војника; Спомен светог новомученика Симеона Трапезунтског.
Успеније Пресвете Богородице
Господ, Који је на Синају заповедио петом заповешћу: „Поштуј оца свога и матер своју”, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама, Он се сети Матере Своје и, показујући на апостола Јована, рече Јој: „Жено, ето Ти сина!” Потом рече Јовану: „Ето ти Матере!” И тако, збринувши Своју Мајку, Он издахну.
Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица, и оста да живи до краја Својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина Свога. У главноме, све време до смрти провела је Она у Јерусалиму обилазећи често она места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина Свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од Њених дужих путовања помиње се Њена посета светом Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета светом Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Светој Гори, коју је она благословила, и бављење у Ефесу са светим Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму.
У Својој старости Она се често молила Господу и Богу Своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави Јој се Архангел Гаврил, и објави Јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде Јој Ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при Њеном спроводу. С великом радошћу Она се врати дома пожелевши у срцу да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ Јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени Ангелима и облацима, наједанпут се сабраше у дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; потом мирно предаде дух Свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом Њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу светог Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу Ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима за помоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем промислу, да би се тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера Она се јави апостолима, – мноштвом Ангела окружена, и рече им: „Радујте се, Ја ћу бити с вама навек.“ Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време Успенија Свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година Свога земног века.
Дуригин Д. Н. – О религиозној параноји и религиозној хистерији
Ни у једном дијагностичком приручнику нити регистратору болести не постоји болест под називом религиозна параноја, као ни религиозна хистерија. Ипак, у стварном животу ови називи се употребљавају доста често, означавајући разна одступања у друштвеном понашању неких људи…Када човек први пут уђе у Цркву, он се тада суочава са непознатим и апсолутно нејасним светом. Тада се код њега уочава појава тзв. диригованог рефлекса или рефлекса.
О чему је реч? По учењу И. П. Павлова, човек комплетно анализира самога себе, активира се, како би адекватно одговорио на очигледно измењене околности. Та унутрашња спремност на промену понашања је јако важна, јер потребно је изменити много тога: начин живота, исхране, понашања, начин рада, одмора. Интересантно је то што се углавном појављује, неопходност да се човек мења у правцу одрицања и ограничења, а то је веома тешко. Тада почиње период неофитства. Неофитство јесте савршено нормалан физиолошки процес за новопридошлог верника. Његов циљ је да усклади спољашње манифестације живота, да их доведе до одређених стандарда, који ће омогућити почетак здравог унутрашњег живота. Унутрашњи живот ће, у ствари, убудуће и одређивати правац живота тог човека у друштву себи сличних и у вери коју исповеда. Ипак, неофитство, као процес уласка у суштину ствари, може да измени и патолошке црте. О чему је овде реч? Узрок је, по правилу, у ‘диригованом рефлексу’, који ради измене спољашње средине очајно тражи конкретан образац понашања и начина зивота у новим условима. Пример идеала за тог човека мора да буде човек велике духовности – духовни старац, веома активан. Међутим, у нашој стварности таквих духовника је веома мало. Ако нема духовног старца, најбоља варијанта је стицање сазнања на животним примерима и поукама светих Отаца Цркве. Да би неко могао да чита Свете Оце, неопходно је време, стрпљење и велики напор да би се одржала унутрасња концентрација, а то је могуће само код човека са веома стабилним и јаким нервним системом. Слаб нервни систем код великог броја неофита не издржи такав напор. Тада такав човек тражи хитан пример, знак, симбол, једноставно – јачу личност. Ипак, нађени симболи, знаци и људи постају објекти спољашњег света, они на неко време дају снагу за очување спољашњег ограничења, али не представљају подстрек за добар почетак унутрашњег живота. Ето, управо тај недостатак унутрашњег духовног развоја, где је јасно да је неопходно постојање спољашњих ограничења ‘изнутра’ и постаје узрок религиозног лицемерја, дволичности, привидне религиозности, формализма, забране.
Шта се даље догађа? Даљи развој неофита одвија се у односу на то који је баш он тип високе нервне активности. И. П. Павлов је експериментално издвојио четири типа високе нервне активности, међутим, нас ће занимати само две последње варијанте: јако неуравнотежен тип (одговара Хипократовом колерику) и слаби неуравнотежени тип (меланхолик код Хипократа).
Колерици су људи код којих интелектуална активност доминира над емоционалном сфером (то је тип мислиоца, закопаног у папире, који не обраћа пажњу на пробушене чарапе, неред у соби, на кафу која цури по шпорету). Такав човек је склон да снажно и упорно брани неку идеју, уздижући је до највишег степена – све до клањања тој идеји. Ови типови су склони прецењивању сопствене личности, непоправљиво самоуверени, нетрпељиви за туђе мишљење. Код њих је оштро изражена осетљивост у односу на чињенице које им повређују њихову сујету, склоност ка преувеличавању неких идеја, која доводи до фанатизма. То доводи до неповерења и подозрења, живот им пролази у непрекидној борби са људима који их окружују, који су, како се њима чини, према њима веома неправедни. У периоду неофитства, такви типови, уместо дела Светих Отаца, читајући многе ‘свемогуће’ коментаре, који су написани не од Духа Светога, већ од ‘високог ума’, преживљавају неке унутрашње потресе, који им, како им се чини, дају могућност да схвате оно што им се догађа. По правилу, после читања, појављује се манија гоњења према типу тзв. парафреничног синдрома, која се испољава у тражењу и виђењу увек само непријатеља као што су: Јевреји, масони, компјутерска мрежа, сателитско кодирање, секте, сатанисти, екуменисти, новинари и слично.
Да, тога стварно има у нашим животима, али не у тој мери да би се заборавило на нормалан живот и стално мислило о подметањима од стране умишљених особа, који такве типове наводно прогањају. Манија гоњења, кад већ постоји, даље наводи на мисао – ‘па ако тако упорно прогоне, значи то није без разлога…! Значи, у нама постоји, нарочито у мени, нешто што им не да мира!’ Тако се постепено формира манија величине. Код класичне параноје, све може да почне не од маније гоњења, већ одмах од маније величине – када човек за себе сматра да баш он може или зна нешто тако моћно, да може да спаси свет, да баш он може човечанству да створи огромне могућности у лечењу болести, за добијање јефтиније енергије, за прозводњу хране, за спасавање од ‘нечисте силе’, да спаси Русију и остало. Те идеје обузимају целог човека, потчињавајући га себи, потчињавају његов рад и живот. Сложеност тих стања одражава се у томе да човек, чак и код таквих осетљивих душевно-психичких оштећења, остаје апсолутно сачуван интелектуално, способан за рад, побожан понекад до фанатизма, до те мере да се нико не усуђује да промени његово мишљење. Он, међутим, своје сумње шири на све стране. Исход таквог стања је или постепена деградација личности или параноидна форма шизофреније. Духовна позадина тога је очигледна: у недостатку истинског унутрашњег живота, душевна природа, која не трпи празнину, испуњава се духом лажи и води у пропаст.
Друга варијанта високе нервне активности су меланхолици. Ти људи су веома слаби психички, осетљиви, сумњичави. Веће интелектуалне, психичке и физичке напоре не издржавају, због чега падају у депресију, јер ови типови многим безначајним ситницама дају преувеличан значај – до егзалтације или ефективне екстазе. Код њих доминира чулно-емоционална сфера над интелектуалном. У периоду неофитства, после ‘знакова’, младостараца-парафреника и параноика, такве особе падају у стање хистерије. Хистерија је веома различита у својим појавама и њен интензитет појачава се чињеницом да је таквим људима својствена изражена потреба за прекоревањем и опонашањем. Сугеришући комшијама, они преносе своје страхове због ‘кодирања’, траже ‘знакове’, ‘сигнале са неба’, дајући преувеличан значај субјективним осећањима и обичним ситницама. Они броје колико пута их ‘обавије благодат’ у овом или оном храму за време службе код овог или оног свештеника, траже ‘благодатне’ свештенике, а насавши их, баш такве какве траже или пак измишљене – око себе прошире бучну кампању како ти свештеници треба да буду канонизовани за живота, ловећи свако кијање као ‘знак с неба’, чиме уводе у саблазан чак и саме свештенике.
Меланхолици, то су особе које чине највећи проценат разних тешких и хроничних болести, које се, по правилу, односе на слабу циркулацију мозга, унутрашње органе и размену материја. Снагом сугестије, за њих постаје најважније исцељење пред чудотворном иконом, изворима, лековитим местима и друго. Управо међу тим људима и налазимо сва могућа чудеса исцељења, зато меланхолици и сачињавају главну масу хроничних ходочасника.
Овим никако не желим да умањим моћ исцељења пред иконама, постојећих вредности и друго, али желим да казем да исцељење само по себи није циљ за човека, већ да постоји помоћ, подршка, јачање унутрашњег духовног труда, и не даје се свима на исти начин, већ према моћи.
За јаке типове, сангвинике и флегматике, сувише би било једноставно негде допутовати, дотаћи се нечега и, готов посао – чир је нестао, рана је зарасла, камење је нестало; они могу и морају да се потруде, не да трагају за ‘благодатним местом’, већ у себи, тада ће добити помоћ независно од благодати неког места.
Међутим, од меланхолика се пуно не тражи: тек мала концентрација, мало активности и – резултат је постигнут. Ипак, и наши хистерични меланхолици понекад претерују у ревности – разум се не усредсређује на веру, бдење и молитву, већ на болест, која прераста у жељу за поновним ефектом исцељења или патње, изазивајући саосећање средине, затим у потребу за опонашањем светог Серафима Саровског и светог Амвросија Оптинског. Међутим, не опонашају их у молитви, већ у њиховим болестима, и желе себи, а често и својим ближњима, нове и теже болести, заборављајући да је духовни подвиг преко телесних патњи, судбина веома малог броја људи, веома јаких људи, са изузетно уравнотеженим нервним системом, али никако меланхолика. Ипак, својим егзалтираним причама о користи и неопходности постојања болести, све до активног трагања за њом, провокацијама и осталим сакаћењем – они јавност доводе у заблуду. То се завршава манифестовањем хистеричних напада типа привременог слепила, глувоће, привремене парализе, нервних тикова или тикова који личе на епилептичне нападе са грозницом и пеном на устима. Духовна позадина тога је та, да и код парафрено-параноика, али у овом случају и опседнутости – добија друге, већ очигледно класичне црте.
У свакодневном животу стално се сусрећем како са овим, тако и са другим типовима. Дијагнозу не дајем одмах, а и не би имало ефекта: параноик ће те сматрати својим личним непријатељем, а неће се исправити, а хистерик ће почети да скаче, да виче, разбија судове, лупа шакама, лупа ногама, само гледаш кад ће да падне и попут дуге извије се у грчу, а резултат је исти. Зато, користим се приликом да скренем пажњу на неке аспекте:
-Потребно је да се мање читају бесконачни серијали свакаквих коментара Светих Отаца, док главни ослонац информација треба да буду аутентична изворна дела.
– Читајући Црквене Оце, не тражити код њих указивање на знаке о ‘последњим временима’, већ покушати пронаћи одговоре на следећа питања: Како конкретно да изграђујем свој живот? Како да се молим? Који су критеријуми за оцењивање исправности мог начина живота и моје молитве, да не западнем у још већу прелест, поред ове у којој се сада налазим?
– Покушати да схватиш да се истина открива само у трагању за унутрашњом истином, а не преко спољашњих непријатеља или благодатних места, и наћи у себи принципе тог унутрашњег трагања.
Сматрам да је неопходно да завршим овај разговор који се одужио, како већ уморан читалац не би посумњао у почетак параноје код аутора.
отац Рафаило Бољевић:Живи пијесак
Читање из Светог Писма
Апостол – Зачало 158: 1. Коринћанима 15, 1-11
Прокимен, глас 3.: Певајте Богу нашем, певајте; певајте, Цару нашем, појте. (Псалам 46, 7)
Стих: Сви народи, запљескајте рукама, покликните Богу гласом радовања. (Псалам 46, 2)
Браћо, напомињем вам Јеванђеље, које вам проповедах, које и примисте, у коме и стојите, кроз које се и спасавате, ако држите онако како вам проповедах, осим ако узалуд не поверовасте. Јер вам, најпре, предадох што и примих: да Христос умре за грехе наше по Писму, и да би погребен, и да је устао трећи дан, по Писму, и да се јавио Кифи, затим Дванаесторици; потом се Он јавио одједном више од пет стотина браће, од којих су већина и сада живи, а неки се упокојише. Потом се јавио Јакову, затим свима апостолима; а после свију, као каквом недоношчету, јавио се и мени. Јер сам ја најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостол, зато што гоних Цркву Божију. Но благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат Његова, која је у мени, не оста празна, него се потрудих више од свију њих, али не ја, него благодат Божија, која је са мном. Било, дакле, ја, било они, тако проповедамо, и тако поверовасте.
Алилуја: На Тебе се, Господе, поуздах, да се не постидим до века. (Псалам 30, 2)
Стих:Буди ми Бог заштитник и дом прибежишта, да ме спасеш. (Псалам 30, 3)
Литургија – Зачало 79: Матеј 19, 16-26
16. И гле, неко приступи и рече Му: „Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни?“
17. А Он му рече: „Што Ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А ако хоћеш ући у живот, држи заповијести.“
18. Рече Му: „Које?“ А Исус рече: „Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно;
19. поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога.“
20. Рече Му младић: „Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје?“
21. Рече му Исус: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на Небу, па хајде за Мном.“
22. А када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања.
23. А Исус рече ученицима Својим: „Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство Небеско.
24. И опет вам кажем: ‘Лакше је камили проћи кроз иглене уши, неголи богатоме ући у Царство Божије.’“
25. А када то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: „Ко се, дакле, може спасти?“
26. А Исус, погледавши на њих, рече им: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.“
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
„Тешко је богатоме ући у Царство Небеско.“ (Матеј 19, 23) Овде се мисли на богаташе, који у себи самима виде узрок и моћ свог благостања. Међутим, богаташ који одсече сваку пристрасност према имању, који у себи угаси сваку наду на њега и престане да у њему гледа своју истинску потпору, у срцу постаје као и онај који ништа нема. Њему се због тога открива пут у Царство. Богатство тада не смета, већ помаже, будући да даје могућност да се чини добро. Није богатство несрећа, већ уздање у њега и пристрасност према њему. Ту мисао је могуће уопштити: човек се богати оним на шта се нада и оним према чему је пристрасан. Ко се у јединога Бога нада и уз Њега се свим срцем прилепљује – обогатиће се Богом; а ко се нада у нешто друго, и према њему окpeћe срце, постаће њиме богат, а не Богом. Одатле произилази: ко није богат Богом, не може yћи у Царство Божије. То друго могу бити: сродничке везе, познанства, ум, чинови, круг делатности и тако даље.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
нєпамѧтоѕлобїє (непамјатодзлобије) = незлопамтивост, заборављање увреда
3. Макавејска 3, 21
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: и въ тѣхъ ко єдиноплємєнникwмъ ихъ нєпамѧтоѕлобїє всѣмъ сказyюще
ИЗГОВОР: и в тјех ко јединоплемеником их непамјатодзлобије всјем сказујушче
СРПСКИ: И у томе, свима обзнанујући незлопамтивост према њиховим сународницима
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске