Календар

јун 3. 2024. = Петровски 3. 7532. (јулијански)
јун 16. 2024. (грегоријански)


Спомен светог мученика Лукилијана и са њим четири дечака: Клавдија, Ипатија, Павла и Дионисија, и девице Павле; Житије и страдање светог свештеномученика Лукијана; Спомен светог мученика Димитрија, царевића руског; Спомен преподобне Јерије; Спомен преподобног Папа (или Папија); Спомен преподобног оца нашег Атанасија Чудотворца.

 

Архимандрит Лазар (Петрович Абашидзе-Десимон)
Да ли је на некој религијској основи могуће општење са представницима нехришћанских религија?

 

„Дијалог са нехришћанским религијама“ је постао део интелектуалне моде нашег доба, он представља савремено стање екуменизма у његовом кретању ка универзалном религијском синкретизму. Универзални религијски синкретизам је механички и прелестни спој свих религија света са циљем стварања универзалне религије будућности, која, пак, треба да послужи као религијски предтекст за стварање антихристовске глобалне империје.

„Хришћански екуменизам“ се у најбољем случају може сматрати последицом искрене грешке западних хришћана, која изазива наше хришћанско саосећање. Ради се о заблуди протестаната и римокатолика, који нису у стању да схвате да Црква Христова већ постоји на земљи, а да се они сами налазе ван ње.

„Дијалог са нехришћанским религијама“ је, пак, нешто сасвим друго, нешто што пре представља свесно одступање чак и од оног дела хришћанске вере и знања, који су се сачували код дела римокатолика и протестаната. Ово нису плодови „добрих намера“ простодушног човека, већ су пре плодови ђаволског наговора, којем могу да подлегну само они који су се већ толико удаљили од Хришћанства да су практично постали многобошци, слуге „бога века овог“ – сатане (2. Коринћанима 4, 4), и следбеници сваке интелектуалне моде коју може да инспирише само овај моћни „бог“.

„Хришћански екуменизам“ налази свој ослонац у нејасном, али ипак реалном осећању некаквог „заједништва хришћанства“, које деле многи људи који површно размишљају о Цркви и не осећају је дубински. Циљ екуменизма је да на неки начин „изгради“ цркву која би обухватала све ове индиферентне „хришћане“.

Али, на какву заједничку подршку може да се ослања „дијалог са нехришћанским религијама“? На основу чега је могуће ово „јединство“, макар оно било и врло неодређено, између Хришћана и оних који, не само да једноставно не знају Христа, него Га чак одлучно одбацују, као што то чине представници нехришћанских религија, који се налазе у контакту са Хришћанством.

Не, без обзира на најновије одлуке и интерпретације, Христос не може бити карика која повезује „дијалог са нехришћанским религијама“. У најбољем случају Његово Име се користи као додатак том „јединству“ које, како за заговорнике овог концепта изгледа, постоји у још нечему. Једина заједничка карика за све религије је врло нејасна концепција „духовности“, која стварно многим религиозним „либералима“ даје готово неограничене могућности за разводњено „теологисање“.

Јудаизам, Хришћанство, Ислам су три религије, које се заиста, кад је реч о заједничком пореклу, односе на поштовање Бога Авраамовог. Широко је распрострањено мишљење да, пошто сви себе сматрамо децом Авраамовом (јудеји и муслимани телесно, а Хришћани – духовно), сви ми служимо (природно, свако на свој начин) једном истом Богу. Овај заједнички Бог на неки начин представља тачку нашег наводног „јединства“ и „међусобног схватања“, што и јесте основа за „братске односе“ о којима велики рабин доктор Шафран говори, парафразирајући псалам: „О како је пријатно видети браћу како седе један крај другог…“ (Псалам 133, 1)

Ако прихватимо сличну тачку гледишта, онда су, наравно, Исус Христос, Бог и Човек Који је беспочетно једносуштан Оцу, Његово Оваплоћење, Његов Крст, Његово славно Васкрсење и Његов Други страшни долазак само другостепени детаљи, који могу само да засметају нашем „братимљењу“ са онима који на Њега гледају као на „обичног пророка“ (по Курану) или као на „сина нечисте жене“ (по неким предањима Талмуда). У том случају у исти ниво треба да ставимо Исуса Христа из Назарета и Мухамеда. Не знам који би Хришћанин, који заслужује да носи ово име, могао ово да прихвати. Може се рећи да би се ове три религије, прошавши дуг пут, могле сложити у томе да је Исус Христос потпуно изузетна личност и да је Он послат од Бога. Али, што се тиче нас Хришћана, ако Исус Христос није Бог, ми у Њему не можемо да видимо ни „пророка“ ни „посланика Божијег“, већ само највећег самозванца који је без имало стида себе прогласио за „Сина Божијег“, учинивши тако себе једнаким Богу (Mарко  14, 61-62).

У складу са екуменистичким закључком наткофесионалног нивоа, Тријединство хришћанског Бога је онда једнако монотеизму јудаизма, ислама, средњовековног јеретика Савелија, савремених противника Тријединства или неких секти илумината. Јер, по таквим екуменистима, Тројица у Божанственом Јединству и не мора да постоји, довољно је претпоставити да постоји јединствена Суштина – за неке непроменљива, а за друге она која мења „маске“ (Отац-Син-Дух)! И после овога екуменисти тврде да се у различитим религијама ради о истом Богу!

Може се наивно претпоставити: „Ипак све три религије имају заједничку карику – све оне исповедају Бога Оца!“ Међутим, по светој православној вери и то је неприхватљиво. Ми исповедамо: „Слава Светој, Нествореној, Животворној и Нераздељивој Тројици“, и како онда можемо да делимо Оца од Сина када је Сам Исус Христос тврдио: „Ја и Отац једно смо“ (Јован 10, 30). Свети апостол Јован, јеванђелиста и богослов, апостол љубави јасно учи: „Који се год одриче Сина, ни Оца нема; а који признаје Сина, и Оца има.“ (1. Јованова 2, 23).

Међутим, чак и ако се сматра да све три религије називају Бога Оцем, чији је Он заправо Отац? За јудеје и муслимане, Он је Отац у смислу стварања, док је за нас Хришћане Он Отац Господа нашег Исуса Христа, али и наш у смислу усиновљења (Јеврејима 1, 4-5).

Шта је заједничко Божанственом Очинству у Хришћанству и другим религијама?!

 

Ништа! Наш Бог нимало не личи на Бога којег имају нехришћани! Обавезан услов за познање Оца је Син: „Који видје Мене, видје Оца; нико неће доћи Оцу до кроза Ме“ (Јован 14, 6, 9). Наш Бог се оваплотио! „Што видјесмо очима својима, и руке наше опипаше“ (1. Јованова 1, 1). Нетварно је постало тварно ради нашег спасења, као што је рекао свети Јован Дамаскин, и Бог нам је открио Себе. Али, зар је Он открио Себе данашњим јудејима и муслиманима? На основу чега се може претпоставити да они знају Бога? Ако они имају знање Бога мимо Исуса Христа, да ли то онда значи да су Оваплоћење и Смрт и Вазнесење Христово били узалудни?

Не! Они не знају Оца. Они имају представу о Богу, али свака људска представа о Богу је идол, зато што је представа само производ наше уобразиље, стварање Бога по нашој слици и прилици. За нас Хришћане, Бог је, као што је рекао свети Василије Велики, несхватљив, незамислив, неописив и нематеријалан. Али, ради нашег спасења, Он је постао (у оној мери у којој се са Њим сјединимо) схватљив, описив и материјалан откривењем Оваплоћења Његовог Сина.

Сачувај нас, Господе, од одступништва и доласка антихристовог чији су знаци из дана у дан све видљивији. Нека нас Бог сачува од великих невоља, које чак ни изабрани не би могли да истрпе без милости Онога Ко ће ове дане скратити.

Јеромонах Серафим Роуз: „И нека нас сачува Он у малом стаду оних који су остали по избору милости Његове, да бисмо као Авраам могли да се наслађујемо Светлошћу Лица Његовог, по молитвама Пресвете Богородице Пречисте Дјеве Марије, свих Небеских Сила, мноштва Исповедника, Пророка, Мученика, Светитеља и Апостола, који су сачували верност све до смрти, који су своју крв пролили за Христа, пробудивши нас за нов живот речју Исуса Христа у води Крштења.“

Како стоје ствари са уједињењем Хришћана са источњачким религијама?

Свакоме мора бити јасно да онај ко тврди да Хришћанство и будизам једнако потичу од Бога, Који је апсолутна Истина, тврди такву бесмислицу, која се може објаснити само тиме да онај ко то тврди нимало не познаје оно о чему говори. Јер, неоспорно је и ван сваке сумње да Хришћанство и будизам стоје у непомирљивој проивречности и то у најбитнијим тачкама: а може ли Бог Истине човеку да да два противречна вероучења? Тврдити тако нешто значило би допуштати праву будалаштину.

Уколико Хришћанство представља несумњиво истинит систем догматичког и духовног учења, очигледно је да будизам, који му је противречан, представља лажан систем и да исправно може да се назове „лажном“ религијом. Ако је Хришћанство светлост, онда будизам не може бити ништа друго до тама.

Немогуће је да би Хришћанство и будизам подједнако могли да послуже као средства за спасење ономе ко их је прихватио и ко се њиховим учењем руководи у својим убеђењима и понашању. Немогуће је да два вероучења, која су у толикој противречности, могу човека да доведу до истог циља. Ако један доводи до Бога, други га несумњиво мора удаљавати од Њега. Ако се са признањем Бога мора признати несумњиво постојање Врховног Бића, онда сав човеков живот и сви његови напори морају бити усмерени на то да Му се човек приближи, да Га позна и да оствари Његову сведобру Вољу, а нема никакве сумње у погледу тога да следбеник Буде, који не зна и не признаје никакво Врховно Биће, не може да задобије спасење, јер је наше спасење само у Богу и од Бога. И, заиста, она „светлост Азије“, коју неки данас толико хвале, уопште не води људе ка спасењу, ка обитељи светлости и животу Оца Небеског, него ка погибељи, мраку безнадежног греха и фаталне отуђености од Бога.

Свето Писмо говори: „Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај нема Бога; а који остаје у учењу Христовом, онај има и Оца и Сина. Ако ко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу, и не поздрављајте га; јер ко се поздравља са њим, учествује у његовијем злим дјелима“ (2. Јованова 1, 9-11).

„Ја сам Пут и Истина и Живот; нико неће доћи к Оцу до кроза Ме. Кад бисте Мене знали, онда бисте знали и Оца Mojeгa.“ (Jован 14, 6-7)

„Не дајите светиње псима; нити бацајте бисера својега пред свиње, да га не погазе ногама својима, и вративши се, не растргну вас.“ (Матеј 7, 6)

Блажени Теофилакт Бугарски: Пси су неверници, а свиње су они који, иако верују, воде прљав живот. Дакле, не треба говорити о тајнама вере пред невернима и изговарати светле, бисерне речи богословља пред нечистима, зато што свиње газе или презиру оно што им се говори; а пси нас растржу, што раде они који себе називају философима. Када чују да је Бог био разапет, они почну да нас муче својим мудровањем и софизмима доказујући да је то немогуће.

У наше време се на Хришћанство обрушавају непријатељски напади, страшног непријатеља који је за вернике невидљив. И када би могао, тај непријатељ би пробо и само срце Хришћанства пре него што би рекао своје име. Овај непријатељ је хиндуизам! И он против Хришћанства води догматички рат.

Ако би Хришћане наговорали да одбаце или измене своје догмате, да би се прилагодили захтевима савременијег или „универзалног хришћанства“, они би изгубили све, јер све и у Хришћанству и у хиндуизму непосредно проистиче из супротних догмата, јер догмати хиндуизма представљају директно негирање хришћанских догмата. И ово нас наводи на следећи закључак: оно што Хришћани сматрају за зло, хиндуисти сматрају за добро, и обрнуто, оно што хиндуисти сматрају за зло, Хришћани сматрају за добро. Дакле, управо овде се води реална борба: оно што је за нас Хришћане коначни пад у грех, то хиндуисти сматрају за коначну реализацију добра.

Хришћанство је на гордост увек гледало као на највећи грех – извор осталих грехова. И Луцифер, њен архистратиг, говори: „Достигнућу Небеса, подићи ћу свој престо изнад звезда Божијих. Узнећу се изнад облака. Изједначићу се са Свевишњим.“ На нижем нивоу гордост је у стању да чак и врлине претвори у грех. Међутим, за хиндуисту уопште, а за следбенике адвајте-веданте посебно, једини „грех“ је неверовање у себе и у човечанство као у Самог Бога. Хиндуистичке и хришћанске догмати су у потпуној супротности у питањима о природи Бога и човека и циљевима човековог живота.

Јеромонах Серафим Роуз: „Само мали број, чак и оних који максимално изражавају жељу да ступе у „дијалог“ са источњачким религијама и изразе своје принципијелно религијско јединство са њима има иоле тачнију преставу о вери и пракси паганских религија, од чије тираније је човечанство ослободио благословени и светли јарам Христов. Тако се богиња Кали, једна од најпопуларнијих хиндуистичких богиња, обично приказује у крви и покољу: лобање и одрубљене главе висе са њеног врата, језик јој је гротескно исплажен из уста, жедан крви: она се у храмовима Индије поштује крвавим приношењем жртвених коза.“ „Јер су сви богови у (паганских) народа ништа.“ (Псалам 96, 5)

 

Свети владика Николај Велимировић: Вера образованих људи – Тумачење Символа вере

5. …Који је ради нас људи и нашега ради спасења сишао с Неба и ваплотио се од Духа Светога и Марије Деве, и човек постао.

Као кад се мајка приклони и наднесе над уплакано чедо у колевци, тако изгледа спуштање Створитеља људи у ову долину плача. Чудесном постојању Сина Божјег у вечности приличи и чудесни начин Његовог силаска у овај свет времени и видљиви. Циљ Његовог силаска јесмо ми људи и наше спасење, а начин – рођење од Духа Светога и Деве Марије. Ко то каже? Ако то кажемо ми људи, може се посумњати. Али је то рекао Сам Он, у Кога не може посумњати нико ко образ Божји носи у себи.

Сам Он, Истинити, рекао је за Себе да је дошао да служи и да живот Свој у откуп за многе (Матеј 20, 28). Да служи, наравно, људима и да Себе у откуп за људе. То је циљ Његовог силаска. А начин Његовог силаска објавио је, не човек – ко би му веровао?, него Архангел Божји. Архангел Божји Гаврил објавио је Марији Деви у Назарету: „Ево затрудњећеш и родићеш Сина и надјени Му Име Исус.“ На питање Маријино: „Како ће то бити кад Ја не знам за мужа?“, Архангел Божји одговори: „Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Највишега осјениће Те; зато и Оно што ће се родити, биће свето, и назваће се Син Божји.“ Пита ли неко од вас у чуђењу: „Како је то могуће?“, одговориће му благовесник Божји, као што је одговорио и Пресветој Деви говорећи: „У Бога је све могуће што рече.“ (Лука 1, 28-37). Место питања и запиткивања овде више приличи ћутање и радовање; ћутање због узвишене тајне, и радовање због свемогуће силе Творца и Бога нашега.

Син Божји и Син Девин – Рођени на Небесима и на земљи. Постојећи у вечности и у времену. То је Месија ваш, образовани, и Спаситељ ваш. Рођен у вечности од Оца без матере. Рођен у времену од Матере без оца.

Ко жели ово да потпуно разуме, нека нам каже, да ли је разумео зрно песка под ногама; или један лист на дрвету; или звезда на своду небеском? Да ли је разумео ма и најситнију твар Божју, коју гази, или коју гледа, или коју додирује? Да ли је разум људски, који, ево, хиљаде и хиљаде година испитује бројећи, мерећи, сравњујући, описујући – да ли је до краја схватио једно једино дело Божје у овоме свету?

Чудесан је овај свет: сав дише чудом. Тајанствен је овај свет: сав је окађен страшном и узвишеном тајном. Колико ли је чудеснији Створитељ овога света? У свакој тачки, где се додирује вечност са временом, Небо са земљом, Светлост се велика јавља. И Светлост је оно што вам је неразумљиво, а не тама. Света Дева у Назарету била је та благословена тачка, где се додирнула вечност са временом, Небо са земљом. И од тог додира, произашла је Светлост велика, која је гранула над целим светом. То је Светлост што вам је неразумљиво, благословени, а не тама.

Испитујте, благословени, са смерношћу и страхом, испитује разумом све оно што је Бог створио, а верујте оно што је Он о Себи и Своме великом бићу открио. „Вјером ходимо, а не гледањем.“ (2. Коринћанима 5, 7). Зар је Бог човек да Његово родитељство и рођење бива као родитељство и рођење човеково? Човечје родитељство и рођење само је символ, само сен и бледа слика Божјег родитељства и рођења. Нама није откривено, нити ми стога можемо знати, какво је дејство Духа Светога при вечном рађању Сина Божјега. Шта помаже испитивање тамо где Бог ћути и не јавља? Али нам је Богом откривено преко Архангела Гаврила нешто о дејству Духа Светога при временом рођењу Сина Божјега. И то што је Свевишњи изволео открити преко бестелесног весника Свога, то једино и знамо. Знамо, наиме, да је Дух Свети сишао на Марију Деву у Назарету, и да је Њу осенила сила Највишега. Тако се додирнула вечност са временом, Небо са земљом, духовно са телесним, и јавила се Светлост велика, која обасјава свет и вас у свету. На тај начин Света Дева је зачела у телу Своме, и дала тело Ономе, Који је благоизволео бити Месија и Спаситељ, и као човек јавити се међу људима.

… и човеком постао: Зашто су Свети Оци Никејски ставили и ову реч, кад су већ раније рекли: и ваплотио се? Зар није ова реч била довољна, и довољно јасна? Ваплотио се, утеловио се, јавио се у телу – зар то није довољно? Никако. Многа су и разна су тела у васиони. Бог се јављао Израиљцима у древна времена у виду огњеног стуба и облика. Дух Свети јавио се на Јордану у виду голуба. Потребно је било изрично рећи, у каквом се телу Син Божји јавио свету. Он се јавио у телу човечјем. Не у виду човека, слично Духу у виду голуба – да не буде! – него као прави телесни човек. Као прави истински човек Он се јавио, а не као привидан човек. Зато су речене обе речи: Који се ваплотио и човек постао.

Он нам је учинио част, највећу која се може учинити, када је као Човекољубац спустио се мећу нас као један од нас. Из вечне славе и радости и красоте сишао је у нашу долину беславља, туге и ругобе, ради нас људи и ради нашега спасења.

Као што цар шаље своје веснике једноме граду и најављује долазак свој, тако је и Цар Небески, Који се хтео из човекољубља на земљи јавити, шиљао веснике Своје роду људском и најављивао долазак Свој. Најзад Он је понизио Сам Себе, узевши обличје слуге, поставши као и други људи (Филипљанима 2, 7). И све то понижење Он је драговољно узео на Себе – ради нас људи и ради нашега спасења.

Ова вера понуђена је од Бога свима људима и свима коленима на земљи. Но њу не могу примити нечисти, док год се не покају и не очисте од неправде, охолости и немилости. Како би је могли и примити они који покварише образ Божји у себи? Глас Небески не налази одјека на искиданим жицама душа њихових. Кад Цар Небески Својом руком сасвим тргне завесу тајни, и појави се на облацима од Ангела да суди – тешко ће бити, о како ће тешко и страшно бити тада злобним неверницима! А душама чистим и девственим благо и благо! по хиљаду пута благо онима, који се благовремено очистише од злоба својих и примише и одржаше веру Божју у себи – Небесно миро у чистим срцима и праведним душама својим. Од лица свете и пречисте Девојке, Богородице, неће се постидети на Небесима, а од Сина Њеног примиће благослов и живот вечни.

Ово је ваша вера, христоносци, вера чистих и девствених предака ваших. Нека она буде и вера деце ваше, с колена на колено, до краја. Ово је вера непостидна, православна, вера светлости, истине и утехе. Ово је вера највећих, најбољих, најплеменитијих у роду вашем, и у сваком роду и роду. Ваистину, ово је вера истински образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. Они ће на Суду бити названи благословеним.

Благовесник. Богородица. Човекољубац.


Старац Силуан Атонски – О послушности (књига је доступна у нашој књижари)


Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ

Зачало 44 – Дјела апостолска 20, 16-18; 20, 28-36: Павле путује у Малу Азију. У Троади враћа у живот Евтиха. Пут из Троаде у Милит.

16 Јер Павле одлучи да прође мимо Ефес, да се не би задржао у Азији; јер хиташе, ако би му било могуће, да о Педесетници буде у Јерусалиму.
17 Из Милита, пак, посла у Ефес и дозва старјешине црквене.
18 И кад дођоше к њему, рече им: „Ви знате од првога дана када дођох у Азију, да бијах са вама све вријеме.

28 Пазите, дакле, на себе и на све стадо, у коме вас Дух Свети постави за епископе, да напасате Цркву Господа и Бога, коју стече крвљу Својом.
29 Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци, који не штеде стада;
30 и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако, да одвлаче ученике за собом.
31 Зато пазите и опомињите се да три године, дан и ноћ, не престајах поучавати са сузама свакога од вас.
32 А од сада, браћо, предајем вас Богу и ријечи благодати Његове, која може назидати и дати вам насљедство међу свима освећенима.
33 Сребра или злата или руха ни од кога не зажељех.
34 Сами знате да потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје.
35 Све вам показах, да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се ријечи Господа Исуса коју Он рече: Блаженије је давати, него примати.’
36 И ово рекавши, клече на кољена своја са свима њима и помоли се Богу.


ЈЕВАНЂЕЉЕ

Зачало 56 – Јован 17, 1-13: Христова Првосвештеничка молитва.

1 Ово изговори Исус, па подиже очи Своје Небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина Својега, да и Син Твој прослави Тебе;
2 као што си Му дао власт над сваким тијелом, да свему што си Му дао, дарује им живот вјечни.
3 А ово је вјечни живот: да познају Тебе, једнога истинитога Бога, и Кога си послао, Исуса Христа.
4 Ја Те прославих на земљи; дјело сврших, које си Ми дао да извршим.
5 И сада прослави Ти Мене, Оче, у Тебе Самога, славом коју имадох у Тебе прије него свијет постаде.
6 Објавих Име Твоје људима које си Ми дао од свијета; Твоји бијаху, па си их Мени дао, и Твоју су ријеч одржали.
7 Сад разумјеше да је све што си Ми дао од Тебе.
8 Јер ријечи које си Ми дао, дао сам њима; и они примише, и познаше заиста да од Тебе изиђох, и вјероваше да Ме Ти посла.
9 Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које си Ми дао, јер су Твоји.
10 И све Моје Твоје је, и Твоје Моје; и прославио сам се у њима.
11 И више нисам у свијету, а они су у свијету, и Ја долазим Теби. Оче Свети, сачувај их у Име Твоје, оне које си Ми дао, да буду једно као Ми.
12 Док бијах с њима у свијету, Ја их чувах у Име Твоје; оне које си Ми даo, сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо.
13 А сада долазим Теби, и ово говорим на свијету, да имају радост Моју испуњену у себи.”

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Арије је почео да пориче Божанску природу Сина Божијег и Његову једносуш(т)ност са Богом Оцем. И на њега се одмах подигла сва Црква, са свих страна света, једним устима исповедајући да је Господ Исус Христос – Син Божији јединородни, Бог од Бога, рођен, не створен, јединосуш(т)ан Оцу. Неко би могао да помисли да се ради о случајном одушевљењу за једномисленост. Међутим, та вера је потом прошла кроз огњено испитивање када се на страну аријанаца преклонила власт и сила. Ни огањ, ни мач, ни гоњења нису могли да је истребе. Она се одмах свагде пројавила, чим је престао притисак спољашње силе. То значи да она саставља срце Цркве и суштину њеног исповедања. Слава Господу Који у нама чува ту веру! Јер, док је ње, ми смо још Хришћани, макар и рђаво живели. Нестане ли она – и Хришћанству је крај.


Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

пєрвословїє (первословије) = прве речи, почетак говора

Приче Соломонове 18, 17:

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Првдный сєбє самагѡ ѡглаголникъ во пєрвословїи: єгда жє приложитъ сѹпостатъ, ѡбличаєтсѧ.
ИЗГОВОР: Пр(а)в(е)дниј себе самаго оглаголник во первословији: јегда же приложит супостат, обличајетсја.
СРПСКИ: Праведан се чини ко је први у својој распри, али кад дође ближњи његов, испитује се.


Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.


Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Hrist

Читање из Светог Писма

АпостолЗ

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

ЛитургијаЗачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.


Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.


Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

Мирослављево јеванђеље

Мирослављево јеванђеље

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске


Архива

X